Порушени идеали/II
II
Други дан је како путује Љубомир. Подне је давно превалило. Он се склонио с пута у хлад, између неколико великих сенâ, зденутих једно уз друго, па жваће још незреле јабуке, убране јутрос у једном воћњаку. Очни капци му се неки пут прикупе јако, кад се нађе која киселија јабука... После опет гризе и посматра једног бумбара, који облеће око неке дупље, начињене руком у сену...
Уморан је и гладан необично. Глад је већ иначе знао трпети, али овакву глад, која иде упоредо са умором, није никад осећао. Од јуче у подне није ништа окусио, до воде и зелена воћа. Али се од тога још горе гладни. Сети се оне проје што остаде код студенца, па помисли: да му је сад!...
А он је мислио да је за храну иајлакше: о томе се ни до сад није бринуо, па је држао да се то може одмах наћи, чим човек огладни. Та зар није слушао толико пута, како људи путују без ичега, па се увек нађе ко им дâ хлеба. А шта је ово!... Истина, он бега или се крије, чим опази човека или жену; обилази далеко око места, где чобани чувају стоку, па опет нема хлеба...
Овако премишља гладни путник, а јабуке чине своје. Стомак све више завија, осећа велику необичну глад, и ваљада услед тако јаке инервације поче живље мкслити... Досетио се: ако стане обилазити људе, умреће од глади. Него, најпре ће потражити чобане по ливадама, дâ ако се нађе што за јело...
Опет се крећу кратке, крутуљаве, уморне ноге и на њима се равномерно њиха, лево и десно, погурено, здепасто, неокретно тело. Само је подигао главу и гледа са последњег хумића, преко кога води пут, како нестаде таласастих брежуљака и како је пукла пред очима му бескрајна рâван, и отегла се у недоглед... И тамо далеко хеј, вије се и пружа у дужину некаква беличаста магла, а под њом се вијуга и беласâ нешто, као кад жене на перилу отегну дугачке комаде платна. Само је ово много шире. Он стоји дуго, гледа у ту необичну појаву и чуди се...
»Ето ти свет!... То је оно, за чим ме срце одавно вуче... Боже, лепоте!"...
— Еј, море... шта радиш ту? викну неко испред њега.
Он се осврте, погледа у човека, који стајаше пред њим, наслоњен на велики штап са упрћеном пуном торбом на леђима, познаде га и препаде се.
— Ене-де!.. Јес' ти то, Љубомире?
Он обори главу и промумла нешто као одговор.
— Шта ћеш ту, бре... Од куд чак овде?
— Ет' идем... одговори он, зверајући око себе.
— Куд идеш, несрећниче! викну сељак, опазивши да овде нису чиста посла и приђе му ближе. Љубомир се још више збуни, задрхта и опет промуца некакав одговор.
— Враћај се натраг, невољо једна. Ја ћу те одвести кући. Дед', док нисам викнуо кмета и пандуре да те вежу...
Љубомир не саслуша све. И ово, што је чуо, удари га по срцу горе, него белавчина пакост у кукурузу. Он клисну испред свог сељака, као зец, потеран десетином керова, прескочи врзину и нададе преко ливада и њива, као да се одмарао три дана.
Сељак удари у вику докле га год могаше видети, па се онда осврте и продужи пут, размишљајући, шта ли је нагнало ово добро и мирно дете да бега од куће. »Васићи су сви поштени и побожни«, мисли он идући. »И ово им је дете ваљано; ваљад' није ништа украло или 'нако... неки паксијанлук урадило?«...
А мали бегунац све бира заклонитија места, прескаче бурумке и врзине по њивама, јури преко покошених зелених ливада, провлачи се кроз огрнуте кукурузе и све чека, сваког тренутка, кад ће га дохватити снажна пандурска рука и зауставити. Поглéда страшљиво на сваку врзину, на сваки заклон, и очекује кад ће се отуд помолити човек. У ушима му још бруји вика оног сељака, и сад му се чини да неколико гласова викну за њим... Он наже кроз један кукуруз, истрча отуд на једну чистину, насред које се виђаше велики јасен, и стаде као укопан.
Под јасеном се нагнула једна жена, па нешто ради рукама око лонаца, који су се испревртали, нагнули око загашена ватришта, а у једном се види при дну пасуљ, у другоме сôк...
Жена се трже од брза и ненадна скока овог бегунца, који испаде пред њу као из топа; али видевши пренеражена дечка, поврати се и погледа га пажљиво.
— Шта је, мали?... Од куд ти... Чији си?... стаде га заииткивати благим материнским гласом, од кога се и дечко прену. Бризнуше му сузе из очију, ноге му заклецаше, нешто га гуши у грудима, не може да се надише, а чело хладно као лед и по њему се просуле честе грашке зноја... Умор, страшан нечувен умор!...
Дечко се зањиха и паде на траву као покошен, не мрднувши ни руком ни чим другим.
— Куку!... што му је!... Дијете!... стаде жена викати, па му притрча.
Беше сав хладан, а груди се брзо дизаху и спуштаху. Жена узе тикву с водом и прсну руком по бледу лицу. Љубомир се стресе, отвори очи, погледа жену пажљиво, па прошапта неким уморним и стидљивим гласом:
— Хлеба!
— Ојађена сам друга!... он је гладан!... викну она и отрча судовима.
Љубомир ушкиљио очима, па гледа кроз укрштене трепавице како редуша нагиње лонац са густим белим соком, и како у округлу ћасу падају, заједно са соком, добри комади сира... И само тај један поглед поврати му снагу, те слободно отвори очи и покуша да подигне главу и да је подупре руком...
Жена му принесе сок и проју, подиже га да седне и наслони на своју руку, па стаде ломити залогаје проје, умочи пх у сок и даде му да једе.
— Јадниче, како је гладно! вели она милостивим гласом, гледајући како малишан жудно узима проју и гута је несажвакану.
— Хоћеш ли воде?
— Хоћу.
— А можеш сести сâм, да донесем?
— Могу...
Нахрањен, напојен, Љубомир се поврати сасвим, подаде се оном стању кад се прегладнео стомак напуни и почне да вари. Погледа око себе задовољно и, само да се хоће ова жена куд уклонити, било би му сасвим добро. Овако види да се жена већ спрема за разговор, па се домишља шта да јој рекне.
Мисли, а у души му се почиње поткрадати сумња у лепоту тога хваљеног света...
»Шта је ово?... Колико се само данас намучио и настраховао... Да ли ће то бити једнако?... А како је мирно на Маљену!«...
Разговорио се са женом, уверио је да мора одмах даље путовати (само се боји да га опет не окупе овчарски керови, од којих је оно мало пре бегао) па се упутио онамо, камо му добра жена рече да ће изићи на пут.
Пошто је путовао цео час, угледа неколико великих сенâ и око њих доста навучених незденутих пластова.
»Дај да се одморим«, помисли дечко, па се завуче међу плашће. Сунце већ на заранцима, а он се осећа тако уморан, тако преплашен и несрећан, да и не зна шта ће сад. Треба да се побрине за преноћиште (у своме селу лако је било) јер га је страх да остане сам у овом пустом, равном и непознатом пољу. Како ли ће изгледати кад се смркне?... Али он се не стара да представи себи како ће то изгледати, јер му се мисли већ муте, умор се све више осећа, трепавице се лагано склапају, наступа тврд, уморан детињи сан...
Буди га врућина. Кроз сан осећа да га нешто врело, као усијано гвожђе, прљи по образу. Он макне руком да одгурне од себе то гвожђе, али, за чудо, рука не може да мрдне. Покрене је другом руком, и де-де на више обема — â-ја... не може!... А оно га прљи и пече све јаче, све оштрије...
Дечко се прену. Сунце одскочило виооко, па прижегло право у његово лице. Истина, сад га не прљи као у сну, али он скочи. Најпре помисли да још није зашло сунце, које је грејало кад је заспô, али по том, кад боље око себе разгледа, познаде да је преспавао целу ноћ. Протеже се, трљајући сањиве очи, па извири иза плашћа и погледа на знак, који је синоћ утувио, да му покаже правац пута.
Све је добро; и он таман поче осећати радост од тога што је све добро, па се сети јучерањег дана. Срце му задрхта, обузе га страх и нерасположење. »Ама да ли ће то једнако тако, да ли је такав тај свет?... замисли се малишан, наслоњен на пласт, гледајући како је оживело цело поље, по коме су се расплинуле шарене Фигуре радника. Да ли је тако исто било Светозару?... Он се хвали много... Па она двојица из Брежђа... један већ на неким великим чколама, а брат му учи за попа, кô и Светозар... И они су тумарнули у свет, па зар су се једнако мучили!?... Нису, зацело нису. А ово са мном јуче, то је онако... Само док ја нађем место, па да видиш!«...
Охрабрен оваким мислима, Љубомир изиђе из свог заклона и пође запаженом знаку. За мало нађе друм, па пође брже. Обилазио је села и механе, опет осетио и трпио велику глад, бојао се нових познаника, кметова и пандура, и кад би око заранака, ни сам не зна како, натрапа управо пред механу. Он би се вратио одмах, бегао би, али на доксату механском стоји једна девојчица његових година и гледа га љубопитно, као што се обично гледају странци пролазници. Стид га да се врати, а девојче тако лепо гледа, чисто га храбри отвореним и, како му се чини, пријатељским погледом.
Љубомир дође пред механу с намером, да покуша добити комад проје. Али кад стаде и погледа оне плаве јасне очи, оно чисто, пуначко бело лице, тако чисто и бело какво он није никад видео, и ако су у селу му и поп и учитељ имали кћери, кад виде онај благи поглед, он се збуни, стаде испред доксата баш према њој и обори главу.
Девојче се насмеја гласно. Погледа га онако крутуљава, погурена, потуљена, како крије очи, како се збунио пред њом, дететом као и он, па се још више насмеја.
»Ала сам луд!... шта се бојим«, мисли у себи дечко и бâдри се да је погледа и проговори с њом.
— Које је ово село? промрмља он, подижући само до пола очне капке и прелетевши очима преко лица девојчетова.
Она му каза име села.
— Има ли још много до Београда?
— Кажу да има доста, вели она и опет се смеје његову изгледу.
Он се охрабри мало уз њен смех, па ступи у разговор. Распитивао је доста и он њу и она њега, и он је већ заборавио на сваки страх, заборавио је домислити, да она неће сама бити ту у механи, имаће још кога, па се дао у објашњења, док иза угла механског изиђоше човек и жена. Љубомир ућута, окрете леђа дувару и спреми се да, онако ђачки, поздрави ово двоје, досећајући се по њихову изгледу и оделу, да су то домаћини ове куће. Човек беше снизак, широких леђа, добро угојен, обучеи у чисте кошуље од танког платна; на глави му сламни шешир, на босим ногама папуче. Он затурио чабрњак на леђа, па гледа на неке њиве, прêко од механе и казује нешто жени, која, са заметнутим празним бакрачем на леђима, обучена у неку цицану сукњицу, иђаше за њим.
— Чији си ти мали? запита дечка, кад му овај, скидањем капе, сврну пажњу на себе.
Љубомир подиже очи и хтеде нешто промуцати, али га претече смешљива девојчица. Она каза оцу ко је, од куда је и с неким нарочитим, значајним гласом, напомену, да он тражи службу. Механџији као да би по вољи то саопштење, јер проговори блажијим гласом.
— Хајде горе да седнемо. Уморан си.
Кад се Љубомир, осврћући се плашљиво, намести на крај клупе, механџија га погледа пажљиво.
— Стоку знам да умеш чувати: код вас је има доста, него знаш ли што око коња?
— Нисмо их имали... коње, одговори дечко, гледајући га право у очи.
Човек се зачуди овом новом погледу. Малопре му изгледаше сумњив са својом обореном главом и оним непрестано сакривеним очима.
„Какво је ово чудо! Гледа као да се моли Богу... Очи му некако сасвим покорне, поштене. Ово ће бити некако ваљано момче, као поручено за мене, само да га одвратим од Београда", мисли механџија и кашљуца, спремајући се да почне опсаду...
У вече, доцне, добро нахрањен и одморен, Љубомир пристаде да остане код механџије за одређен месечни ајлук. После свршене погодбе одведе га нови му газда на таван од штале, где га задахну свеже суво сено, и препоручи му да пази ноћу да се ко не увуче у шталу, јер су у њој затворена два добра коња.
Наместио се, сад је миран, и то му за сад, после толиких неприлика, беше доста. Чак му се чинило да му је све овде, у овој кући, по вољи, али из дубине душе говораше му други глас, да он није напустио свој Маљен ради тога, да би постао механским момком. „Није то, није!... друго је!“ узвикује му тај глас, и он зна да је то друго много лепше, светлије... и да ће он, у своје време, поћи за њим... Мирише суво младо сено, шушти при сваком његовом покрету и чисто га опија тај мирис, а испод њега вруште и грицкају детелину коњи, Фркнувши по неки пут широким ноздрвама или лупнувши поткованом копитом о храстову даску...
|