Porušeni ideali/II
II
Drugi dan je kako putuje Ljubomir. Podne je davno prevalilo. On se sklonio s puta u hlad, između nekoliko velikih senâ, zdenutih jedno uz drugo, pa žvaće još nezrele jabuke, ubrane jutros u jednom voćnjaku. Očni kapci mu se neki put prikupe jako, kad se nađe koja kiselija jabuka... Posle opet grize i posmatra jednog bumbara, koji obleće oko neke duplje, načinjene rukom u senu...
Umoran je i gladan neobično. Glad je već inače znao trpeti, ali ovakvu glad, koja ide uporedo sa umorom, nije nikad osećao. Od juče u podne nije ništa okusio, do vode i zelena voća. Ali se od toga još gore gladni. Seti se one proje što ostade kod studenca, pa pomisli: da mu je sad!...
A on je mislio da je za hranu iajlakše: o tome se ni do sad nije brinuo, pa je držao da se to može odmah naći, čim čovek ogladni. Ta zar nije slušao toliko puta, kako ljudi putuju bez ičega, pa se uvek nađe ko im dâ hleba. A šta je ovo!... Istina, on bega ili se krije, čim opazi čoveka ili ženu; obilazi daleko oko mesta, gde čobani čuvaju stoku, pa opet nema hleba...
Ovako premišlja gladni putnik, a jabuke čine svoje. Stomak sve više zavija, oseća veliku neobičnu glad, i valjada usled tako jake inervacije poče življe mksliti... Dosetio se: ako stane obilaziti ljude, umreće od gladi. Nego, najpre će potražiti čobane po livadama, dâ ako se nađe što za jelo...
Opet se kreću kratke, krutuljave, umorne noge i na njima se ravnomerno njiha, levo i desno, pogureno, zdepasto, neokretno telo. Samo je podigao glavu i gleda sa poslednjeg humića, preko koga vodi put, kako nestade talasastih brežuljaka i kako je pukla pred očima mu beskrajna râvan, i otegla se u nedogled... I tamo daleko hej, vije se i pruža u dužinu nekakva beličasta magla, a pod njom se vijuga i belasâ nešto, kao kad žene na perilu otegnu dugačke komade platna. Samo je ovo mnogo šire. On stoji dugo, gleda u tu neobičnu pojavu i čudi se...
»Eto ti svet!... To je ono, za čim me srce odavno vuče... Bože, lepote!"...
— Ej, more... šta radiš tu? viknu neko ispred njega.
On se osvrte, pogleda u čoveka, koji stajaše pred njim, naslonjen na veliki štap sa uprćenom punom torbom na leđima, poznade ga i prepade se.
— Ene-de!.. Jes' ti to, Ljubomire?
On obori glavu i promumla nešto kao odgovor.
— Šta ćeš tu, bre... Od kud čak ovde?
— Et' idem... odgovori on, zverajući oko sebe.
— Kud ideš, nesrećniče! viknu seljak, opazivši da ovde nisu čista posla i priđe mu bliže. Ljubomir se još više zbuni, zadrhta i opet promuca nekakav odgovor.
— Vraćaj se natrag, nevoljo jedna. Ja ću te odvesti kući. Ded', dok nisam viknuo kmeta i pandure da te vežu...
Ljubomir ne sasluša sve. I ovo, što je čuo, udari ga po srcu gore, nego belavčina pakost u kukuruzu. On klisnu ispred svog seljaka, kao zec, poteran desetinom kerova, preskoči vrzinu i nadade preko livada i njiva, kao da se odmarao tri dana.
Seljak udari u viku dokle ga god mogaše videti, pa se onda osvrte i produži put, razmišljajući, šta li je nagnalo ovo dobro i mirno dete da bega od kuće. »Vasići su svi pošteni i pobožni«, misli on idući. »I ovo im je dete valjano; valjad' nije ništa ukralo ili 'nako... neki paksijanluk uradilo?«...
A mali begunac sve bira zaklonitija mesta, preskače burumke i vrzine po njivama, juri preko pokošenih zelenih livada, provlači se kroz ogrnute kukuruze i sve čeka, svakog trenutka, kad će ga dohvatiti snažna pandurska ruka i zaustaviti. Pogléda strašljivo na svaku vrzinu, na svaki zaklon, i očekuje kad će se otud pomoliti čovek. U ušima mu još bruji vika onog seljaka, i sad mu se čini da nekoliko glasova viknu za njim... On naže kroz jedan kukuruz, istrča otud na jednu čistinu, nasred koje se viđaše veliki jasen, i stade kao ukopan.
Pod jasenom se nagnula jedna žena, pa nešto radi rukama oko lonaca, koji su se isprevrtali, nagnuli oko zagašena vatrišta, a u jednom se vidi pri dnu pasulj, u drugome sôk...
Žena se trže od brza i nenadna skoka ovog begunca, koji ispade pred nju kao iz topa; ali videvši preneražena dečka, povrati se i pogleda ga pažljivo.
— Šta je, mali?... Od kud ti... Čiji si?... stade ga zaiitkivati blagim materinskim glasom, od koga se i dečko prenu. Briznuše mu suze iz očiju, noge mu zaklecaše, nešto ga guši u grudima, ne može da se nadiše, a čelo hladno kao led i po njemu se prosule česte graške znoja... Umor, strašan nečuven umor!...
Dečko se zanjiha i pade na travu kao pokošen, ne mrdnuvši ni rukom ni čim drugim.
— Kuku!... što mu je!... Dijete!... stade žena vikati, pa mu pritrča.
Beše sav hladan, a grudi se brzo dizahu i spuštahu. Žena uze tikvu s vodom i prsnu rukom po bledu licu. Ljubomir se strese, otvori oči, pogleda ženu pažljivo, pa prošapta nekim umornim i stidljivim glasom:
— Hleba!
— Ojađena sam druga!... on je gladan!... viknu ona i otrča sudovima.
Ljubomir uškiljio očima, pa gleda kroz ukrštene trepavice kako reduša naginje lonac sa gustim belim sokom, i kako u okruglu ćasu padaju, zajedno sa sokom, dobri komadi sira... I samo taj jedan pogled povrati mu snagu, te slobodno otvori oči i pokuša da podigne glavu i da je podupre rukom...
Žena mu prinese sok i proju, podiže ga da sedne i nasloni na svoju ruku, pa stade lomiti zalogaje proje, umoči ph u sok i dade mu da jede.
— Jadniče, kako je gladno! veli ona milostivim glasom, gledajući kako mališan žudno uzima proju i guta je nesažvakanu.
— Hoćeš li vode?
— Hoću.
— A možeš sesti sâm, da donesem?
— Mogu...
Nahranjen, napojen, Ljubomir se povrati sasvim, podade se onom stanju kad se pregladneo stomak napuni i počne da vari. Pogleda oko sebe zadovoljno i, samo da se hoće ova žena kud ukloniti, bilo bi mu sasvim dobro. Ovako vidi da se žena već sprema za razgovor, pa se domišlja šta da joj rekne.
Misli, a u duši mu se počinje potkradati sumnja u lepotu toga hvaljenog sveta...
»Šta je ovo?... Koliko se samo danas namučio i nastrahovao... Da li će to biti jednako?... A kako je mirno na Maljenu!«...
Razgovorio se sa ženom, uverio je da mora odmah dalje putovati (samo se boji da ga opet ne okupe ovčarski kerovi, od kojih je ono malo pre begao) pa se uputio onamo, kamo mu dobra žena reče da će izići na put.
Pošto je putovao ceo čas, ugleda nekoliko velikih senâ i oko njih dosta navučenih nezdenutih plastova.
»Daj da se odmorim«, pomisli dečko, pa se zavuče među plašće. Sunce već na zarancima, a on se oseća tako umoran, tako preplašen i nesrećan, da i ne zna šta će sad. Treba da se pobrine za prenoćište (u svome selu lako je bilo) jer ga je strah da ostane sam u ovom pustom, ravnom i nepoznatom polju. Kako li će izgledati kad se smrkne?... Ali on se ne stara da predstavi sebi kako će to izgledati, jer mu se misli već mute, umor se sve više oseća, trepavice se lagano sklapaju, nastupa tvrd, umoran detinji san...
Budi ga vrućina. Kroz san oseća da ga nešto vrelo, kao usijano gvožđe, prlji po obrazu. On makne rukom da odgurne od sebe to gvožđe, ali, za čudo, ruka ne može da mrdne. Pokrene je drugom rukom, i de-de na više obema — â-ja... ne može!... A ono ga prlji i peče sve jače, sve oštrije...
Dečko se prenu. Sunce odskočilo viooko, pa prižeglo pravo u njegovo lice. Istina, sad ga ne prlji kao u snu, ali on skoči. Najpre pomisli da još nije zašlo sunce, koje je grejalo kad je zaspô, ali po tom, kad bolje oko sebe razgleda, poznade da je prespavao celu noć. Proteže se, trljajući sanjive oči, pa izviri iza plašća i pogleda na znak, koji je sinoć utuvio, da mu pokaže pravac puta.
Sve je dobro; i on taman poče osećati radost od toga što je sve dobro, pa se seti jučeranjeg dana. Srce mu zadrhta, obuze ga strah i neraspoloženje. »Ama da li će to jednako tako, da li je takav taj svet?... zamisli se mališan, naslonjen na plast, gledajući kako je oživelo celo polje, po kome su se rasplinule šarene Figure radnika. Da li je tako isto bilo Svetozaru?... On se hvali mnogo... Pa ona dvojica iz Brežđa... jedan već na nekim velikim čkolama, a brat mu uči za popa, kô i Svetozar... I oni su tumarnuli u svet, pa zar su se jednako mučili!?... Nisu, zacelo nisu. A ovo sa mnom juče, to je onako... Samo dok ja nađem mesto, pa da vidiš!«...
Ohrabren ovakim mislima, Ljubomir iziđe iz svog zaklona i pođe zapaženom znaku. Za malo nađe drum, pa pođe brže. Obilazio je sela i mehane, opet osetio i trpio veliku glad, bojao se novih poznanika, kmetova i pandura, i kad bi oko zaranaka, ni sam ne zna kako, natrapa upravo pred mehanu. On bi se vratio odmah, begao bi, ali na doksatu mehanskom stoji jedna devojčica njegovih godina i gleda ga ljubopitno, kao što se obično gledaju stranci prolaznici. Stid ga da se vrati, a devojče tako lepo gleda, čisto ga hrabri otvorenim i, kako mu se čini, prijateljskim pogledom.
Ljubomir dođe pred mehanu s namerom, da pokuša dobiti komad proje. Ali kad stade i pogleda one plave jasne oči, ono čisto, punačko belo lice, tako čisto i belo kakvo on nije nikad video, i ako su u selu mu i pop i učitelj imali kćeri, kad vide onaj blagi pogled, on se zbuni, stade ispred doksata baš prema njoj i obori glavu.
Devojče se nasmeja glasno. Pogleda ga onako krutuljava, pogurena, potuljena, kako krije oči, kako se zbunio pred njom, detetom kao i on, pa se još više nasmeja.
»Ala sam lud!... šta se bojim«, misli u sebi dečko i bâdri se da je pogleda i progovori s njom.
— Koje je ovo selo? promrmlja on, podižući samo do pola očne kapke i preletevši očima preko lica devojčetova.
Ona mu kaza ime sela.
— Ima li još mnogo do Beograda?
— Kažu da ima dosta, veli ona i opet se smeje njegovu izgledu.
On se ohrabri malo uz njen smeh, pa stupi u razgovor. Raspitivao je dosta i on nju i ona njega, i on je već zaboravio na svaki strah, zaboravio je domisliti, da ona neće sama biti tu u mehani, imaće još koga, pa se dao u objašnjenja, dok iza ugla mehanskog iziđoše čovek i žena. Ljubomir ućuta, okrete leđa duvaru i spremi se da, onako đački, pozdravi ovo dvoje, dosećajući se po njihovu izgledu i odelu, da su to domaćini ove kuće. Čovek beše snizak, širokih leđa, dobro ugojen, obučei u čiste košulje od tankog platna; na glavi mu slamni šešir, na bosim nogama papuče. On zaturio čabrnjak na leđa, pa gleda na neke njive, prêko od mehane i kazuje nešto ženi, koja, sa zametnutim praznim bakračem na leđima, obučena u neku cicanu suknjicu, iđaše za njim.
— Čiji si ti mali? zapita dečka, kad mu ovaj, skidanjem kape, svrnu pažnju na sebe.
Ljubomir podiže oči i htede nešto promucati, ali ga preteče smešljiva devojčica. Ona kaza ocu ko je, od kuda je i s nekim naročitim, značajnim glasom, napomenu, da on traži službu. Mehandžiji kao da bi po volji to saopštenje, jer progovori blažijim glasom.
— Hajde gore da sednemo. Umoran si.
Kad se Ljubomir, osvrćući se plašljivo, namesti na kraj klupe, mehandžija ga pogleda pažljivo.
— Stoku znam da umeš čuvati: kod vas je ima dosta, nego znaš li što oko konja?
— Nismo ih imali... konje, odgovori dečko, gledajući ga pravo u oči.
Čovek se začudi ovom novom pogledu. Malopre mu izgledaše sumnjiv sa svojom oborenom glavom i onim neprestano sakrivenim očima.
„Kakvo je ovo čudo! Gleda kao da se moli Bogu... Oči mu nekako sasvim pokorne, poštene. Ovo će biti nekako valjano momče, kao poručeno za mene, samo da ga odvratim od Beograda", misli mehandžija i kašljuca, spremajući se da počne opsadu...
U veče, docne, dobro nahranjen i odmoren, Ljubomir pristade da ostane kod mehandžije za određen mesečni ajluk. Posle svršene pogodbe odvede ga novi mu gazda na tavan od štale, gde ga zadahnu sveže suvo seno, i preporuči mu da pazi noću da se ko ne uvuče u štalu, jer su u njoj zatvorena dva dobra konja.
Namestio se, sad je miran, i to mu za sad, posle tolikih neprilika, beše dosta. Čak mu se činilo da mu je sve ovde, u ovoj kući, po volji, ali iz dubine duše govoraše mu drugi glas, da on nije napustio svoj Maljen radi toga, da bi postao mehanskim momkom. „Nije to, nije!... drugo je!“ uzvikuje mu taj glas, i on zna da je to drugo mnogo lepše, svetlije... i da će on, u svoje vreme, poći za njim... Miriše suvo mlado seno, šušti pri svakom njegovom pokretu i čisto ga opija taj miris, a ispod njega vrušte i grickaju detelinu konji, Frknuvši po neki put širokim nozdrvama ili lupnuvši potkovanom kopitom o hrastovu dasku...
|