Искрена песма

О склопи усне, не говори, ћути,

Остави мисли нек се бујно роје,

И реч нек твоја ничим не помути

Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје

Забрекћу новим, заносним животом,

Да заборавим да смо ту нас двоје

Пред величином природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело

Поново падне у обичну чаму,

И живот нов и надахнуће цело

Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти драга, опет рећи тада

Отужну песму о љубави, како

чезнем и страдам и љубим те, мада

У том тренутку не осећам тако.

И ти ћес, бедна жено, као вазда

Слушати радо ове речи лажне,

И захвалићеш Богу што те сазда,

И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива

Како се спушта нема полутама,

Ти нећеш знати шта у мени бива-

Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме

Обузме целог силом коју има,

И сваки живац растресе и надме,

И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,

Кад затрепери цела моја снага,

Нека те срце моје благосиља.

Ал' не волим те, на волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,

Остави душу нек спокојно снива,

Док крај нас лишће на дрвету жути

И тама пада врх заспалих њива.