Iskrena pesma

O sklopi usne, ne govori, ćuti,

Ostavi misli nek se bujno roje,

I reč nek tvoja ničim ne pomuti

Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje

Zabrekću novim, zanosnim životom,

Da zaboravim da smo tu nas dvoje

Pred veličinom prirode; a potom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo

Ponovo padne u običnu čamu,

I život nov i nadahnuće celo

Nečujno, tiho potone u tamu,

Ja ću ti draga, opet reći tada

Otužnu pesmu o ljubavi, kako

čeznem i stradam i ljubim te, mada

U tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćes, bedna ženo, kao vazda

Slušati rado ove reči lažne,

I zahvalićeš Bogu što te sazda,

I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva

Kako se spušta nema polutama,

Ti nećeš znati šta u meni biva-

Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me

Obuzme celog silom koju ima,

I svaki živac rastrese i nadme,

I osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,

Kad zatreperi cela moja snaga,

Neka te srce moje blagosilja.

Al' ne volim te, na volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: ćuti,

Ostavi dušu nek spokojno sniva,

Dok kraj nas lišće na drvetu žuti

I tama pada vrh zaspalih njiva.