Домаћин
| Домаћин Писац: Иво Ћипико |
Домаћин
- Кад њих двоје стигоше до речице што кроз поље вијуга, сунце је било на заходу. У бистрој води, што се на сунцу блештала, огледају се дуге сенке врбових кривих грана и искидани крајеви
рашчешљаних облака. А на снежним висовима далеких планина последњи сунчеви зраци сјаје бледом, леденом светлошћу.
- Заробљени Арнаут, везаних руку позади црвеним широким појасом, пред водом паде ничице и, прилегом, халапљиво сркну неколико гуцаја, па се нагло окрете, те у страху хвата поглед српском војнику
Миливоју, који над њим стоји с пушком о рамену.
- — Чега се плашиш?
- — Убићеш ме!
- — Не бој се... Пиј!
- Арнаут се приже, и, док журно пије, његово се горње тело у брзој води оцртава и прелама.
- Војник, по наређењу, води заробљеника у Призрен, јер га је војничка патрола затекла у планини са пуном пушком, мада је његово село раније било умирено и разоружано.
- У први мах Миливој се љутио на њ. Ови вечити бунтовници криви су му што се из војске још кући не враћа. Али у дугом путу, у друштву Арнаута, одљутио се. Сада, смирен, загледао се у дим што се
лагано повија над кућама засеока, на брежуљку, преко границе. Из једне од тих кућа, заклоњених између голих дрвета, избише два дечака: гоне пред собом краву. Један од њих дува у свиралу. Пред
њима пас потркује, а кад спази странца, стаде и залаја.
- Дечаци приђоше к води. Миливој помисли: „Чија су то деца? Биће да су браћа!” Па упита Арнаута да ли он има деце.
- — Имао сам...Али ко зна шта је од њих!... —затежући одговори заробљеник.
- — Рат, брате, рат нема душе! — рече Миливој за се.
- Арнаут, онако пред водом, клечи. Погледа у земљу и затражи хлеба.
- — Зар си гладан?
- — Гладан!
- Миливој седе. Скиде торбу са леђа, потражи и извади из ње комад хлеба. Арнаут маче свезаним рукама, али се махом присети, пружи главу као коњ кад му се из руке нешто даје, и зубима прихвати
хлеб. Подиже леву ногу и, придржавши хлеб на колену, поче га јести. „Мора да је јако гладан”, помисли Миливој гледајући га како халапљиво једе. И сети се своје глади, кад оно њих неколико
другова остадоше у пустој планини за два дана без залогаја. Па приђе с леђа Арануту и одреши му руке.
- Арнаут, дојевши, заврти се око себе и опаса.
- — Што се, човече, одметну од наших власти?... Беше ти боље остати код куће!
- Арнаут, искезивши зубе, махну главом:
- — Кућа!? Где ми је кућа? Растуристе нас! —говори и наузначице изврну се на земљу, лицем према небу.
- Дечаци поје краву и радознало гледају у стране људе. Миливој је пратио краву погледом: загазила је у воду и весело пије; упали бокови наочиглед пуне се. Затим крава изиђе из воде, очеша леђа о
стару врбу, рикну и замаче у врбак. Миливој зажеле да пређе преко речице, да сврати у заселак.
- — Еј! —јави се дечацима. — Може ли се прећи вода?
- — Изуј се, па можеш! — одговори један од дечака чисто српски, и својим плавим очима мирно га погледа.
- Миливој погледа на Арнаута. Мора да води о њему бригу. Да је сам, ето згоде да са дечацима пође на конак у заселак. Чисто се зажелео домаћинске куће. Не може да се одлучи, колеба се...
- Уто нечији коњ трчећи упаде у младу пшеницу. Би му жао, као да је то његова зимња, лањска. „Грехота је” , помисли и јави се дечацима да сврну коња из штете.
- — А јеси ли ти што код куће посејао? — упита Арнаута.
- Заробљеник, не мичући се, изговори:
- — Ја?!
- Чу се издалека дозивање и блејање оваца. А на путањи што силази к води показа се пар волова. Гони их неки млад, стасит човек, са шубаром на глави. За њим иде жена са крчагом у руци.
- Волови, навикли путу, тешко сагибајући своје претиле трупове, к води сигурно прилазе. Миливој, чим их угледа, сети се својих волова што их брат му, коморџија у војсци, одведе преко Албаније
пут мора. Причају да је злослутан тај пут. На томе путу, кажу, не зна човек кога више да пожали: људе или стоку!
- Па као то море мора да чудно изгледа, када за њ причају да се не може памећу смислити? И слано је, не ваља пити! Ваљда на њему не поје стоку? Сироти волови!
- Жена се над водом слеже и захвати крчагом. Миливој не може да је загледа у лице, јер је заклоњено широком марамом. Али, кад се диже, запази њену пространу кецељу живих, веселих боја. А кад
пође према засеоку, учини му се, по лакоме ходу, да је млада и витка. Хтеде да јој се јави, али се сети да јој нема шта да каже. Диже се и гледа за њом.
- Жена се окрете и сачека онога младога човека са воловима. Он јој нешто каза. Жена пожури. „Сигурно је пожурила да наложи ватру и спреми вечеру”, помисли Миливој. „Срећни људи! Они су сигурни
зимње, дуге, хладне ноћи!”
- Миливоја телом обиђоше млаки, лени жмарци. Протегну се и, узнемирен, коракну неколико корачаја.
- ...Сутон пољем пада. У своју сиву, меку светлост заклања заселак и заодева далеке планине. Однекле неодређено већ се јављају пригушени ноћни гласови, и речица својим шумом јасније се јавља.
- Дечаци наложише ватру, крше суве гране и прилажу на њу. А кад се пламен весело диже у посурели ваздух, поклекоше до ње. Миливој, гледајући пламен, крши озебле прсте. Дође му да загази у воду и
да приђе к ватри. Пас у врбаку заштекта... Миливој се трже.
- — Да идемо! — рече Арнауту.
- — Нећу! — не мичући се одсече заробљељшк.
- — Што да ме даље мучиш? Убиј ме овде!
- — Не убијају се људи без потребе. Устани! —Приђе к њему и поможе му да се дигне.
- Неко време, у зимњем сутону, стоје сучелице, један према другоме. Арнаут мрк, предљив, са белом капом на глави, у кратким грубим чакширама, укрућеним уз танке ноге, увезаним испод кукова,
опасан црвеним појасом, и Миливој , у пространом свом шињелу, с пушком о рамену. На његову препланулом, отвореном лицу плаве очи изгледају овлажене, из њих избија нека неодређена сета.
- — Хајд'мо!
- — Немој, брате! — замоли одједом Арнаут Миливоја. — Немој! Пусти ме да нађем децу, да им наложти ватру да се огреју као и они срећници тамо! Мајка им је умрла! Ко да их прикупи? Зар су они
чему криви?
- — А колико их имаш?
- — Петоро! —одговори Арнаут и гледа у очи Миливоја.
- „Троје више од мене”, помисли Миливој.
- У тај мах учини му се као да пред собом види својих двоје: гледају у њ плавим, веселим очима и пружају к њему ручице, као негда када се је доцкан у сутон с њиве кући враћао. Рука му се маче
као да ће да потражи њихове главе да их помилује.
- Арнаут гледа у Миливоја и полако одмиче. Па, удаљивши се од њега неколико корачаја, нагло се окрете и потрча ка шумарку. Миливој се тргну, скиде с рамена пушку и, потрчавши, опали. Арнаут
замаче у шумарак. Миливој се устави, домаћин махне за њим руком и врати се к речици.
- Затим седе на земљу, изу се и пређе преко воде. Назва бога туђој деци и, помиловавши их својом тешком руком по глави, седе између њих уз ватру.
Извори[уреди]
- Иво Ћипико: Сабрана дела, Српски писци, књига IV, страна 219-223 , Просвета издавачко предузеће Србије, Београд, 1951.
|