Domaćin
| Domaćin Pisac: Ivo Ćipiko |
Domaćin
- Kad njih dvoje stigoše do rečice što kroz polje vijuga, sunce je bilo na zahodu. U bistroj vodi, što se na suncu bleštala, ogledaju se duge senke vrbovih krivih grana i iskidani krajevi
raščešljanih oblaka. A na snežnim visovima dalekih planina poslednji sunčevi zraci sjaje bledom, ledenom svetlošću.
- Zarobljeni Arnaut, vezanih ruku pozadi crvenim širokim pojasom, pred vodom pade ničice i, prilegom, halapljivo srknu nekoliko gucaja, pa se naglo okrete, te u strahu hvata pogled srpskom vojniku
Milivoju, koji nad njim stoji s puškom o ramenu.
- — Čega se plašiš?
- — Ubićeš me!
- — Ne boj se... Pij!
- Arnaut se priže, i, dok žurno pije, njegovo se gornje telo u brzoj vodi ocrtava i prelama.
- Vojnik, po naređenju, vodi zarobljenika u Prizren, jer ga je vojnička patrola zatekla u planini sa punom puškom, mada je njegovo selo ranije bilo umireno i razoružano.
- U prvi mah Milivoj se ljutio na nj. Ovi večiti buntovnici krivi su mu što se iz vojske još kući ne vraća. Ali u dugom putu, u društvu Arnauta, odljutio se. Sada, smiren, zagledao se u dim što se
lagano povija nad kućama zaseoka, na brežuljku, preko granice. Iz jedne od tih kuća, zaklonjenih između golih drveta, izbiše dva dečaka: gone pred sobom kravu. Jedan od njih duva u sviralu. Pred
njima pas potrkuje, a kad spazi stranca, stade i zalaja.
- Dečaci priđoše k vodi. Milivoj pomisli: „Čija su to deca? Biće da su braća!” Pa upita Arnauta da li on ima dece.
- — Imao sam...Ali ko zna šta je od njih!... —zatežući odgovori zarobljenik.
- — Rat, brate, rat nema duše! — reče Milivoj za se.
- Arnaut, onako pred vodom, kleči. Pogleda u zemlju i zatraži hleba.
- — Zar si gladan?
- — Gladan!
- Milivoj sede. Skide torbu sa leđa, potraži i izvadi iz nje komad hleba. Arnaut mače svezanim rukama, ali se mahom priseti, pruži glavu kao konj kad mu se iz ruke nešto daje, i zubima prihvati
hleb. Podiže levu nogu i, pridržavši hleb na kolenu, poče ga jesti. „Mora da je jako gladan”, pomisli Milivoj gledajući ga kako halapljivo jede. I seti se svoje gladi, kad ono njih nekoliko
drugova ostadoše u pustoj planini za dva dana bez zalogaja. Pa priđe s leđa Aranutu i odreši mu ruke.
- Arnaut, dojevši, zavrti se oko sebe i opasa.
- — Što se, čoveče, odmetnu od naših vlasti?... Beše ti bolje ostati kod kuće!
- Arnaut, iskezivši zube, mahnu glavom:
- — Kuća!? Gde mi je kuća? Rasturiste nas! —govori i nauznačice izvrnu se na zemlju, licem prema nebu.
- Dečaci poje kravu i radoznalo gledaju u strane ljude. Milivoj je pratio kravu pogledom: zagazila je u vodu i veselo pije; upali bokovi naočigled pune se. Zatim krava iziđe iz vode, očeša leđa o
staru vrbu, riknu i zamače u vrbak. Milivoj zažele da pređe preko rečice, da svrati u zaselak.
- — Ej! —javi se dečacima. — Može li se preći voda?
- — Izuj se, pa možeš! — odgovori jedan od dečaka čisto srpski, i svojim plavim očima mirno ga pogleda.
- Milivoj pogleda na Arnauta. Mora da vodi o njemu brigu. Da je sam, eto zgode da sa dečacima pođe na konak u zaselak. Čisto se zaželeo domaćinske kuće. Ne može da se odluči, koleba se...
- Uto nečiji konj trčeći upade u mladu pšenicu. Bi mu žao, kao da je to njegova zimnja, lanjska. „Grehota je” , pomisli i javi se dečacima da svrnu konja iz štete.
- — A jesi li ti što kod kuće posejao? — upita Arnauta.
- Zarobljenik, ne mičući se, izgovori:
- — Ja?!
- Ču se izdaleka dozivanje i blejanje ovaca. A na putanji što silazi k vodi pokaza se par volova. Goni ih neki mlad, stasit čovek, sa šubarom na glavi. Za njim ide žena sa krčagom u ruci.
- Volovi, navikli putu, teško sagibajući svoje pretile trupove, k vodi sigurno prilaze. Milivoj, čim ih ugleda, seti se svojih volova što ih brat mu, komordžija u vojsci, odvede preko Albanije
put mora. Pričaju da je zloslutan taj put. Na tome putu, kažu, ne zna čovek koga više da požali: ljude ili stoku!
- Pa kao to more mora da čudno izgleda, kada za nj pričaju da se ne može pameću smisliti? I slano je, ne valja piti! Valjda na njemu ne poje stoku? Siroti volovi!
- Žena se nad vodom sleže i zahvati krčagom. Milivoj ne može da je zagleda u lice, jer je zaklonjeno širokom maramom. Ali, kad se diže, zapazi njenu prostranu kecelju živih, veselih boja. A kad
pođe prema zaseoku, učini mu se, po lakome hodu, da je mlada i vitka. Htede da joj se javi, ali se seti da joj nema šta da kaže. Diže se i gleda za njom.
- Žena se okrete i sačeka onoga mladoga čoveka sa volovima. On joj nešto kaza. Žena požuri. „Sigurno je požurila da naloži vatru i spremi večeru”, pomisli Milivoj. „Srećni ljudi! Oni su sigurni
zimnje, duge, hladne noći!”
- Milivoja telom obiđoše mlaki, leni žmarci. Protegnu se i, uznemiren, koraknu nekoliko koračaja.
- ...Suton poljem pada. U svoju sivu, meku svetlost zaklanja zaselak i zaodeva daleke planine. Odnekle neodređeno već se javljaju prigušeni noćni glasovi, i rečica svojim šumom jasnije se javlja.
- Dečaci naložiše vatru, krše suve grane i prilažu na nju. A kad se plamen veselo diže u posureli vazduh, poklekoše do nje. Milivoj, gledajući plamen, krši ozeble prste. Dođe mu da zagazi u vodu i
da priđe k vatri. Pas u vrbaku zaštekta... Milivoj se trže.
- — Da idemo! — reče Arnautu.
- — Neću! — ne mičući se odseče zarobljeljšk.
- — Što da me dalje mučiš? Ubij me ovde!
- — Ne ubijaju se ljudi bez potrebe. Ustani! —Priđe k njemu i pomože mu da se digne.
- Neko vreme, u zimnjem sutonu, stoje sučelice, jedan prema drugome. Arnaut mrk, predljiv, sa belom kapom na glavi, u kratkim grubim čakširama, ukrućenim uz tanke noge, uvezanim ispod kukova,
opasan crvenim pojasom, i Milivoj , u prostranom svom šinjelu, s puškom o ramenu. Na njegovu preplanulom, otvorenom licu plave oči izgledaju ovlažene, iz njih izbija neka neodređena seta.
- — Hajd'mo!
- — Nemoj, brate! — zamoli odjedom Arnaut Milivoja. — Nemoj! Pusti me da nađem decu, da im naložti vatru da se ogreju kao i oni srećnici tamo! Majka im je umrla! Ko da ih prikupi? Zar su oni
čemu krivi?
- — A koliko ih imaš?
- — Petoro! —odgovori Arnaut i gleda u oči Milivoja.
- „Troje više od mene”, pomisli Milivoj.
- U taj mah učini mu se kao da pred sobom vidi svojih dvoje: gledaju u nj plavim, veselim očima i pružaju k njemu ručice, kao negda kada se je dockan u suton s njive kući vraćao. Ruka mu se mače
kao da će da potraži njihove glave da ih pomiluje.
- Arnaut gleda u Milivoja i polako odmiče. Pa, udaljivši se od njega nekoliko koračaja, naglo se okrete i potrča ka šumarku. Milivoj se trgnu, skide s ramena pušku i, potrčavši, opali. Arnaut
zamače u šumarak. Milivoj se ustavi, domaćin mahne za njim rukom i vrati se k rečici.
- Zatim sede na zemlju, izu se i pređe preko vode. Nazva boga tuđoj deci i, pomilovavši ih svojom teškom rukom po glavi, sede između njih uz vatru.
Izvori[uredi]
- Ivo Ćipiko: Sabrana dela, Srpski pisci, knjiga IV, strana 219-223 , Prosveta izdavačko preduzeće Srbije, Beograd, 1951.
|