Газда Јаков/12
| ◄ XI ПОЈАВА | XII ПОЈАВА | XIII ПОЈАВА ► |
XII ПОЈАВА
МИЛАН, ЉУБИЦА и ЈАКОВ
МИЛАН (Улази тихо): Љубице!...
ЉУБИЦА (Тргне се): Ах!... Ти си?
МИЛАН: Видио сам онога кајишара, да сад изађе одавле. Штаје радио?
ЉУБИЦА: Зло по нас.
МИЛАН: Шта је? Казуј брзо!
ЉУБИЦА: Хоће данас да ме проси.
МИЛАН (Зине): Шта-а?
ЉУБИЦА: И отац хоће да ме даде. Каже, да је поштен и честит и да ће ме дати.
МИЛАН (Гледа је у очи): А ти?
ЉУБИЦА: Па... Знаш...
МИЛАН (Кликне): Добро!... За то је лако!...
ЈАКОВ (Скочи): Ко јо то? (Тихо се прикрада и провирује из своје собе)
ЉУБИЦА: А шта је лако?
МИЛАН: Ти ћтеш бјежати са мном.
ЉУБИЦА: Да оставим баба?
МИЛАН: Оставићеш га свакако.
ЉУБИЦА (Затежући): Тешко је то....
МИЛАН (Пакосно): А ти хајде твоме Јову, па њега грли и љуби. Ја ти никад драг нијесам ни био.
ЉУБИЦА: Не говори тако...
МИЛАН (Наставља): Он је лијеп, кршан. Зна гулити кожу оа људи и зна слатко говорити... Бољи је од мене, богатији је, а теби само да је пара...
ЉУБИЦА: Није тако!
МИЛАН (Наставља): Само да ти је дуката и наполијуна, да у њих гледаш. Ти ништа друго не желиш... А заклетву си погазила.
ЉУБИЦА: Милане!
МИЛАН: Не спомињи ми више имена! (Пође)
ЉУБИЦА: Хоћу, хоћу све што и ти хоћеш, само ми не говори тако!
МИЛАН (Застане): Нећеш ме преварити?
ЉУБИЦА: Нећу... За тобом ћу и у воду!
МИЛАН: Добро... Онда ми се сваки час надај! (Оде)
|