Gazda Jakov/12
| ◄ XI ПОЈАВА | XII POJAVA | XIII ПОЈАВА ► |
XII POJAVA
MILAN, LjUBICA i JAKOV
MILAN (Ulazi tiho): Ljubice!...
LjUBICA (Trgne se): Ah!... Ti si?
MILAN: Vidio sam onoga kajišara, da sad izađe odavle. Štaje radio?
LjUBICA: Zlo po nas.
MILAN: Šta je? Kazuj brzo!
LjUBICA: Hoće danas da me prosi.
MILAN (Zine): Šta-a?
LjUBICA: I otac hoće da me dade. Kaže, da je pošten i čestit i da će me dati.
MILAN (Gleda je u oči): A ti?
LjUBICA: Pa... Znaš...
MILAN (Klikne): Dobro!... Za to je lako!...
JAKOV (Skoči): Ko jo to? (Tiho se prikrada i proviruje iz svoje sobe)
LjUBICA: A šta je lako?
MILAN: Ti ćteš bježati sa mnom.
LjUBICA: Da ostavim baba?
MILAN: Ostavićeš ga svakako.
LjUBICA (Zatežući): Teško je to....
MILAN (Pakosno): A ti hajde tvome Jovu, pa njega grli i ljubi. Ja ti nikad drag nijesam ni bio.
LjUBICA: Ne govori tako...
MILAN (Nastavlja): On je lijep, kršan. Zna guliti kožu oa ljudi i zna slatko govoriti... Bolji je od mene, bogatiji je, a tebi samo da je para...
LjUBICA: Nije tako!
MILAN (Nastavlja): Samo da ti je dukata i napolijuna, da u njih gledaš. Ti ništa drugo ne želiš... A zakletvu si pogazila.
LjUBICA: Milane!
MILAN: Ne spominji mi više imena! (Pođe)
LjUBICA: Hoću, hoću sve što i ti hoćeš, samo mi ne govori tako!
MILAN (Zastane): Nećeš me prevariti?
LjUBICA: Neću... Za tobom ću i u vodu!
MILAN: Dobro... Onda mi se svaki čas nadaj! (Ode)
|