Gazda Jakov/11
| ◄ X ПОЈАВА | XI POJAVA | XII ПОЈАВА ► |
XI POJAVA
LjUBICA, JAKOV
LjUBICA (Izađe iz sobe): Evo me, babo...
JAKOV (zagleduje je od noga do glave. Izmakne se i opet je gleda, kao da je odavna nije vidio): He, hej! Ti si, bogme, velika đevojka!
LjUBICA (Smije se): Pa velika sam odavno.
JAKOV: Pa... pa...pa, ti bi se mogla i udati... Udati i ostaviti mene sama, samcata!... Svedno što sam te odranio i odgajio, ostavićeš ti mene...
LjUBICA (Zagrli ga): Nemoj, babo, govoriti o tome.
JAKOV (Kroz plač): E, a što neću govoriti?... Hoću ja govoriti!... Ko će meni zabraniti da ne govorim?... I što je Bog ljudima dao jezik, nego da govore?... Ja sam otac i ja mogu sve! (Veseo) A naš’o se mladoženja, pa kršan, pa lijep, pa radiša, pa štediša, pa ga na daleko nema!... I danas će mi te isprositi!... Doće njegov otac, da te isprosi.
LjUBICA (Uplašeno): Zar gazda Simo?
JAKOV (U čudu): Zar ti znaš? (Nastovlja) I ja ću te dati... Momak je k’o zlatna jabuka! On zna išćerati interez na četeres’ i zna zajmiti u nupolijunima. Preskočio je i mene, obješenjak jedan!... Da ga u carevini tražiš boljega i pametnijega nećeš naći.
LjUBICA (Kao da sama sebe pita): I ja da pođem?
JAKOV: Da pođeš, da pođeš, ljubičice moja... To je i moja želja.
LjUBICA (Kao prije): I ja da budem žena?
JAKOV: Jakako, jakako! Njegova bogme.
LjUBICA (Odlučno): Neću, babo!
JAKOV (Odskoči): Oho-o! Zar se ti pitaš?
LjUBICA: Neću ja njega!
JAKOV (Ljutito): Hoću ga ja! I kad ja hoću, hoćeš i ti! Ne treba ti razmišljanja! Ti ne smiješ razmišljati ništo... Moje je da razmišljam, a tvoje je da slušaš... Ja, kad zajimam pare, vazda gledam, da ih dodam u sigurne ruke... A kad te dam Jovu, ne treba ti nikakve priznanice, jer znam, da će ti bit’ bolje nego ovđe! (Ode u svoju sobu i opet se udubi u prelistavanje teftera. Ljubica ostaje zamišljena. Mala počivka.)
|