Зач ову, ружан цвит, прослављам сваки дан?
Мнити ће злобни свит да сам ја безуман,
јер чиним ње младос врх свега гиздаву,
да свему узе радос, весел'је и славу.
Све друго јес брже; тер се ја вас боју, 5
да што дим не врже, веће рећ достоју.
Ма ну ли ткогоди вире ми јур не да,
и веће сам ходи очима да гледа:
видит ће тој круни љепос ку Бог изда,
да њом рај напуни и небо од звизда. 10
Не зна он злат пораз ни у њем љубави
тко не зна ње образ и позор гиздави;
да кад га куд сврне с љувеном крипости,
срци мом оцкврне све се ине љепости.
Осумњен дотечем да видим је ли рај 15
али свит, тер речем сам себи: позирај!
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
