Kad ličce rumeno ovejzi od gospoj
sadružu ljuveno, što je tuj posal moj?
ne drugo ner bljusti nje pozor očima,
a celov od usti da broja ne ima,
i ruci me hrlo pospjeha napunjat,5
gospoji ter grlo i venčat i krunjat.
I sve tuj drago što satvori mâ mlados,
za svaku jednu sto vrati mi nje rados.
Напомена
Извор
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str., Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
