ДЈЕВОЈКА ГОВОРИ.

Извор: Викизворник
ДЈЕВОЈКА ГОВОРИ.
Писац: Динко Рањина
50. песма Пјесни разлике


ДЈЕВОЈКА ГОВОРИ.




   Један дан шетаје по лугу зелену,
 за радос гледаје на воду студену,
    упазих кон вира, ки бистро вираше,
 једнога пастира гди рањен лежаше
    на крилу вил једне, ка срцем тужниме
 у сузе нередне плакаше над њиме.
    Видећ чим позира на њу ње добро тој,
 гди рањен умира у муци нередној,
    а пастир свим смрти да се близ виђаше
 живот свој, ки стрти зла болес нагљаше,
    већма га виле плач мораше у гори,
 нег рана, коју мач прем бридак сатвори.
    Дјевица ја млада желећи видити,
 ку сврху ствар тада имаће на свити,
    у хладан скрих се мрак од дубја сред горе,
 сунчани гди се зрак вик назрит не море,
    гди моћ ме ниједну влас не имаше видити,
 јер се сва у тај час за гране тјех скрити.
    Туј ријечи смиљене пастира, ки мраше,
 и сузе смућене виле, ка плакаше,
    рекал би, да биху патећи злу силос
 све воде, ке вриху, привели на милос,
    и тврди тај ками, ки близу њих сташе,
 њих јадним тугами да се зло бољаше.
    Пастир тај видећи, да близу смрти јес,
 рич ову кти рећи при нег га скрати чес:
    о вило, љепотом ка се мож свуд славит,
 ни ми, знај, животом мучно се раставит,
    истом да у твоме срцу ја на свити
 за ко годи бриме моћ буду живити.
    А вила, ку пораз чемеран оптече,
 чувши тај снижан глас рич овуј туј рече:
    ако нас ки сву моћ узбуде скратити,
 како ће игдар моћ сам други живити?
    и ако у твому све срцу живу ја,
 а тва чес у мому живит се достоја;
    и ки си час моја, будући умри ти,
 како ћу моћи ја без тебе живити?
    I чиме сузами ричи теј вељаше,
 ране му косами русима све траше,
    а он њој на скути чим болан лежаше
 чемеран плач љути устима пијаше.
    I тако цвилећи згоди се чудна ствар,
 до данас ку рећи ја не чух никадар:
    целове пастир тај покоње вили тој
 дајући на свит сај прикрати живот свој,
    којега и вила животом садружи,
 толи чес немила души јој притужи.
    Тач оба умрише, једнога сгубив мач,
 драгога, ки бише бољежљив, грозан плач.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.