Jedan dan šetaje po lugu zelenu,
za rados gledaje na vodu studenu,
upazih kon vira, ki bistro viraše,
jednoga pastira gdi ranjen ležaše
na krilu vil jedne, ka srcem tužnime
u suze neredne plakaše nad njime.
Videć čim pozira na nju nje dobro toj,
gdi ranjen umira u muci nerednoj,
a pastir svim smrti da se bliz viđaše
život svoj, ki strti zla boles nagljaše,
većma ga vile plač moraše u gori,
neg rana, koju mač prem bridak satvori.
Djevica ja mlada želeći viditi,
ku svrhu stvar tada imaće na sviti,
u hladan skrih se mrak od dubja sred gore,
sunčani gdi se zrak vik nazrit ne more,
gdi moć me nijednu vlas ne imaše viditi,
jer se sva u taj čas za grane tjeh skriti.
Tuj riječi smiljene pastira, ki mraše,
i suze smućene vile, ka plakaše,
rekal bi, da bihu pateći zlu silos
sve vode, ke vrihu, priveli na milos,
i tvrdi taj kami, ki blizu njih staše,
njih jadnim tugami da se zlo boljaše.
Pastir taj videći, da blizu smrti jes,
rič ovu kti reći pri neg ga skrati čes:
o vilo, ljepotom ka se mož svud slavit,
ni mi, znaj, životom mučno se rastavit,
istom da u tvome srcu ja na sviti
za ko godi brime moć budu živiti.
A vila, ku poraz čemeran opteče,
čuvši taj snižan glas rič ovuj tuj reče:
ako nas ki svu moć uzbude skratiti,
kako će igdar moć sam drugi živiti?
i ako u tvomu sve srcu živu ja,
a tva čes u momu živit se dostoja;
i ki si čas moja, budući umri ti,
kako ću moći ja bez tebe živiti?
I čime suzami riči tej veljaše,
rane mu kosami rusima sve traše,
a on njoj na skuti čim bolan ležaše
čemeran plač ljuti ustima pijaše.
I tako cvileći zgodi se čudna stvar,
do danas ku reći ja ne čuh nikadar:
celove pastir taj pokonje vili toj
dajući na svit saj prikrati život svoj,
kojega i vila životom sadruži,
toli čes nemila duši joj prituži.
Tač oba umriše, jednoga sgubiv mač,
dragoga, ki biše bolježljiv, grozan plač.
