Пређи на садржај

Лијек јарости турске/1

Извор: Викизворник
Петар II Петровић Његош
Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:




Лијек јарости турске


Ударац на Мартиниће

* * *


Полећело тридест гаврановах,
гологлави, сломјенијех крилах,
од ћенара и турске крајине,
Подгорице, Спужа и Жабљака.
То не били, кажу, гавранови,
већ тридесет од крајине агах.
Прелећеше Зету и Цијевну,
пребродише Блато и Бојану,
пролећеше од града капијом,
доклен на град Скадар излећеше.
Вијали се, пак су починули
на соката и визирска врата;
грачу тужни замуклијем гласом:
"Аман, еман, честити већиле,
Мехмед-пашо, мухур-саибијо!
Већ овако живјет не можемо
од влашкијех силнијех змајевах:
излијећу из крвавих горах,
долећују нама на бедеме;
ми се од њих маћи не смијемо
ни из града носа изнијети,
а камоли боја учинити
на мегдану и пољу широку.
Узеше нам поља и ливаде;
што ни бјеху хани и дућани -
то су њима овчарске стајнице;
агалуци и наши читлуци
што држаше цареву крајину -
туд се њима раширују овце.
Аге смо ти без ништа остале,
останули аге и спахије;
пропа нам је перчин кроз капицу.
И те бисмо јаде опростили
да смијемо рало уфатити,
уфатити рало и мотику,
да се хлебом можемо ранити.
Него аман, глави господаре,
ти освети крајичнике Турке!"
Кад разумје мухур-саибија,
он агама тако бесједио:
"Аге Турци, жалосна ви мајка!
Ја ви од њих помоћи не могу,
јер су они стари витезови,
који су се свагда научили
ломит војске турске и свачије.
Цар је еман Богу учинио
да већ на њих никад војштит неће,
а и да би мога навојштити,
неће Русу хајтар иштетити;
речено је од њих сјеђет с миром,
када су се досад одбранили."
Ама јопет Турци завикаше:
"Ми, већиле, не тражимо војску
да с њом хараш влашку Гору Црну,
већ нам подај пет хиљадах војске
и са војском три топа огњене
да на једно племе ударимо
којено је накрај Горе Црне -
Мартинић се по имену зове, -
да то клето племе похарамо.
Онојесте начинило куле
близу Спужа, крвавога града,
гађа са њих по бедему Турке.
Сад је њима ласно ударити
и то племе клето истражити:
све су друге изјавиле овце
до крвава села Мартинића;
њине пасу ситну ђетелину
до бедема од нашега Спужа,
не боје се цара ни везира,
за нас друге одавна не маре.
Ту је ласно њима ударити:
стотина је овчарах чобанах,
десет хиљад б'јелијех овацах
и хиљада коњах и воловах.
Ако бог да и Мухамед светац
те то клето племе истражимо,
с тијем ћемо Брда устрашити,
од градовах наших одагнати, -
него војску ал' све посијеци!"
Кад њих зачу Мехмед Рашид-паша,
види много да не траже војске,
рече њима и даде њим' војску,
пет хиљадах од свога нигзама,
а четири љута Арбанаса,
и пред војском млада Мехмед-пашу
и четири гласите зеленка.
Отолен се војска окренула,
доклен спаде варош-Подгорици.
Војска метну Рибницом шаторе,
од крај града до крвава моста.
Ту трајала дана три четири,
ту трајала и ту вијећала.
Диван паша вијећ учинио:
тек се смрче и сунце утече,
на четворо разредио војску;
једну паша себе оставио,
другу даде бегу од Каваје,
трећу даде Лекићу спахији,
а четврту спушку Селман-аги.
Па се с војском ноћно окренуше,
ноћно пошли, ноћно Спужу дошли,
к селу пошли са четири стране:
паша својом насред села пође,
на бијеле куле Радовића,
бег с његовом на Ђурановића,
а спахија пут села Глизице;
ага пође потоком на Цркву.
Но бегова најпре удри војска
на ваљатно село Ђураново,
неке мање куће попалише
и четири главе уграбише.
Но се кућа Ђуранова брани;
у куле се десет затворили,
Турке бију, кличу Мартиниће.
Но им нико помоћи немаше,
јера врсни бјеху у планину
тијех дана изјавили овце.
Чује поклич Војводића Раде,
те истрча пред бијелу кулу;
одмах свога пали џефердара,
те кликује браћу Мартиниће.
Двадест их се брже окупило;
помислили да је једна војска,
итро трче к селу Ђуранову.
Но им лоша срећа прискочила;
село бјеше бего уминуо
и са њиме сва врснија војска,
те се срете с Војводићем Радом
и са оно двадесет момчади.
Убише се бојем жестокијем,
ал' Војводић - и од трага му је! -
пали свога бистра џефердара,
дивно бега од Каваје згоди
посред пуца, ђе му душа куца,
на пуце му изагнао душу.
У то паша страга ударио,
с десне стране Лекићу спахија,
а с лијеве спушки Селман-ага, -
међу собом момчад затворили.
Жестоко се бране Мартинићи,
но им турска сила одољела:
десетињи главе откидоше,
оне десет љуто обранише.
Но кликује Војводићу Раде:
"Ај, ђе сте ми до два братучеда?
Ђе си мене, Стефо и Гавриле?
Кућу вама Турци ископаше!
Већ су мене обранили љуто;
на мене су седам осам ранах,
сад ме двоје уби сенџирлијах,
обје су ми ноге саломиле
бранећ стрица Милутина мртва
да му мушку не однесу главу.
Виђу - мене помоћ не можете,
но грабите робје од Тураках,
јера ви га свега поробише."
Оно Стефо чује и Гавриле
и са њима шездесет чобанах;
у јунаках пукла срца жива,
те у Турке загон учинили.
Сву низ село саломили војску;
до мрамора Мехмед Кокотлије
тридест и три откинули главе;
од мрамора до дно Поточинах
четрнаест откидоше главах.
Док им добра помоћ прискочила -
сто Црнацах с Пуљевићем Радом;
од Жупине Црнци ударише
на барјаке бега задринскога;
ту истога бега посјекоше
и десетак око њега главах.
Бега уби Пуљев Радоване,
а Милутин братанић посјече.
У то Брда друга прискочише -
сви Пипери и Бјелопавлићи;
зајмише се пољем за Турцима.
Да је коме стати погледати
како Турци трче на кошију!
Ита у град сваки сакрит шију.
Но им тако бог и срећа даде
јера им се близу нагна Спуже,
тере у град грдни утекоше.
Ту погибе Мартинићах десет,
а Тураках трипут по педесет.
Мартинићи, српски соколићи,
свагда ли се справни налазите,
те цареве паше исправљате
са пуцима вашијех шараках,
да се не би који преварио
и у дубље с војском ударио!
Ви сте крило српској Гори Црној!



Лијек јарости турске