У САМОЋИ
У самоћи чујем такат
Твога срца бурна, врела,
Ил' уздахе кад си сама
Расплакана, невесела.
Слушам, бројим, а у души
Чаробне се дражи роје:
И невине жеље оне
И молитва за обоје.
Ти си тужна у твом двору,
Моја слутња мени каже;
Твоје друге нису кадре
Твоју тугу да разблаже. —
Измучено срце твоје,
Рај затворен, мене тражи:
Отвори им срце чисто,
Све им, душо, кажи, кажи!
Исповест је олакшица
Када боли душу ломе —
Благо оном, ко се, болан,
Поверити има коме!
Па и ја сам ето срећан
Казујућ' ти своје боле,
Своју љубав надземаљску,
Мој анђеле, мој идоле!
Ја те љубим, љубим, душо,
Ти ми земљу небом ствараш,
У самоћи када клонем
Ти ми душу разговараш.
Љубимо се! Љубав само
Лепши, вечни живот даје
И велика дела ствара,
А на смрти — утеха је.