Историја Новог завјета (Р. Доброта) 1
| ←< Увод | ИСТОРИЈА НОВОГА ЗАВЈЕТА Писац: Радослав Доброта |
II. дио >→ |
ЖИВОТ ИСУСА ХРИСТА ДО ЊЕГОВЕ 30. ГОДИНЕ
Живот Свете Дјеве Марије до рођења Исуса Христа
[уреди]Рођење. — Бог је преко пророка Исаије давно био објавио, да ће се Спаситељ свијета родити од дјевојке и у потомству Давидовом. Та дјевојка, благословена међу женама, коју је Бог изабрао да буде мати Сина Божјега, била је Света Дјева Марија. И њено рођење показало је, да је она изабраница Божја.
Њен отац Јоаким, потомак цара Давида, и њена мати Ана, обоје врло побожни и добри, били су већ стари, а нису имали дјеце. Мислили су, да је то Божја казна и да су врло грјешни. И пролијевајући много суза, често су се и дуго Богу молили, да им дарује дијете.
Тако молећи се Ана наједампут видје анђела, који јој рече: »Ана, Ана, услишена је твоја молитва; родит ћеш преблагословену кћер. Преко ње ће се благословити сви народи на земљи и дат ће се спасење свијету. Назват ћеш је Марија.«
Та вијест испуни душу ових праведних људи превеликом радошћу, и они обећаше да ће дијете посветити Богу. Кад добише кћер, дадоше јој име Марија, која ријеч значи: од Бога испрошена сузама. Дијете је било паметно и добро, својим родитељима највећа утјеха и радост.
Посвећење Богу. — Кад је Светој Дјеви било три године, родитељи су је према обећању посветили Богу и одвели је у јерусалимски храм. Било им је тешко, да се одвоје од свога милог дјетета, али су без устезања испунили дати завјет.
Увођење Свете Дјеве у храм било је свечано. Стари свештеник примајући дијете на вратима храма, познао је, да ће то бити мати Божја. и уведе га у најсветији дио храма, у светињу над светињама. У овај дио храма могао је да уђе само првосвештеник једампут у години.
При храму је Света Дјева Марија расла, служила Богу, радила домаће послове. Побожне жене су је училе. Често је читала Свето писмо. Родитељи су јој умрли, док је још била при храму. И она би радо ту остала цијелог живота служећи Богу, да нису онда били друкчији закони и друкчија воља Божја.
Кад је Светој Дјеви било четрнаест година, свештеници, по Божјој упути, нађоше у Назарету њенога рођака, старога, побожнога и праведнога Јосипа, и дадоше му је на чување. И он је био из племена Давидова, али је био скроман и вриједан дрводјеља. Света Дјева оде у Назарет, и у кући Јосиповој је радила домаће послове, молила се Богу и читала свете књиге. Старог Јосипа је поштовала као оца, а он се о њој старао као о својој кћери.
Благовијест
[уреди](Лука 1, 26-56)
Једног дана, кад је Марија читала Свето писмо и молила се Богу, наједампут се соба засја и појави се анђео Гаврило, кога посла Бог, и рече: »Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама.«
Чувши ове ријечи, Света Дјева се уплаши и помисли, какав би то био поздрав. А анђео јој рече: »Не бој се, Марија, јер си нашла милост у Бога. Родит ћеш сина, и надјени му име Исус. Он ће бити велик и назват ће се Син Највишега. Господ ће му дати пријесто Давида, оца Његова; цареват ће увијек и царству Његовом не ће бити краја.«
Света Дјева, изненађена, упита, како то може бити, кад је она дјевојка. Анђео јој одговори: »Дух Свети доћи ће на тебе, зато оно, што ће се родити, бит ће свето и назват ће се Син Божји. Богу је све могуће!«
Увијек покорна Божјој вољи, Света Дјева рече анђелу: »Ево слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој.« И анђео отиде од ње.
Послије тога Света Дјева оде у госте својој старој рођаци Јелисавети и њеном мужу свештенику Захарији. Њима је анђео Гаврило прије пола године био јавио, да ће добити сина (светога Јована).
Света Дјева поздравља Јелисавету. Кад видје Свету Дјеву и чу њен глас, Јелисавета осјети у себи силу Светога Духа, обрадова се и позна да ће Марија бити мати Христова. Зато је поздрави и рече: »Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје! Откуд да дође мати Господа мојега к мени?« На то Света Дјева слављаше Бога говорећи:
Велича душа моја Господа,
И радује се дух мој Богу, Спаситељу моме,
Што погледа на понизну слушкињу своју.
Јер, ето, отсад ће ме блаженом звати сви нараштаји.
Код Јелисавете је остала око три мјесеца, па се послије врати својој кући у Назарет.
Богу је била обећана Света Дјева Марија још прије свога, рођења, Богу је служила при храму од своје четврте године. Богу се покорава и сада, када скромно себе назива слушкињом Господњом. Увијек је само испуњавала Божју вољу. Њу је сам Бог изабрао, да буде мати Спаситељева.
Вијест анђела Гаврила, блага вијест, испунила је радошћу душу Свете Дјеве Марије. Скромна и сиромашна дјевојка постала је највећа међу женама. Та вијест је најрадоснија за цио људски род, јер се тог тренутка почиње испуњавати Божје обећање о Спаситељу, кога су народи очекивали.
Рођење Свете Дјеве Марије празнује се 8. (21.). септембра; тај празник се зове Мала Господина. Њено увођење у храм празнује се 21. новембра (4. децембра); то је Ваведење. Блага вијест анђела Гаврила празнује се 25. марта (7. априла); то је празник Благовијести.
Рођење светога Јована Претече
[уреди](Лука 1,5-25, 57-80)
Пророци су написали у Светом писму, да ће Бог послати онога, који ће приправити пут Спаситељу. То је био свети Јован Претеча.
Рођење светог Јована било је шест мјесеци прије Христовог рођења. Као и родитељи Свете Дјеве, тако и отац и мати светог Јована, свештеник 3ахарија и његова жена Јелисавета, били су врло стари и нису имали дјеце. То су сматрали за велику несрећу. Обоје су били праведни и живјели су по заповијестима Божјим, и увијек се молили Богу, да им дарује једно дијете.
Једнога дана, кад је Захарија служио у храму, видје наједампут анђела Гаврила и уплаши се. Анђео му рече: »Не бој се, Захарија, јер је услишана твоја молитва; жена твоја родит ће сина, и надјени му име Јован. Многи ће се обрадовати његову рођењу, јер ће бити велик пред Богом. Он ће доћи пред Господом, да приправи народ Господу.«
Тако велика срећа учини се Захарији невјероватна, и он посумња. Онда му анђео рече: »Онијемит ћеш и не ћеш моћи говорити, док се то не збуде, јер ниси вјеровао мојим ријечима.« И Захарија одмах онијеми. Тога ради није могао народу очитати молитву благослова и знацима је показивао, да је имао виђење.
Кад је дошло вријеме, испунише се ријечи анђела Гаврила, и Јелисавета роди сина. Томе се радоваху родитељи, а с њима и сусједи и родбина, јер Бог бјеше учинио велику милост старим родитељима.
У осми дан по рођењу родбина је хтјела да по обичају назове дијете очевим именом Захарија; но мати Јелисавета се успротиви и рече, да му име буде Јован, што значи: Бог је милостив. Дадоше знак оцу, како би он хтио да дјетету буде име. Захарија је још био нијем, па знаком затражи таблицу, и кад му је дадоше, написа на њој: »Јован му је име.« Ови се томе зачудише, а он одмах проговори хвалећи Бога, и напунивши се Духа Светог, стаде казивати пророштво о скором доласку Спаситеља. Сину пак прорече: »И ти, дијете, назват ћеш се пророк Највишега, јер ћеш ићи пред Господом да му спремиш путеве.«
О томе чуду говорило се свуда у околини, и људи су се питали: »Шта ли ће бити од овог дјетета? Јер рука Господња бјеше с њим.«
А дијете је расло и јачало духом; а кад одрасте, оде у пустињу.
Ријечи анђела Гаврила, чудесно рођење дјетета од старих родитеља, одузимање и враћање говора Захарији, његово пророштво — све су то били јасни знаци, да се приближило вријеме доласка Спаситељева. Бог је и тиме припремао људе, да дочекају Сина Божјег и да вјерују у Њега.
Рођење светог Јована Претече празнује се 24. јуна (7. јула); то је Ивањдан.
Рођење Исуса Христа
[уреди](Лука 2, 1-21)
Света Дјева Марија очекивала је у Назарету, да се испуни вијест анђела Гаврила. Но Божја воља је била, да се Син Божји роди у Давидовом преду Витлејему, као што је пророк Михеј давно прорекао.
Римски цар Август, који је и над Јудејом владао, хтједе да преброји народе у своме царству, те издаде заповијест, да се сав народ попише. Ради тога је сваки морао да иде онамо, одакле му је било поријекло. Света Дјева Марија и праведни Јосип били су из племена Давидова, и пођоше из Назарета у Витлејем, мјесто рођења цара Давида.
Кад су уморни од пута тамо стигли, било је вече, и нигдје више није било мјеста за преноћиште, ни по гостионицама, ни по кућама, јер је много свијета било дошло ради пописа. Зато они изиђоше изван града и склонише се у једну пећину, у коју су пастири склањали своја стада од непогоде.
И ту у ноћи Света Дјева Марија роди сина, Господа Исуса Христа, пови Га и метну у јасле.
Недалеко од те пећине пастири су те ноћи у пољу чували своје стадо. Наједампут стаде међу њих анђео, небеска свјетлост их обасја, те се јако уплашише. Но анђео им рече: »Не бојте се, јер вам јављам велику радост, која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спаситељ, Христос Господ, у граду Давидову. И ево вам знак: Наћи ћете дијете повијено, гдје лежи у јаслама,«
Кад је то анђео рекао, појави се још много анђела, који хваљаху Бога ријечима: »Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.«
Послије тога анђели одоше на небо, а пастири похиташе у Витлејем и нађоше у пећини Јосипа и Свету Дјеву Марију и дијете у јаслама. Поклонише се рођеноме Спаситељу и казаше, што су видјели и од анђела чули о том дјетету.
Потом се пастири вратише славећи и хвалећи Бога за све што чуше и видјеше, и јављајући радосну вијест свима, које сретоше.
Тако се испуни обећање Божје, дође час, који су људи давно очекивали и Бог посла обећаног Спаситеља.
И овдје се показује велика доброта и љубав Божја: сам Син Божји силази с неба на земљу међу грјешне људе, да живи и да трпи муке као човјек. Он се не рађа у царској палачи, нити у богатству, него у пастирској пећини; не лежи на свили у златној колијевци, него у јаслама на слами. Њега су први видјели и поздравили прости људи, пастири. Он је нада и радост свих људи, великих и малих, богатих и сиромашних.
Рођење Христово пада 25. децембра, а празнује се два дана, 25. и 26. децембра (7. и 8. јануара). То је Божић, велики хришћански празник, празник мира и љубави. Српски народ има лијепих обичаја за ове дане.
Дјетињство Исуса Христа
[уреди](Лука 2, 22-38)
Сретење Господње. — Осмог дана послије Спаситељевог рођења, по закону Мојсијеву, дадоше дјетету име Исус, што значи Спаситељ, као што анђео Гаврило бјеше рекао Богородици.
Кад је Исусу било четрдесет дана, Света Дјева Марија и Јосип Га донесу у јерусалимски храм, да Га као првијенца по закону посвете Богу.
У Јерусалиму је у то вријеме живио неки побожан и праведан човјек, старац Симеун. Њему Свети Дух бјеше објавио да не ће умријети, док не види Христа Спаситеља. И тога дана Свети Дух га упути да дође у храм, јер ће ту наћи Христа. Једина му је жеља била да види Спаситеља свијета, па да умре. И Бог му испуни ту жељу.
Симеун уђе у храм, приђе Исусу и надахнут Светим Духом позна, да је то Син Божји. Узе га на своје руке и хвалећи Бога, рече: »Сад отпусти с миром слугу Свога, Господе, по ријечи Својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје, које си спремио пред свима народима, свјетлост, која ће обасјати незнабошце и прославити Твој народ.«
Света Дјева и Јосип су се чудили овим пророчким ријечима, а Симеун их благослови и рече мајци Исусовој: »Гле, овај је одређен, да многе обори и подигне. А и теби самој пробост ће нож душу.« Овим ријечима је Симеун претсказао рад и страдање Христово.
Ту је била и стара пророчица Ана, која није одлазила од храма, гдје је дан и ноћ служила Богу постом и молитвом. Она је дошла у тај час и узела Христа на руке славећи Бога. Послије је о томе говорила у Јерусалиму свима, који су очекивали Спаситеља.
Кад су све по закону извршили, вратише се Света Дјева и Јосип са Исусом у Витлејем.
Сусрет између старог свештеника Симеуна и Исуса представља сусрет Старога и Новога завјета. Симеунове ријечи казују, прво, да се Стари завјет завршава и да Нови завјет почиње; потом, да ће они, који буду вјеровали у Христа, бити спасени, а они, који не буду вјеровали, бит ће осуђени. Богородици Симеун претсказује бол, који ће трпјети, кад буде гледала страдање Христово.
За спомен на овај догађај наша црква има празник Сретење, који се празнује 2. (15.) фебруара.
Долазак мудраца са Истока
[уреди](Мат. 2, 1-2)
У Светом Писму било је написано, да ће се на небу појавити нарочита звијезда, кад се роди Христос. Она се заиста по Божјој вољи појавила, и то је био знак, да се Спаситељ родио.
У једној далекој земљи на Истоку три незнабожачка мудраца, који су читали свете књиге и такођер очекивали Спаситеља, видјеше ноћу ту необичну звијезду и по томе познаше да се родио Спаситељ свијета. Пођоше, да Га нађу, а звијезда их је водила. Идући за звијездом дођоше у Јерусалим.
Ту су се распитивали: »Гдје је цар јудејски, што се роди? Видјели смо његову звијезду на истоку и дошли смо, да му се поклонимо.«
Цар Ирод, који је тада као намјесник у име римског цара Августа владао у Јудеји, уплаши се за свој пријесто, мислећи, да ће Христос отети царство. Зато скупи поглаваре свештеничке и књижевнике, који знају, шта пише у светим књигама, и упита их, гдје ће се родити Христос. Рекоше му: »У Витлејему, јер је тако пророк написао.«
Онда Ирод дозва тајно мудраце и сазнаде од њих тачно вријеме, кад се јавила звијезда. Правећи се, да се и он радује, посла их у Витлејем говорећи: »Идите и распитајте се добро за дијете. Кад га нађете, јавите ми, да и ја идем, да му се поклоним.«
Саслушавши цара, мудраци одоше у Витлејем. А звијезда, коју су видјели на истоку, ишла је пред њима, док не дође и стаде над кућу, у којој је било дијете. Кад видјеше звијезду, гдје је стала, мудраци се веома обрадоваше. И ушавши у ту кућу, видјеше дијете с матером Његовом, па падоше на кољена и поклонише Му се. Онда отворише своје ковчеге и дариваху Га златом, тамњаном и смирном. Златом су Га даривали као цара, тамњаном као Бога, а смирном као човјека.
Кад је требало да се врате, јави им се Бог у сну и рече им, да не иду Ироду, већ да се другим путем врате у своју земљу. Мудраци тако и учинише.
Христа су поздравили и јудејски пастири и туђински мудраци, који су били незнабошци. Тиме се показало, да је Он Спаситељ. за све народе, а не само за Јевреје. Цар Давид је написао: »Клањат ће му се сви цареви, сви народи ће му бити покорни.«
Бијег у Египат
[уреди](Мат. 2, 13-23)
Многи, који су дотле чули, да се родио Спаситељ, радовали су се. Само се цар Ирод није радовао, јер је погрјешно мислио, да је Исус Христос цар земаљски и да ће му отети пријесто.
Кад су мудраци отишли у своју земљу, јави се анђео Јосипу у сну и рече му: »Устани, узми дијете и матер Његову, па бјежи у Египат, и буди онамо, док ти не кажем; јер ће Ирод тражити дијете да Га погуби.« Јосип послуша и одмах исте ноћи крену на пут у Египат. Богородица са Исусом јахала је на магарету, а Јосип је ишао поред њих и чувао их. Идући кроз туђе земље и преко пустиње, дошли су у Египат.
А Ирод, кад је видио, да се мудраци нису вратили њему, јако се наљути и нареди, те побише сву мушку дјецу испод двије године по Витлејему и околини. Мислио је, да ће тако погубити и Христа.
Поелије двије године умро је грозни цар Ирод. Онда се у Египту опет у сну јави анђео Јосипу и рече му, да се врати у домовину. Кад се вратио, настанише се стално у Назарету у Галилеји, гдје су могли живјети на миру.
Узалуд се је цар Ирод претварао пред мудрацима и пролио крв толике невине дјеце. Бог је знао тајне мисли крвавога цара, и Ирод је постигао, да се и сада спомиње као зао човјек, а невина дјеца, коју је Ирод дао погубити, први су мученици за Христа. Кога Бог чува, нико му ништа не може.
Исус као дјечак у храму
[уреди](Лука 2, 41-52)
У Назарету је мали Исус растао поред мајке и старог Јосипа и помагао овоме у дрводјељском послу. Био је врло паметно и добро дијете, јачао је у духу и пунио се премудрошћу, јер благодат Божја бјеше на Њему.
Као сви Јевреји, и они су сваке године о празнику пасхе ишли у Јерусалим, да у храму захвале Богу, што их је избавио из египатског ропства.
Кад је Исусу било дванаест година, дођоше они опет на празник пасхе у Јерусалим. Пошто прође празник, Света Дјева Марија и Јосип пођоше кући у Назарет. Исус није пошао с њима. Они су мислили, да је пошао с друштвом, па без бриге одмакоше напријед читав дан хода од града. Тада Га почеше тражити међу родбином и знанцима. Кад Га не нађоше, забринуше се и вратише се у Јерусалим, да га ту потраже...
Напокон послије првих дана нађоше Га у храму, гдје сједи међу учитељима, слуша их и на њихова питања одговара. Сви, који су Та слушали, дивили су се Његовој мудрости.
Кад Га видје, мати Му рече: »Сине, шта нам учини тако? Ево Те са страхом тражасмо.« А Христос одговори: »Зашто сте ме тражили? Зар не знате, да мени треба бити у ономе, што је Оца мојега?«
Потом се врати с њима у Назарет, гдје им је био послушан, растао је и напредовао у мудрости, и у милости код Бога и код људи.
У храму је Исус назвао Бога Својим Оцем, и тиме је казао, да је Син Божји. У исти мах Он казује, који задатак има да испуни на земљи по вољи Оца Својега: треба да учи људе ради њиховог спасења.
Исус учи људе не само својом науком, него и својим животом. И као дијете, Он даје примјер, каква треба да буду сва дјеца.
Он нас најприје учи, да треба да будемо побожни, да радо идемо у храм, и да се искрено молимо Богу. Затим треба да се трудимо, да што више знамо, да од учитеља, од родитеља, од свих паметних људи и из добрих књига што више научимо. Треба да будемо, по примјеру Исуса Христа, скромни, послушни, вриједни и добри према свима људима.
Свети Јован Претеча припрема пут Спаситељу
[уреди](Мат. 1, 12; Лука 3, 1-18)
Скори почетак Исусовог рада јавља људима свети Јован Крститељ.
Он је од младости живио у пустињи. Одијевао се хаљином од длаке. Опасивао се кожним појасом и хранио се скакавцима и дивљим медом. Тако се постом и молитвом и размишљањем у самоћи спремао за дјело, које је анђео био објавио његовом оцу.
. Кад му је било тридесет година, по Божјој заповијести, дође у околину ријеке Јордана, да припрема људе за скори долазак Спаситељев. Ту је учио људе говорећи: »Покајте се, јер се приближи царство небеско!« Све оне, који су гријешили и чинили зло, оштро је корио.
Многи из Јудеје и из самог Јерусалима долазили су, да чују Јованову проповијед. Плачући признавали су своје гријехе, кајали се и обећавали да више не ће гријешити. Свети Јован им је говорио, да ће доћи Син Божји, који ће очистити од гријеха оне, који се буду покајали и поправили.
Да не би људи заборавили на своје обећање, уводио их је у ријеку Јордан, загњуривао их у воду и тако их крштавао водом за покајање. То је био спољашњи знак опроштења гријехова, које ће дати тек Исус Христос.
Грјешницима, који не ће да се покају и поправе, свети Јован је јасно и отворено објављивао, да их чека Божја казна, говорећи им: »Већ и сјекира код корјена дрвета стоји; свако дрво, које не рађа добра плода, сијече се и у огањ се баца.«
Неки од оних, који су га слушали, упиташе га, шта треба да чине, да би заслужили милост Божју. Свети Јован им одговори: »Ко има двије хаљине, нека да једну ономе, који нема; а ко има хране, нека чини тако исто.«
Многи су помишљали, да је он Христос, кога је народ очекивао. Но свети Јован им је говорио: »Ја вас крштавам водом за покајање, али иде за мном јачи од мене: ја нисам достојан Њему обуће понијети; Он ће вас крстити Духом Светим и огњем.«
Крштење Христово
[уреди](Мат. 3, 13-17; Мар. 1, 9-11, Лука 3, 21-23.)
Исус је живио у Назарету, док није напунио тридесет година. Тек тад је по старозавјетном закону могао јавно проповиједати своју науку и испунити Божју вољу. Исус се покоравао законима, и у тишини је чекао своје вријеме и опремао се за свој рад.
У вријеме, кад се народ бјеше крстио на Јордану, дође и Исус из Назарета на Јордан, да Га свети Јован крсти као и остале људе. Кад Он загази у воду, свети Јован, надахнут Духом Светим, позна, да је то Спаситељ, па рече: »Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш к мени?« Но Исус одговори: »Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду.« Онда Исус сиђе у ријеку и свети Јован Га погњури у воду и тако Га крсти.
Кад потом Исус изиђе из воде и мољаше се Богу, отворише се небеса, а Дух Божји сиђе у облику голуба на Њега, и чу се глас Оца Небеског: »Ово је Син Мај љубљени, који је по Мојој вољи.«
Ово је са дивљењем и страхопоштовањем гледао и слушао многобројни крштени народ, који је стајао на обали Јордана.
При крштењу Христовом сам Бог Отац објављује људима, да је Исус Син Божји и да је сишао на земљу по Божјој вољи. На Јордану се тада јављају три лица једнога Бога: Бог Отац у ријечима с неба, Бог Син у Исусу Христу и Бог Свети Дух у облику голуба.
Исус прима крштење на Јордану, да би испунио Божју вољу, јер је сам Бог позвао светог Јована, да људе крштава. Својим примјером Христос показује, да је крштење свима потребно.
Крштење Исуса Христа и јављање Бога у три лица празнује се на дан Богојављења, 6. (19.) јануара. Сутрадан, 7. (20.) јануара празнује се Свети Јован.
Свједочанство Јованово о Исусу Христу
[уреди](Мат. 4, 1-2; Јов. 1, 19-34)
Послије крштења Исус оде у пустињу, да се, као некада пророци, спреми за Свој рад. У пустињи је остао четрдесет дана.
За то вријеме свети Јован је наставио своју проповијед и много народа долазило је к њему на Јордан.
Кад су јеврејски главари у Јерусалиму чули о томе, послаше свештенике и левите Јовану, да га питају: »Ко си ти?« Он им одмах јасно и искрено одговори: »Ја нисам Христос« — »Јеси ли Илија?« — »Нисам.« — »Ко си? — Да можемо казати онима, који су нас послали: шта кажеш о себи?« Онда свети Јован реде: »Ја сам глас онога, што виче у пустињи: поравните пут Господњи! — као што каза пророк Исаија.«
Тада га изасланици фарисејски запиташе: »Зашто, дакле, крштаваш, кад ниси ни Христос, ни Илија?« А Јован одговори: »Ја крштавам водом; а међу вама стоји онај, кога ви не знате. Он је онај, што ће доћи за мном, који бјеше преда мном; коме ја нисам достојан одријешити ремена на обући Његовој.«
Сутрадан, враћајући се из пустиње, Исус дође по други пут на Јордан, гдје је Јован проповиједао и крштавао. Кад видје Исуса, рече: »Гле, јагње Божје, које узе на себе гријехе свијета.«
Потом је свети Јован говорио народу, како је Свети Дух сишао с неба на Исуса у облику голуба, и потврдио је, да је то сам видио: »И ја сам видио и засвједочио сам, да је ово Син Божји.«
Свједочанство Јованово о Исусу исказано је јасно и смјерно. Он себе означава као претечу Исусова, а о Исусу каже, да је вјечни Бог, који је већ сишао међу људе.
Свети Јован назива Исуса јагњетом, да би указао на Његово страдање; јер Христос ће Себе принијети на жртву ради спасења људи од гријеха, као што су Израиљци приносили на жртву јагњад о празнику пасхе за спомен на избављење из египатског ропства.
Свједочанство светог Јована, да је Исус Син Божји, сасвим је поуздано, јер свети Јован је са нарочитом храброшћу говорио истину и није се плашио и мука ни смрти.
Страдање и смрт светог Јована Претече
[уреди](Мат. 14, 1-12; Марко 6, 17-29)
Цар Ирод Антипа, који је у то вријеме владао у Галилеји, бјеше се огријешио о закон Божји и узео жену брата свога, Иродијаду. Свети Јован му је зато рекао: »Не можеш ти имати жену брата својега.« Због тога је Иродијада била љута на светог Јована, хтјела је да га убије, али није могла. Ирод није дао, да се Јован убије, јер се бојао народа, који је светог Јована држао за пророка. Зато цар нареди те светог Јована ухватише, свезаше и бацише у тамницу.
Но ускоро се Иродијади дала згодна прилика, да постигне своју намјеру. Цар Ирод је давао гозбу великашима и војводама. На гозбу је дошла и Салома, Иродијадина кћи, и ту је плесала, и толико се допала цару и гостима, да цар рече дјевојци: »Ишти од мене штогод хоћеш, и дат ћу ти!« И закле јој се: »Што год заиштеш од мене, дат ћу ти, па било и половину свога царства!«
Салома изиђе и упита своју мајку, шта да тражи. А мати јој рече: »Главу Јована Крститеља.« Дјевојка се брзо врати цару и заиска главу Јована Крститеља.
Цар се јако снужди, али је због заклетве и гостију мислио, да не може порећи обећање. Зато посла џелата да донесе главу Јованову. Овај оде у тамницу, одсијече главу светом Јовану и донесе је на тањиру, ла је даде дјевојци, а дјевојка је даде својој матери.
Кад то чуше његови ученици, дођоше и узеше тијело његово и сахранише га. Послије одоше Христу и све Му јавише.
Ирод није смио давати обећања и заклетву прије него што добро размисли, да ли се не ће од њега тражити какво зло. Кад је послије видио своју грјешку, требало је да не испуни обећање, иако га бјеше потврдио заклетвом, јер то би било мање зло, него да се одузме живот невиноме и светоме човјеку
Мученичка смрт, Усјековање главе св. Јована, празнује се 29. августа (11. септембра).