Краљ Џон

Кралј Џон Писац: Виљем Шекспир

Превели: Живојин Симић и Сима Пандуровић

ЛИЦА:

КРАЉ ЏОН
ПРИНЦ ХЕНРИ, краљев син
АРТУР, војвода од Бретање, краљев синовац
ГРОФ ОД ПЕМБРУКА
ГРОФ ОД ЕСЕКСА, врховни судија Енглеске
ГРОФ ОД СОЛЗБЕРИЈА
ЛОРД БИГОТ
ХУБЕРТ ДЕ БУРГ
РОБЕРТ ФОКАНБРИЏ, син сер Роберта Фоканбриџа
ФИЛИП КОПИЛАН, његовполубрат
ЏЕМС ГАРНИ, слуга леди Фоканбриџ
ПИТЕР ИЗ ПОМФРИТА, пророк
ФИЛИП, краљ Француске
ЛУЈ, дофен
ЛИМОЖ, војвода од Аустрије
КАРДИНАЛ ПАНДУЛФ, папин
изасланик
МЕЛЕН, француски лорд
ШАТИЈОН, француски амбасадор на енглеском двору
КРАЉИЦА ЕЛИНОРА, мајка
краља Џона
КОНСТАНЦА, Артурова мајка
БЛАНКА, сестричинакрцдјаЏона
ЛЕДИ ФОКАНБРИЏ
ЛОРДОВИ, ГРАДАНИ
АНЖЕРА, ШЕРИФ, ГЛАСНИЦИ,
ОФИЦИРИ, ВОЈНИЦИ, ПРАТИОЦИ

Место радње
ЕНГЛЕСКА И ФРАНЦУСКА

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Двор краља Џона.

(Улазе КРАЉ ЏОН, КРАЉИЦА

ЕЛИНОРА, ПЕМБРУК, ЕСЕКС, СОЛЗБЕРИ, ШАТИЈОН и ДРУГИ.)

К. ЏОН. Шта Француска тражи од нас, Шатијоне?
ШАТИЈОН. Краљ Француске, после
поздрава, поручује,
И то преко мене, вашем величанству,
Присвојеноме енглеском величанству...
ЕЛИН.: Чудно! "присвојеном величанству" вели.
К ЏОН. Ћути, добра мајко, саслушај поруку.
ШАТ.: Филип, краљ Француске, у име Артура
Плантаџенета, сина твог покојног
Брата Џефрија, полаже законско право
На ово острво и зависне области,
На Ирску, Поатје, Анжу, Турен, Мен
И наређује ти да отуриш мач
Којим отмичарски владаш њима сад,
И да предаш скиптар младоме Артуру,
Синовцу твом и правном суверену.
КРАЉ ЏОН. Шта следује ако одбијемо то?
ШАТ.: Окрутна принуда, страшан, крвав рат
За повраћај права насилно одузетог.
К. ЏОН. Одговорићемо ратом на рат, крвљу
На крв, на силу силом, реци Француској.
ШАТИЈОН. Тад објаву рата мога краља чуј
С мојих уста; то је последња ми реч.
К. ЏОН. Саопшти и моју њему; иди с миром.
пожури, брзо к'о муња Француској;
Јер пре него што јавиш мој долазак,
Чуће се тамо топови што грме.
Одлази! Буди труба гнева нашег
И кобни предзнак властитог вам слома.
Дајте му достојну пратњу.Пембруче,
Постарај се за то. Збогом, Шатијоне.
(ПЕМБРУК и ШАТИЈОН излазе.)
ЕЛИНОРА. Ето, сине; нисам ли вазда говорила
Да славољубива Констанца не мирује
Док не запали Француску и свет
За странку и за права сина свог?
Могло се загладити и свршити све
Са мало труда лепим опхођењем;
А сад морају краљевине две
Да крвавим, страшним ратом реше то.
КРАЉ ЏОН. Снажан посед, право на
нашој су страни.
ЕЛИНОРА (тихо). Много више снажан посед
него право.
То ти моја савест уху шапуће,
Да не чује нико сем бог, ти и ја.
(Улази ШЕРИФ нортамптонске грофовије и
говори нешто ЕСЕКСУ на уво.)
ЕСЕКС. Господару, неки најчуднији спор
За који чух: ту су парничари
Из земље; моле ваш суд. Да их пустим?
КРАЉ ЏОН. Нека дођу. ‐
Платиће манастири и наше опатyе
Трошкове ов.ог ратног похода. ‐
(Улазе РОБЕРТ ФОКАНБРИЏ и
ФИЛИП, његов брат по мајци.)
Ко сте ви?
КОПИЛАН. Ја сам ваш веран поданик и племић,
Рођен у Нортамптоншаји и, претпостављам,
Најстарији син Роберта Фоканбриџа,
Ратника што је повитежен славном
Руком Лавовога Срца на бојишту.
КРАЉ ЏОН. Ко си ти?
РОБ.: Син и наследник тог истог Фоканбриџа.
КРАЉ ЏОН. Па он старији, а ти наследник?
Онда, изгледа, нисте од исте мајке.
КОП.: Од исте, сасвим извесно, моћни краљу
То се зна; а, мислим, и од истог оца;
Ал' за доказ о том ја вас упућујем
Небу и мојој мајци. А ја сумњам,
Као што би то и свако дете могло.
ЕЛИНОРА. Срам те, бестидниче! Брукаш
своју мајку,
И рану јој части задајеш сумњом том.
КОП.: Ја, госпођо? Не, јер немам разлога
На то се позива мој брат, а не ја.
И докаже л', бићу оштећен округло
Са пет стотина фунти годишње.
Бог чувао земљу и моје мајке част!
К. ЏОН. Смео младиђ Зашто он, иако млађи
Полаже право на твоје наследство?
КОП.: Ја не знам, сем да би дошао до земље
Једном ме обеди као копилана.
Ал' да 1' сам честито рођен, или не,
То остављам да мајка моја каже.
А да сам добро рођен, господару,
(Мир костима што се потрудише за ме!)
Упоредите нам лица, па пресудите.
Ако нас оба стари сер Роберт роди,
И ако су отац и овај син слични,
Онда, сер Роберте, оче, клечећи
Захваљујем богу што ти нисам налик!
К ЏОН. Што нам небо посла будалину ту.
ЕЛИНОРА. Лик му слика лика Лавовога Срца
А нагласак му сличан његовом.
Не видиш ли неке знаке мога сина
У крупном стасу овога човека?
К ЏОН. Његово сам тело добро одмери
Видим: сушти Ричард. ‐ Пријатељу, реци,
Побуду што тражиш земљу брата свог?
КОПИЛАН. Јер има профил сличан оцу мом
За тај полулик ми тражи земљу сву,
За лик сличан грошу пет стотина фунти.
РОБЕРТ. Господару, док ми отац беше жив
Ваш брат је користио често оца мог.
КОП.: Па с тим не можеш добити моју земљу
Кажи како ми је користио мајку.
РОБЕРТ. И једном га посла к'о амбасадора
У Немачку, да с царем преговара
О важним стварима доба тадашњег.
То одсуство је користио краљ
И боравио у дому оца мог.
Како је успео, стид ме је да причам,
Ал' што јест‐јесте; земље су и мора
Раздвајали оца и раајку, к'о што сам
Често слушао из уста очевих,
Кад се тај снажни господин родио,
На самртном одру отац је писменом
Вољом оставио ми имање, заклевши се
Да овај син моје мајке није његов,
Јер је прерано дошао на свет.
За читавих четрнаест недеља.
Стога, добри краљу, дајте ми што је моје,
Очеве земље по том завештању.
К ЏОН. Пријатељу, брат твој законит је син;
Жена твог оца роди га у браку,
Па ма и неверна ‐ кривица је њена;
А та кривица је опасност којој се
Излаже сваки жењен муж. Реци ми
Шта ћеш, кад би брат мој, који се, што кажеш,
Потруди да роди тог сина, тражио
Њега од твог оца као сина свог?
Твој отац би, пријатељу, мог'о
Држати то теле своје краве против
Целог света. Збиља, и да је он мог брата,
Мој брат га не би могао тражити,
Нит' га се твој отац к'о туђег, одрећи.
Дакле: син моје мајке је родио
Наследника твог оца, а наследнику оца
Припасти мора земља очева.
РОБ.: Зар последња воља мог оца не може
Да туђе дете лиши наследства?
КОПИЛАН. Мислим да му воља није снажнија
У мом наследству но у мом рођењу.
ЕЛИНОРА. Да ли би радије био Фоканбриџ,
Личио на брата и им'о ту земљу;
И1' био син славан Лавовога Срца,
Лорд и по лику, а без земље те?
КОП.: Госпођо, кад би ми брат био к'о ја,
А ја к'о он и покојни сер Роберт;
Да су ми ноге два таква прутића,
Руке напуњене јегуљине коже,
А лице тако мршаво, да не бих
Смео заденути ружу за уво,
Да људи не рекну: "Гле, ево тропарца!"
Па да сам такав, наследник те земље ‐
Пре бих се са овог не макао места
И дао до стопе све за овај лик,
А нипошто хтео бити сер Робертић.
ЕЛИН.: Свиђаш ми се. Хоћеш се одреци наследства,
Дати му ту земљу, па да пођеш са мном?
Ја сам ратник и сад идем за Француску.
КОП.: Узми, брате, земљу; мени што срећа да!
Лице ти доби пет стотина фунти,
А скупо би било и за пет пенија.
Госпођо, ићи ћу за вама и у смрт.
ЕЛИН.: Па, пре бих да тамо одеш испред мене,
КОП.: Првенство обично припада бољима.
КРАЉ ЏОН. Како се зовеш?
КОП.: Филип, господару, то ми је прво име:
Филип, најстарији син жене сер Роберта.
КРАЉ ЏОН. Одсад носи име чије и обличје
Носиш.
Филипе, клекни, да се дигнеш већи.
(Повитежава га ударцем мача
пљоштимице по рамену.)
Устани, сер Ричарде Плантаџенете!
КОП.: Брате мој по мајци, дај ми руку сад!
Мој ми отац даде част, а земљу теби твој.
Благословен час тај, дана или ноћи,
Кад бих зачет, док је сер Роберт на путу!
ЕЛИН.: Гле, прави дух је то Плантаџенета!
Баба сам ти, и тако зови ме, Ричарде.
КОП.: Случајно, не по тазбини; аП шта мари?
Нешто мало кришом и заобилазно,
Кроз прозор или преко капије.
Ко не сме да иде дању, мора ночу;
Ко улови, ма како, добар је ловац то.
Погодак је добит, зблиза ил' далека;
И ја сам ја, ма како да сам рођен.
К ЏОН. Иди, Фоканбриџе, имаш што си хтео;
Витез без земље земљу ти је дао.
Хајд', мајко, Ричарде; морамо журити
За Француску, Француску, јер је потребно.
КОП.: Збогом, брате, нека тебе срећа прати,
Јер си часно рођен.
(Излазе СВИ, сем КОПИЛАНА)
За стопу сам части бољи но што бејах,
А за многу, многу стопу земље гори.
АП сељанку могу направити дамом!
"Сер Ричарде, добар дан!" — "О, добар дан,
Човече!" Ако је Џорџ, зваћу га Петар.
Нов витез људима заборавља име,
Да није одвећ учтив и дружеван
За свој високи положај. А сад,
Ево путника за столом мог господства,
Са чачкалицом. И кад ми витешки
Желудац буде сит, ја сисам зубе
И обраћам се том напутованом,
Преотменом човеку: "Драги мој,"
Почињем питањем "Ја бих вас молио",
А он одговара као из буквара:
"О, господине, заповедите само,
Стојим на услузи". А на то ћу ја:
"Не, господине, ја сам слуга ваш".
И тако, пре но одговор и зна
Шта питање хоће, угађамо један
Другом ласкавим речима, прелазимо
На разговор о Алпима, Апенинима,
И Пиринејима, и реци П6; и тако
Дође крај обеду. АТ то је отмено
И доликује моме славољубљу.
Онај је само копиле доба свог
Који не мирише на сервилност ту;
А ја сам копилан, мирис'о ил' не;
И не по навици, манирима тек,
Изгледу спољашњем, спољној опреми,
Већ по срцу нисам за ниску, отровну
Ласку, слатку непцима данашњице.
Ал' мада ми не треба да обмањујем,
Научићу је, да ме не обману,
Јер ће, к'о цвеће, покрити стазе успона мог.
Ал' ко то жури у јахаћем оделу?
Која је то жена? Зар нема мужа свог
Да њен долазак јави дувањем у рог?
(Улазе ЛЕДИ ФОКАНБРИЏ и
ЏЕМС ГАРНИЈ
Ах! то је моја мајка. Како сте, добра госпо?
Ста вас тако журно доводи у двор?
ЛЕДИ ФОКАНБРИЏ. Где је тај роб, брат
твој? Где је он што свуда
Напада на моју част?
КОПИЛАН. Мој брат Роберт? Је л'син
старог сер Роберта?
Тај див Колбранд, тај тако моћни човек?
Тражите ли ви сер Робертовог сина?
ЛЕДИ ФОКАНБРИЏ. Сер Робертовог сина!
Да, дрски дечаче,
Сина сер Роберта. А што му се ругаш?
Он је сер Робертов син, као и ти.
КОПИЛАН. Џемсе Гарни, остави нас
насамо за часак.
ГАРНЛ Добро, мој Филипе.
КОПИЛАН. Филип! врабац! Џемсе,
Нешто се десило. Рећ' ћу ти доцније.
(ГАРНИ излази.)
Госпођо, ја нисам сер Робертов син.
Свој део у мени он може појести
На велики петак, да се не омрси.
Рецимо истину: зар ме је сер Роберт
Могао родити? О, сер Роберт не.
Знамо му творевину. Стога, добра мајко,
Коме да захвалим за ове удове?
У овој нози ничег сер Робертовог нема.
Л. ФОКАНБРИЏ. Јеси ли и ти с братом у завери,
Мада рад себе треба да браниш моју част?
Чему то презрење, неваспитано дерле?
КОП.: Витез, витез сам, мајко, као Базилиско.
Повитежен ударом мача по рамену.
Ал' ја, мајко, нисам сер Робертов син.
Одрекох се сер Роберта и земље;
Отишло је име, законитост, све.
Зато, добра мајко, кажи ми мог оца;
Ваљан је, надам се. Мајко, ко је он?
Л. ФОКАН.: Јеси ли одрекао да си Фоканбриџ?
КОП.: Искрено, к'о што се одричем ђавола.
ЛЕДИ ФОКАНБРИЏ. Краљ Ричард Лавовог
Срца је отац твој,
Завео ме дугим, жестоким удварањера
Да му у постељи свог мужа места дам.
Нек' ми не упише небо то у грех!
Ти си плод преступа што ми је наметнут
Снагом против које нисам могла ништа.
КОПИЛАН. Да се опет родим, светлости ми ове
Госпођо, не бих желео бољег оца.
Има грехова што се праштају,
Па такав је и ваш; тај грех није лудост.
Ви сте му морали дати срце своје
К'о данак тој љубави господарској.
Јер против Ричардове плахости и снаге
Ни неустрашиви лав није могао
Сачувати царско срце од те руке.
Ко снагом узима лавовима срце
Може и женско освојити. Да,
Мајко, хвала од срца на оцу.
Ко се жив усуди рећи да је ружно
Што ме роди душу тога у пакао!
Нек' ти се лице мом роду покаже;
Сви ће рећи да се у том грех не крије
Што не одби Ричарда, оца мог. Ко каже
Да је то грех ‐ лаже; ја кажем да није.
(Излазе).

ДРУГИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Француска. Пред Анжером.

(Улази сједне стране ВОЈВОДА ОД
АУСТРИЈЕ с ВОЈСКОМ, ДОБОШАЕИМА
итд.; а с друге стране француски краљ
ФТЛИП и његова ВОЈСКА, ЛУЈ, АРТУР,
КОНСТАНЦА и ПРАТЊА)

ЛУЈ. Пред Анжером те поздрављам,
храбра Аустријо,
Артуре, овај смели војвода
Великога је претка твоје лозе,
Ричарда што лаву срце истрже,
Што је крсташке ратове Палестином
Водио, прерано послао у гроб.
У накнаду за то његовом потомству,
Дошао је сад, на наше наваљивање,
Да рад тебе, младићу, развије свој стег
И казни за насилно присвајање круне
Твог наказног стрица, Џона енглеског.
Загрли га, воли, нек' ти је добродошао.
АРТУР. Бог ће вам опростити смрт
Лавовог Срца,
Тим пре што му живот дајете потомку,
Штитећи ратним крилима му право.
Слабом руком вам пружам добродошлицу,
Ал' са срцем пуним чисте љубави.
Добро дошли пред капије Анжера, војводо.
ЛУЈ. Племенити дечко, ко не би с тобом био?
АУСТРИЈАНАЦ. На твој образ стављам
топли пољубац тај.
К'о печат завета моје љубави,
Да се вратити нећу дому свом
Док те Анжер, твоје земље у Француској,
Заједно са оном бледом обалом
Што хучне плиме презриво одбија
И чува од других своје острвљане,
Све док те и Енглеска, окружена морем,
Водом опасана тврђава поносна,
Обезбеђена од спољне најезде,
Не призна за краља. Све дотле, лепи мој,
Не мислим дому, бићу под оружјем.
КОНСТАНЦА. Али, примите мајчину
захвалност, удовичку,
Док му ваша снажна рука не помогне
Да ојача и љубав вашу награди.
АУСТРИЈАНАЦ. Вечни мир ће стечи ко
дигне свој мач
У овом часном, милосрдном рату.
К ФИЛИП. Онда, на посао! Топове уперимо
У чело овог бунтовнога града.
Позовите наше главне војсковође,
Да најбољи план за напад саставе.
Краљевске нам кости остаће пред градом,
Француска ће крв се газити до трга,
Ал' он ће потчињен бити том младићу.
КОНСТ.: Одговор на вашу поруку сачекајте,
Да прерано мач не обојите крвљу.
Можда лорд Шатијон из Енглеске носи
Без борбе право, због ког би заратили
И кајали се за сваку кап крви
Неправо просуте због неразумне журбе.
(Улази ШАТИЈОН.)
К ФИЛИП. Гле чуда, госпођо! Као по васој жељи,
Наш поклисар Шатијон долази!
Шта Енглеска каже, племенити лорде?
Ми мирно чекамо; реци, Шатијоне.
ШАТИЈОН. Од те ништавне опсаде окрените
Све своје снаге за већу борбу сад,
Ваш праведни захтев енглески краљ одбија.
И диг'о је војску. Неповољни ветар,
Што ми је сметао, даде му времена
Да искрца трупе баш кад и ја пређох.
Ка овом граду иде брзим маршем;
Војска је велика, војници поуздани.
С њима долази и краљица‐мати,
Ата, што га на крв и борбу подбада;
С њом унука, леди Бланка из Шпаније,
Уз њих и ванбрачни син покојног краља,
И сви немирни духови те земље,
Лакоумни, смели, дрски добровољци
Девојачка лика, а змајевске ћуди.
Продали су своје земље и поносно
Носе на леђима своје наслеђе,
Да овде нову окушају срећу.
Рецју, бољи избор дрских духова
Од тог што енглески бродови пренеше
Никад не доплови на таласима плиме,
Рад зла и покора по хришћанлуку.
(Чују се добоши.)
Сурова лупа њихових добоша
Прекида ми сада реч. Они су ту,
За преговоре ил' борбу. Пазите.
К. ФЕЛИП. Како нам ненадно долази поход тај!
АУСТР.: Што ненадније тим смо вољнији
За одбрану, јер храброст само расте
Са опасношћу. Нека су добродошли,
А ми смо спремни.
(Улазе КРАЉ ЏОН, ЕЛИНОРА,
БЛАНКА, КОПИЛАН, ЛОРДОВИ
и ВОЈСКАЈ
КРАЉ ЏОН. Мир Француској, ако
Француска дозволи
Наследно нам право и имовину нашу.
Ако не, Француска крвави се; а мир
Нек' оде небу, док ми, божји заступник,
Не казнимо дрскост што мир небу посла.
КРАЉ ФИЛИП. Мир Енглеској, ако се
енглеска војска врати
Из Француске натраг и тамо мирује,
Енглеску волимо, и ради Енглеске
Под теретом се оружја знојимо.
Тај труд би требало да буде пос'о твој;
Али ти толико не волиш Енглеску,
Да си јој законитог краља поткопао,
Сек'о ред наслеђа, застрашио дете
Пред његовим правом, и врлину
Девичанску круне силовао.
Гле овај лик твог брата Џефрија,
Те очи, обрве, као његове,
Тај мали извор садржи оно велико
Што умре с Џефријем; и рука времена
Исписаће све то у тако велик лист.
Тај Џефри је био твој старији брат,
А то је син његов. Енглеске је право
Џефријево, а ово Џефријев наследник.
Откуда се онда ти називаш краљем,
Кад кроз слепоочнице тих вена струји крв
С правом на круну којом господариш?
К ЏОН. А ко је Француској дао пуномоћство
Да одговор тражи на те оптужбе?
К ФИЛИП. Највиши судија, што добре мисли креће
У грудима моћних и подстиче њих
Да нанете љаге правди спирају.
Тај судија ме одреди за заштитника овог
Дечка; по његовом ти овлашћењу судим
Кривицу, и помоћу њега казнићу је.
КРАЉ ЏОН. Ха! ти отимаш власт?
КРАЉ ФИЛИП. Не, гоним отмичарство.
ЕЛИН.: Кога то Француска зове отмичаром?
КОНСТ.: Ја одговарам: твог сина отмичара.
ЕЛИН.: Бестиднице! желиш да ти је копиле краљ,
Да краљица будеш и да тлачиш свет.
КОНСТ.: Постеља ми беше верна сину твом
К'о твоја твом мужу. Тај дечко и Џефри
Сличнији су ликом него ти и Џон
По понашању; а слични сте к'о киша
И вода, ил' ђаво и његова мајка.
Мој син копиле! Душе ми, ја мислим
Да му отац није тако часно рођен;
А није ни мог'о, јер си му ти мајка.
ЕЛИН.: То ти је добра мати што каља оца твог.
КОНСТ.: То ти је добра баба, сине, која
баца љагу на тебе.
АУСТРИЈАНАЦ. Мир!
КОПИЛАН. Чујте телала.
АУСТРИЈАНАЦ. Који си ти ђаво?
КОПИЛАН. Тај што ће терати ђавола из тебе,
Господине, ако те ухвати насамо.
Ти си зец, о коме пословица каже
Да мртвом лаву храбро чупа браду.
Испрашићу ти то крзно кад те нађем,
Човече, пази се; вере ми, хоћу баш.
БЛАНКА. О, како је красно то лавовско рухо
Стајало оном што га скиде с лава.
КОПИЛАН. А сад је на леђима тог тамо, и стоји
К'о огртач великог Херкула на магарцу.
Ал' ћу ти, магарче, скинути то бреме
И ставити од чег' пуцаће ти плеће.
АУСТР.: Какав је ово хвалисавац што нам
Заглушује уши глупавим брбљањем?
Краљу Филипе, одлучи шта ћемо.
К ФИЛИП. Жене и будале, доста с разговором
Краљу Џоне, ево у чему је све:
Енглеску, Ирску, Анжу, Турен, Мен,
У име Артура, захтевам од тебе.
Хоћеш ли их дати, бацити оружје?
КРАЉ ЏОН. Радије свој живот Ја
чикам Француску.
Артуре од Бретање, повери се мени,
И ја ћу ти из чисте љубави дати више
Но што би ти страшљива Француска освојила.
Предај ми се.
ЕЛИНОРА, Ходи својој баби, дете.
КОНСТАНЦА. Иди, дете; иди баби, дете моје
Дај краљевину баби, а баба ће
Дати теби шљива, трешања, смокава.
Добра је то баба!
АРТУР. Мила мајко, ћути!
Волео бих да лежим на дну гроба сад.
Не вредим те буке дигнуте због мене.
ЕЛИНОРА. Стиди се мајке; јадни дечко пла
КОНСТ.: Стид тебе, па стиди В се он ње или не!
Бабине неправде, а не мајчин срам,
Маме му из ока тај бисер, што дирљив
И за небо, оно узима к'о данак.
Да, те кристалне ђинђуве небо прима,
Да му чува права, а да казни тебе.
ЕЛИНОРА. Клеветнице страшна и земље и неба!
КОНСТ.: Ти вређаш грозно и небо и земљу!
Ја клеветница! А ти и твој син
Присвојили сте земље, престо, права
Тог јадног дечка. Ово је син твога
Најстаријег сина, несрећан због тебе.
Јадно дете твоје грехове испашта;
Прописи Закона погађају њега,
Јер је једино за једно поколење
Удаљен од твоје грешне утробе.
КРАЉ ЏОН. Бестиднице, доста.
КОНСТАНЦА. Казаћу још ово:
Да се он злопати не само за њен грех,
Већ да су и њен грех и она мора
За њеног унука што због ње испашта
И трпи казну што она заслужује.
Њен грех је зло за њега, њезина
Садашња недела његова су штета.
Због ње га бог казни, куга је сатрла!
ЕЛИН.: Безочна свађалице! постоји последња
Воља која ништи права сина твог,
КОНСТАНЦА. Да, ко сумња у то? Воља!
Воља зла!
Воља жене, воља злобне бабе, да!
КРАЉФИЛИП. Мир, леди! Престани, ил' сеумери,
Не личи да ово друштво овде слуша
И да одобрава грубе речи те.
Нек' трубач позове амо на зидине
Анжерце, да кажу да ли уважавају
Права Артурова или Џонова,
(Труба засвира. НЕКОЛИКО
ГРАДАНА појављује сена зидинама.)
ПРВИГРАД.: Ко нас то позива на зидине сад?
КРАЉ ФИЛИП. Француска за Енглеску.
КРАЉ ЏОН. Енглеска за себе.
Ви Анжерци, моји верни поданици...
К ФИЛИП. Анжерци, Артурови верни поданици,
Труба вас зове на миран разговор.
К ДЗОН. О нашој ствари; стог чујте прво нас.
Француске заставе што се овде вију
Пред очима и лицем вашег града
На вашу су штету овде донесене.
Утробе топова ових пуни гнев,
А стављени су овде да избљују
Свој гвоздени бес на ваше зидове;
Француску спрему опсаде крваве
И немилосрдног напада гледа град
Ваш пред затвореним вашим капијама.
И да нисмо дошли, то мирно камење
Већ би под дејством њихових топова
Избачено било из малтерисаног,
Чврстога лежишта; а по разорењу,
Крвава би сила јурнула на ваш мир.
Али, при појави законитог краља
Вашег, што трудно, брзим маршевима
Доведе војску пред ваше капије,
Да угрожени образ града вам сачува,
Французи, запањени, нуде преговоре.
И сад, уместо да врелом ђулади
Грозницу задају вашим зидовима,
Избацују мирне, обманљиве речи,
Да грешним неверством напуне вам уши.
Стога им, добри грађани, не верујте,
И пустите мене, вашег краља, чије
Снаге, исцрпене брзином похода,
Чезну да им ваш град уточишта да.
К ФИЛИП. После мене, дајте одговор обојици.
Гледајте, овој десници је дата
Најсвечаније заштита права оног
Ког грли, а то је млади Плантаџенет,
Син старијег брата овога човека,
Краљ његов и свега што зове његовим.
Због погажене правде ступили смо
У бојном строју на ваше зелене
Ливаде пред градоииЛ АТ нисмо душмании
Сем уколико нам савест, гостопримство,
Налажу да овом дечку потлаченом
Пружимо помоћ. Зато извршите
Обавезу према ономе коме сте
И дужни, а то је овај млади принц.
Тада ће наша војска, као медвед
С брњицом, бити безопасна, осим
По изгледу; наши ће топови узалудно
Бацати срџбу на облаке неба,
И с благословеним, мирним повлачењем
Неокрзаних мачева, шлемова,
Вратићемо кући ону храбру крв
Којом смо хтели попрскати вам град,
И с миром пустити жене, децу, вас.
Ал' одбијете л' нашу понуду,
Неће вас сакрити од наших весника
Рата те ваше старе зидине,
Па ма у кругу њиховом били сви
Ови Енглези и њихова војска.
Реците хоће В нас ваш град назвати
Господаром, у корист нашег штићеника,
Или ћемо нашем гневу дати знак
И кроз крв доћи до наше имовине.
ПРВИ ГРАДАНИН. Кратко: поданици смо
енглескога краља
За њега, по праву му, држимо овај град.
КРАЉ ДЗОН. Признајте онда краља, у
град ме пустите.
П. ГРАД.: То не можемо; ал' доказаном краљу
Доказаћемо верност. А до тада
За цео свет смо капије забравили.
КРАЉ ЏОН. Зар круна енглеска не каже
ко је краљ?
Ако је тако, доводим сведоке,
Тридесет хиљада енглескога соја...
КОПИЛАН. И копилана, и остале, да.
КРАЉ ЏОН. Да својим животом право
нам докажу.
К ФИЛИП. Толико и исто тако племените крви...
КОПИЛАН. И нека копУад.
К ФИЛИП. Стоје овде да му оспоре захтев.
П. ГРАД.: Док не решите чије је право најбоље,
Рад најбољег, споримо право обојици.
КРАЉ ЏОН. Нек' бог прости онда грехе
свим душама
Које ће вечерас, пре но роса падне,
У страшној бици за краља своје земље
Одлетети вечном боравишту свом.
К ФИЛИП. Амин! На коње, витези! К оружју!
КОПИЛАН, О, свети Дорђе! ти што уби змаја,
И отада
На коњу си на фирми моје крчмарице
Научи нас мачевању!
(ВОЈВОДИ ОД АУСТРИЈЕ)
Да сам, господине, у дому, у вашој
Јазбини и са вашом лавицом
На лављу вам кожу натак'о бих главу
Вола, направио од вас чудовиште.
АУСТРИЈАНАЦ. Ћут'! Ни речи више!
КОПИЛАН. О, дршћете, јер рику лава чујете.
КРАЉ. ЏОН. А сад, на горњи део
равнице, где ћемо
Најбољи поредак трупама нашим дати.
КОП.: Пожуримо, да боље место заузмемо.
КРАЉ ФИЛИП (ЛУЈУ). Нека тако буде;
нареди свима да су
На другом брегу. ‐ Бог и наше право!
(Излазе.)
(После битке, ГЛАСНИК ФРАНЦУСКИ,
заједно с ТРУБАЧИМА, прилази
градским капијама.)
ФР. ГЛАСНИК Анжерци! отворите широм кап
И пустите Артура, војводу од Бретање
Што је данас руком Француске завио
У црно многе мајке енглеске,
Чији синови леже расути разбојиштем.
Муж многе удовице лежи ничице
Хладно грлећи обојену земљу,
А победа, без великих губитака, лебди
Врх лепршавих застава Француза
Што су победнички овде постројени,
Да к'о освајачи уђу и прогласе
Артура од Бретање енглеским и
вашим краљем.
(Улази ЕНГЛЕСКИ ГЛАСНИК с ТРУБАЧИМА)
ЕНГЛЕСКИ ГЛАСНИК Анжерци, радујте се,
зазвоните звона!
Краљ Џон, енглески и ваш краљ, јунак
Овога врелог, злог дана долази.
Оклопи нам, што сјајни к'о сребро одоше,
Враћају се француском крвљу позлаћени.
Ниједна перјаница на енглеском шлему
Француским копљем није оборена;
Наше заставе се враћају у рукама
Што их поносито одавде понеше;
И као весела дружина ловаца,
Храбри Енглези су ту црвених руку
Обојених крвљу палих противника,
Отворите капије и пут победнику.
ПР. ГРАД.: Гласници, са наших кула гледали смо
С почетка до краја нападе и устук
Обе војске, у чијој подједнакој снази
Не види разлику најоштрији вид.
Крв је крв лила, ударци одговарали
На ударце;
Снага се равнала са снагом, и моћ
Носила с моћЛ
Снаге су подједнаке и једнако их волимо.
Једна ће превагнути; јер док су тако равне
Нисмо ни за једну, мада смо за обе.
(ДВА КРАЉА улазе одвојено са
својим ВОЈСКАМА.)
К ЏОН, Има ли Француска још крви за баца
Да л' ће нам несметано река права тећи?
Јер матица јој, твојом браном ометана,
Напустиће своје корито, преплавити
Немирним током и твоје тесне обале,
Ако не пустиш да њена сребрна вода
Увире мирно у океан.
КРАЉ ФИЛИП. Енглеска у овом окршају није
Ни кап крви више спасла но Француска.
Напротив, више губи. Тако ми ове руке,
Која влада земљом под овим поднебљем,
Праведно понето оружје не бацамо
Док те, уперено на тебе, не обори,
Ил' док краљевску нам главу не додамо
Мртвима, красећи краљевским именом
Листу погинулих у крвавом рату.
КОПИЛАН. Ха, величанство! Висока ти је слава
Кад краљевска се богата крв распламти!
О, смрт сад оружа чељусти челиком;
Мачеви су њени зуби раздирачи,
И она се гости људским месом сад,
Искоришћујући неслогу краљева.
Што краљевске војске стоје зачуђене?
Краљеви, наредите "јуриш"! На бојиште,
Ви, једнаке снаге, ви бесни духови!
Па нек' пораз једне награда је другој.
А све дотле нек' су ударци и крв,
И смрт!
К ЏОН. Кога признају грађани овог града?
К ФИЛИП. Реците, грађани, ко вам је сад краљ.
ПРВИ ГРАДАНИН. Енглески, кад будемо
знали ко је он.
К ФИЛИП. У нама је, што му права штитимо.
КРАЉ ЏОН. У нама, јер ја сам свој
лични представник.
И долазим овде лично к'о господар
Свог права, Анжера и вас Анжераца.
ПРВИ ГРАЂ.: Веца моћ од наше пориче све то.
Док се то не реши, ми смо без одлуке
Иза наших чврсто затворених врата;
И страх нам је краљ, све док не буде
Растеран свргнућем једног од краљева.
КОП.: Неба ми, ти анжерски се шугавци ругају
Вама краљевима,
Безбедно стојећи на својим утврђењима
К'о у позоришту, где посматрају
Сцене, чинове смрти што изводите.
Учин'те к'о завађене стране јерусалимске:
Спријатељите се за часак и заједно
Окрените љути гнев на овај град.
Нек' Енглеска с Француском упери
С истока и запада пуне топове
И страшном паљбом њиховом изломи
Камена ребра тог пркосног града.
Ја бих пуцао без престанка док се
Те зидине не сруше, а те раге
Не остану, к'о ваздух, без заштите.
А после, раздвојте уједињене снаге
И раставите здружене заставе,
Па укрстите мачеве у борби;
И брзо ће доћи час када ће срећа
На једној страни изабрати свог Ијубимца
И подарити му успех тога дана
И пољубити га славном победом.
Да л' вам се, велможе, свиђа савет тај?
Зар не мирише на мудру политику?
К ЏОН. Тако ми тог неба изнад наших глава,
Мени се свиђа. Хоће ли Француска
Да спојимо снаге, сравнимо Анжер с тлом,
Па борбом одлучимо ко ће му бити краљ?
КОП.: Ако ти је природа краљевска, пошто те
Тај ћудљиви град, к'о и нас, увреди,
Окрени уста своје артиљерије,
К'о што ћемо и ми, на тврде зидове;
Па кад до темеља буду срушени,
Поделимо мегдан, јурнимо сумануто
Једни на друге: ком' небо ‐ ком' пакао!
К ФИЛИП. Нек' буде. Одакле ћете нападати ви?
К ЏОН. Ми ћемо са запада сручити уништење
У груди града.
АУСТРИЈАНАЦ. Ја са севера.
К ФИЛИП. Грмљавина наших топова ће с југа
Мецима овај завејати град.
КОПИЛАН (за себе). Да мудре стратегије!
Са севера на југ!
Аустрјја ће и Француска пуцати
Једна другој у уста. Подстаћи ћу их. Хајд'мо!
ПРВИ ГРАЂАНИН. Велики краљеви, чујте!
Остан'те још мало,
Да вам предложим мир и савез леп,
Да без борбе, рана освојите град,
А намењеним жртвама бојишта
Спасете живот за смрт у постељи.
Не идите, чујте, моћни краљеви!
К ЏОН. Па, ето, говори; вољни смо те Чути.
ПРВИ ГРАД.: Та кћи Шпаније, леди Бланка је
Енглеска сестричина. Гледајте године
Дофена Луја и лепе девојке те.
Кад би жељна љубав тражила лепоту,
Где би нашла дражу но што је Бланкина?
Да одана љубав потражи врлину,
Где би чистију нашла од Бланкине?
Тражи ли поносна љубав висок род,
Где је племенитија крв него Бланкина?
И каква је родом, лепотом, врлином,
Такав је и млади престолонаследник.
Ако не, то стога што он није она.
А код ње нема никаквог недостатка,
Сем ако је мана што она није он.
Он је половина блаженог човека
Кога она, таква, само допуњава;
А она је дивна пола савршенства
Чија би потпуност лежала у њему.
О, кад се такви сребрни потоци споје,
о'ни величају обале куд теку;
А две обале сливених потока,
Две ограде ћете бити ви, краљеви,
Том принцу и деви, ако их венчате.
Тај савез би био моћнији од топова
На затворене капије, јер бисмо вам
Због тога брака, брже него што би
Барут наметнуо, отворили врата
И дали улаз. Али без тог брака
Ни разбеснело море није глувље,
Ни лав поузданији, ни планине, стене
Непокретљивије, па ни сама смрт
Одлучнија у убилачком бесу
Но ми у одбрани града,
КОПИЛАН. То је чин
Што истреса трули костур старе смрти
Из њених дроњака! Та велика уста
Бљују смрт, планине, и стене и мора,
Говоре присно о лавовима бесним
Као девојчица о псетанцу свом!
Какав ли тобџија роди тог манијака?
Говор му је паљба топова, дим, плотуни;
По ушима нас туче; реч му јача
Од француске песнице, Неба ми,
Издеветан тако не бејах откако
Братовљевог оца назвао сам татом.
ЕЛИН. (тихо краљу Џону): Сине, прими предлог,
закључи тај брак;
Дај довољно велик мираз уз унуку,
Јер тим ћеш чвором чврсто обезбедити
Несигурну круну коју носиш сад,
Те оном зеленом дечку сунце неце
Никад дати цвета за богати плод.
Видим попуштање у оку Француза.
Гле како шапућу. Подстакни их сад,
Док су им душе том чину наклоњене,
Да им уздишући дах молби, сажаљење
И кајање не би хладили, стврднули
Добру вољу опет у оно што је било.
П. ГРАД.: Зашто величанства ваша не одговоре
На понуду мира угроженог града?
К ФИЛИП. Нек' Енглеска прва каже, јер је прва
Говорила граду. Шта кажете ви?
КРАЉ ЏОН. Ако престолонаследник, ваш
племенити син,
Прочита у књизи те лепоте: "Волим",
Њен мираз би био раван краљичином,
Јер ће Анжу, лепи Турен, Мен, Поатје
И све што на овој страни мора ‐ осим
Овога града који смо опсели ‐
Припада нашој круни и суверенству
Позлатити њену брачну постељу,
Дати јој титуле, почасти, достојанства,
Пошто је лепотом, васпитањем, крвљу
Равна ма којој принцези на свету.
К ФИЛИП. Шта кажеш ти, сине? Погледај девојку.
ЛУЈ. Гледам, господару; у оку јој видим
Чудо, дивно чудо,
Лик своје сенке у њеноме оку;
А она, мада сенка вашег сина,
Постаје сунце, а сенка ваш син.
Признајем да себе нисам волео
Све док сад нисам видео свој лик
Урамљен у ласкавом оквиру њеног ока.
(Шапуће с БЛАНКОМ.)
КОПИЛАН. Урамљен у ласкавом оквиру
њеног ока!
Обешен о намргођену бору њеног чела,
Рашчеречен у њеном срцу! Он показује
Себе к'о издајника љубави. Каква штета
Што је тај обешен, урамљен, рашчеречен
И подли звекан толико заљубљен.
БЛАНКА. Ујакова воља и моја је воља.
Ако се њему у вама нешто свиђа,
То ће се лако допасти и мени.
Или, хоћете л' да сам јаснија,
Ја ћу то лако заволети. Нећу
Да вам ласкам, принче, нити да кажем да је
Све што видим код вас достојно љубави;
Ал' кажем да ништа не видим у вама,
Чак ни судећи са најстрожега
Гледишта,
Што би икакву мржњу заслужило.
КРАЉ ЏОН‐ Шта каже двоје младих? Шта
велиш ти,
Сестричино?
БЛАНКА. Да ми част налаже да увек урадим
Оно што ваша мудрост одреди.
К ЏОН. Реци нам сада, престолонаследниче,
Можеш ли ову принцезу волети?
ЛУЈ. Пре питајте да ли могу уздржати
Љубав, јер ја је волим најсрдачније.
КРАЉ ЏОН. Онда ти уз њу дајем
Волкесан, Турен,
Мен, Поатје и Анжу, свих тих пет
Покрајина, а уз то још и тридесет
Хиљада марака енглескога злата.
Краљу Француске, ако си задовољан,
Нареди да се син и кћи рукују.
КРАЉ ФИЛИП. Јесам. Рукујте се, децо.
АУСТР.: И пољубите се; јер се добро сећам
Да сам к'о заручник тако учинио.
КРАЉ ФИЛИП. А сад, Анжерци, отвор'те капије,
Пустите пријатељство које сте створили;
Јер ћемо у капели свете Марије сад
Венчање обавити.
Да ли је леди Констанца у тој гомили?
Знам да није, јер би она иначе
Ометала јако ову веридбу.
Ко зна где је она и њен син, нек' каже.
ЛУЈ. У шатору је вашем, тужна, узбуђена.
К ФИЛИП. Вере ми, тај савез што смо склопили,
Слабо ће њену излечити тугу.
Енглески брате, како ћему ту
Удовицу да задовољимо?
Рад' њеног смо права дошли овамо,
И сад смо га, бог зна, изокренули
У властиту корист.
КРАЉ ЏОН. Залечићемо све.
Млади ће Артур бити војвода
Од Бретање, гроф од Ричмонда, господар
Овога лепог и богатог града,
Позов'те леди Констанцу. Брз гласник
Нека је позове на нашу светковину.
Надам се да ћемо је, иако непотпуно
По њеној жељи, ипак задовољити
И зауставити то јадиковање.
Хајдемо што брже на неприпремљену,
Неочекивану ову свечаност.
(Излазе СВИ, сем КОПИЛАНАЈ
КОП.: Луд свет! луд споразум! луди краљеви!
Џон, да не призна Артуру цело право,
Једног се дела одриче драговољно.
А Филипу, коме савест оклоп скопча,
Кога милосрђе и побожност посла
На бојиште као божјега ратника,
Шапуће онај исти прекршитељ
Одлука, тај лукави ђаво и посредник
Што стално разбија главу верности,
Тај свакодневни издајник завета
Што добија од свих: краљева, просјака,
Стараца, младића; што чак и девојци,
Која нема друго, одузима име
Девојке преваром, то слатколико момче,
То голицаво користољубље што је
Подстрекач света.
Свет, што је по себи добро уравнотежен,
Иде право својим путем док га та
Корист, тај подли подстрекач, подбадач,
То користољубље не скрене од сваке
Праведности, правца, намере, тока, циља.
Тај исти подстрекач, то користољубље,
Тај блудник и та реч што мења све
Заслепи колебљивог краља Француске,
Одврати да помоћ да незаштићеном,
Да намеравани часни рат поведе,
И наведе на сраман, подло склопљен мир.
Ал' што ја ружим то користољубље?
Зато што ме оно још није мамтло,
А не што ћу моћи да затворим руку
Кад лепи анђели хтедну помазити ми длан.
И тако, због још неопробане руке,
Ружим богаташе к'о сиромах просјак.
И док сиромашан будем, ружићу,
Говорићу да нема греха сем богатства.
А кад богат будем, врлина ће ми рећи
Да је сиромаштво наш порок највећи.
Кад краљеви крше веру ради ћара,
И ја хоћу корист за свог господара,
(Излази.)

ТРЕЋИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Француска. Шатор француског краља,

(Улазе КОНСТАНЦА, АРТУР и СОЛЗБЕРИ)
 
КОНСТАНЦА (СОЛЗБЕРИЈУ). Отишли на
венчање! Да се на мир закуну!
Лажна крв спојена с лажном! Да се здруже!
Зар Луј добија Бланку, а Бланка те области?
То је лаж; погрешно си рекао и чуо.
Промисли добро, па причу понови.
То не може бити; ти то кажеш само.
Надам се да ти се у реч није уздати,
Јер је она само бесмислен дах простака.
Вере ми, човече, ја ти не верујем;
Краљ ми се на сасвим супротно заклео.
Кажњен ћеш бити што ме тако плашиш,
А болесна сам и подложна страху;
Страшљива, јер ме тиште неправде;
У страху, јер сам удова, без мужа,
И страху, природно, склона као жена.
И ако признаш да си се шалио,
Узнемирен дух ми неће се смирити,
Но дрхтати и трести цео дан.
Шта хоћеш да кажеш тим климањем главе?
Што тако тужно гледаш сина мог?
Шта значи та рука на твојим грудима?
Што ти жална суза на око навире
К'о поносна река кад обале плави?
Да П ти знаци твоју реч потврђују?
Онда ми реци, не целу поруку,
Већ једно: да ли је то збиља иП не?
СОЛЗБ.: Баш толика кол'ко ви сматрате лажним
Оне што вам делом тврде истину.
КОНСТ.: О, кад ме већ учиш вери у тај јад,
Научи јад тај да ме убије,
Па нек' се вера и живот сукобе
Као два гневна, очајна човека
Што падају, гину у првом окршају.
Луј се жени Бланком? А где си, сине, ти?
Француска с Енглеском, а шта ће бити с тобом?
Човече, одлази; не могу да те гледам.
Најружнијим створом прави те та вест.
СОЛЗБЕРЛ Госпођо добра, шта учиних зло,
Сем што јављам о злу што други учини?
КОНСТ.: То зло је по себи већ тако ужасно,
Да говор о њему чини сваког злим.
АРТУР. Молим вас, добра мајко, смирите се.
КОНСТ.: Да си ти, што кажеш мени да се смирим,
Грозан, гад, срамота мајчине утробе,
Пун ружних пега и одвратних мрља,
Сакат, блесаст, грбав, црн, или покривен
Брадавицама гнусним и белегама,
Тад марила не бих и била бих мирна,
Јер ми не би био драг, не, нит' би ти
Достојан био свог рода и круне.
Ал' ти си леп; при твом се рођењу здружи
Природа се срећом, да будеш велики.
Природан дар ти је лепота љиљана
И полуцветале руже. Али срећа, о,
Подмићена је, од тебе отета;
Сваки час блудничи с твојим стрицем Џоном;
И златном руком приволе Француску
Да достојанство краљевства погази
И спусти га до блуда њиховог.
Француска је блудница среће и краља Џона!
Те развратне среће, тог отмичара Џона!
Зар није француски краљ кривоклетник?
Реци, отруј га речима, ил' иди
И остави јаде саме, које сама
Морам да сносим.
СОЛЗБЕРЛ Опрос'те, госпођо,
Ал' без вас не смем ићи краљевима.
КОНСТ.: Смеш и хоћеш, јер ја нећу поћи с тобом
Научићу своју тугу охолости.
Мада сам погнута притиском жалости,
Мени и величанству велике ми туге
Нек' кр^љеви дођу; јер ми је бол голем,
Да га тек огромна, чврста земља држи.
Ја и мој бол смо ту; ту нам је престо.
Нек' краљеви дођу да му се поклоне,
(Седа на земљу.)
(Улазе КРАЉ ЏОН, КРАЉ ФИЛИП
ЛУЈ, БЛАНКА, ЕЛИНОРА, КОПИЛА
ВОЈВОДА ОД АУСТРИЈЕ и ПРАТИОЦИ)
КРАЉ ФИЛИП. Да, лепа кћери, овај срећан дан
Увек ће бити празник у Француској.
Да прослави дан тај, зрачно Сунце стаје
У ходу свом и, као алхемичар,
Претвара сјајем ока свог мршаву,
Бусенасту земљу у блиставо злато.
Ток године који доноси тај дан
Гледаће га вазда као светковину.
КОНСТ‐: Дан је то греха, а не свети дан!
(Устаје.)
Чиме је заслужан тај дан? шта учини,
Да записан буде златним словима
Међу велике празнике календара?
Боље да буде избачен из седмице
Овај дан несреће, срама, кривоклетства
Ил', ако остане, нек' се трудне жене
Моле да порођај им не падне у тај дан,
Да им се све наде чудно не изјалове;
Нек' се морепловци боје бродолома
И крше погодбе склопљене тог дана;
Свему што се почне био рђав крај,
Па и сама вера постала неверство!
К ФИЛИП. Неба ми, госпођо, нецете с разлогом
Проклињати лепа дела овог дана.
Не дадо' л' у залог своје величанство?
КОНСТ.: Заварали сте ме лажним златом, које
Личи на величанство; а кад се опипа,
Провери, види се да је без вредности.
Кривоклетник сте. Пошли сте с оружјем,
Да пролијете крв мојих душмана;
А сад их јачате. Крвав тмурни рат
Претворили сте у дружбу, лажљив мир.
Гажењем наших права створисте савез ваш.
Устани, небо, на те лажљиве краљеве!
Удова вапије: буди ми муж, небо!
Не пусти да часови безбожнога дана
Протекну у миру, већ пре смираја
Дај оружан сукоб неверних краљева!
Чуј ме, о чуј ме!
АУСТРИЈАНАЦ. Госпођо Констанцо, мир!
КОНСТАНЦА. Рат! Рат! не мир! Мир је за
мене рат.
О Лиможе! Ти срамотиш, Аустријо,
Тај крвав плен! Ти робе, ти бедниче,
И кукавицо!
Мали си у храбрости, велики у неваљалству!
На јачој страни ти си увек јак!
Витеже среће, што се не бориш док
Та ћудљива дама није поред тебе,
Да те обезбеди! И ти си кривоклетник.
Угађаш величини. Будало, разметљива
Будало, што си се хвалио, силио, клео
Да си за мене! Ти малодушни робе,
Ниси ли грмео да си на мојој страни ти,
Да се уздам у твоју звезду, срећу, моћ;
А сад прилазиш мојим душманима?
Лавовску кожу носиш! Скини је од стида,
И обеси телећу о кукавичке удове.
АУСТР.: Ха! Да ми је човек рекао те речи!
КОПИЛАН. И обеси телећу о кукавичке удове.
АУСТР.: Не понови, хуљо, ако живот волиш.
КОПИЛАН. И обеси телећу о кукавичке удове.
К ЏОН. То ми се не свиђа; ти се заборављаш.
(Улази ПАНДУЛФЈ
КРАЉ ФИЛИП. Долази свети папин изасланик.
ПАНД.: Здраво, миропомазани заменици неба!
Краљу Џоне, теби носим свету поруку,
Ја, Пандулф, кардинал лепога Милана
И посланик сада папе Иноћентија.
У његово име свечано те питам
Зашто осионо потцењујеш цркву,
Нашу свету мајку, и силом задржаваш
Стивна Лантона, изабраног архиепископа
Кцнтерберијског од свете столице његове?
У име поменутог светог оца нашег,
Папе Иноћентија, ја те питам то.
К. ЏОН. Које то земаљско име сме подврћи
Саслушању слободу венчанога краља?
Да ме на одговор принудиш, кардинале,
Ниси могао наћи недостојније,
Бедније, смешније име од папиног.
Реци му то; и додај из уста Енглеске
Да ниједан талијански свештеник неће моћи
У нашим областима купити неки бир.
Пошто смо, под богом, врховни господар,
То ћемо, под њиме, и ту сувереност
Тамо где владамо сами држати,
Без помоћи ма какве смртне руке.
Тако реци папи, нимало не чествујући
Њега и његову присвојену власт.
К ФИЛИП. Енглески брате, то је богохуљење.
К ЏОН. Мада ти, и сви краљеви хришћанлука,
Глупо заведени тим попом наметљивим,
Плашећи се клетве што новац откупи;
Ценом гнусног злата, прахом и пепелом,
Купујете варљив опроштај од човека
Који том продајом губи опроштај;
Мада ти и други, глупо заведени,
Помажете новцем варљиву мађију ту,
Ја се, сам ја, супротстављам папи
И пријатеље му сматрам душманима.
ПАНД.: Онда, по законитом овлашћењу мом,
Бићеш проклет и из цркве искључен;
А благословен тај што се побуни
Против поданичке верности јеретику;
И заслужна ће бити она рука,
Канонисана, сматрана светачком,
Која ти, неким тајним путем, успе
Да узме живот.
КОНСТАНЦА. О, нек' је законита
И моја клетва зајцдно са Римом!
Реци, добри оче кардинале, амин
На њу; јер без неправде нанете ми
Нема језика што право клети зна.
ПАН.: За моју клетву постоји закон и овлашћеа$е.
КОНСТАНЦА. И за моју. Кад закон не
може дати правду,
Онда је закон да се не спречава зло.
Закон ми сину не даје краљевину,
Јер тај што држи њу држи и закон.
А кад је закон највећа неправда,
Може П мом језику забранити клетву?
ПАНД.: Краљу Француске, претећи ти клетвом,
Позивам те да оставиш руку јеретика,
И на главу му сручиш моћ Француске,
Ако се Риму не покори он.
ЕЛИН.: ИзгледаШ блед, краљу? Не повлачи руку.
КОНСТАНЦА. Постарај се, враже, да се он
не покаје,
И пакао једну не изгуби душу.
АУСТР.: Краљу Филипе, послушај кардинала.
КОПИЛАН. И обеси телећу кожу о кукавичке
му удове.
АУСТРИЈАНАЦ. Па, простаче, морам
гутати увреде те,
Јер...
КОП.: Ваш желудац може најбоље да лх сван.
КРАЉ ЏОН. Филипе, шта кажеш кардиналу ти?
КОНСТ.: Шта друго до оно што кардинал рече?
ЛУЈ. Промисли, оче, јер је пред тобом
Избор између тешке клетве Рима
И лаког губитка енглеског пријатељства.
Избери што је лакше.
БЛАНКА. Клетва Рима.
КОНСТ.: Буди чврст, Лује! Тебе ђаво куша
У облику свеже нагиздане невесте.
БЛАН.: Госпођа Констанца не каже то у вери,
Већ у невољи.
КОНСТАНЦА. Ако ми признајеш невољу,
Која од смрти вере само живи,
Та невоља каже само истину:
Смрћу би невоље вера оживела.
Онда ми убијте невољу, и вера ће се дићи;
Дигните невољу ‐ вера је згажена.
К ЏОН. Краљ је узбуђен и не одговара.
КОНСТАНЦА. Нек' му узбуђење одговор
добар да!
АУСТР.: Да, краљу Филипе, не буди у сумњи.
КОПИЛАН. Већ у телећој кожи, најслађи дечаче.
КРАЉ ФИЛИП. Збуњен сам, и не знам шта
да кажем сад.
ПАНД.: Шта би мог'о рећи, да те збуни више,
Но ако будеш искључен и проклет?
КРАЉ ФИЛИП. Замислите, часни оче, да сте ја,
Па реците шта бисте урадили тад.
Та краљевска је рука с мојом тек стиснута,
А скорашњи је и спој душа нам везаних
У савезу, спарених, здружених
Свом верском снагом свечаних завета.
Последњи дах наших уста је огласио
Стамену заклетву на верност, дружбу, мир,
Искрену љубав наших земаља и нас.
А баш пре тог мира, тек кол'ко требаше
Да оперемо руке, да бисмо
Руковањем склопили тај краљевски мир,
Оне су, небо зна то, биле умрљане
Крвавом писаљком којом освета
Црта страшни раздор гневних краљева.
Па зар да те руке, од крви тек опране,
Спојене љубављу, моћне у борби и
пријатељству,
Прекину стисак и свој споразум?
Зар да опсењујемо верношћу, зар да се
Шалимо с небом, да непостојану
Децу играмо, кидамо с пријатељством,
Прекршимо веру, на свадбени одар
Насмешеног мира крваве војске водимо,
И да разбијемо племенито чело
Праве искрености? О, часни оче мој,
Пречасни оче, не дозволи то!
Из милости смисли, нареди, наметни
Часније решење; и бићемо срећни,
Вршећи вашу вољу, држећи нашу верност.
ПАН.: Свако решење је погрешно, бесмислено,
Сем супротнога дружби са Енглеском.
Стога, на оружје! Постани борац цркве,
Или ће мајка црква те проклети
Мајчином клетвом ‐ свог побуњеног сина.
Француска ће лакше држати језик змије,
Или гневног лава за опасну шапу,
ИИ' гладног тигра за зуб, него што ће
У миру стискати руку што сад држи.
К ФХИП. Руку повући могу, ал' дату веру не.
ПАНД.: Тад си својом вером непријатељ вери,
Ствараш рат заклетве против заклетве,
Свог језика против свог језика. Завет
Да си борац цркве, прво небу дат,
Изврши прво према небу. Она
Доцнија заклетва је заклетва против тебе,
Па је ти не можеш ни извршити.
Зло дело на које си се заклео није зло
Ако га, зато што оно води злу,
Не испуниш верно. Неверност је онда
Најбоља верност. Погрешну намеру
Поправљаш најбоље кад се о њу грешиш.
Мада је то неверност, та неверност
Управљена је против невераости веће.
Грешка лечи грешку, а ватра хлади ватру
У врелим венама опеченог тек.
Вера је та што чини основ заклетвама.
Али, ти си се, у име вере, заклео
Против вере, и зато твоја вера важи,
А не заклетва.
Дао си заклетву и тим пружио јамство
За неверност према твојој првој, већој
Заклетви; ал' ти верност првој тражи
Да будеш неверан другој; јер иначе
Заклињање би било лакрдија.
Кад се грешно кунеш, та би заклетва
Била још грешнија ако је извршиш.
Стог друга заклетва против прве значи
Побуну у теби против тебе самог;
И лепшу победу не можеш добити
Но оружањем свог чвршћег, бољег ја
Против неразумних, грешних искушења.
Молитве ће наше помоћи твоје боље
Ја ако их примиш. Ако не, онда знај
Да ће наше клетве пасти на тебе тешко,
Да их нећеш избацити, но да ћеш очајан
Умрети под црном тежином њиховом.
АУСТРИЈАНАЦ. На устанак! буну!
КОПИЛАН. Да ли ће то бити?
Да 1' ти уста кожа телећа запуши?
ЛУЈ. К оружју, оче!
БЛАНКА. На дан твог венчања?
Зар против крви с којом се ороди?
Зар да нам гозба буде са мртвацима?
Да трубе што треште, сурова лупа добоша,
Бука пакла буде нам свадбена музика?
Ах, муже, чуј ме! Вај, како је нова
Реч муж у мојим устима! Рад' ње
Клечећи те молим: не иди у бој
Против мог ујака.
КОНСТАНЦА. О, ја те клечећи
Молим на већ отврдлим коленима, врли
Престолонаследниче, не мењај одлуку
Коју је само небо предодредило!
БЛАНКА. Видећу твоју љубав. Која је побуда
За тебе јача него супружанска?
КОНСТАНЦА. Она која га уздиже, к'о и тебе:
Његова част. Част твоја, Лује, твоја част.
ЛУЈ. Чудно да је ваше величанство хладно
На подстрек тако дубоких обзира.
ПАНДУЛФ. Бацићу клетву на његову главу.
К ФИЛИП. Неће бити нужно. Енглеска, отпашћу
Од тебе.
КОНСТАНЦА. Да лепог повратка
прогнаног величанства!
ЕЛИН.: Да подле побуне француског неверства!
КРАЉ ЏОН. У часу ће се Француска
кајати за тај час.
КОП.: Је 1' то воља времена, тог старог сајџије,
Целавог звонара? па онда ‐ кајаће се.
БЛАН.: Сунце је крваво; лепи дане, збогом!
С којом страном поћи? Ја сам са обема.
По једну ми руку држе војске две;
И у своме бесу оне се растају;
Ја, држећи обе, бићу растргнута.
Муже, не могу се молити да победиш;
Ујаче, морам се молити да изгубиш;
Оче, не могу ти пожелети срећу;
Бако, не желим да ти жеље успеју.
Ма ко добио, ја ћу изгубити;
Губитак ми стоји пре свршене игре.
ЛУЈ. Принцезо, са мном! са мном је
срећа твоја.
БЛАНКА. Где ми срећа живи ту мој живот мр
К ЏОН. Рођаче, иди; војску нам покум
(КОПИЛАН одлази.) П
Француска, ја горим од пламеног гнева.
Бес ми је у тако зажареном стању,
Да га ништа неће моћи угасити
До крв, и то најбоља крв Француске.
КРАЉ ФИЛИП. Сагореће ти бес, претворити се
У пепео пре но згаси га наша крв.
У опасности си, чувај живот свој.
К ЏОН. Не више но онај што прети. ‐ У бои!
(СВИ одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Француска. Равница крај Анжера.

(Борба. Бојни покличЛ Улази КОПИЛАН с
главом ВОЈВОДЕ ОД АУСТРИЈЕ)

КОПИЛАН. Живота ми, овај дан је претопао;
Ваздушасти неки враг је у небесима
И сипа зло доле. Аустријанчева
Главо, лези ту, док Филип одахне.
(Улазе КРАЉ ЏОН, АРТУР
иХУБЕРТ.Ј
КРАЉ ЏОН. Хуберте, чувај тог дечка.;
Филипе, пожури;
Мајка ми је у нашем шатору нападнута.
Страх ме да је заробе.
КОПИЛАН. Спасох је, господару.
Не плаш'те се, њена висост је безбедна.
Али, господару, с мало труда још,
И посао нам биће срећно окончан.
(Одлазе СВИ.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Француска. Равница крај Анжера.

(Борба. Бојни покличи. Одступање. Улазе
КРАЉ ЏОН, ЕЛИНОРА, АРТУР,
КОПИЛАН, ХУБЕРТ и ЛОРДОВИ.)

КРАЉ ЏОН (ЕЛИНОРИ). Нека буде тако;
твоја висост ће
Остати позади, добро чувана.
(АРТУРУ)
Синовче, не буди тужан!
Твоја те баба воли, а твој стриц ће ти .
Бити мио, као и отац што је био.
АРТУР. Ах, моја ће мајка умрети од туге.
К. ЏОН (КОПИЛАНУ). Рођаче, у Енглеску!
пожури.
И пре доласка нам истреси вреце све
Богатих игумана, и пусти у слободу
Анђеле затворене. Дебелим ребрима мира
Гладни се морају хранити сад. Користи
Овлашћење наше до крајњих граница.
КОП.: Звонце, књига и свећа неће ме вратити,
Кад злато и сребро на долазак ме маме.
Одлазим, величанство. Бако, молићу се,
Ако се икад сетим да будем побожан,
За ваше добро здравље. Љубим руку.
ЕЛИНОРА. Збогом, рођаче племенити.
КРАЉ ЏОН. Збогом.
(КОПИЛАН одлази.)
ЕЛИН.: Приђи ми, мали унуче, и једну реч чуј.
КРАЉ ЏОН. Ходи, Хуберте. О, племенити
Хуберте мој,
Дужни смо ти много. У овом зиду телесном
Постоји душа која те сматра повериоцем,
И мисли да с вишком твоју љубав плати.
Добри пријатељу, твоја добровољна
Заклетва с љубављу у нашем срцу живи.
Дај ми руку. Хтедох да ти кажем нешто,
Али то остављам за неко боље време.
Вере ми, Хуберте, скоро ме је стид
Рећи ти како те много ценим ја.
ХУБ.: Много сам захвалан вашем величанству.
К ЏОН. Немашјош разлога, добри пријатељу.
Али ћеш имати. Ма како време милело,
Доћи ће час да ти добро учиним.
Хтедох ти нешто рећи, али нека.
Сунце је на небу, и поносни дан
Задовољствима света заузет,
Одвећ је лакомислен, занет играчкама,
Да би ме саслуш'о. Да поноћно звоно
Гвозденим језиком, бронзаним устима
У дремљиво уво ноћи звони сад;
Да је гробље ово место где стојимо,
А ти подстакнут хиљадом неправди;
Да ти је тај мрзовољни дух, меланхолија,
Сасушио, згусно крв да буде тешка,
Мада иначе голицаво тече
Венама, чинећи да идиот смех
Обузме очи, образе веселошћу,
Толико мрском мојим намерама;
ИИ' да ме можеш видети без очију,
Чути без ушију и одговорити ми
Без језика, једино користећи ум,
Без ока, ува, опасног звука речи,
Онда бих ти, упркос будног дана,
Излио на груди моје мисли све.
Али, ах, нећу. Ипак те много волим,
А мислим да много волиш и ти мене.
ХУБЕРТ. Толико да бих, неба ми, учинио
Оно што кажете, па ма ме то стало
Живота.
КРАЉ ЏОН. Зар ја не знам да ти би?
Добри Хуберте, Хуберте, не скидај ока
С овог дечка. Рећи ћу ти нешто, пријатељу.
Он ми је права змија на мом путу.
Где год ми нога ступи
Он лежи преда мном; да ли ме разумеш?
Ти си му чувар.
ХУБЕРТ. Чуваћу га тако
Да не шкоди вашем величанству.
КРАЉ ЏОН. Смрт.
ХУБЕРТ. Господару?
КРАЉ ЏОН. Гроб.
ХУБЕРТ. Он неће живети.
КРАЉ ЏОН. Доста.
Сад бих весео био. Хуберте, волим те.
Нећу ти рећи шта с тобом намеравам.
Али, мисли на то. Госпођо, сад збогом.
Послаћу трупе вашем величанству.
ЕЛИНОРА. Нека те мој благослов прати.
КРАЉ ЏОН. Синовче, за Енглеску
Пођи. Хуберт ће те пратити, служити
Добро и верно. Сад за Кале, хеј!
(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Француска. Шатор француског краља.

(Улазе КРАЉ ФИЛИП, ЛУЈ,
ПАНДУЛФ и ПРАТИОЦИ)
 
КРАЉ ФИЛИП. Побеснела бура је на мору
Целу поражену ратну морнарицу
Растурила, брод од брода раздвојила.
ПАНДУЛФ. Храброст, прибраност, па биће
добро све.
КРАЉ ФИЛИП. Шта може бити добро, када
смо прошли зло?
Нисмо ли тучени? Је 1' Анжер изгубљен?
Артур заробљен. Пријатељи мртви.
Крвави Џон се вратио у Енглеску,
Свладав све препреке, упркос Француској.
ЛУЈ. Све што је освојио утврдио је сместа.
Толика брзина с таквом смишљеношћу,
Мудра одмереност и плаховит подвиг
Беспримерни су. Ко је икада
Читао ил' чуо за дело слично том?
КРАЉ ФИЛИП. Поднео бих што Енглеској
припада хвала та,
Да има примера и нашој срамоти.
(Улази КОНСТАНЦАЈ
Гле ко долази! Сам гроб душе те
Што је, вечну, држи против њене воље
У бедној тамници у којој се пати.
Хајдете са мном, леди, ја вас молим.
КОНСТ.: Ах, сад! сад видите исход вашег мира.
К ФХИП. Стипљења, леди! Смир'те се, Констанца!
КОНСТ.: Не, не треба ми никакав савет, лек,
Сем оног што сваки савет окончава:
Прави лек, смрт. О, драга, дивна смрти!
Мирисни задаху! здрава трулости!
Устани са одра вечите ноћи, ти
Мржњо и ужасе срећних, да пољубим
Твоје гнусне кости и своје очи ставим
У твоје празне дупље засвођене,
Да прстенујем прсте твојим црвима,
Зауставим овај дах гадном прашином,
И будем лешинасто чудо као ти.
Дођи, искези се, мислићу то је осмех
И пољубити те к'о жена. Драгано
Бола, дођЛ
КРАЉ ФИЛИП. Ћути, о, лепа патнице!
КОНСТ.: Не, не6и, док имам даха да вапијем.
О, да ми је језик у устима грома!
Тад бих болом својим уздрмала свет,
Пробудила из сна тај свирепи костур
Који не чује женин слаби глас
И призивања наша презире.
ПАНДУЛФ. Леди, то говори лудило, не жалост.
КОНСТ.: Ниси свети кад ми тврдиш неистину.
Нисам луда. Коса је, што је чупам, моја.
Зовем се Констанца. Бејах Џефријева жена.
Млади Артур ми је син и изгубљен је.
Нисам луда; камо те среће да јесам!
Јер тад бих могла заборавити себе.
О, да могу, какав бих заборавила јад!
Учи ме филозофији од које се луди
И канонисан ћеш бити, кардинале.
Нисам луда, већ сам свесна своје туге,
Па ми ум паметно казује како ћу
Ослободити се ових јада свих,
И вели: убy се, или обеси.
Да сам луда, сина бих заборавила свог
ИИ' мислила да је он лутка од крпа.
Нисам луда; одвећ, одвећ добро знам
Многобројне јаде сваке несреће.
К ФИЛИП. Увежитекосе. О, каквуљубаввидим
У тој њеној лепој, бигној коси сад!
Где случајно падне сребрна кап ту се
Око сузе скупи по десет хиљада
Тих влакнастих друга искрено, у тужној
Нежности, које се нераздвојне, верне
Љубави, држе у заједничком болу.
КОСТАНЦА. За Енглеску, ако хоћеш.
КРАЉ ФИЛИП. Вежи косу.
КОНСТАНЦА. Да, хоћу; а зашто хоћу?
Ишчупах је из њених стега и завапих:
"О, кад би ми руке сина ослободиле,
К'о што овој коси дадоше слободу!"
Ал' јој на слободи ја сада завидим,
И опет ћу јој ставити окове,
Јер је моје јадно дете заробљеник.
Оче кардинале, кажете да ћемо опет
Своје миле видети, познати на небу.
Ако је истина, још 61 видети сина свог.
Од Каина, прворођеног мушкарца,
До одојчета што од јуче дише
Тако љупко биће није рођено.
Ал' ће мој пупољак туге гристи црв
И отерати му лепоту са лица,
И биће упалих образа к'о авет
Таман и мршав к'о грозничав болник,
И такав умрети. Такав се и вазнети.
Па кад га сретнем небеском двораном,
Нећу га познати. И тако, никад, никад
Видети нећу мог лепог Артура.
ПАНД.: Сувише се грешно подајеш болу свотффе
КОНСТ.: То ми каже ох што никад синанемаше;
К ФИЛИП. Ви волите тугу кол'ко и своје дете.
КОНСТАНЦА. Туга ми узе место мог
несталог детета;
Лежи му у постељи, иде са мном свуд;
Узима на себе његов лепи лик,
Понавља му речи, сећа ме на ту љупкост,
Пуни празно рухо његовим обличјем,
Те имам разлога да своју тугу волим.
Збогом! Да си изгубио оно што сам ја,
Дала бих ти бољу утеху но ти мени.
Нећу да држим овај ред на глави,
Кад ми је сва душа у нереду том!
О, господе! дете моје, мој Артуре, мој
лепи сине!
Животе мој, радости моја, храно моја, све
моје на свету!
Моја удовичка утехо, мелеме моје жалости!
(Одлази.)
КРАЉ ФИЛИП. Учиниће нешто са собом.
Идем за њом.
(Излази.)
ЛУЈ. Ништа ме више на свету не радује.
Живот је досадан к'о понављана прича
Што вређа уво дремљивог човека.
Загорчала ми је срамота сласт света,
И он ми пружа само горчину и срам.
ПАНДУЛФ. Пре но што се тешка болест излечи,
Чак пред опоравак и пред оздрављење,
Напад је најјачи; зла која одлазе
Покажу с одласком и највеће зло.
Шта си изгубио губитком овог дана?
ЛУЈ. Све дане славе, радости и среће.
ПАНД.: Да си победио данас, био би у губитку.
Да, да. Кад срећа најбољу намеру има
Спрам људи, она их гледа претећи.
Чудно је помислити колико је Џон
Изгубио оним
Што сматра својим великим добитком.
Жалиш ли што је Артура заробио?
ЛУЈ. К'о што се он радује што га је добио.
ПАНДУЛФ. Ум ти је млад још к'о и твоја крв.
Чуј што ће ти рећи мој пророчки дух;
Јер и сам дах оног што хоћу да кажем
Одуваће сваки трун, сламку, препреку
Са стазе којом ће твоја нога стићи
Престолу Енглеске; стог запамти ово.
Џон је заробио Артура; ал' док топли
Живот стреги венама тог детета,
Неће Џон отмичар имати ни часа,
Ни минута, да, ни тихог даха мира.
Скиптар, зграбљен немирном руком, мора
Бранити силом, јер је силом узет.
Не устручава се онај на клизавом тлу
Од подлости, да се на њему одржи.
Да би Џон стајао, Артур рнора пасти.
Па нек' буде тако, кад друкчије није.
ЛУЈ. Па шта ја добијам кад млади Артур падне?
ПАНД.: На основу права жене, леди Бланке,
Полагаћеш право на све што Артур тражи.
ЛУЈ. Изгубити живот и све, као Артур.
ПАНДУЛФ. Како си зелен и нов у овом
старом свету!
Џон ти користи, време ти је у завери друг
Јер онај што кваси безбедност своју крвљу
Правог наследника има грозну, лажну
Безбедност. Тај зли чин ће охладнети
Срце народа, смрзнути одушевљење,
Те ће користити радо и најмању
Прилику да му омета владавину.
Неће на небу бити метеора,
Природне појаве, ни ћудљивог дана,
Обичног ветра, простог догађаја,
А да га народ од природног му узрока
Не одвоји, назове натприродним, чудним,
Страхотом, предзнаком или језиком
Неба што наговештава освету над Џоном.
ЛУЈ. Можда он неће дирати у живот
младог Артура,
А сигурним се сматрати држећ' га у тамници.
ПАНД.: О, господине, чује ли за твој долазак,
Ако млади Артур не буде мртав већ,
Њега ће тај глас убити; и онда
Побуниће се на краља народ сав,
Свет љубити усне ненадне промене
И снажан разлог за буну и гнев
Извући из крвавих прстију Џонових.
Чини ми се, видим већ ту узбуну.
Шта би се боље излегло за тебе
Од овог што кажем! Копилан Фоканбриџ
Сад је у Енглеској; пљачка цркву, вређа
Милосрђе. Дванаест Француза оружаних
Били би к'о мамац за десет хиљада
Енглеза, да им приђу, ил' к'о грудва
Снега што котријањем постане планином.
Престолонаследниче, хајде са мном краљу.
Чуда се стварају кад народ негодује.
Сад, кад му је душа пуна једа, иди
За Енглеску; ја ћу подстаћи кра^ја на то.
ЛУЈ. Великом делу води и разлог увек већи
Ако ти кажеш јесте, краљ неће порећи.
(Излазе.)

= ЧЕТВРТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Нортамптон. Одаја у замку.

(Улазе ХУБЕРТ и ЏЕЛАТИ)
 
ХУБЕРТ. Усијај ова гвожђа; а ти стој
За зидним застором; па, чим ја ударим
Ногом о под, улети тад и дечка
Кога затекнеш са мном чврсто вежи
За столицу. Буди опрезан; одлази.
ПРВИ ЏЕЛАТ. За то дело, надам се,
имате овлашћење.
ХУБЕРТ. Подле сумње! Не бој се; већ
хајд' на посао.
(ЏЕЛАТИ излазе.)
Младићу, ходи, да ти кажем нешто.
(Улази АРТУРЈ
АРТУР. Доброј'тро, Хуберте.
ХУБЕРТ. Доброј'тро, мали принче.
АРТ.: Мали сам принц, збиља, с обзиром на моје
Престолонаследничко право. ‐ Тужан си.
ХУБЕРТ. Да, бивао сам веселији.
АРТУР. Авај!
Чини ми се нико тужан осим мене.
Ипак се сећам, кад бејах у Француској,
Господичића сетних као ноћ
Из отмености. Тако ми моје вере,
Да сам ван тамнице, па ма чув'о овце,
Био бих весео по васцели дан.
Па био бих и сад, кад не бих стрепео
Да ми стриц спрема неко веће зло.
Он се мене плаши као и ја њега.
Јесам ли крив што сам ја Џефријев син?
Доиста, не. Ах, волео бих да сам
Твој син; онда би ме волео, Хуберте.
ХУБЕРТ (за себе). Ако разговарам с њим,
он ће ми својим
Невиним речима
Пробудити, сада мртво, сажаљење.
Стога ћу бити брз и свршити.
АРТУР. Болан си, Хуберте? Ти изгледаш блед?
А волео бих да си помало болестан,
Јер бих онда сву ноћ крај тебе био, бдео.
Веруј ми, волим те више но ти мене.
ХУБ. (за себе): Његове ме речи у срце дирају.
Цитај то, Артуре.
(Даје му неко писмено.)
Шта је, луде сузе?
Терате из мене џелатски свиреп дух!
Мораћу бити брз, да одлука ми не би
Искапала на очи у нежним женским сузама.
Можеш ли прочитати? Је 1' лепо написано?
АРТ.: Одвећ лепо за такву страхоту, Хуберте.
Мораш ли ми гвожђем сажећи оба ока?
ХУБЕРТ. Младо момче, морам.
АРТУР. А хоћеш ли?
ХУБЕРТ. Хоћу.
АРТУР. Зар немаш срца? Кад те је само глава
Заболела,
Везах ти чело мојим јаглуком,
Најлепшим, што ми је принцеза извезла,
И никад ти га натраг не затражих.
Руком сам ти глави давао помоћи
И, као будни минути часовима,
Олакшавао ти тежак ток времена
Питајући: "Желиш штогод?" ‐ "Шта те боли?"
ИИ' "Шта бих могао учинити за те?"
Многи би сиротињски син мирно лежао
И не би ти рек'о ни једну лепу реч,
А тебе болесног дворио је принц.
ИИ' можда ћеш мислити да је љубав моја
Претворно лукавство; па, мисли што хоћеш.
Је Ф воља неба да ми чиниш зло,
Онда мораш. Хоћеш ми ископати очи ‐
Очи што се на тебе не намрштише никад,
И неће?
ХУБЕРТ. Заклех се да то учиним,
И врелим гвожђем их морам сагорети.
АРТ.: О, нико сем људи гвозденог доба овог
Не би то чинио; и усијано гвожђе,
Приближујући се овим очима,
Пијући ми сузе угасило би гнев,
У том изливу моје невиности;
А затим би га рђа изела,
Јер ми ватром хтеде сагорети очи.
Јеси ли ти тврђи од кованог гвожђа?
Кад би ми анђео дошао и рек'о:
Хуберт ће твоје ископати очи,
Не бих му веровао, нит' ма ком језику,
Сем Хубертовом.
ХУБЕРТ. Ходи овамо.
(Удари ногом о под. Улазе ЏЕЛАТИ
са ужетом, гвозденим шипкама итд.)
Чините што вам наређујем.
АРТУР. О, спаси ме, Хуберте, спаси!
И сам зверски
поглед тих људи гаси ми очни вид.
ХУБ.: Дајте ми шипку, кажем, и вежите га овде.
АРТУР. О, што мораш да си тако бесно суров?
Нећу се опирати, стајаћу као кип.
Неба ради, Хуберте, не дај да ме вежу!
Чуј ме, Хуберте: отерај те људе,
па ћу, као јагње, мирно седети;
Нећу се помаћи, тргнути, рећи реч.
Ни погледати љутито у гвожђе.
Истерај само те људе, па ти праштам,
Ма на какве ме муке ставио.
ХУБЕРТ. Идите за застор; свршићу сам с њим.
П. ЏЕЛАТ. И волим да нисам у таквоме делу.
(ЏЕЛАТИ излазе.)
АРТУР. Вај! отер'о сам свога пријатеља!
Он има строг поглед, али срце нежно.
Врати га, да би његово сажаљење
Оживело твоје.
ХУБЕРТ. Припреми се, дечко.
АРТУР. Зар нема излаза?
ХУБЕРТ. Сем вид да изгубиш.
АРТУР. О, небо! да је у твом оку трн,
Зрнце, комарац, залутала длака,
Ма каква нелагодност у скупом чулу том,
Онда би ти, због бола од тих малих ствари,
Та гнусна намера била ужасна!
ХУБ.: Јеси 1' то обећ'о? Хајд, обуздај језик.
АРТУР. Хуберте, ни говор два језика чак
Није претерана молба за два ока.
Не тражи да ћутим, Хуберте, не тражи;
Или, ако хоћеш, одсеци ми језик,
Да спасем очи. О, остави ми очи,
Да, ако не више, бар гледам у тебе!
Гле, вере ми, оруђе је хладно и не би ми
Нанело зла.
ХУБЕРТ. Ја. га могу загрејати.
АРТУР. Не, не, ваистину; ватра је умрла
Од туге, јер је на добро створена,
А не за свирепе циљеве. Погледај,
У том паљеноме угљу нема зла,
Дах му је неба одувао дух,
Посуо му главу пепелом кајања.
ХУБЕРТ. Ал' мојим га дахом могу оживети.
АРТУР. Учиниш ли, он ће поцрвенети
И због твог недела зажарити се стидом,
А можда ти искру бацити у око,
К'о што на борбу напујдани пас
Уједе газду који га подстиче.
Све што употребиш да ми створиш зло
Одриче ти службу; а ти си без милости
Коју показигу ватра, гвожђе ‐ ствари
Познате са своје грозне употребе.
ХУБЕРТ. Ето ти вид, живот. Нећу ти у очи
Ни за све благо твог стрица дирнути;
А заклео сам се и хтео, дечаче,
Да их сагорим баш овим гвожђем ту.
АРТУР. Сад си прави Хуберт! А све ово време
Био си под маском.
ХУБЕРТ. Ћути; ни реч. Збогом.
Јер стриц твој мора мислити да си мртав.
Шпијунски пси ће лажан извештај зграбити.
Лепо дете, спавај без стрепње и брига;
Хуберт ти ни за све благо света неће
Чинити зла.
АРТУР. Боже! Хвала ти, Хуберте.
ХУБЕРТ. Хајде тајно са мном. Ћути, ни
реч, кажем.
Великом се јаду због тебе излажем.
(Излазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Двор краља Џона.

(Улазе КРАЉ ЏОН, ПЕМБРУК,
СОЛЗБЕРИ и други ДВОРАНИ)
 
К ЏОН. Опет смо на трону, опет крунисани
И гледани, надам се, радосним очима.
ПЕМБ.: То "опет", драго вашем величанству,
Било би сувишно. Ви сте већ крунисани.
Та власт краљевска није прекидана;
Верност света није прљала побуна,
Нит' нове наде земљу подстицале
Никаквом тежњом за променом стања.
СОЛ.: Стогаје поновљена свечаност крунисања,
Крашење титуле богате и раније,
Позлата злата, кићење љиљана,
Прскање мириса на љубичицу,
Глачање леда, додавање боје
Дуги, или појачавање светлости
Лепог небеског ока свећицом ‐
Само расипна, без смисла прекомерност.
ПЕМБ.: Да то не беше краљевска ваша воља,
Тај чин би личио на стару причу, опет
Причану и досадну с препричавања,
Јер је наметнута уху у невреме.
СОЛЗБЕРИ. Њиме је древни, добро познат лик
Старог обичаја знатно изобличен;
И као промењен ветар једро, он
Тера ток мисли на заобилазак;
Он изненађује и плаши размишљање,
Здрав суд заражава, сумњичи истину,
Зато што облачи рухо новог кроја.
ПЕМБ.: Кад радници хоће да даду нешто боље,
Збуњују вештину претераним циљем.
Правдање грешке је често грешка гора,
Као што закрпа на подеротини
Скривањем чини ману упадљивијом
Но што је била пре тога крпљења.
СОЛЗБЕРИ. То је смисао савета нам пре
Поновног крунисања била. Ал' је воља
Вашег величанства прешла преко тога.
Ипак смо задовољни, јер су нам жеље све
Подређене жељи вашег величанства.
К ЏОН. Неке разлоге за друго крунисање
Ја сам вам рек'о и сматрам да су јаки.
И разлоге јаче од мог малог страха
Даћу вам. Међутим, ви само кажите
Шта желите да се на боље измени,
Па ћете јасно видети да 61 радо
Саслушати и ваше молбе задовољити.
ПЕМБ.: Онда ја, к'о језик свих ових лордова.
Што жељу њихових срца изражава,
У име своје и њино, а пре свега
Рад' сигурности вам коју ја и они
Најбоље пазимо, срдачно вас мдлим
Да ослободите Артура. Ропство му
Подстиче гунђав глас незадовољства
Да изусти овај опасан закључак:
Кад с правом држите што држите мирно,
Зашто вас страх који, кажу, следује
Злу, тера да у затвору држите
Племенитог сестрића, да тамо траје дане
У варварском незнању, кратећи младости
Тој богату корист добре обуке.
Да непргатељи данашњег стања не би
Користили то сваком згодом, допустите
Да им кажемо да сте нас ви подстакли
На молбу за његову слободу, коју тражимо,
Не рад нашег добра, сем кол'ко то добро,
Дато од вас, сматра му слободу
вашим добром.
(Улази ХУБЕРТ.)
КРАЉ ЏОН. Нека буде тако. Остављам
његову младост
Вашем вођству. Хуберте, шта доносиш ново?
(Одводи га у страну.)
ПЕМБ.: Тај човек треба да сврши крвав чин.
Мом пријатељу је показ'о овлашћење
Лик гнусног, грозног злочина се види
У очима му; тај притајен изглед
Одаје стање узнемиреног срца.
Стрепим од помисли да је већ свршено
Оно за шта, бој се, доби налог свој.
СОЛЗБЕРИ. Боја се краљевог лица тамо‐амо
Између савести и смера му шета,
К'о гласници измеђ' две душманске војске.
Његов јед је зрео и мора прснути.
ПЕМБ.: А кад се провали, страх ме да ће као
Гнусан гној из њега избити смрт дечка.
КРАЉ ЏОН. Немоћни смо да снажну
руку смрти спречимо.
Лордови добри, жива ми жеља беше
Да вам услишим молбу, ал' ‐ она је мртва.
Јавља да је Артур ноћас преминуо.
СОЛЗ.: И плашисмо се да му болести нема лека.
ПЕМБРУК Да, чусмо да је дечко близу смрти
Пре него што се осети болесним.
За ово се плаћа било ту, ил' другде.
К ЏОН. Зашто ме тако мргодно гледате?
Мислите 1' да држим маказе судбине?
Да ли ја билом живота господарим?
СОЛЗ.: То је јасно подла, лажна игра; срам је
Што је величина невешто изводи.
Неспретно и дајје играјте је. Збогом.
ПЕМБ.: Лорде Солзбери, чекај; и ја ћу с тобоми
Пронаћи ћу наслеђе тог јадног детета,
Мало му краљевство, његов крвав гроб.
Он, ком припадаше све ово острво,
Држи два аршина те земље; 0 зла!
Ово се не сме овако трпети.
Општи јад ће доћи и, надам се, скоро.
(ЛОРДОВИ излазе.)
К ЏОН. Ти горе од гнева. Кајем се; на крви
Темеља чврстог нема; обезбеђен
Живот се смрћу других не постиже.
(Улази ГЛАСНИК.)
У оку ти страх је. Где је крв коју сам
Виђао свагда у твојим образима?
То тмурно се небо не ведри без буре.
Изљј свој п^јусак; како је у Француској?
ГЛАСНИК. Француска цела иде на Енглеску.
Никад у земљи, за рат у иноземљу,
Моћнија војска није скупљена.
Научише се брзини од вас;
Јер кад би требало рећи: спремају се,
Долази глас да су они сви већ ту.
К. ЏОН. О, где се наше уходе изопијаше?
Где се успаваше? Где ми је будност мајке?
Кад се таква сила скупи у Француској,
А она не чу?
ГЛАСНИК‐ Краљу, њено ухо
Прахом је заптивено; првога априла
Ваша је племенита мајка преммула.
Чух да је леди Констанца умрла
Избезумљена, три дана пре ње.
Ал' то по чувењу и не знам сигурно.
К. ЏОН. Заустави своју брзину, страсило!
Удружи се са мном, док не задовољим
Лиутите перове. Шта? Мајка ми мртва!
Каква ли пометња влада у Француској!
Под чијим је вођством војска из Француске,
За коју кажеш да се искрцала?
ГЛАСНИК. Дофеновим.
КРАЉ ЏОН. Ти си ми зад'о вртоглавицу
Тим рђавим вестима.
(Улазе КОПИЛАН и ПИТЕР
ИЗ ПОМФРИТА.)
(КОПИЛАНУ)
А шта каже свет
О твом раду? Немој да ми пуниш главу
Рђавим вестима, јер је пуна већ.
КОПИЛАН. Али, ако се плашите најгорега,
Нек' вам се, несаслушано, сручи тад на главу.
К ЏОН. Стрпи се, синовче. Био сам обамро
Под плимом. Ал' опет дишем сад на њеној
Површини, и могу саслушати
Сваки језик, ма о чему говорио.
КОП.: Како сам успео код свештеника, то ће
Казати своте које сам скупио.
Ал' док сам кроз земљу ишао овамо,
Приметих чудно стање у народу:
Узбуђен гласовима, пун фантастих снова,
Пун страха, а не зна од чега се плаши.
Овде је пророк кога сам довео
С улица Помфрита, где сам га нашао
С многим стотинама у стопу за њим.
Певаше им просту и нескладну песму,
Да ће пре поднева идућег Спасовдана
Ваше величанство предати своју круну.
К ЏОН. Ти, бедно сањало, што си то чинио?
ПИТЕР. Јер знам да ће се тако догодити.
К ЏОН. Хуберте, води га и затвори сместа.
У подне тог дана на који каже да 61
Уступити круну нек' буде обешен.
Предај га сигурним рукама, па се врати,
Јцр си ми потребан.
(ХУБЕРТ излази с ПИТЕРОМ.)
Мој добри синовче,
Јеси ли чуо вести, ко је дошао?
КОП.: Французи, господару; сва уста пуна тога.
Срео сам лордове Бигота, Солзберија,
Очију црвених к'о распаљена ватра,
И многе друге, где иду и траже
Артуров гроб; веле да је он убијен
Ноћас, по вашем налогу.
КРАЉ ЏОН. Синовче
Племенити, иди, уђи у то друштво.
Како ћу им љубав задобити знам.
Доведи ми их.
КОПИЛАН. Идем да их тражим.
КРАЉ ЏОН. Али пожури. Што брже, то боље.
Поданик ми не сме бити душманин
Кад стран непријатељ плаши ми градове
Страшном парадом снажне најезде.
Буди Меркур, своје ноге окрилати,
И од њих к мени, к'о мис'о, долети.
КОПИЛАН: Дух времена ће ме учити брзини.
(ОдлазЛ)
КРАЉ ЏОН. Одговара ми к'о храбар,
честит витез.
Иди за њим; можда ће му бити потребан
Какав гласник измеђ' мене и перова.
Буди ти тај.
ГЛАСНИК. Од свег срца, господару.
(Излази.)
К ЏОН. Моја мати мртва!
(Улази ХУБЕРТ.)
ХУБЕРТ. Господару, веле пет месеца ноћас
Беше: четир' стоје, а пети кружаше
Око осталих брзином чудноватом.
КРАЉ ЏОН. Пет месеца!
ХУБЕРТ. Старци, старице улицама
На основу тога проричу страшне ствари.
Артуровом смрћу пуна су им уста.
Кад говоре о том, тресу главама
И један другом на уво шапућу.
Говорник држи слушача за зглоб
Руке, а овај мрштењем, климањем
Главе, колутаиyем очyу изражава
Свој ужас. Ковач, с чекићем овако,
Док му се гвожђе на наковњу хлади,
Зинуо и гута кројачеве вести;
А овај, с маказама и метром у руци,
У папучама, које је у хитњи
На супротне стопале натакао,
Прича о хиљадама борбених Француза
Сврстаних у Кенту у бојни поредак.
Други, неумивен, мршав, прекида му
Причу и говори о Артуровој смрти!
К ЏОН. Зашто покушаваш да ми страх улијеш?
Што често помињеш Артурову смрт?
Твоја га рука уби. Ја сам им'о
Разлога да му смрт желим, ал' ти
Баш никаквога да га убијеш.
ХУБЕРТ. Никаквог, господару! Зар ме ви
не терасте?
КРАЉ ЏОН. То је и проклетство краљева,
јер их служе
Робови што ћуд им сматрају наредбом
За провалу у дом крви и живота.
Миг господара тумаче к'о закон
И мисле да знају мисао величанства,
Када се оно случајно намршти
Из тренутне ћуди, а не смишљености.
ХУБ.: За мој чин је овде потпис, печат ваш.
К ЏОН. При обрачуну последњем између
Неба и земље, потпис, печат тај,
На вечно проклетство, биће против нас!
Гледање у средство зла често доводи
До злочина! Да ти ниси био тад
Крај мене, човек природом одређен,
Обележен, рођен за срамна дела та,
То убиство ми не би на ум пало.
Али, гледајући твој гнусни лик, видећи
Да си способан за какав злочин, вешт,
Згодан за опасна дела^ја сам ти
Нејасно помен'о Артурову смрт;
А ти, да би се краљу умилио,
Ниси се либио да убијеш принца.
ХУБЕРТ. Господару...
К ЏОН. Да си бар устукн'о, затресао главом,
Кад сам завијено помен'о свој смер;
И1' ме у лице поглед'о сумњајући,
Да би ме натер'о да то јасно кажем,
Ја бих од дубоког стида занемео,
Прекинуо о том, а твој би ме страх
Застрашио,
Ал' ти си ме схват'о по знацима неким
И знацима већ'о са грешном помишљу.
Без устезања ти срце пристаде,
А затим грозна рука, да изврши
Одвећ гнусно дело, да му се име зна.
Иди ми с очију да те не видим никад више!
Племство ме напушта, држави ми прети
Већ пред капијама двора туђа сила.
Да, у овој земљи од меса, у овој
Краљевини, овој области крви, даха,
Влада сад грађанска буна, страшан рат
Савести моје и смрти мог синовца.
ХУБЕРТ. Будите спремни за друге душмане,
А ја ћу смирити вас и вашу душу.
Жив је млади Артур. Ова моја рука
Девичански јп невина и сада,
Неупрљана мрљама од крви.
У ове груди још никад није уш'о
Убилачке мисли грозни подстицај.
Природу сте у мом лику клеветали,
Јер он, иако сурове спољашњости,
Садржи ипак душу одвећ чисту
Да би била џелат невиног детета.
К ЏОН. Жив је Артур? О, потеци перовима.
Излиј тај извештај на њихов жарки гнев,
Припитоми их и врати у послушност!
Опрости примедбу што ми је страст дала
О твом изгледу. Гнев ми је био слеп;
И очи, замагљене крвавим мислима,
Виделе су те грознијег но што си.
Не губи време одговором, већ
Доведи лордове које сад бес држи.
Молба ми је спора, а ти буди бржи.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Пред замком.

(АРТУР се појављује на зидинама.)

АРТУР. Зид је висок, ал' цу ја скочити доле.
Сажали се, добра земљо, не повреди!
Ту ме не зна нико; а и да ме зна,
Чобанско ме је одело прерушило.
Хвата ме страх, али ипак морам смети.
Паднем ли само несломљених удова,
Лако ћу побећи. Треба л' да се мре,
Онда је свеједно: по бекству ил' пре,
(Скочи доле.)
Авај! Стричев дух је у стењу зацело.
Боже, прими душу; ти, Енглеска, тело.
(Умире.)
(Улазе ПЕМБРУК, СОЛЗБЕРИ и БИГОТ.)
СОЛ.: Састаћу се с њим у Сент‐Едмундсбарију.
Безбедности ради, морамо прихватити
Ту часну понуду опасног времена.
ПЕМБРУК Ко је донео писмо од кардинала?
СОЛЗБ.: Гроф Мелен, племенити витез француски,
Чији је поверљив извештај о дофену
И љубави му већи од писма тог.
БИГОТ. Онда, да се сутра састанемо с њим.
СОЛЗБ.: Боље рећи, да тад пођемо, јер треба
Два дана пута до насег састанка.
(Улази КОПИЛАН.)
КОПИЛАН. По други пут данас, здраво,
гневни лордови!
Краљ вас, преко мене, одмах зове себи.
СОЛЗ.: Краљ се нас одрек'о. А ми нећемо
Да постављамо танки му, упрљан
Огртач нашом чистом чашћу, нити
Ићи за стопом што крвав траг оставља.
Тако му реци; чули смо и најгоре.
КОПИЛАН. Ма шта мислили, добар тон је,
мислим, најбољи.
СОЛЗБЕРЛ Јад наш, не манири, расуђује сад.
КОПИЛАН. Ал' у вашем јаду мало је мудрости,
Стог мудрије да вам бољи буде тон.
СОЛЗБЕРЛ Ово је тај затвор. Ко то лежи овде?
(Опази АРТУРА.)
ПЕМБРУК. О смрти! чиста принчевска лепота
Чини те поносном!
Земља нема јаме да то дело скрије.
СОЛЗБЕРЛ Убиство, мрзећи оно што учини,
Показује злочин, тражећи освету.
БИГОТ. И кад је осудило на гроб ту лепоту,
Види да је одвећ кнежевска за раку.
СОЛЗБЕРИ. Сер Ричарде, шта мислите! Јесте 1'
Икада видели, читали, чули, могли
Замислити? Ил' и сад једва верујете,
Иако видите? Без тога призора,
Би л' мисао могла замислити то?
То је врх врхунца убилачког зла,
Најкрвавија срамота, најгрозније
Дивљаштво, и удар најгнуснији што су
Гнев исколачених очију и бес
Показали сузи нежног сажаљења.
ПЕМБ.: Сва су убиствабезгрешна спрам овог:
А ово, усамљено и ненадмашено,
Даваће изглед светлости, чистоте
Нерођеном греху будућих времена,
И квропролиће смртно показаће
Као шалу пред тим грозним призором.
КОПИЛАН. То је проклето и крваво дело,
Сурово недело неке тешке руке,
Ако је уопште дело неке руке.
СОЛЗБЕРЛ Ако је уопште дело неке руке!
Имали смо о том вец обавештења.
То је срамно дело Хубертове руке
И краљевога налога и плана,
Стог души послушност краљу забрањујем,
И клечећи пред том руином милога
Живота, дахом издахлој врлини
Приносим тамњан светога завета,
Да нечу окусити сласт овога света,
Ни осетити радост, нити знати
За мир и одмор док ову руку славом
И достојанством освете не украсим!
ПЕМБРУК и БИГОТ. Твоје речи нам душа
побожно потврђује.
(Улази ХУБЕРТ.)
ХУБ.: Загрејах се, лордови, журећи да вас нађем
Артур је жив; краљ је послао по вас.
СОЛЗ.: Дрзак ли је! и пред смрћу не црвени.
Одлази, мрски ниткове, одлази!
ХУБЕРТ. Нисам нитков.
СОЛЗБЕРЛ Зар да закон лишим плена?
(Вади мач.)
КОП.: Мач вам је чист, лорде; у корице с њим.
СОЛЗБЕРЛ Прво у корице убичеве коже
ХУБ.: Натраг, лорде Солзбери, натраг, кажем!
Неба ми, мач ми је оштар к'о и ваш,
Не бих хтео да се заборавите, лорде,
И праведној ми се одбрани изложите,
Да не бих, због ваше јарости, смео с ума
Вашу вредност, вашу величину, племство
БИГОТ. Одлази, ђубре! Зар смеш
племића изазивати?
ХУБЕРТ. Ни за живу главу. Али смем бранити
Свој невини живот и од самог цара.
СОЛЗБЕРЛ Ти си убица,
ХУБЕРТ. Немој да постанем твој.
Нисам убица. Кад језик говори криво,
Не каже истину, а ко њу не каже ‐
Лаже.
ПЕМБРУК На комаде га исеци!
КОПИЛАН. Мир! кажем.
СОЛЗБЕРЛ У страну, или ћу те ранити,
Фоканбриџе!
КОПИЛАН. Боље да раниш ђавола, Солзбери.
Ако се само намрштиш, мрднеш ногом,
Допустиш наглом гневу да ме ружи ‐
Убићу те. Врати свој мач за времена,
Јер ћу пребити и тебе и ражањ тај,
Да ћеш помислити ђаво сам из пакла,
БИГОТ. Шта хоцеш да чиниш, славни Фоканбриџе?
Да помогнеш ниткову и убици?
ХУБ.: Лорд Биготе, нисам ни једно ни друго.
БИГОТ. Ко је убио принца?
ХУБ.: Ни сат нема откад га оставих здравога.
Поштовах га, волех, и плакаћу
Целог века због губитка тог живота.
СОЛЗБЕРИ. Не веруј лукавој води тих очију;
Нитковлук с довољно суза располаже.
Он, вичан у томе, пушта их да теку
К'о да су реке милости, невиности.
Хај'те са мном, сви ви којима се душе
Гнушају нечистог задаха кланице,
Јер ме гуши греха овај страшни смрад.
БИГОТ. Да, напред за Бари, хајдемо дофену!
ПЕМБ.: Кажи краљу да нас тамо може наћи.
(ЛОРДОВИ одлазе.)
КОП.: Чудан је свет ово! Јеси В знао за то?
Ако си извршио то дело смрти, Хуберте,
Проклет си и изгнан изван бесконачног
Досега милости.
ХУБЕРТ. Чујте ме, господине.
КОПИЛАН. Хе! рећи ћу ти нешто.
Проклет си к'о црна душа ‐ нема црње ‐
Дубље си проклет од принца Луцифера;
Нема тако ружног ђавола у паклу
К'о што ћеш ти бити ако то дете уби.
ХУБЕРТ. Душе ми...
КОПИЛАН. Ако си и пристао на то
Најгрозније дело, остаје ти очај.
Треба В ти уже, и најтање влакно
Што је икад паук из утробе прео
Послужиће ти да се угушиш; трска ће
Бити греда да се обесиш, иП ако
Хоћеш да се давиш, наспи мало воде
У кашику, и то ће бити сав океан
Довољан да таквог ниткова удави.
Дубоко си ми сумњив.
ХУБ.: Ако сам делом, пристанком ил' мишљу,
Крив за отмицу тог милог даха што је
Био у овој дивној иловачи,
Нек' пак'о исцрпе муке своје све
На мени. Ја сам га здравог оставио.
КОПИЛАН. Иди, однеси га на својим рукама,
‐ Запањен сам, канда, и губим свој пут
У опасностима и трњу света тог.
Како ти лако дижеш сву Енглеску!
Из тог комадића мртвога краљевства
Одлетели су небу живот, право,
Истина све наше земље, и Енглеска
Гложи се, гуша и кида зубима
Због горде државе безвласничког добра.
Сад, рад оглодане кости величанства,
Свирепи рат се рогуши и режи
На нежно лице мира. Туђе војске
И незадовољници се наши сврставају
У исти ред. Огромна пометња чека,
К'о гавран на болесној, палој животињи,
Отете власти скоро труљење.
Срећан онај чији појас и огртач
Издрже ту буру. Однеси то дете
И брзо се врати мени. Идем краљу.
Чекају нас посла читаве прегрштЛ
И само небо на земљу се мршти.
(Одлазе.)

ПЕТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Двор краља Џона.

(Улазе КРАЉ ЏОН, ПАНДУЛФ и ПРАТИОЦИ.)

К ЏОН. Ево, предајем у твоје руке венац
Моје славе.
(Даје круну.)
ПАНДУЛФ. А сад, прими опет ти
Из моје руке, к'о од самог папе,
Своју суверену величину, власт
К ЏОН. Одржи реч свету: иди Французима;
Своју моћ, у име његове светости,
Употреби да им марш зауставис
Пре него што нас пламен захвати.
Незадовољне се грофовије буне;
Наш народ се диг'о против послушности
И заклиње се на верност и љубав
Туђинској крви, страном краљевству.
Ти можеш спречити поплаву тог зла.
Зато пожури: садашњост је болна,
И мора јој се хитно дати лек,
Јер неизлечив тренутак наступа...
ПАНДУЛФ. Мој дах је био дигао ту олују
Због твог окрутнога става према папи.
Али, пошто си сад преобраћеник,
Мој језик ће буру рата утишати.
Упамти, данас на Спасовдан, после
Заклетве твоје да верно служиш папи,
Идем, да Французе на мир наговорим.
(Излази.)
КРАЉ ЏОН. Је л' данас Спасовдан? Зар
пророк не рече
Да ћу пре поднева на сам Спасовдан
Предати круну? Тако сам и учинио,
Мислио сам да ће то бити принудно;
Али, хвала богу, беше драговољно.
(Улази КОПИЛАН.)
КОП. Цео Кент је пао. Ништа се не држијош
Сем доверског замка. Лондон је примио
К'о мио домаћин дофена са војском.
Племичи вам неће ни да чују за вас,
Ступише у службу ваших противника,
А дивља пометња јури горе‐доле
Ваше малобројне, сумњиве пријатеље,
К ЏОН. Зар се лордови не хтедоше вратити
Ни кад су чули да је Артур жив?
КОП. Нашли су га мртвог, баченог на улицу,
К'о корпу, из које је нека клета рука
Драгоцени камен живота украла.
К ЏОН. Онај нитков Хуберт рече да је жив.
КОПИЛАН. Додуше, био је, кол'ко је он знао.
‐ Ал' што сте клонули? Што сте невесели?
Будите велики делом к'о што сте били мишљу.
Не дајте да свет види како страх и тужно
Колебање влада у краљевском оку.
Брзи к'о време, нек' сте ватра ватри;
Запретите оном ко прети, застрашите
Чело хвалисавог ужаса, па ће тад
Очи нижих, што од виших став свој зајме,
Постати велике к'о ваше, засјати
Неустрашивим духом одлучности.
Напред; заблистајте к'о бог рата кад
Намерава да ступи на бојиште.
Покажите смелост, частољубље, веру.
Зар да у пећини лава затекну,
Застраше га, да он задрхти у њој?
О, не дајте да се то каже! Идите
У сусрет побуни, далеко од врата,
Хватајте се с њом укоштац пре но приђе.
КРАЉ ЏОН. Папин посланик је био малочас.
Срећан сам споразум закључио с њим;
И он ми обећа да распусти војску
Коју дофен води.
КОПИЛАН. Да неславне спреге!
Зар на тлу наше земље да шаљемо
Учтиве поруке, нудимо уступке,
Равнање, преговор, понизно примирје
Најезди оружаној? да голобрадо момче
Размажен, свилен, мекушац пркоси
Пољима нашим и бодри свој дух
У нашој ратничкој земљи, ругајућ' се
Поднебљу дрско дигнутим заставама,
И не нађе отпор? К оружју, мој краљу!
Кардинал можда неће мир склопити.
А и да га склопи, нека се бар каже
Да смо на одбрану своју били вољни.
К ЏОН, Преузми ти вођство у овом тренутку.
КОПИЛАН. Онда, храбро, напред! Јер
могу још, знам,
И охолијем борцу отпора да дам.

СЦЕНА ДРУГА

Дофенов логор код Сент‐Едмундсбарија.

(Улазепод оружјем ЛУЈ, СОЛЗБЕРИ, МЕЛЕН, ПОМБРУК, БИГОТ и ВОЈНИЦИ.)

ЛУЈ. Мој лорде Мелене, нек' се то препише,
Па препис чувајте рад' нашег подсећања,
А оригинал вратите лордовима,
Да би, по написаном часном споразуму,
И они и ми, по гласу тог писмена,
Добро знали оно на што се заклесмо,
Чувајући чврсто задату нам веру.
СОЛЗ.: С наше стране неће бити прекршена,
Али, племенити дофене, мада смо
Непринуђено дали реч да верно
Помажемо ваше дело, ипак, принче,
Није ми мило што болест времена
Тражи мелем у тој презреној побуни
И лек дубоком, кужном чиру једне
Ране у ранама многим. О, боли ме
Сто ћа морати исукати мач
Да стварам удовице, и то тамо баш
Где ће честита одбрана у беди
Узвикивати, вапити: Солзбери!
Ал' таква је болест нашег времена,
Да за исцељење и здравље нашег права
Морамо делати рукама неправде
И пома'ниталог грађанског рата,
Није ли жалосно, тужни пријатељи,
Да смо ми, синови, деца тог острва
Рођени да овај дочекамо час,
Кад марширамо са туђинцем против
Своје родне груде, пунећи редове
Непријатеља ‐ ах, повукао бих се,
Да плачем због љаге овога потхвата! ‐
Дижући част племства далеке државе
И стојећи ту под страним заставама.
Баш ту! О, народе, што ниси далеко.
О, да те Нептунове руке што грле земљу
Однесу одавде, где само себе знаш,
И оставе на неком безбожничком жалу,
Где би две хришћанске војске спојиле
Душманску крв у савезнички ток,
Уместо што је несуседски лију.
ЛУЈ. Из тебе говори племенити дух.
У грудима ти бој великих страсти
Племенитости изазива трус.
Какву си часну борбу водио
Између лажног и правог родољубља!
Дај да ти ту чисту росу обришем
Што ти се, сребрнаста, лије низ образе,
Срце ми се и на женске сузе топи,
Мада је то сталан и обичан слив;
Али тај излив мужанских капљица
Изненађује ме и зачуђава ме
Више но да видех сав небески свод
Испуњен пламтећим метеорима.
Дигни чело своје, мој славни Солзбери,
И растерај ту буру јуначки;
Остави те сузе дечјим очима
Што не видеше гнев дивовског света
Ни игру судбине, сем при гозбама
Пуним ћаскања и лаке веселости.
Разведри се; јер ћеш у кесу благостања
Дубоко завући руку к'о сам Луј,
А тако исто племићи и ви сви
Што с мојим снагама здружисте мишице.
И небо нам, канда, шапће одобрење.
(Улази ПАНДУЛФ.)
Гле, жури нам свети папин изасланик,
Да нам из руку неба да дозволу
И наш подвиг правде именом украси
Својим светим дахом.
ПАНДУЛФ. Племенити принче
Француске, здраво! Краљ Џон се помирио
С Римом; преобраћен је његов дух који је
Устао против свете цркве, велике
Престонице и столице Рима.
Стог' савиј своје претеће заставе,
Укроти свирепи дух помамног рата,
Да би он, као руком гајен лав,
Лежао мирно украј ногу мира
И опасан био само по изгледу.
ЛУЈ. Нек' опрости ваша милост: натраг
Одвећ сам висока рода да сам ствар
Ичија, да ми други буде вођ;
ир да сам користан слуга и оруђе
Ма које суверене државе на свету.
Твој дах је мртво угљевље рата први
Распалио измеђ' те земље и мене
И за ову ватру донео горива.
Сад је и сувише велика да би је
Исти слаби ветар мог'о угасити.
Ти си ми лице правде показао,
Упознао с мојим правом на ту земљу
И усадио ми у срце тај потхват.
А сад долазиш и кажеш да је Џон
Склопио мир с Римом. Шта ме се то тиче?
Ја, по свом браку, после смрти младог
Артура имам права на ту земљу;
И сад из упола освојене треба
Да се вратим, јер је тај Џон склопио
Мир с РимонЛ Јесам ли ја роб Рима? Је ли
Рим дао паре, људе и оружје
За овај подвиг? Нисам ли ја тај
Што сноси сав терет? Ко се још, сем мене
И оних који признају моја права,
Зноји у том послу и држи тај рат?
Нису ли острвљани ови клицали
МВиве ле рои!фф док сам пролазио поред
Њихових градова? Зар немам у руци
Најбоље карте у игри за круну?
Па зар добијене карте да уступим?
Душе ми, то јиикад учинити нећу.
ПАНД.: Ти једино споља гледаш на ту ствар.
ЛУЈ. Споља иФ изнутра ‐ вратити се нећу,
Док се мој подвиг не прослави, као
Што си ми ти нади великој обећао
Пре него што скупих храбру војску ту,
Сабрах ватрене јунаке из света,
Да пркосимо поразу, отмемо
Славу из чељусти и претње и смрти
(Чује се труба.)
Која нас то гласна труба дозива?
(Улази КОПИЛАН с пратњом.)
КОП.: Као што је то обичај у свету, чујте ме.
Краљ ме посла, свети кнеже од Милана
Да дознам шта сте за њега урадили;
Па, по одговору, знаћу шта да кажем
У границама свога овлашћења.
ПАНД.: Дофен је самовољан, упоран, и неће
Да чује за моје молбе; отворено
Каже да нече прекинути рат.
КОПИЛАН. Тако ми све крви што сам пролио,
Момче каже право. Сад чујте енглеског
Краља, чије величанство говори кроз мене.
Он је спреман ‐ има и разлога за то.
Овом мајмунскоме, безочном упаду,
Тој наоружаној маскаради, лудој
Теревенци, тој дечачкој војсци
Краљ се смеје, и добро је спремљен
Да овај рат кепеца, ту пигмејску војску
Истера из круга свих својих области.
Рука је та знала да вас чак пред вашим
Вратима излупа, тера да скачете
Кроз прозор, роните к'о ведро у бунаре,
Да се кријете у сламу ваших штала,
Лежите к'о залоге у својим сандуцима,
И са свињама се грлите, да спас тражите
У подрумима, хапсу, да дршћете
Чак и на крик вашег народног гаврана,
Мислећи да је наоружан Енглез.
Па зар ће победничка рука, што је знала
Тући вас у кући, бити слаба овде?
Не; знајте, храбри је монарх под оружјем,
К'о орао, лебдећ над тићима, готов
Устремити се на све што му гнездо дира.
А ви, незахвални, наказни бунтовници,
Крвави Нерони што утробу мајке
Енглеске порите, црвен'те од стида;
Јер ваше жене, кћери бледолике,
К'о амазонке иду за добошима брзо,
С рукавицом за мач место напрстка,
С копљирна место игле, и са срцима
Пуним ватрене, крваве ратоборностЛ
ЛУЈ. Престани с дражењем, и иди у миру,
Знамо да нас можеш нагрдити; збогом‐
Време нам је скупо, да га траћимо
Са таквим брбљивцем.
ПАНДУЛФ. Пусти да говорим.
КОПИЛАН. Не, ја ћу говорити.
ЛУЈ. Ни један ни други!
Удрите у добоше; нека језик рата
Говори о нашем праву што смо ту.
КОПИЛАН. Зајаукаће ти добоши ударени,
А и ти кад будеш тучен. Чим пробудиш
Одјек лупом добоша, ту ће близу
Одјекнути добош гласно к'о и твој.
Лупнеш ли у други, и наш други ће
Гласно к'о твој увом неба затутњити
Ругајући се тмулој грмљавини; јер је
Већ стигао амо ратоборни Џон;
На челу му је голоребра смрт
Што ће прождерати хиљаде Француза.
ЛУЈ. У добоше! Где је та коб што се спрема?
КОП.: Наћ ћеш је, дофене, у то сумње нема.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Бојиште.

(Узбуна. Улазе КРАЉ ЏОН и ХУБЕРТ.)
 
К ЏОН. Како се развија дан по нас, Хуберте?
ХУБ.: Бојим се рђаво. Како сте, величанство?
К ЏОН. Грозница ова, што ме мучи давно,
Тешко ми пада. Ах, срце попушта.
(Улази ГЛАСНИК.)
ГЛАСНИК Господару, ваш храбри
синовац, Фоканбриџ,
Жели да величанство вам напусти бојиште
И по мени јави којим путем иде.
КРАЉ ЏОН. Реци му, одлазим за
Свајнсхед, у тамошњу
Опатију,
ГЛАСН.: Расположите се; јер знатно појачање
Које дофен чека претрпе бродолом
На гудвинској обали. Ова вест
Управо је сада донета Ричарду.
Французи се боре без воље и повлаче.
К ЏОН. Вај! овај тиранин грозница ме жежр
И не пушта да се радујем доброј вест.
Хајд'мо за Свајнсхед; дајте ми носиљку;
Слабост ме хвата и глава ми се врти.
(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Други део бојишта.

(Улазе СОЛЗБЕРИ, ПЕМБРУК и БИГОТ.)
 
СОЛЗБЕРЛ Не знадох да краљ има толико
пријатеља,
ПЕМБР.: Још један јуриш; храбримо Французе!
Губе ли они, губићемо и ми.
СОЛЗБ.: Онај ђаволски копилан, Фоканбриџ,
Упркос свему, сам држи бојиште.
ПЕМБ.: Кажу, краљ Џон, озбиљно болестан,
Напустио је бојно поље већ.
(Улази МЕЛЕН, рањен.)
МЕЛЕН. Водите ме енглеским побуњеницима.
СОЛЗ.: Док срећни бесмо друкче су нас звали.
ПЕМБРУК То је гроф Мелен.
СОЛЗБЕРИ. Он је смртно рањен.
МЕЛЕН. Племенити Енглези, бежите;
Купљени сте и продати. Ман'те
Сурову и тешку буну; пригрлите
Одбачену веру. Нађите краља Џона
И клекните пред њим; јер ако Французи
Буду господари овог бучног дана,
Луј ће вам платит' одсецањем глава.
Тако се заклео, и ја с њим, и други,
На олтару у Сент‐Едмундсбарију.
Истом олтару на ком се заклесмо
Вама на верност и вечиту љубав.
СОЛЗБЕРЛ Је ли то могуће? Може ли то бити?
МЕЛЕН. Није ли ми гнусна смрт пред очима?
Зар мало живота што ми је остало
Не крвари се, не губи, к'о што се
Воштана флгура топи крај пламена?
Шта би ме навело још да обмањујем,
Кад је већ свака обмана излишна?
Што бих говорио лаж кад гледам смрт,
А душу могу да спасем истином?
Опет кажем: ако данас Луј победи,
Биће кривоклетник ако ваше очи
Виде на истоку цик сутрашњег дана.
Још ове ноћи црна, кужна даха
Што се дими око горећег котура
Слабог Сунца овим даном умореног,
Издахнућете ове ноћи зле
Плаћајућ' глобу издајства коришћеног;
Јер издајнички бићете погубљени,
Кад, вашом помоћу, Луј данас победи.
Код вашег је краља неки Хуберт; ви га
Поздрав'те; јер љубав спрам њега и сећање
Да ми је дед био Енглез пробудише
Моју савест да вам призна ово све.
У награду за то, молим вас, водите ме
Далеко од хука и буке бојишта,
Негде где могу у миру средити
Мисли, где ће ми се душа растати
С телом у молитви и у побожностЛ
СОЛЗБЕРИ. Верујемо ти. Проклета ми душа,
Ако ми се не свиђа тај изглед
Најлепше прилике да наше кораке
Окренемо од бекства срамнога
И да, к'о поплава која се повлачи,
Напустимо овај нередовни ток,
Вратимо у границе које смо преплавили,
Да мирно течемо у послушности
Нашем океану, великом краљу Џону.
Моја ће те рука одвести одавде,
Јер ти је у оку свирепи бол смрти.
Хајд'мо пријатељи, сад у бекство ово;
Старом праву срећно предузеће ново!
(Излазе, одводећи МЕЛЕНА.)

СЦЕНА ПЕТА

Француски логор.

(Улази ЛУЈ са својом пратњом.)

ЛУЈ. Канда се Сунцу није залазило;
Стало је, и западно небо порумене
Кад су Енглези мерили своје тле
У малаксаломе узмаку. Леп крај
Беше кад излишном паљбом топова,
По крвавом боју рекосмо: лаку ноћ.
И лепршаве заставе сависмо
Последњи с бојишта, скоро му господари!
(Улази ГЛАСНИКЈ
ГЛАСНИК Где је мој принц, дофен?
ЛУЈ. Овде; шта је ново?
ГЛАСН.: Гроф Мелен је мртав, Енглески лордови,
По наговору његовом, опет су
ОтпалЛ Појачања што чекасте,
Потонула су поред обале Гудвина.
ЛУЈ. Проклета зла вест! Проклето ти срце!
Нисам мислио да ћу ноћас бити
Тужан к'о сад што сам. Ко ми оно рече
Да је Џон побег'о сат‐два пре но што је
Мрачна ноћ нам снаге уморне раздвојила?
ГЛАСНИК Ма ко био, краљу, то је истина,
ЛУЈ. Добро. Старајте се за будне страже ноћас.
Ујутру ћу устати пре зоре.
Да окушам срећу сутрашњице.
(Одлозе.)

СЦЕНА ШЕСТА

Отворено место у близини Свајнсхедске опатије.

(Сусрећу се КОПИЛАН и ХУБЕРТ.)

ХУБЕРТ. Ко је? говори, хеј! брзо, иТ пуцам.
КОПИЛАН. Пријатељ. А ти?
ХУБЕРТ. Са енглеске стране.
КОПИЛАН. Куда ћеш?
ХУБЕРТ. Шта те се тиче? Немам ли
Права да питам тебе к'о ти мене.
КОПИЛАН. Мислим да си Хуберт
ХУБЕРТ. Погодио си тачно.
Онда мислим да си и ти мој пријатељ,
пошто ми познајеш тако добро глас.
Ко си ти?
КОПИЛАН. Ко хоћел Ако ти је воља,
Можеш ме, као пријатеља, сматрати
Да сам по једној лози Плантаџент.
ХУБЕРТ. О, слабо памћење, ти и слепа ноћ
Обмкасте ме. Ратниче храбри, прости,
Што се с твог језика отео и звук,
А моје га уво није познало.
КОП.: Добро. Без ласкања само. Шта је ново?
ХУБЕРТ. Ето, по овој мрачној ноћи идем,
Да бих вас нашао.
КОПИЛАН. Брзо: шта је ново?
ХУБ.: Ах, драги господине, вест је к'о та ноћ
Црна, очајна, страшна и ужасна,
КОПИЛАН. Покажи најгору рану вести те:
Нисам жена, нећу падати у несвест.
ХУБЕРТ. Краља је неки калуђер отровао.
Оставих га скоро немог; искрадох се,
Да вам зло јавим, да бисте били боље
Спремни за ову ненадну несрећу
Но онда кад бисте доцније сазнали.
КОПИЛАН. Како узе отров? Ко је куш'о јело?
ХУБ.: Калуђер, рекох вам, неки решен нитков,
Чија је утроба одмах пукла. Краљ још
Помало говори; можда ће прездравитЛ
КОПИЛАН. А ко негује његово величанство?
ХУБ,: Зар не знате? Сви су се лордови вратили;
Довели су са собом принца Хенрија;
На његову молбу, краљ им је опростио.
Сви су сад они с његовим величанством.
КОП.: Задржи свој гнев, о моћно небо ти,
И не кушај нас ван граница моћи!
Знај, Хуберте, ноћас пола ми је војске
У тим равницама захватила плима,
Те је прогуташе линколнске мочваре.
Једва сам на добром коњу побегао.
Хајде, одведи ме краљу‐ Бојим се
Да ће умрети пре но што му дођем.
(Одлазе.)

СЦЕНА СЕДМА

Воћњак Свајнсхедске опатије.

(Улазе ПРИНЦ ХЕНРИ,
СОЛЗБЕРИ и БИГОТ.)

П. ХЕНРЛ Сувишеје доцкан. Зивот му је крви
Отрован сасвим, а његов здрав мозак,
За који се мисли да је трошни стан
Душе, већ својим чудним примедбама
Предсказ\yе и крај његове смртности.
(Улази ПЕМБРУКЈ
ПЕМБ.: Његово величанство још говори: мисли,
Ако бисмо га изнели на ваздух,
Да би то смањило зажарено дејство
Страшнога отрова који га напада.
П. ХЕНРИ. Нека га донесу овамо у воћњак.
Бунца ли још?
(БИГОТ одлази.)
ПЕМБРУК Не; сад је стрпљивији
Но кад га остависте. Чак је и певао.
П. ХЕНРИ. О, слепа таштино болести! Крајности
Не осећају једна другу у свом току.
Смрт, пошто разори спољне делове,
Невидљива их напушта, и опседа
Ум, који боде и рањава многим
Легионима чудних маштарија,
Међ' којима, при том последњем нападу
На ту тврђаву, настаје пометња.
Чудно је да смрт пева.
Млади сам лабуд тог бледог, слабог лабуда
Што властитој смрти тужбалицу пева
И свирком оргуљске свирале слабости
Шаље душу, тело у вечити покој.
СОЛЗБЕРЛ Утеши се, принче, јер си зато рођен
Да уобличиш хаотичну збрку
Коју он оставља сурову, безобличну.
(Улази БИГОТ с ПРАТИОЦИМА, који
доносе КРАЉА ЏОНА у столици.)
К ЏОН. Ах, ту ми је души ослобођен пут;
Не хтеде изаћи кроз прозор ни на врата,
У грудима ми је тако жарко лето,
Да ми се сва црева стварају у прах.
Слика сам ја сад насликана пером
На пергаменту, која на тој ватри
Сагорева,
ПРИНЦ ХЕНРИ. Како је вашем величанству?
КРАЉ ЏОН. Отрован сам ‐ зло је ‐
мртав сам, напуштен,
А нико од вас да каже зими да ми
Стави свој ледени прст у желудац,
Ни да пусти реке краљевства да потеку
Кроз вреле ми груди, ил* замоли север
Да ми оштри ветри пољубе суве усне,
Олакшају хладноћом‐ Ја не тражим много.
Само ту хладну утеху; а ви сте
Тврди, незахвални, не дате ми то.
П. ХЕНРЛ О, кад би ми сузе имале моћ
Да вам олакшају.
КРАЉ ЏОН. Врућа је њина со.
А у мени је пакао; овај отров,
К'о ђаво затворен, мучи ми сву крв
Неопозиво намењену смрти.
(Улази КОПИЛАН.)
КОПИЛАН. Сав сам гола вода од велике журбе
Да што пре видим ваше величанство.
К ЏОН. Синовче, дош'о си да ми склопиш очи.
Узад, једра срца су искидана;
Од свега што треба животу да плови
Остао ми само конац, мала влас.
Танак кончић држи моје срце још,
И издржаће док не кажеш ми вести.
А онда све ово што видиш биће само
Грудва земље и лик уништеног краља.
КОПИЛАН. Дофен се овамо спрема.
Само бог зна како да га дочекамо;
Јер ми је ноћас најбољи део војске,
Кад сам се у згодном часу повукао,
Неочекивана плима изненадно
На мочварама прогутала.
(КРАЉ умире.)
СОЛЗБ.: Вест о смрти мртвом уху си рекао.
Господару! Господару! Досад краљ,
а сад ово!
П. ХЕНРЛ И мој ће живот тако тећи и престати.
Где је у свету сигурност, нада, моћ,
Кад малочас краљ је сада иловача?
КОПИЛАН. Зар да тако одеш? Али ја остајем,
Да за тебе само освету извршим.
А потом ће моја душа те на небу
Служити к'о што је служила на земљи.
(ПЛЕМИЋИМА)
А сад, сад, ви звезде што се крећете
Правим путевима, где су ваше војске?
Докажите да сте се вратили верности,
И пођите са мном,
Да истерамо уништење, срам
Кроз врата наше малаксале земље.
Потражимо га, јер ће он тражити нас.
Разјарени дофен прати нас у стопу.
СОЛЗБЕРИ. Изгледа да ти знаш мање но ми.
Кардинал Пандулф се унутра одмара.
Пре пола часа је дошао од дофена
С понудама мира које можемо
Примити без штете по углед и част.
Он предлаже да рат одмах престане.
КОПИЛАН. То ће учинити утолико пре
Кад види да смо за отпор спремљени.
СОЛЗБЕРЛ Унеколико је то већ урађено;
Јер је многа кола послао за морску
Обалу, а своју ствар и свој спор
Поверио је кардиналу. С њим ћеш
Ти, ја и наши остали лордови,
Ако се с тим сложиш, отпутовати
По подне, да срећно окончамо ствар.
КОП.: Нек' тако буде. Ви, племенити принче,
Са лордовима, које не треба водити,
Постарајте се за погреб вашег оца.
П. ХЕНРИ. Сахранићемо му тело у Вустеру,
Јер је тако хтео.
КОПИЛАН. Пренесите га тамо.
Желим, мили принче, да срећно носите
Наследну, славну круну наше земље.
Клечећи, ја вам се скрушено заклињем
На поданичку верност заувек.
СОЛЗБЕРИ. И ми вам нашу љубав нудимо,
Која ће без мрља бити вечито.
П. ХЕНРИ. Ганута ми душа радо би вам рекла
Захвалност, ал' не зна како, сем сузама.
КОПИЛАН. Не подајмо се већој жалости
Но што је прилика, јер смо је ожалили.
Енглеска никад није лежала,
И неће, под ногом охолог освајача,
Сем ако помогне да буде рањена.
Сад, кад јој се њени лордови вратише,
Три стране света могу оружане
Доћи ‐ ми ћемо их поразити све;
И ништа нас више ојадило не би
Кад Енглеска само буде верна себи.
(Одлазе.)
 
КРАЈ