Kralj Džon

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Kralj Džon
Pisac: Viljem Šekspir
Preveli: Živojin Simić i Sima Pandurović


LICA:[uredi]

KRALj DžON
PRINC HENRI, kraljev sin
ARTUR, vojvoda od Bretanje, kraljev sinovac
GROF OD PEMBRUKA
GROF OD ESEKSA, vrhovni sudija Engleske
GROF OD SOLZBERIJA
LORD BIGOT
HUBERT DE BURG
ROBERT FOKANBRIDž, sin ser Roberta Fokanbridža
FILIP KOPILAN, njegovpolubrat
DžEMS GARNI, sluga ledi Fokanbridž
PITER IZ POMFRITA, prorok
FILIP, kralj Francuske
LUJ, dofen
LIMOŽ, vojvoda od Austrije
KARDINAL PANDULF, papin
izaslanik
MELEN, francuski lord
ŠATIJON, francuski ambasador na engleskom dvoru
KRALjICA EUNORA, majka
kralja Džona
KONSTANCA, Arturova majka
BLANKA, sestričinakrcdjaDžona
LEDI FOKANBRIDž
LORDOVI, GRADANI
ANŽERA, ŠERIF, GLASNICI,
OFICIRI, VOJNICI, PRATIOCI

Mesto radnje
ENGLESKAI FRANCUSKA

PRVI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Dvor kralja Džona.

(Ulaze KRALj DžON, KRALjICA

ELINORA, PEMBRUK, ESEKS, SOLZBERI, ŠATIJON i DRUGI.)

K. DžON. Šta Francuska traži od nas, Šatijone?
ŠATIJON. Kralj Francuske, posle
pozdrava, poručuje,
I to preko mene, vašem veličanstvu,
Prisvojenome engleskom veličanstvu...
ELIN.: Čudno! "prisvojenom veličanstvu" veli.
K DžON. Ćuti, dobra majko, saslušaj poruku.
ŠAT.: Filip, kralj Francuske, u ime Artura
Plantadženeta, sina tvog pokojnog
Brata Džefrija, polaže zakonsko pravo
Na ovo ostrvo i zavisne oblasti,
Na Irsku, Poatje, Anžu, Turen, Men
I naređuje ti da oturiš mač
Kojim otmičarski vladaš njima sad,
I da predaš skiptar mladome Arturu,
Sinovcu tvom i pravnom suverenu.
KRALj DžON. Šta sleduje ako odbijemo to?
ŠAT.: Okrutna prinuda, strašan, krvav rat
Za povraćaj prava nasilno oduzetog.
K. DžON. Odgovorićemo ratom na rat, krvlju
Na krv, na silu silom, reci Francuskoj.
ŠATIJON. Tad objavu rata moga kralja čuj
S mojih usta; to je poslednja mi reč.
K. DžON. Saopšti i moju njemu; idi s mirom.
požuri, brzo k'o munja Francuskoj;
Jer pre nego što javiš moj dolazak,
Čuće se tamo topovi što grme.
Odlazi! Budi truba gneva našeg
I kobni predznak vlastitog vam sloma.
Dajte mu dostojnu pratnju.Pembruče,
Postaraj se za to. Zbogom, Šatijone.
(PEMBRUK i ŠATIJON izlaze.)
ELINORA. Eto, sine; nisam li vazda govorila
Da slavoljubiva Konstanca ne miruje
Dok ne zapali Francusku i svet
Za stranku i za prava sina svog?
Moglo se zagladiti i svršiti sve
Sa malo truda lepim ophođenjem;
A sad moraju kraljevine dve
Da krvavim, strašnim ratom reše to.
KRALj DžON. Snažan posed, pravo na
našoj su strani.
ELINORA (tiho). Mnogo više snažan posed
nego pravo.
To ti moja savest uhu šapuće,
Da ne čuje niko sem bog, ti i ja.
(Ulazi ŠERIF nortamptonske grofovije i
govori nešto ESEKSU na uvo.)
ESEKS. Gospodaru, neki najčudniji spor
Za koji čuh: tu su parničari
Iz zemlje; mole vaš sud. Da ih pustim?
KRALj DžON. Neka dođu. ‐
Platiće manastiri i naše opatye
Troškove ov.og ratnog pohoda. ‐
(Ulaze ROBERT FOKANBRIDž i
FILIP, njegov brat po majci.)
Ko ste vi?
KOPILAN. Ja sam vaš veran podanik i plemić,
Rođen u Nortamptonšaji i, pretpostavljam,
Najstariji sin Roberta Fokanbridža,
Ratnika što je povitežen slavnom
Rukom Lavovoga Srca na bojištu.
KRALj DžON. Ko si ti?
ROB.: Sin i naslednik tog istog Fokanbridža.
KRALj DžON. Pa on stariji, a ti naslednik?
Onda, izgleda, niste od iste majke.
KOP.: Od iste, sasvim izvesno, moćni kralju
To se zna; a, mislim, i od istog oca;
Al' za dokaz o tom ja vas upućujem
Nebu i mojoj majci. A ja sumnjam,
Kao što bi to i svako dete moglo.
ELINORA. Sram te, bestidniče! Brukaš
svoju majku,
I ranu joj časti zadaješ sumnjom tom.
KOP.: Ja, gospođo? Ne, jer nemam razloga
Na to se poziva moj brat, a ne ja.
I dokaže l', biću oštećen okruglo
Sa pet stotina funti godišnje.
Bog čuvao zemlju i moje majke čast!
K. DžON. Smeo mladiđ Zašto on, iako mlađi
Polaže pravo na tvoje nasledstvo?
KOP.: Ja ne znam, sem da bi došao do zemlje
Jednom me obedi kao kopilana.
Al' da 1' sam čestito rođen, ili ne,
To ostavljam da majka moja kaže.
A da sam dobro rođen, gospodaru,
(Mir kostima što se potrudiše za me!)
Uporedite nam lica, pa presudite.
Ako nas oba stari ser Robert rodi,
I ako su otac i ovaj sin slični,
Onda, ser Roberte, oče, klečeći
Zahvaljujem bogu što ti nisam nalik!
K DžON. Što nam nebo posla budalinu tu.
ELINORA. Lik mu slika lika Lavovoga Srca
A naglasak mu sličan njegovom.
Ne vidiš li neke znake moga sina
U krupnom stasu ovoga čoveka?
K DžON. Njegovo sam telo dobro odmeri
Vidim: sušti Ričard. ‐ Prijatelju, reci,
Pobudu što tražiš zemlju brata svog?
KOPILAN. Jer ima profil sličan ocu mom
Za taj polulik mi traži zemlju svu,
Za lik sličan grošu pet stotina funti.
ROBERT. Gospodaru, dok mi otac beše živ
Vaš brat je koristio često oca mog.
KOP.: Pa s tim ne možeš dobiti moju zemlju
Kaži kako mi je koristio majku.
ROBERT. I jednom ga posla k'o ambasadora
U Nemačku, da s carem pregovara
O važnim stvarima doba tadašnjeg.
To odsustvo je koristio kralj
I boravio u domu oca mog.
Kako je uspeo, stid me je da pričam,
Al' što jest‐jeste; zemlje su i mora
Razdvajali oca i raajku, k'o što sam
Često slušao iz usta očevih,
Kad se taj snažni gospodin rodio,
Na samrtnom odru otac je pismenom
Voljom ostavio mi imanje, zaklevši se
Da ovaj sin moje majke nije njegov,
Jer je prerano došao na svet.
Za čitavih četrnaest nedelja.
Stoga, dobri kralju, dajte mi što je moje,
Očeve zemlje po tom zaveštanju.
K DžON. Prijatelju, brat tvoj zakonit je sin;
Žena tvog oca rodi ga u braku,
Pa ma i neverna ‐ krivica je njena;
A ta krivica je opasnost kojoj se
Izlaže svaki ženjen muž. Reci mi
Šta ćeš, kad bi brat moj, koji se, što kažeš,
Potrudi da rodi tog sina, tražio
Njega od tvog oca kao sina svog?
Tvoj otac bi, prijatelju, mog'o
Držati to tele svoje krave protiv
Celog sveta. Zbilja, i da je on mog brata,
Moj brat ga ne bi mogao tražiti,
Nit' ga se tvoj otac k'o tuđeg, odreći.
Dakle: sin moje majke je rodio
Naslednika tvog oca, a nasledniku oca
Pripasti mora zemlja očeva.
ROB.: Zar poslednja volja mog oca ne može
Da tuđe dete liši nasledstva?
KOPILAN. Mislim da mu volja nije snažnija
U mom nasledstvu no u mom rođenju.
ELINORA. Da li bi radije bio Fokanbridž,
Ličio na brata i im'o tu zemlju;
I1' bio sin slavan Lavovoga Srca,
Lord i po liku, a bez zemlje te?
KOP.: Gospođo, kad bi mi brat bio k'o ja,
A ja k'o on i pokojni ser Robert;
Da su mi noge dva takva prutića,
Ruke napunjene jeguljine kože,
A lice tako mršavo, da ne bih
Smeo zadenuti ružu za uvo,
Da ljudi ne reknu: "Gle, evo troparca!"
Pa da sam takav, naslednik te zemlje ‐
Pre bih se sa ovog ne makao mesta
I dao do stope sve za ovaj lik,
A nipošto hteo biti ser Robertić.
ELIN.: Sviđaš mi se. Hoćeš se odreci nasledstva,
Dati mu tu zemlju, pa da pođeš sa mnom?
Ja sam ratnik i sad idem za Francusku.
KOP.: Uzmi, brate, zemlju; meni što sreća da!
Lice ti dobi pet stotina funti,
A skupo bi bilo i za pet penija.
Gospođo, ići ću za vama i u smrt.
ELIN.: Pa, pre bih da tamo odeš ispred mene,
KOP.: Prvenstvo obično pripada boljima.
KRALj DžON. Kako se zoveš?
KOP.: Filip, gospodaru, to mi je prvo ime:
Filip, najstariji sin žene ser Roberta.
KRALj DžON. Odsad nosi ime čije i obličje
Nosiš.
Filipe, klekni, da se digneš veći.
(Povitežava ga udarcem mača
pljoštimice po ramenu.)
Ustani, ser Ričarde Plantadženete!
KOP.: Brate moj po majci, daj mi ruku sad!
Moj mi otac dade čast, a zemlju tebi tvoj.
Blagosloven čas taj, dana ili noći,
Kad bih začet, dok je ser Robert na putu!
ELIN.: Gle, pravi duh je to Plantadženeta!
Baba sam ti, i tako zovi me, Ričarde.
KOP.: Slučajno, ne po tazbini; aP šta mari?
Nešto malo krišom i zaobilazno,
Kroz prozor ili preko kapije.
Ko ne sme da ide danju, mora noču;
Ko ulovi, ma kako, dobar je lovac to.
Pogodak je dobit, zbliza il' daleka;
I ja sam ja, ma kako da sam rođen.
K DžON. Idi, Fokanbridže, imaš što si hteo;
Vitez bez zemlje zemlju ti je dao.
Hajd', majko, Ričarde; moramo žuriti
Za Francusku, Francusku, jer je potrebno.
KOP.: Zbogom, brate, neka tebe sreća prati,
Jer si časno rođen.
(Izlaze SVI, sem KOPILANA)
Za stopu sam časti bolji no što bejah,
A za mnogu, mnogu stopu zemlje gori.
AP seljanku mogu napraviti damom!
"Ser Ričarde, dobar dan!" — "O, dobar dan,
Čoveče!" Ako je Džordž, zvaću ga Petar.
Nov vitez ljudima zaboravlja ime,
Da nije odveć učtiv i druževan
Za svoj visoki položaj. A sad,
Evo putnika za stolom mog gospodstva,
Sa čačkalicom. I kad mi viteški
Želudac bude sit, ja sisam zube
I obraćam se tom naputovanom,
Preotmenom čoveku: "Dragi moj,"
Počinjem pitanjem "Ja bih vas molio",
A on odgovara kao iz bukvara:
"O, gospodine, zapovedite samo,
Stojim na usluzi". A na to ću ja:
"Ne, gospodine, ja sam sluga vaš".
I tako, pre no odgovor i zna
Šta pitanje hoće, ugađamo jedan
Drugom laskavim rečima, prelazimo
Na razgovor o Alpima, Apeninima,
I Pirinejima, i reci P6; i tako
Dođe kraj obedu. AT to je otmeno
I dolikuje mome slavoljublju.
Onaj je samo kopile doba svog
Koji ne miriše na servilnost tu;
A ja sam kopilan, miris'o il' ne;
I ne po navici, manirima tek,
Izgledu spoljašnjem, spoljnoj opremi,
Već po srcu nisam za nisku, otrovnu
Lasku, slatku nepcima današnjice.
Al' mada mi ne treba da obmanjujem,
Naučiću je, da me ne obmanu,
Jer će, k'o cveće, pokriti staze uspona mog.
Al' ko to žuri u jahaćem odelu?
Koja je to žena? Zar nema muža svog
Da njen dolazak javi duvanjem u rog?
(Ulaze LEDI FOKANBRIDž i
DžEMS GARNIJ
Ah! to je moja majka. Kako ste, dobra gospo?
Sta vas tako žurno dovodi u dvor?
LEDI FOKANBRIDž. Gde je taj rob, brat
tvoj? Gde je on što svuda
Napada na moju čast?
KOPILAN. Moj brat Robert? Je l'sin
starog ser Roberta?
Taj div Kolbrand, taj tako moćni čovek?
Tražite li vi ser Robertovog sina?
LEDI FOKANBRIDž. Ser Robertovog sina!
Da, drski dečače,
Sina ser Roberta. A što mu se rugaš?
On je ser Robertov sin, kao i ti.
KOPILAN. Džemse Garni, ostavi nas
nasamo za časak.
GARNL Dobro, moj Filipe.
KOPILAN. Filip! vrabac! Džemse,
Nešto se desilo. Reć' ću ti docnije.
(GARNI izlazi.)
Gospođo, ja nisam ser Robertov sin.
Svoj deo u meni on može pojesti
Na veliki petak, da se ne omrsi.
Recimo istinu: zar me je ser Robert
Mogao roditi? O, ser Robert ne.
Znamo mu tvorevinu. Stoga, dobra majko,
Kome da zahvalim za ove udove?
U ovoj nozi ničeg ser Robertovog nema.
L. FOKANBRIDž. Jesi li i ti s bratom u zaveri,
Mada rad sebe treba da braniš moju čast?
Čemu to prezrenje, nevaspitano derle?
KOP.: Vitez, vitez sam, majko, kao Bazilisko.
Povitežen udarom mača po ramenu.
Al' ja, majko, nisam ser Robertov sin.
Odrekoh se ser Roberta i zemlje;
Otišlo je ime, zakonitost, sve.
Zato, dobra majko, kaži mi mog oca;
Valjan je, nadam se. Majko, ko je on?
L. FOKAN.: Jesi li odrekao da si Fokanbridž?
KOP.: Iskreno, k'o što se odričem đavola.
LEDI FOKANBRIDž. Kralj Ričard Lavovog
Srca je otac tvoj,
Zaveo me dugim, žestokim udvaranjera
Da mu u postelji svog muža mesta dam.
Nek' mi ne upiše nebo to u greh!
Ti si plod prestupa što mi je nametnut
Snagom protiv koje nisam mogla ništa.
KOPILAN. Da se opet rodim, svetlosti mi ove
Gospođo, ne bih želeo boljeg oca.
Ima grehova što se praštaju,
Pa takav je i vaš; taj greh nije ludost.
Vi ste mu morali dati srce svoje
K'o danak toj ljubavi gospodarskoj.
Jer protiv Ričardove plahosti i snage
Ni neustrašivi lav nije mogao
Sačuvati carsko srce od te ruke.
Ko snagom uzima lavovima srce
Može i žensko osvojiti. Da,
Majko, hvala od srca na ocu.
Ko se živ usudi reći da je ružno
Što me rodi dušu toga u pakao!
Nek' ti se lice mom rodu pokaže;
Svi će reći da se u tom greh ne krije
Što ne odbi Ričarda, oca mog. Ko kaže
Da je to greh ‐ laže; ja kažem da nije.
(Izlaze).

DRUGI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Francuska. Pred Anžerom.

(Ulazi sjedne strane VOJVODA OD
AUSTRIJE s VOJSKOM, DOBOŠAEIMA
itd.; a s druge strane francuski kralj
FTLIP i njegova VOJSKA, LUJ, ARTUR,
KONSTANCA i PRATNjA)

LUJ. Pred Anžerom te pozdravljam,
hrabra Austrijo,
Arture, ovaj smeli vojvoda
Velikoga je pretka tvoje loze,
Ričarda što lavu srce istrže,
Što je krstaške ratove Palestinom
Vodio, prerano poslao u grob.
U naknadu za to njegovom potomstvu,
Došao je sad, na naše navaljivanje,
Da rad tebe, mladiću, razvije svoj steg
I kazni za nasilno prisvajanje krune
Tvog nakaznog strica, Džona engleskog.
Zagrli ga, voli, nek' ti je dobrodošao.
ARTUR. Bog će vam oprostiti smrt
Lavovog Srca,
Tim pre što mu život dajete potomku,
Štiteći ratnim krilima mu pravo.
Slabom rukom vam pružam dobrodošlicu,
Al' sa srcem punim čiste ljubavi.
Dobro došli pred kapije Anžera, vojvodo.
LUJ. Plemeniti dečko, ko ne bi s tobom bio?
AUSTRIJANAC. Na tvoj obraz stavljam
topli poljubac taj.
K'o pečat zaveta moje ljubavi,
Da se vratiti neću domu svom
Dok te Anžer, tvoje zemlje u Francuskoj,
Zajedno sa onom bledom obalom
Što hučne plime prezrivo odbija
I čuva od drugih svoje ostrvljane,
Sve dok te i Engleska, okružena morem,
Vodom opasana tvrđava ponosna,
Obezbeđena od spoljne najezde,
Ne prizna za kralja. Sve dotle, lepi moj,
Ne mislim domu, biću pod oružjem.
KONSTANCA. Ali, primite majčinu
zahvalnost, udovičku,
Dok mu vaša snažna ruka ne pomogne
Da ojača i ljubav vašu nagradi.
AUSTRIJANAC. Večni mir će steči ko
digne svoj mač
U ovom časnom, milosrdnom ratu.
K FILIP. Onda, na posao! Topove uperimo
U čelo ovog buntovnoga grada.
Pozovite naše glavne vojskovođe,
Da najbolji plan za napad sastave.
Kraljevske nam kosti ostaće pred gradom,
Francuska će krv se gaziti do trga,
Al' on će potčinjen biti tom mladiću.
KONST.: Odgovor na vašu poruku sačekajte,
Da prerano mač ne obojite krvlju.
Možda lord Šatijon iz Engleske nosi
Bez borbe pravo, zbog kog bi zaratili
I kajali se za svaku kap krvi
Nepravo prosute zbog nerazumne žurbe.
(Ulazi ŠATIJON.)
K FILIP. Gle čuda, gospođo! Kao po vasoj želji,
Naš poklisar Šatijon dolazi!
Šta Engleska kaže, plemeniti lorde?
Mi mirno čekamo; reci, Šatijone.
ŠATIJON. Od te ništavne opsade okrenite
Sve svoje snage za veću borbu sad,
Vaš pravedni zahtev engleski kralj odbija.
I dig'o je vojsku. Nepovoljni vetar,
Što mi je smetao, dade mu vremena
Da iskrca trupe baš kad i ja pređoh.
Ka ovom gradu ide brzim maršem;
Vojska je velika, vojnici pouzdani.
S njima dolazi i kraljica‐mati,
Ata, što ga na krv i borbu podbada;
S njom unuka, ledi Blanka iz Španije,
Uz njih i vanbračni sin pokojnog kralja,
I svi nemirni duhovi te zemlje,
Lakoumni, smeli, drski dobrovoljci
Devojačka lika, a zmajevske ćudi.
Prodali su svoje zemlje i ponosno
Nose na leđima svoje nasleđe,
Da ovde novu okušaju sreću.
Recju, bolji izbor drskih duhova
Od tog što engleski brodovi preneše
Nikad ne doplovi na talasima plime,
Rad zla i pokora po hrišćanluku.
(Čuju se doboši.)
Surova lupa njihovih doboša
Prekida mi sada reč. Oni su tu,
Za pregovore il' borbu. Pazite.
K. FELIP. Kako nam nenadno dolazi pohod taj!
AUSTR.: Što nenadnije tim smo voljniji
Za odbranu, jer hrabrost samo raste
Sa opasnošću. Neka su dobrodošli,
A mi smo spremni.
(Ulaze KRALj DžON, ELINORA,
BLANKA, KOPILAN, LORDOVI
i VOJSKAJ
KRALj DžON. Mir Francuskoj, ako
Francuska dozvoli
Nasledno nam pravo i imovinu našu.
Ako ne, Francuska krvavi se; a mir
Nek' ode nebu, dok mi, božji zastupnik,
Ne kaznimo drskost što mir nebu posla.
KRALj FILIP. Mir Engleskoj, ako se
engleska vojska vrati
Iz Francuske natrag i tamo miruje,
Englesku volimo, i radi Engleske
Pod teretom se oružja znojimo.
Taj trud bi trebalo da bude pos'o tvoj;
Ali ti toliko ne voliš Englesku,
Da si joj zakonitog kralja potkopao,
Sek'o red nasleđa, zastrašio dete
Pred njegovim pravom, i vrlinu
Devičansku krune silovao.
Gle ovaj lik tvog brata Džefrija,
Te oči, obrve, kao njegove,
Taj mali izvor sadrži ono veliko
Što umre s Džefrijem; i ruka vremena
Ispisaće sve to u tako velik list.
Taj Džefri je bio tvoj stariji brat,
A to je sin njegov. Engleske je pravo
Džefrijevo, a ovo Džefrijev naslednik.
Otkuda se onda ti nazivaš kraljem,
Kad kroz slepoočnice tih vena struji krv
S pravom na krunu kojom gospodariš?
K DžON. A ko je Francuskoj dao punomoćstvo
Da odgovor traži na te optužbe?
K FILIP. Najviši sudija, što dobre misli kreće
U grudima moćnih i podstiče njih
Da nanete ljage pravdi spiraju.
Taj sudija me odredi za zaštitnika ovog
Dečka; po njegovom ti ovlašćenju sudim
Krivicu, i pomoću njega kazniću je.
KRALj DžON. Ha! ti otimaš vlast?
KRALj FILIP. Ne, gonim otmičarstvo.
ELIN.: Koga to Francuska zove otmičarom?
KONST.: Ja odgovaram: tvog sina otmičara.
ELIN.: Bestidnice! želiš da ti je kopile kralj,
Da kraljica budeš i da tlačiš svet.
KONST.: Postelja mi beše verna sinu tvom
K'o tvoja tvom mužu. Taj dečko i Džefri
Sličniji su likom nego ti i Džon
Po ponašanju; a slični ste k'o kiša
I voda, il' đavo i njegova majka.
Moj sin kopile! Duše mi, ja mislim
Da mu otac nije tako časno rođen;
A nije ni mog'o, jer si mu ti majka.
ELIN.: To ti je dobra mati što kalja oca tvog.
KONST.: To ti je dobra baba, sine, koja
baca ljagu na tebe.
AUSTRIJANAC. Mir!
KOPILAN. Čujte telala.
AUSTRIJANAC. Koji si ti đavo?
KOPILAN. Taj što će terati đavola iz tebe,
Gospodine, ako te uhvati nasamo.
Ti si zec, o kome poslovica kaže
Da mrtvom lavu hrabro čupa bradu.
Isprašiću ti to krzno kad te nađem,
Čoveče, pazi se; vere mi, hoću baš.
BLANKA. O, kako je krasno to lavovsko ruho
Stajalo onom što ga skide s lava.
KOPILAN. A sad je na leđima tog tamo, i stoji
K'o ogrtač velikog Herkula na magarcu.
Al' ću ti, magarče, skinuti to breme
I staviti od čeg' pucaće ti pleće.
AUSTR.: Kakav je ovo hvalisavac što nam
Zaglušuje uši glupavim brbljanjem?
Kralju Filipe, odluči šta ćemo.
K FILIP. Žene i budale, dosta s razgovorom
Kralju Džone, evo u čemu je sve:
Englesku, Irsku, Anžu, Turen, Men,
U ime Artura, zahtevam od tebe.
Hoćeš li ih dati, baciti oružje?
KRALj DžON. Radije svoj život Ja
čikam Francusku.
Arture od Bretanje, poveri se meni,
I ja ću ti iz čiste ljubavi dati više
No što bi ti strašljiva Francuska osvojila.
Predaj mi se.
ELINORA, Hodi svojoj babi, dete.
KONSTANCA. Idi, dete; idi babi, dete moje
Daj kraljevinu babi, a baba će
Dati tebi šljiva, trešanja, smokava.
Dobra je to baba!
ARTUR. Mila majko, ćuti!
Voleo bih da ležim na dnu groba sad.
Ne vredim te buke dignute zbog mene.
ELINORA. Stidi se majke; jadni dečko pla
KONST.: Stid tebe, pa stidi V se on nje ili ne!
Babine nepravde, a ne majčin sram,
Mame mu iz oka taj biser, što dirljiv
I za nebo, ono uzima k'o danak.
Da, te kristalne đinđuve nebo prima,
Da mu čuva prava, a da kazni tebe.
ELINORA. Klevetnice strašna i zemlje i neba!
KONST.: Ti vređaš grozno i nebo i zemlju!
Ja klevetnica! A ti i tvoj sin
Prisvojili ste zemlje, presto, prava
Tog jadnog dečka. Ovo je sin tvoga
Najstarijeg sina, nesrećan zbog tebe.
Jadno dete tvoje grehove ispašta;
Propisi Zakona pogađaju njega,
Jer je jedino za jedno pokolenje
Udaljen od tvoje grešne utrobe.
KRALj DžON. Bestidnice, dosta.
KONSTANCA. Kazaću još ovo:
Da se on zlopati ne samo za njen greh,
Već da su i njen greh i ona mora
Za njenog unuka što zbog nje ispašta
I trpi kaznu što ona zaslužuje.
Njen greh je zlo za njega, njezina
Sadašnja nedela njegova su šteta.
Zbog nje ga bog kazni, kuga je satrla!
ELIN.: Bezočna svađalice! postoji poslednja
Volja koja ništi prava sina tvog,
KONSTANCA. Da, ko sumnja u to? Volja!
Volja zla!
Volja žene, volja zlobne babe, da!
KRALjFILIP. Mir, ledi! Prestani, il' seumeri,
Ne liči da ovo društvo ovde sluša
I da odobrava grube reči te.
Nek' trubač pozove amo na zidine
Anžerce, da kažu da li uvažavaju
Prava Arturova ili Džonova,
(Truba zasvira. NEKOLIKO
GRADANA pojavljuje sena zidinama.)
PRVIGRAD.: Ko nas to poziva na zidine sad?
KRALj FILIP. Francuska za Englesku.
KRALj DžON. Engleska za sebe.
Vi Anžerci, moji verni podanici...
K FILIP. Anžerci, Arturovi verni podanici,
Truba vas zove na miran razgovor.
K DZON. O našoj stvari; stog čujte prvo nas.
Francuske zastave što se ovde viju
Pred očima i licem vašeg grada
Na vašu su štetu ovde donesene.
Utrobe topova ovih puni gnev,
A stavljeni su ovde da izbljuju
Svoj gvozdeni bes na vaše zidove;
Francusku spremu opsade krvave
I nemilosrdnog napada gleda grad
Vaš pred zatvorenim vašim kapijama.
I da nismo došli, to mirno kamenje
Već bi pod dejstvom njihovih topova
Izbačeno bilo iz malterisanog,
Čvrstoga ležišta; a po razorenju,
Krvava bi sila jurnula na vaš mir.
Ali, pri pojavi zakonitog kralja
Vašeg, što trudno, brzim marševima
Dovede vojsku pred vaše kapije,
Da ugroženi obraz grada vam sačuva,
Francuzi, zapanjeni, nude pregovore.
I sad, umesto da vrelom đuladi
Groznicu zadaju vašim zidovima,
Izbacuju mirne, obmanljive reči,
Da grešnim neverstvom napune vam uši.
Stoga im, dobri građani, ne verujte,
I pustite mene, vašeg kralja, čije
Snage, iscrpene brzinom pohoda,
Čeznu da im vaš grad utočišta da.
K FILIP. Posle mene, dajte odgovor obojici.
Gledajte, ovoj desnici je data
Najsvečanije zaštita prava onog
Kog grli, a to je mladi Plantadženet,
Sin starijeg brata ovoga čoveka,
Kralj njegov i svega što zove njegovim.
Zbog pogažene pravde stupili smo
U bojnom stroju na vaše zelene
Livade pred gradoiiL AT nismo dušmanii
Sem ukoliko nam savest, gostoprimstvo,
Nalažu da ovom dečku potlačenom
Pružimo pomoć. Zato izvršite
Obavezu prema onome kome ste
I dužni, a to je ovaj mladi princ.
Tada će naša vojska, kao medved
S brnjicom, biti bezopasna, osim
Po izgledu; naši će topovi uzaludno
Bacati srdžbu na oblake neba,
I s blagoslovenim, mirnim povlačenjem
Neokrzanih mačeva, šlemova,
Vratićemo kući onu hrabru krv
Kojom smo hteli poprskati vam grad,
I s mirom pustiti žene, decu, vas.
Al' odbijete l' našu ponudu,
Neće vas sakriti od naših vesnika
Rata te vaše stare zidine,
Pa ma u krugu njihovom bili svi
Ovi Englezi i njihova vojska.
Recite hoće V nas vaš grad nazvati
Gospodarom, u korist našeg štićenika,
Ili ćemo našem gnevu dati znak
I kroz krv doći do naše imovine.
PRVI GRADANIN. Kratko: podanici smo
engleskoga kralja
Za njega, po pravu mu, držimo ovaj grad.
KRALj DZON. Priznajte onda kralja, u
grad me pustite.
P. GRAD.: To ne možemo; al' dokazanom kralju
Dokazaćemo vernost. A do tada
Za ceo svet smo kapije zabravili.
KRALj DžON. Zar kruna engleska ne kaže
ko je kralj?
Ako je tako, dovodim svedoke,
Trideset hiljada engleskoga soja...
KOPILAN. I kopilana, i ostale, da.
KRALj DžON. Da svojim životom pravo
nam dokažu.
K FILIP. Toliko i isto tako plemenite krvi...
KOPILAN. I neka kopUad.
K FILIP. Stoje ovde da mu ospore zahtev.
P. GRAD.: Dok ne rešite čije je pravo najbolje,
Rad najboljeg, sporimo pravo obojici.
KRALj DžON. Nek' bog prosti onda grehe
svim dušama
Koje će večeras, pre no rosa padne,
U strašnoj bici za kralja svoje zemlje
Odleteti večnom boravištu svom.
K FILIP. Amin! Na konje, vitezi! K oružju!
KOPILAN, O, sveti Dorđe! ti što ubi zmaja,
I otada
Na konju si na firmi moje krčmarice
Nauči nas mačevanju!
(VOJVODI OD AUSTRIJE)
Da sam, gospodine, u domu, u vašoj
Jazbini i sa vašom lavicom
Na lavlju vam kožu natak'o bih glavu
Vola, napravio od vas čudovište.
AUSTRIJANAC. Ćut'! Ni reči više!
KOPILAN. O, dršćete, jer riku lava čujete.
KRALj. DžON. A sad, na gornji deo
ravnice, gde ćemo
Najbolji poredak trupama našim dati.
KOP.: Požurimo, da bolje mesto zauzmemo.
KRALj FILIP (LUJU). Neka tako bude;
naredi svima da su
Na drugom bregu. ‐ Bog i naše pravo!
(Izlaze.)
(Posle bitke, GLASNIK FRANCUSKI,
zajedno s TRUBAČIMA, prilazi
gradskim kapijama.)
FR. GLASNIK Anžerci! otvorite širom kap
I pustite Artura, vojvodu od Bretanje
Što je danas rukom Francuske zavio
U crno mnoge majke engleske,
Čiji sinovi leže rasuti razbojištem.
Muž mnoge udovice leži ničice
Hladno grleći obojenu zemlju,
A pobeda, bez velikih gubitaka, lebdi
Vrh lepršavih zastava Francuza
Što su pobednički ovde postrojeni,
Da k'o osvajači uđu i proglase
Artura od Bretanje engleskim i
vašim kraljem.
(Ulazi ENGLESKI GLASNIK s TRUBAČIMA)
ENGLESKI GLASNIK Anžerci, radujte se,
zazvonite zvona!
Kralj Džon, engleski i vaš kralj, junak
Ovoga vrelog, zlog dana dolazi.
Oklopi nam, što sjajni k'o srebro odoše,
Vraćaju se francuskom krvlju pozlaćeni.
Nijedna perjanica na engleskom šlemu
Francuskim kopljem nije oborena;
Naše zastave se vraćaju u rukama
Što ih ponosito odavde poneše;
I kao vesela družina lovaca,
Hrabri Englezi su tu crvenih ruku
Obojenih krvlju palih protivnika,
Otvorite kapije i put pobedniku.
PR. GRAD.: Glasnici, sa naših kula gledali smo
S početka do kraja napade i ustuk
Obe vojske, u čijoj podjednakoj snazi
Ne vidi razliku najoštriji vid.
Krv je krv lila, udarci odgovarali
Na udarce;
Snaga se ravnala sa snagom, i moć
Nosila s moćL
Snage su podjednake i jednako ih volimo.
Jedna će prevagnuti; jer dok su tako ravne
Nismo ni za jednu, mada smo za obe.
(DVA KRALjA ulaze odvojeno sa
svojim VOJSKAMA.)
K DžON, Ima li Francuska još krvi za baca
Da l' će nam nesmetano reka prava teći?
Jer matica joj, tvojom branom ometana,
Napustiće svoje korito, preplaviti
Nemirnim tokom i tvoje tesne obale,
Ako ne pustiš da njena srebrna voda
Uvire mirno u okean.
KRALj FILIP. Engleska u ovom okršaju nije
Ni kap krvi više spasla no Francuska.
Naprotiv, više gubi. Tako mi ove ruke,
Koja vlada zemljom pod ovim podnebljem,
Pravedno poneto oružje ne bacamo
Dok te, upereno na tebe, ne obori,
Il' dok kraljevsku nam glavu ne dodamo
Mrtvima, kraseći kraljevskim imenom
Listu poginulih u krvavom ratu.
KOPILAN. Ha, veličanstvo! Visoka ti je slava
Kad kraljevska se bogata krv rasplamti!
O, smrt sad oruža čeljusti čelikom;
Mačevi su njeni zubi razdirači,
I ona se gosti ljudskim mesom sad,
Iskorišćujući neslogu kraljeva.
Što kraljevske vojske stoje začuđene?
Kraljevi, naredite "juriš"! Na bojište,
Vi, jednake snage, vi besni duhovi!
Pa nek' poraz jedne nagrada je drugoj.
A sve dotle nek' su udarci i krv,
I smrt!
K DžON. Koga priznaju građani ovog grada?
K FILIP. Recite, građani, ko vam je sad kralj.
PRVI GRADANIN. Engleski, kad budemo
znali ko je on.
K FILIP. U nama je, što mu prava štitimo.
KRALj DžON. U nama, jer ja sam svoj
lični predstavnik.
I dolazim ovde lično k'o gospodar
Svog prava, Anžera i vas Anžeraca.
PRVI GRAĐ.: Veca moć od naše poriče sve to.
Dok se to ne reši, mi smo bez odluke
Iza naših čvrsto zatvorenih vrata;
I strah nam je kralj, sve dok ne bude
Rasteran svrgnućem jednog od kraljeva.
KOP.: Neba mi, ti anžerski se šugavci rugaju
Vama kraljevima,
Bezbedno stojeći na svojim utvrđenjima
K'o u pozorištu, gde posmatraju
Scene, činove smrti što izvodite.
Učin'te k'o zavađene strane jerusalimske:
Sprijateljite se za časak i zajedno
Okrenite ljuti gnev na ovaj grad.
Nek' Engleska s Francuskom uperi
S istoka i zapada pune topove
I strašnom paljbom njihovom izlomi
Kamena rebra tog prkosnog grada.
Ja bih pucao bez prestanka dok se
Te zidine ne sruše, a te rage
Ne ostanu, k'o vazduh, bez zaštite.
A posle, razdvojte ujedinjene snage
I rastavite združene zastave,
Pa ukrstite mačeve u borbi;
I brzo će doći čas kada će sreća
Na jednoj strani izabrati svog Ijubimca
I podariti mu uspeh toga dana
I poljubiti ga slavnom pobedom.
Da l' vam se, velmože, sviđa savet taj?
Zar ne miriše na mudru politiku?
K DžON. Tako mi tog neba iznad naših glava,
Meni se sviđa. Hoće li Francuska
Da spojimo snage, sravnimo Anžer s tlom,
Pa borbom odlučimo ko će mu biti kralj?
KOP.: Ako ti je priroda kraljevska, pošto te
Taj ćudljivi grad, k'o i nas, uvredi,
Okreni usta svoje artiljerije,
K'o što ćemo i mi, na tvrde zidove;
Pa kad do temelja budu srušeni,
Podelimo megdan, jurnimo sumanuto
Jedni na druge: kom' nebo ‐ kom' pakao!
K FILIP. Nek' bude. Odakle ćete napadati vi?
K DžON. Mi ćemo sa zapada sručiti uništenje
U grudi grada.
AUSTRIJANAC. Ja sa severa.
K FILIP. Grmljavina naših topova će s juga
Mecima ovaj zavejati grad.
KOPILAN (za sebe). Da mudre strategije!
Sa severa na jug!
Austrjja će i Francuska pucati
Jedna drugoj u usta. Podstaći ću ih. Hajd'mo!
PRVI GRAĐANIN. Veliki kraljevi, čujte!
Ostan'te još malo,
Da vam predložim mir i savez lep,
Da bez borbe, rana osvojite grad,
A namenjenim žrtvama bojišta
Spasete život za smrt u postelji.
Ne idite, čujte, moćni kraljevi!
K DžON. Pa, eto, govori; voljni smo te Čuti.
PRVI GRAD.: Ta kći Španije, ledi Blanka je
Engleska sestričina. Gledajte godine
Dofena Luja i lepe devojke te.
Kad bi željna ljubav tražila lepotu,
Gde bi našla dražu no što je Blankina?
Da odana ljubav potraži vrlinu,
Gde bi čistiju našla od Blankine?
Traži li ponosna ljubav visok rod,
Gde je plemenitija krv nego Blankina?
I kakva je rodom, lepotom, vrlinom,
Takav je i mladi prestolonaslednik.
Ako ne, to stoga što on nije ona.
A kod nje nema nikakvog nedostatka,
Sem ako je mana što ona nije on.
On je polovina blaženog čoveka
Koga ona, takva, samo dopunjava;
A ona je divna pola savršenstva
Čija bi potpunost ležala u njemu.
O, kad se takvi srebrni potoci spoje,
o'ni veličaju obale kud teku;
A dve obale slivenih potoka,
Dve ograde ćete biti vi, kraljevi,
Tom princu i devi, ako ih venčate.
Taj savez bi bio moćniji od topova
Na zatvorene kapije, jer bismo vam
Zbog toga braka, brže nego što bi
Barut nametnuo, otvorili vrata
I dali ulaz. Ali bez tog braka
Ni razbesnelo more nije gluvlje,
Ni lav pouzdaniji, ni planine, stene
Nepokretljivije, pa ni sama smrt
Odlučnija u ubilačkom besu
No mi u odbrani grada,
KOPILAN. To je čin
Što istresa truli kostur stare smrti
Iz njenih dronjaka! Ta velika usta
Bljuju smrt, planine, i stene i mora,
Govore prisno o lavovima besnim
Kao devojčica o psetancu svom!
Kakav li tobdžija rodi tog manijaka?
Govor mu je paljba topova, dim, plotuni;
Po ušima nas tuče; reč mu jača
Od francuske pesnice, Neba mi,
Izdevetan tako ne bejah otkako
Bratovljevog oca nazvao sam tatom.
ELIN. (tiho kralju Džonu): Sine, primi predlog,
zaključi taj brak;
Daj dovoljno velik miraz uz unuku,
Jer tim ćeš čvorom čvrsto obezbediti
Nesigurnu krunu koju nosiš sad,
Te onom zelenom dečku sunce nece
Nikad dati cveta za bogati plod.
Vidim popuštanje u oku Francuza.
Gle kako šapuću. Podstakni ih sad,
Dok su im duše tom činu naklonjene,
Da im uzdišući dah molbi, sažaljenje
I kajanje ne bi hladili, stvrdnuli
Dobru volju opet u ono što je bilo.
P. GRAD.: Zašto veličanstva vaša ne odgovore
Na ponudu mira ugroženog grada?
K FILIP. Nek' Engleska prva kaže, jer je prva
Govorila gradu. Šta kažete vi?
KRALj DžON. Ako prestolonaslednik, vaš
plemeniti sin,
Pročita u knjizi te lepote: "Volim",
Njen miraz bi bio ravan kraljičinom,
Jer će Anžu, lepi Turen, Men, Poatje
I sve što na ovoj strani mora ‐ osim
Ovoga grada koji smo opseli ‐
Pripada našoj kruni i suverenstvu
Pozlatiti njenu bračnu postelju,
Dati joj titule, počasti, dostojanstva,
Pošto je lepotom, vaspitanjem, krvlju
Ravna ma kojoj princezi na svetu.
K FILIP. Šta kažeš ti, sine? Pogledaj devojku.
LUJ. Gledam, gospodaru; u oku joj vidim
Čudo, divno čudo,
Lik svoje senke u njenome oku;
A ona, mada senka vašeg sina,
Postaje sunce, a senka vaš sin.
Priznajem da sebe nisam voleo
Sve dok sad nisam video svoj lik
Uramljen u laskavom okviru njenog oka.
(Šapuće s BLANKOM.)
KOPILAN. Uramljen u laskavom okviru
njenog oka!
Obešen o namrgođenu boru njenog čela,
Raščerečen u njenom srcu! On pokazuje
Sebe k'o izdajnika ljubavi. Kakva šteta
Što je taj obešen, uramljen, raščerečen
I podli zvekan toliko zaljubljen.
BLANKA. Ujakova volja i moja je volja.
Ako se njemu u vama nešto sviđa,
To će se lako dopasti i meni.
Ili, hoćete l' da sam jasnija,
Ja ću to lako zavoleti. Neću
Da vam laskam, prinče, niti da kažem da je
Sve što vidim kod vas dostojno ljubavi;
Al' kažem da ništa ne vidim u vama,
Čak ni sudeći sa najstrožega
Gledišta,
Što bi ikakvu mržnju zaslužilo.
KRALj DžON‐ Šta kaže dvoje mladih? Šta
veliš ti,
Sestričino?
BLANKA. Da mi čast nalaže da uvek uradim
Ono što vaša mudrost odredi.
K DžON. Reci nam sada, prestolonasledniče,
Možeš li ovu princezu voleti?
LUJ. Pre pitajte da li mogu uzdržati
Ljubav, jer ja je volim najsrdačnije.
KRALj DžON. Onda ti uz nju dajem
Volkesan, Turen,
Men, Poatje i Anžu, svih tih pet
Pokrajina, a uz to još i trideset
Hiljada maraka engleskoga zlata.
Kralju Francuske, ako si zadovoljan,
Naredi da se sin i kći rukuju.
KRALj FILIP. Jesam. Rukujte se, deco.
AUSTR.: I poljubite se; jer se dobro sećam
Da sam k'o zaručnik tako učinio.
KRALj FILIP. A sad, Anžerci, otvor'te kapije,
Pustite prijateljstvo koje ste stvorili;
Jer ćemo u kapeli svete Marije sad
Venčanje obaviti.
Da li je ledi Konstanca u toj gomili?
Znam da nije, jer bi ona inače
Ometala jako ovu veridbu.
Ko zna gde je ona i njen sin, nek' kaže.
LUJ. U šatoru je vašem, tužna, uzbuđena.
K FILIP. Vere mi, taj savez što smo sklopili,
Slabo će njenu izlečiti tugu.
Engleski brate, kako ćemu tu
Udovicu da zadovoljimo?
Rad' njenog smo prava došli ovamo,
I sad smo ga, bog zna, izokrenuli
U vlastitu korist.
KRALj DžON. Zalečićemo sve.
Mladi će Artur biti vojvoda
Od Bretanje, grof od Ričmonda, gospodar
Ovoga lepog i bogatog grada,
Pozov'te ledi Konstancu. Brz glasnik
Neka je pozove na našu svetkovinu.
Nadam se da ćemo je, iako nepotpuno
Po njenoj želji, ipak zadovoljiti
I zaustaviti to jadikovanje.
Hajdemo što brže na nepripremljenu,
Neočekivanu ovu svečanost.
(Izlaze SVI, sem KOPILANAJ
KOP.: Lud svet! lud sporazum! ludi kraljevi!
Džon, da ne prizna Arturu celo pravo,
Jednog se dela odriče dragovoljno.
A Filipu, kome savest oklop skopča,
Koga milosrđe i pobožnost posla
Na bojište kao božjega ratnika,
Šapuće onaj isti prekršitelj
Odluka, taj lukavi đavo i posrednik
Što stalno razbija glavu vernosti,
Taj svakodnevni izdajnik zaveta
Što dobija od svih: kraljeva, prosjaka,
Staraca, mladića; što čak i devojci,
Koja nema drugo, oduzima ime
Devojke prevarom, to slatkoliko momče,
To golicavo koristoljublje što je
Podstrekač sveta.
Svet, što je po sebi dobro uravnotežen,
Ide pravo svojim putem dok ga ta
Korist, taj podli podstrekač, podbadač,
To koristoljublje ne skrene od svake
Pravednosti, pravca, namere, toka, cilja.
Taj isti podstrekač, to koristoljublje,
Taj bludnik i ta reč što menja sve
Zaslepi kolebljivog kralja Francuske,
Odvrati da pomoć da nezaštićenom,
Da nameravani časni rat povede,
I navede na sraman, podlo sklopljen mir.
Al' što ja ružim to koristoljublje?
Zato što me ono još nije mamtlo,
A ne što ću moći da zatvorim ruku
Kad lepi anđeli htednu pomaziti mi dlan.
I tako, zbog još neoprobane ruke,
Ružim bogataše k'o siromah prosjak.
I dok siromašan budem, ružiću,
Govoriću da nema greha sem bogatstva.
A kad bogat budem, vrlina će mi reći
Da je siromaštvo naš porok najveći.
Kad kraljevi krše veru radi ćara,
I ja hoću korist za svog gospodara,
(Izlazi.)

TREĆI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Francuska. Šator francuskog kralja,

(Ulaze KONSTANCA, ARTUR i SOLZBERI)
 
KONSTANCA (SOLZBERIJU). Otišli na
venčanje! Da se na mir zakunu!
Lažna krv spojena s lažnom! Da se združe!
Zar Luj dobija Blanku, a Blanka te oblasti?
To je laž; pogrešno si rekao i čuo.
Promisli dobro, pa priču ponovi.
To ne može biti; ti to kažeš samo.
Nadam se da ti se u reč nije uzdati,
Jer je ona samo besmislen dah prostaka.
Vere mi, čoveče, ja ti ne verujem;
Kralj mi se na sasvim suprotno zakleo.
Kažnjen ćeš biti što me tako plašiš,
A bolesna sam i podložna strahu;
Strašljiva, jer me tište nepravde;
U strahu, jer sam udova, bez muža,
I strahu, prirodno, sklona kao žena.
I ako priznaš da si se šalio,
Uznemiren duh mi neće se smiriti,
No drhtati i tresti ceo dan.
Šta hoćeš da kažeš tim klimanjem glave?
Što tako tužno gledaš sina mog?
Šta znači ta ruka na tvojim grudima?
Što ti žalna suza na oko navire
K'o ponosna reka kad obale plavi?
Da P ti znaci tvoju reč potvrđuju?
Onda mi reci, ne celu poruku,
Već jedno: da li je to zbilja iP ne?
SOLZB.: Baš tolika kol'ko vi smatrate lažnim
One što vam delom tvrde istinu.
KONST.: O, kad me već učiš veri u taj jad,
Nauči jad taj da me ubije,
Pa nek' se vera i život sukobe
Kao dva gnevna, očajna čoveka
Što padaju, ginu u prvom okršaju.
Luj se ženi Blankom? A gde si, sine, ti?
Francuska s Engleskom, a šta će biti s tobom?
Čoveče, odlazi; ne mogu da te gledam.
Najružnijim stvorom pravi te ta vest.
SOLZBERL Gospođo dobra, šta učinih zlo,
Sem što javljam o zlu što drugi učini?
KONST.: To zlo je po sebi već tako užasno,
Da govor o njemu čini svakog zlim.
ARTUR. Molim vas, dobra majko, smirite se.
KONST.: Da si ti, što kažeš meni da se smirim,
Grozan, gad, sramota majčine utrobe,
Pun ružnih pega i odvratnih mrlja,
Sakat, blesast, grbav, crn, ili pokriven
Bradavicama gnusnim i belegama,
Tad marila ne bih i bila bih mirna,
Jer mi ne bi bio drag, ne, nit' bi ti
Dostojan bio svog roda i krune.
Al' ti si lep; pri tvom se rođenju združi
Priroda se srećom, da budeš veliki.
Prirodan dar ti je lepota ljiljana
I polucvetale ruže. Ali sreća, o,
Podmićena je, od tebe oteta;
Svaki čas bludniči s tvojim stricem Džonom;
I zlatnom rukom privole Francusku
Da dostojanstvo kraljevstva pogazi
I spusti ga do bluda njihovog.
Francuska je bludnica sreće i kralja Džona!
Te razvratne sreće, tog otmičara Džona!
Zar nije francuski kralj krivokletnik?
Reci, otruj ga rečima, il' idi
I ostavi jade same, koje sama
Moram da snosim.
SOLZBERL Opros'te, gospođo,
Al' bez vas ne smem ići kraljevima.
KONST.: Smeš i hoćeš, jer ja neću poći s tobom
Naučiću svoju tugu oholosti.
Mada sam pognuta pritiskom žalosti,
Meni i veličanstvu velike mi tuge
Nek' kr^ljevi dođu; jer mi je bol golem,
Da ga tek ogromna, čvrsta zemlja drži.
Ja i moj bol smo tu; tu nam je presto.
Nek' kraljevi dođu da mu se poklone,
(Seda na zemlju.)
(Ulaze KRALj DžON, KRALj FILIP
LUJ, BLANKA, ELINORA, KOPILA
VOJVODA OD AUSTRIJE i PRATIOCI)
KRALj FILIP. Da, lepa kćeri, ovaj srećan dan
Uvek će biti praznik u Francuskoj.
Da proslavi dan taj, zračno Sunce staje
U hodu svom i, kao alhemičar,
Pretvara sjajem oka svog mršavu,
Busenastu zemlju u blistavo zlato.
Tok godine koji donosi taj dan
Gledaće ga vazda kao svetkovinu.
KONST‐: Dan je to greha, a ne sveti dan!
(Ustaje.)
Čime je zaslužan taj dan? šta učini,
Da zapisan bude zlatnim slovima
Među velike praznike kalendara?
Bolje da bude izbačen iz sedmice
Ovaj dan nesreće, srama, krivokletstva
Il', ako ostane, nek' se trudne žene
Mole da porođaj im ne padne u taj dan,
Da im se sve nade čudno ne izjalove;
Nek' se moreplovci boje brodoloma
I krše pogodbe sklopljene tog dana;
Svemu što se počne bio rđav kraj,
Pa i sama vera postala neverstvo!
K FILIP. Neba mi, gospođo, necete s razlogom
Proklinjati lepa dela ovog dana.
Ne dado' l' u zalog svoje veličanstvo?
KONST.: Zavarali ste me lažnim zlatom, koje
Liči na veličanstvo; a kad se opipa,
Proveri, vidi se da je bez vrednosti.
Krivokletnik ste. Pošli ste s oružjem,
Da prolijete krv mojih dušmana;
A sad ih jačate. Krvav tmurni rat
Pretvorili ste u družbu, lažljiv mir.
Gaženjem naših prava stvoriste savez vaš.
Ustani, nebo, na te lažljive kraljeve!
Udova vapije: budi mi muž, nebo!
Ne pusti da časovi bezbožnoga dana
Proteknu u miru, već pre smiraja
Daj oružan sukob nevernih kraljeva!
Čuj me, o čuj me!
AUSTRIJANAC. Gospođo Konstanco, mir!
KONSTANCA. Rat! Rat! ne mir! Mir je za
mene rat.
O Limože! Ti sramotiš, Austrijo,
Taj krvav plen! Ti robe, ti bedniče,
I kukavico!
Mali si u hrabrosti, veliki u nevaljalstvu!
Na jačoj strani ti si uvek jak!
Viteže sreće, što se ne boriš dok
Ta ćudljiva dama nije pored tebe,
Da te obezbedi! I ti si krivokletnik.
Ugađaš veličini. Budalo, razmetljiva
Budalo, što si se hvalio, silio, kleo
Da si za mene! Ti malodušni robe,
Nisi li grmeo da si na mojoj strani ti,
Da se uzdam u tvoju zvezdu, sreću, moć;
A sad prilaziš mojim dušmanima?
Lavovsku kožu nosiš! Skini je od stida,
I obesi teleću o kukavičke udove.
AUSTR.: Ha! Da mi je čovek rekao te reči!
KOPILAN. I obesi teleću o kukavičke udove.
AUSTR.: Ne ponovi, huljo, ako život voliš.
KOPILAN. I obesi teleću o kukavičke udove.
K DžON. To mi se ne sviđa; ti se zaboravljaš.
(Ulazi PANDULFJ
KRALj FILIP. Dolazi sveti papin izaslanik.
PAND.: Zdravo, miropomazani zamenici neba!
Kralju Džone, tebi nosim svetu poruku,
Ja, Pandulf, kardinal lepoga Milana
I poslanik sada pape Inoćentija.
U njegovo ime svečano te pitam
Zašto osiono potcenjuješ crkvu,
Našu svetu majku, i silom zadržavaš
Stivna Lantona, izabranog arhiepiskopa
Kcnterberijskog od svete stolice njegove?
U ime pomenutog svetog oca našeg,
Pape Inoćentija, ja te pitam to.
K. DžON. Koje to zemaljsko ime sme podvrći
Saslušanju slobodu venčanoga kralja?
Da me na odgovor prinudiš, kardinale,
Nisi mogao naći nedostojnije,
Bednije, smešnije ime od papinog.
Reci mu to; i dodaj iz usta Engleske
Da nijedan talijanski sveštenik neće moći
U našim oblastima kupiti neki bir.
Pošto smo, pod bogom, vrhovni gospodar,
To ćemo, pod njime, i tu suverenost
Tamo gde vladamo sami držati,
Bez pomoći ma kakve smrtne ruke.
Tako reci papi, nimalo ne čestvujući
Njega i njegovu prisvojenu vlast.
K FILIP. Engleski brate, to je bogohuljenje.
K DžON. Mada ti, i svi kraljevi hrišćanluka,
Glupo zavedeni tim popom nametljivim,
Plašeći se kletve što novac otkupi;
Cenom gnusnog zlata, prahom i pepelom,
Kupujete varljiv oproštaj od čoveka
Koji tom prodajom gubi oproštaj;
Mada ti i drugi, glupo zavedeni,
Pomažete novcem varljivu mađiju tu,
Ja se, sam ja, suprotstavljam papi
I prijatelje mu smatram dušmanima.
PAND.: Onda, po zakonitom ovlašćenju mom,
Bićeš proklet i iz crkve isključen;
A blagosloven taj što se pobuni
Protiv podaničke vernosti jeretiku;
I zaslužna će biti ona ruka,
Kanonisana, smatrana svetačkom,
Koja ti, nekim tajnim putem, uspe
Da uzme život.
KONSTANCA. O, nek' je zakonita
I moja kletva zajcdno sa Rimom!
Reci, dobri oče kardinale, amin
Na nju; jer bez nepravde nanete mi
Nema jezika što pravo kleti zna.
PAN.: Za moju kletvu postoji zakon i ovlašćea$e.
KONSTANCA. I za moju. Kad zakon ne
može dati pravdu,
Onda je zakon da se ne sprečava zlo.
Zakon mi sinu ne daje kraljevinu,
Jer taj što drži nju drži i zakon.
A kad je zakon najveća nepravda,
Može P mom jeziku zabraniti kletvu?
PAND.: Kralju Francuske, preteći ti kletvom,
Pozivam te da ostaviš ruku jeretika,
I na glavu mu sručiš moć Francuske,
Ako se Rimu ne pokori on.
ELIN.: IzgledaŠ bled, kralju? Ne povlači ruku.
KONSTANCA. Postaraj se, vraže, da se on
ne pokaje,
I pakao jednu ne izgubi dušu.
AUSTR.: Kralju Filipe, poslušaj kardinala.
KOPILAN. I obesi teleću kožu o kukavičke
mu udove.
AUSTRIJANAC. Pa, prostače, moram
gutati uvrede te,
Jer...
KOP.: Vaš želudac može najbolje da lh svan.
KRALj DžON. Filipe, šta kažeš kardinalu ti?
KONST.: Šta drugo do ono što kardinal reče?
LUJ. Promisli, oče, jer je pred tobom
Izbor između teške kletve Rima
I lakog gubitka engleskog prijateljstva.
Izberi što je lakše.
BLANKA. Kletva Rima.
KONST.: Budi čvrst, Luje! Tebe đavo kuša
U obliku sveže nagizdane neveste.
BLAN.: Gospođa Konstanca ne kaže to u veri,
Već u nevolji.
KONSTANCA. Ako mi priznaješ nevolju,
Koja od smrti vere samo živi,
Ta nevolja kaže samo istinu:
Smrću bi nevolje vera oživela.
Onda mi ubijte nevolju, i vera će se dići;
Dignite nevolju ‐ vera je zgažena.
K DžON. Kralj je uzbuđen i ne odgovara.
KONSTANCA. Nek' mu uzbuđenje odgovor
dobar da!
AUSTR.: Da, kralju Filipe, ne budi u sumnji.
KOPILAN. Već u telećoj koži, najslađi dečače.
KRALj FILIP. Zbunjen sam, i ne znam šta
da kažem sad.
PAND.: Šta bi mog'o reći, da te zbuni više,
No ako budeš isključen i proklet?
KRALj FILIP. Zamislite, časni oče, da ste ja,
Pa recite šta biste uradili tad.
Ta kraljevska je ruka s mojom tek stisnuta,
A skorašnji je i spoj duša nam vezanih
U savezu, sparenih, združenih
Svom verskom snagom svečanih zaveta.
Poslednji dah naših usta je oglasio
Stamenu zakletvu na vernost, družbu, mir,
Iskrenu ljubav naših zemalja i nas.
A baš pre tog mira, tek kol'ko trebaše
Da operemo ruke, da bismo
Rukovanjem sklopili taj kraljevski mir,
One su, nebo zna to, bile umrljane
Krvavom pisaljkom kojom osveta
Crta strašni razdor gnevnih kraljeva.
Pa zar da te ruke, od krvi tek oprane,
Spojene ljubavlju, moćne u borbi i
prijateljstvu,
Prekinu stisak i svoj sporazum?
Zar da opsenjujemo vernošću, zar da se
Šalimo s nebom, da nepostojanu
Decu igramo, kidamo s prijateljstvom,
Prekršimo veru, na svadbeni odar
Nasmešenog mira krvave vojske vodimo,
I da razbijemo plemenito čelo
Prave iskrenosti? O, časni oče moj,
Prečasni oče, ne dozvoli to!
Iz milosti smisli, naredi, nametni
Časnije rešenje; i bićemo srećni,
Vršeći vašu volju, držeći našu vernost.
PAN.: Svako rešenje je pogrešno, besmisleno,
Sem suprotnoga družbi sa Engleskom.
Stoga, na oružje! Postani borac crkve,
Ili će majka crkva te prokleti
Majčinom kletvom ‐ svog pobunjenog sina.
Francuska će lakše držati jezik zmije,
Ili gnevnog lava za opasnu šapu,
II' gladnog tigra za zub, nego što će
U miru stiskati ruku što sad drži.
K FHIP. Ruku povući mogu, al' datu veru ne.
PAND.: Tad si svojom verom neprijatelj veri,
Stvaraš rat zakletve protiv zakletve,
Svog jezika protiv svog jezika. Zavet
Da si borac crkve, prvo nebu dat,
Izvrši prvo prema nebu. Ona
Docnija zakletva je zakletva protiv tebe,
Pa je ti ne možeš ni izvršiti.
Zlo delo na koje si se zakleo nije zlo
Ako ga, zato što ono vodi zlu,
Ne ispuniš verno. Nevernost je onda
Najbolja vernost. Pogrešnu nameru
Popravljaš najbolje kad se o nju grešiš.
Mada je to nevernost, ta nevernost
Upravljena je protiv neveraosti veće.
Greška leči grešku, a vatra hladi vatru
U vrelim venama opečenog tek.
Vera je ta što čini osnov zakletvama.
Ali, ti si se, u ime vere, zakleo
Protiv vere, i zato tvoja vera važi,
A ne zakletva.
Dao si zakletvu i tim pružio jamstvo
Za nevernost prema tvojoj prvoj, većoj
Zakletvi; al' ti vernost prvoj traži
Da budeš neveran drugoj; jer inače
Zaklinjanje bi bilo lakrdija.
Kad se grešno kuneš, ta bi zakletva
Bila još grešnija ako je izvršiš.
Stog druga zakletva protiv prve znači
Pobunu u tebi protiv tebe samog;
I lepšu pobedu ne možeš dobiti
No oružanjem svog čvršćeg, boljeg ja
Protiv nerazumnih, grešnih iskušenja.
Molitve će naše pomoći tvoje bolje
Ja ako ih primiš. Ako ne, onda znaj
Da će naše kletve pasti na tebe teško,
Da ih nećeš izbaciti, no da ćeš očajan
Umreti pod crnom težinom njihovom.
AUSTRIJANAC. Na ustanak! bunu!
KOPILAN. Da li će to biti?
Da 1' ti usta koža teleća zapuši?
LUJ. K oružju, oče!
BLANKA. Na dan tvog venčanja?
Zar protiv krvi s kojom se orodi?
Zar da nam gozba bude sa mrtvacima?
Da trube što trešte, surova lupa doboša,
Buka pakla bude nam svadbena muzika?
Ah, muže, čuj me! Vaj, kako je nova
Reč muž u mojim ustima! Rad' nje
Klečeći te molim: ne idi u boj
Protiv mog ujaka.
KONSTANCA. O, ja te klečeći
Molim na već otvrdlim kolenima, vrli
Prestolonasledniče, ne menjaj odluku
Koju je samo nebo predodredilo!
BLANKA. Videću tvoju ljubav. Koja je pobuda
Za tebe jača nego supružanska?
KONSTANCA. Ona koja ga uzdiže, k'o i tebe:
Njegova čast. Čast tvoja, Luje, tvoja čast.
LUJ. Čudno da je vaše veličanstvo hladno
Na podstrek tako dubokih obzira.
PANDULF. Baciću kletvu na njegovu glavu.
K FILIP. Neće biti nužno. Engleska, otpašću
Od tebe.
KONSTANCA. Da lepog povratka
prognanog veličanstva!
ELIN.: Da podle pobune francuskog neverstva!
KRALj DžON. U času će se Francuska
kajati za taj čas.
KOP.: Je 1' to volja vremena, tog starog sajdžije,
Celavog zvonara? pa onda ‐ kajaće se.
BLAN.: Sunce je krvavo; lepi dane, zbogom!
S kojom stranom poći? Ja sam sa obema.
Po jednu mi ruku drže vojske dve;
I u svome besu one se rastaju;
Ja, držeći obe, biću rastrgnuta.
Muže, ne mogu se moliti da pobediš;
Ujače, moram se moliti da izgubiš;
Oče, ne mogu ti poželeti sreću;
Bako, ne želim da ti želje uspeju.
Ma ko dobio, ja ću izgubiti;
Gubitak mi stoji pre svršene igre.
LUJ. Princezo, sa mnom! sa mnom je
sreća tvoja.
BLANKA. Gde mi sreća živi tu moj život mr
K DžON. Rođače, idi; vojsku nam pokum
(KOPILAN odlazi.) P
Francuska, ja gorim od plamenog gneva.
Bes mi je u tako zažarenom stanju,
Da ga ništa neće moći ugasiti
Do krv, i to najbolja krv Francuske.
KRALj FILIP. Sagoreće ti bes, pretvoriti se
U pepeo pre no zgasi ga naša krv.
U opasnosti si, čuvaj život svoj.
K DžON. Ne više no onaj što preti. ‐ U boi!
(SVI odlaze.)

SCENA DRUGA[uredi]

Francuska. Ravnica kraj Anžera.

(Borba. Bojni pokličL Ulazi KOPILAN s
glavom VOJVODE OD AUSTRIJE)

KOPILAN. Života mi, ovaj dan je pretopao;
Vazdušasti neki vrag je u nebesima
I sipa zlo dole. Austrijančeva
Glavo, lezi tu, dok Filip odahne.
(Ulaze KRALj DžON, ARTUR
iHUBERT.J
KRALj DžON. Huberte, čuvaj tog dečka.;
Filipe, požuri;
Majka mi je u našem šatoru napadnuta.
Strah me da je zarobe.
KOPILAN. Spasoh je, gospodaru.
Ne plaš'te se, njena visost je bezbedna.
Ali, gospodaru, s malo truda još,
I posao nam biće srećno okončan.
(Odlaze SVI.)

SCENA TREĆA[uredi]

Francuska. Ravnica kraj Anžera.

(Borba. Bojni pokliči. Odstupanje. Ulaze
KRALj DžON, ELINORA, ARTUR,
KOPILAN, HUBERT i LORDOVI.)

KRALj DžON (ELINORI). Neka bude tako;
tvoja visost će
Ostati pozadi, dobro čuvana.
(ARTURU)
Sinovče, ne budi tužan!
Tvoja te baba voli, a tvoj stric će ti .
Biti mio, kao i otac što je bio.
ARTUR. Ah, moja će majka umreti od tuge.
K. DžON (KOPILANU). Rođače, u Englesku!
požuri.
I pre dolaska nam istresi vrece sve
Bogatih igumana, i pusti u slobodu
Anđele zatvorene. Debelim rebrima mira
Gladni se moraju hraniti sad. Koristi
Ovlašćenje naše do krajnjih granica.
KOP.: Zvonce, knjiga i sveća neće me vratiti,
Kad zlato i srebro na dolazak me mame.
Odlazim, veličanstvo. Bako, moliću se,
Ako se ikad setim da budem pobožan,
Za vaše dobro zdravlje. Ljubim ruku.
ELINORA. Zbogom, rođače plemeniti.
KRALj DžON. Zbogom.
(KOPILAN odlazi.)
ELIN.: Priđi mi, mali unuče, i jednu reč čuj.
KRALj DžON. Hodi, Huberte. O, plemeniti
Huberte moj,
Dužni smo ti mnogo. U ovom zidu telesnom
Postoji duša koja te smatra poveriocem,
I misli da s viškom tvoju ljubav plati.
Dobri prijatelju, tvoja dobrovoljna
Zakletva s ljubavlju u našem srcu živi.
Daj mi ruku. Htedoh da ti kažem nešto,
Ali to ostavljam za neko bolje vreme.
Vere mi, Huberte, skoro me je stid
Reći ti kako te mnogo cenim ja.
HUB.: Mnogo sam zahvalan vašem veličanstvu.
K DžON. Nemašjoš razloga, dobri prijatelju.
Ali ćeš imati. Ma kako vreme milelo,
Doći će čas da ti dobro učinim.
Htedoh ti nešto reći, ali neka.
Sunce je na nebu, i ponosni dan
Zadovoljstvima sveta zauzet,
Odveć je lakomislen, zanet igračkama,
Da bi me sasluš'o. Da ponoćno zvono
Gvozdenim jezikom, bronzanim ustima
U dremljivo uvo noći zvoni sad;
Da je groblje ovo mesto gde stojimo,
A ti podstaknut hiljadom nepravdi;
Da ti je taj mrzovoljni duh, melanholija,
Sasušio, zgusno krv da bude teška,
Mada inače golicavo teče
Venama, čineći da idiot smeh
Obuzme oči, obraze veselošću,
Toliko mrskom mojim namerama;
II' da me možeš videti bez očiju,
Čuti bez ušiju i odgovoriti mi
Bez jezika, jedino koristeći um,
Bez oka, uva, opasnog zvuka reči,
Onda bih ti, uprkos budnog dana,
Izlio na grudi moje misli sve.
Ali, ah, neću. Ipak te mnogo volim,
A mislim da mnogo voliš i ti mene.
HUBERT. Toliko da bih, neba mi, učinio
Ono što kažete, pa ma me to stalo
Života.
KRALj DžON. Zar ja ne znam da ti bi?
Dobri Huberte, Huberte, ne skidaj oka
S ovog dečka. Reći ću ti nešto, prijatelju.
On mi je prava zmija na mom putu.
Gde god mi noga stupi
On leži preda mnom; da li me razumeš?
Ti si mu čuvar.
HUBERT. Čuvaću ga tako
Da ne škodi vašem veličanstvu.
KRALj DžON. Smrt.
HUBERT. Gospodaru?
KRALj DžON. Grob.
HUBERT. On neće živeti.
KRALj DžON. Dosta.
Sad bih veseo bio. Huberte, volim te.
Neću ti reći šta s tobom nameravam.
Ali, misli na to. Gospođo, sad zbogom.
Poslaću trupe vašem veličanstvu.
ELINORA. Neka te moj blagoslov prati.
KRALj DžON. Sinovče, za Englesku
Pođi. Hubert će te pratiti, služiti
Dobro i verno. Sad za Kale, hej!
(Odlaze.)

SCENA ČETVRTA[uredi]

Francuska. Šator francuskog kralja.

(Ulaze KRALj FILIP, LUJ,
PANDULF i PRATIOCI)
 
KRALj FILIP. Pobesnela bura je na moru
Celu poraženu ratnu mornaricu
Rasturila, brod od broda razdvojila.
PANDULF. Hrabrost, pribranost, pa biće
dobro sve.
KRALj FILIP. Šta može biti dobro, kada
smo prošli zlo?
Nismo li tučeni? Je 1' Anžer izgubljen?
Artur zarobljen. Prijatelji mrtvi.
Krvavi Džon se vratio u Englesku,
Svladav sve prepreke, uprkos Francuskoj.
LUJ. Sve što je osvojio utvrdio je smesta.
Tolika brzina s takvom smišljenošću,
Mudra odmerenost i plahovit podvig
Besprimerni su. Ko je ikada
Čitao il' čuo za delo slično tom?
KRALj FILIP. Podneo bih što Engleskoj
pripada hvala ta,
Da ima primera i našoj sramoti.
(Ulazi KONSTANCAJ
Gle ko dolazi! Sam grob duše te
Što je, večnu, drži protiv njene volje
U bednoj tamnici u kojoj se pati.
Hajdete sa mnom, ledi, ja vas molim.
KONST.: Ah, sad! sad vidite ishod vašeg mira.
K FHIP. Stipljenja, ledi! Smir'te se, Konstanca!
KONST.: Ne, ne treba mi nikakav savet, lek,
Sem onog što svaki savet okončava:
Pravi lek, smrt. O, draga, divna smrti!
Mirisni zadahu! zdrava trulosti!
Ustani sa odra večite noći, ti
Mržnjo i užase srećnih, da poljubim
Tvoje gnusne kosti i svoje oči stavim
U tvoje prazne duplje zasvođene,
Da prstenujem prste tvojim crvima,
Zaustavim ovaj dah gadnom prašinom,
I budem lešinasto čudo kao ti.
Dođi, iskezi se, misliću to je osmeh
I poljubiti te k'o žena. Dragano
Bola, dođL
KRALj FILIP. Ćuti, o, lepa patnice!
KONST.: Ne, ne6i, dok imam daha da vapijem.
O, da mi je jezik u ustima groma!
Tad bih bolom svojim uzdrmala svet,
Probudila iz sna taj svirepi kostur
Koji ne čuje ženin slabi glas
I prizivanja naša prezire.
PANDULF. Ledi, to govori ludilo, ne žalost.
KONST.: Nisi sveti kad mi tvrdiš neistinu.
Nisam luda. Kosa je, što je čupam, moja.
Zovem se Konstanca. Bejah Džefrijeva žena.
Mladi Artur mi je sin i izgubljen je.
Nisam luda; kamo te sreće da jesam!
Jer tad bih mogla zaboraviti sebe.
O, da mogu, kakav bih zaboravila jad!
Uči me filozofiji od koje se ludi
I kanonisan ćeš biti, kardinale.
Nisam luda, već sam svesna svoje tuge,
Pa mi um pametno kazuje kako ću
Osloboditi se ovih jada svih,
I veli: uby se, ili obesi.
Da sam luda, sina bih zaboravila svog
II' mislila da je on lutka od krpa.
Nisam luda; odveć, odveć dobro znam
Mnogobrojne jade svake nesreće.
K FILIP. Uvežitekose. O, kakvuljubavvidim
U toj njenoj lepoj, bignoj kosi sad!
Gde slučajno padne srebrna kap tu se
Oko suze skupi po deset hiljada
Tih vlaknastih druga iskreno, u tužnoj
Nežnosti, koje se nerazdvojne, verne
Ljubavi, drže u zajedničkom bolu.
KOSTANCA. Za Englesku, ako hoćeš.
KRALj FILIP. Veži kosu.
KONSTANCA. Da, hoću; a zašto hoću?
Iščupah je iz njenih stega i zavapih:
"O, kad bi mi ruke sina oslobodile,
K'o što ovoj kosi dadoše slobodu!"
Al' joj na slobodi ja sada zavidim,
I opet ću joj staviti okove,
Jer je moje jadno dete zarobljenik.
Oče kardinale, kažete da ćemo opet
Svoje mile videti, poznati na nebu.
Ako je istina, još 61 videti sina svog.
Od Kaina, prvorođenog muškarca,
Do odojčeta što od juče diše
Tako ljupko biće nije rođeno.
Al' će moj pupoljak tuge gristi crv
I oterati mu lepotu sa lica,
I biće upalih obraza k'o avet
Taman i mršav k'o grozničav bolnik,
I takav umreti. Takav se i vazneti.
Pa kad ga sretnem nebeskom dvoranom,
Neću ga poznati. I tako, nikad, nikad
Videti neću mog lepog Artura.
PAND.: Suviše se grešno podaješ bolu svotffe
KONST.: To mi kaže oh što nikad sinanemaše;
K FILIP. Vi volite tugu kol'ko i svoje dete.
KONSTANCA. Tuga mi uze mesto mog
nestalog deteta;
Leži mu u postelji, ide sa mnom svud;
Uzima na sebe njegov lepi lik,
Ponavlja mu reči, seća me na tu ljupkost,
Puni prazno ruho njegovim obličjem,
Te imam razloga da svoju tugu volim.
Zbogom! Da si izgubio ono što sam ja,
Dala bih ti bolju utehu no ti meni.
Neću da držim ovaj red na glavi,
Kad mi je sva duša u neredu tom!
O, gospode! dete moje, moj Arture, moj
lepi sine!
Živote moj, radosti moja, hrano moja, sve
moje na svetu!
Moja udovička uteho, meleme moje žalosti!
(Odlazi.)
KRALj FILIP. Učiniće nešto sa sobom.
Idem za njom.
(Izlazi.)
LUJ. Ništa me više na svetu ne raduje.
Život je dosadan k'o ponavljana priča
Što vređa uvo dremljivog čoveka.
Zagorčala mi je sramota slast sveta,
I on mi pruža samo gorčinu i sram.
PANDULF. Pre no što se teška bolest izleči,
Čak pred oporavak i pred ozdravljenje,
Napad je najjači; zla koja odlaze
Pokažu s odlaskom i najveće zlo.
Šta si izgubio gubitkom ovog dana?
LUJ. Sve dane slave, radosti i sreće.
PAND.: Da si pobedio danas, bio bi u gubitku.
Da, da. Kad sreća najbolju nameru ima
Spram ljudi, ona ih gleda preteći.
Čudno je pomisliti koliko je Džon
Izgubio onim
Što smatra svojim velikim dobitkom.
Žališ li što je Artura zarobio?
LUJ. K'o što se on raduje što ga je dobio.
PANDULF. Um ti je mlad još k'o i tvoja krv.
Čuj što će ti reći moj proročki duh;
Jer i sam dah onog što hoću da kažem
Oduvaće svaki trun, slamku, prepreku
Sa staze kojom će tvoja noga stići
Prestolu Engleske; stog zapamti ovo.
Džon je zarobio Artura; al' dok topli
Život stregi venama tog deteta,
Neće Džon otmičar imati ni časa,
Ni minuta, da, ni tihog daha mira.
Skiptar, zgrabljen nemirnom rukom, mora
Braniti silom, jer je silom uzet.
Ne ustručava se onaj na klizavom tlu
Od podlosti, da se na njemu održi.
Da bi Džon stajao, Artur rnora pasti.
Pa nek' bude tako, kad drukčije nije.
LUJ. Pa šta ja dobijam kad mladi Artur padne?
PAND.: Na osnovu prava žene, ledi Blanke,
Polagaćeš pravo na sve što Artur traži.
LUJ. Izgubiti život i sve, kao Artur.
PANDULF. Kako si zelen i nov u ovom
starom svetu!
Džon ti koristi, vreme ti je u zaveri drug
Jer onaj što kvasi bezbednost svoju krvlju
Pravog naslednika ima groznu, lažnu
Bezbednost. Taj zli čin će ohladneti
Srce naroda, smrznuti oduševljenje,
Te će koristiti rado i najmanju
Priliku da mu ometa vladavinu.
Neće na nebu biti meteora,
Prirodne pojave, ni ćudljivog dana,
Običnog vetra, prostog događaja,
A da ga narod od prirodnog mu uzroka
Ne odvoji, nazove natprirodnim, čudnim,
Strahotom, predznakom ili jezikom
Neba što nagoveštava osvetu nad Džonom.
LUJ. Možda on neće dirati u život
mladog Artura,
A sigurnim se smatrati držeć' ga u tamnici.
PAND.: O, gospodine, čuje li za tvoj dolazak,
Ako mladi Artur ne bude mrtav već,
Njega će taj glas ubiti; i onda
Pobuniće se na kralja narod sav,
Svet ljubiti usne nenadne promene
I snažan razlog za bunu i gnev
Izvući iz krvavih prstiju Džonovih.
Čini mi se, vidim već tu uzbunu.
Šta bi se bolje izleglo za tebe
Od ovog što kažem! Kopilan Fokanbridž
Sad je u Engleskoj; pljačka crkvu, vređa
Milosrđe. Dvanaest Francuza oružanih
Bili bi k'o mamac za deset hiljada
Engleza, da im priđu, il' k'o grudva
Snega što kotrijanjem postane planinom.
Prestolonasledniče, hajde sa mnom kralju.
Čuda se stvaraju kad narod negoduje.
Sad, kad mu je duša puna jeda, idi
Za Englesku; ja ću podstaći kra^ja na to.
LUJ. Velikom delu vodi i razlog uvek veći
Ako ti kažeš jeste, kralj neće poreći.
(Izlaze.)

= ČETVRTI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Nortampton. Odaja u zamku.

(Ulaze HUBERT i DžELATI)
 
HUBERT. Usijaj ova gvožđa; a ti stoj
Za zidnim zastorom; pa, čim ja udarim
Nogom o pod, uleti tad i dečka
Koga zatekneš sa mnom čvrsto veži
Za stolicu. Budi oprezan; odlazi.
PRVI DžELAT. Za to delo, nadam se,
imate ovlašćenje.
HUBERT. Podle sumnje! Ne boj se; već
hajd' na posao.
(DžELATI izlaze.)
Mladiću, hodi, da ti kažem nešto.
(Ulazi ARTURJ
ARTUR. Dobroj'tro, Huberte.
HUBERT. Dobroj'tro, mali prinče.
ART.: Mali sam princ, zbilja, s obzirom na moje
Prestolonasledničko pravo. ‐ Tužan si.
HUBERT. Da, bivao sam veseliji.
ARTUR. Avaj!
Čini mi se niko tužan osim mene.
Ipak se sećam, kad bejah u Francuskoj,
Gospodičića setnih kao noć
Iz otmenosti. Tako mi moje vere,
Da sam van tamnice, pa ma čuv'o ovce,
Bio bih veseo po vasceli dan.
Pa bio bih i sad, kad ne bih strepeo
Da mi stric sprema neko veće zlo.
On se mene plaši kao i ja njega.
Jesam li kriv što sam ja Džefrijev sin?
Doista, ne. Ah, voleo bih da sam
Tvoj sin; onda bi me voleo, Huberte.
HUBERT (za sebe). Ako razgovaram s njim,
on će mi svojim
Nevinim rečima
Probuditi, sada mrtvo, sažaljenje.
Stoga ću biti brz i svršiti.
ARTUR. Bolan si, Huberte? Ti izgledaš bled?
A voleo bih da si pomalo bolestan,
Jer bih onda svu noć kraj tebe bio, bdeo.
Veruj mi, volim te više no ti mene.
HUB. (za sebe): Njegove me reči u srce diraju.
Citaj to, Arture.
(Daje mu neko pismeno.)
Šta je, lude suze?
Terate iz mene dželatski svirep duh!
Moraću biti brz, da odluka mi ne bi
Iskapala na oči u nežnim ženskim suzama.
Možeš li pročitati? Je 1' lepo napisano?
ART.: Odveć lepo za takvu strahotu, Huberte.
Moraš li mi gvožđem sažeći oba oka?
HUBERT. Mlado momče, moram.
ARTUR. A hoćeš li?
HUBERT. Hoću.
ARTUR. Zar nemaš srca? Kad te je samo glava
Zabolela,
Vezah ti čelo mojim jaglukom,
Najlepšim, što mi je princeza izvezla,
I nikad ti ga natrag ne zatražih.
Rukom sam ti glavi davao pomoći
I, kao budni minuti časovima,
Olakšavao ti težak tok vremena
Pitajući: "Želiš štogod?" ‐ "Šta te boli?"
II' "Šta bih mogao učiniti za te?"
Mnogi bi sirotinjski sin mirno ležao
I ne bi ti rek'o ni jednu lepu reč,
A tebe bolesnog dvorio je princ.
II' možda ćeš misliti da je ljubav moja
Pretvorno lukavstvo; pa, misli što hoćeš.
Je F volja neba da mi činiš zlo,
Onda moraš. Hoćeš mi iskopati oči ‐
Oči što se na tebe ne namrštiše nikad,
I neće?
HUBERT. Zakleh se da to učinim,
I vrelim gvožđem ih moram sagoreti.
ART.: O, niko sem ljudi gvozdenog doba ovog
Ne bi to činio; i usijano gvožđe,
Približujući se ovim očima,
Pijući mi suze ugasilo bi gnev,
U tom izlivu moje nevinosti;
A zatim bi ga rđa izela,
Jer mi vatrom htede sagoreti oči.
Jesi li ti tvrđi od kovanog gvožđa?
Kad bi mi anđeo došao i rek'o:
Hubert će tvoje iskopati oči,
Ne bih mu verovao, nit' ma kom jeziku,
Sem Hubertovom.
HUBERT. Hodi ovamo.
(Udari nogom o pod. Ulaze DžELATI
sa užetom, gvozdenim šipkama itd.)
Činite što vam naređujem.
ARTUR. O, spasi me, Huberte, spasi!
I sam zverski
pogled tih ljudi gasi mi očni vid.
HUB.: Dajte mi šipku, kažem, i vežite ga ovde.
ARTUR. O, što moraš da si tako besno surov?
Neću se opirati, stajaću kao kip.
Neba radi, Huberte, ne daj da me vežu!
Čuj me, Huberte: oteraj te ljude,
pa ću, kao jagnje, mirno sedeti;
Neću se pomaći, trgnuti, reći reč.
Ni pogledati ljutito u gvožđe.
Isteraj samo te ljude, pa ti praštam,
Ma na kakve me muke stavio.
HUBERT. Idite za zastor; svršiću sam s njim.
P. DžELAT. I volim da nisam u takvome delu.
(DžELATI izlaze.)
ARTUR. Vaj! oter'o sam svoga prijatelja!
On ima strog pogled, ali srce nežno.
Vrati ga, da bi njegovo sažaljenje
Oživelo tvoje.
HUBERT. Pripremi se, dečko.
ARTUR. Zar nema izlaza?
HUBERT. Sem vid da izgubiš.
ARTUR. O, nebo! da je u tvom oku trn,
Zrnce, komarac, zalutala dlaka,
Ma kakva nelagodnost u skupom čulu tom,
Onda bi ti, zbog bola od tih malih stvari,
Ta gnusna namera bila užasna!
HUB.: Jesi 1' to obeć'o? Hajd, obuzdaj jezik.
ARTUR. Huberte, ni govor dva jezika čak
Nije preterana molba za dva oka.
Ne traži da ćutim, Huberte, ne traži;
Ili, ako hoćeš, odseci mi jezik,
Da spasem oči. O, ostavi mi oči,
Da, ako ne više, bar gledam u tebe!
Gle, vere mi, oruđe je hladno i ne bi mi
Nanelo zla.
HUBERT. Ja. ga mogu zagrejati.
ARTUR. Ne, ne, vaistinu; vatra je umrla
Od tuge, jer je na dobro stvorena,
A ne za svirepe ciljeve. Pogledaj,
U tom paljenome uglju nema zla,
Dah mu je neba oduvao duh,
Posuo mu glavu pepelom kajanja.
HUBERT. Al' mojim ga dahom mogu oživeti.
ARTUR. Učiniš li, on će pocrveneti
I zbog tvog nedela zažariti se stidom,
A možda ti iskru baciti u oko,
K'o što na borbu napujdani pas
Ujede gazdu koji ga podstiče.
Sve što upotrebiš da mi stvoriš zlo
Odriče ti službu; a ti si bez milosti
Koju pokazigu vatra, gvožđe ‐ stvari
Poznate sa svoje grozne upotrebe.
HUBERT. Eto ti vid, život. Neću ti u oči
Ni za sve blago tvog strica dirnuti;
A zakleo sam se i hteo, dečače,
Da ih sagorim baš ovim gvožđem tu.
ARTUR. Sad si pravi Hubert! A sve ovo vreme
Bio si pod maskom.
HUBERT. Ćuti; ni reč. Zbogom.
Jer stric tvoj mora misliti da si mrtav.
Špijunski psi će lažan izveštaj zgrabiti.
Lepo dete, spavaj bez strepnje i briga;
Hubert ti ni za sve blago sveta neće
Činiti zla.
ARTUR. Bože! Hvala ti, Huberte.
HUBERT. Hajde tajno sa mnom. Ćuti, ni
reč, kažem.
Velikom se jadu zbog tebe izlažem.
(Izlaze.)

SCENA DRUGA[uredi]

Dvor kralja Džona.

(Ulaze KRALj DžON, PEMBRUK,
SOLZBERI i drugi DVORANI)
 
K DžON. Opet smo na tronu, opet krunisani
I gledani, nadam se, radosnim očima.
PEMB.: To "opet", drago vašem veličanstvu,
Bilo bi suvišno. Vi ste već krunisani.
Ta vlast kraljevska nije prekidana;
Vernost sveta nije prljala pobuna,
Nit' nove nade zemlju podsticale
Nikakvom težnjom za promenom stanja.
SOL.: Stogaje ponovljena svečanost krunisanja,
Krašenje titule bogate i ranije,
Pozlata zlata, kićenje ljiljana,
Prskanje mirisa na ljubičicu,
Glačanje leda, dodavanje boje
Dugi, ili pojačavanje svetlosti
Lepog nebeskog oka svećicom ‐
Samo rasipna, bez smisla prekomernost.
PEMB.: Da to ne beše kraljevska vaša volja,
Taj čin bi ličio na staru priču, opet
Pričanu i dosadnu s prepričavanja,
Jer je nametnuta uhu u nevreme.
SOLZBERI. Njime je drevni, dobro poznat lik
Starog običaja znatno izobličen;
I kao promenjen vetar jedro, on
Tera tok misli na zaobilazak;
On iznenađuje i plaši razmišljanje,
Zdrav sud zaražava, sumnjiči istinu,
Zato što oblači ruho novog kroja.
PEMB.: Kad radnici hoće da dadu nešto bolje,
Zbunjuju veštinu preteranim ciljem.
Pravdanje greške je često greška gora,
Kao što zakrpa na poderotini
Skrivanjem čini manu upadljivijom
No što je bila pre toga krpljenja.
SOLZBERI. To je smisao saveta nam pre
Ponovnog krunisanja bila. Al' je volja
Vašeg veličanstva prešla preko toga.
Ipak smo zadovoljni, jer su nam želje sve
Podređene želji vašeg veličanstva.
K DžON. Neke razloge za drugo krunisanje
Ja sam vam rek'o i smatram da su jaki.
I razloge jače od mog malog straha
Daću vam. Međutim, vi samo kažite
Šta želite da se na bolje izmeni,
Pa ćete jasno videti da 61 rado
Saslušati i vaše molbe zadovoljiti.
PEMB.: Onda ja, k'o jezik svih ovih lordova.
Što želju njihovih srca izražava,
U ime svoje i njino, a pre svega
Rad' sigurnosti vam koju ja i oni
Najbolje pazimo, srdačno vas mdlim
Da oslobodite Artura. Ropstvo mu
Podstiče gunđav glas nezadovoljstva
Da izusti ovaj opasan zaključak:
Kad s pravom držite što držite mirno,
Zašto vas strah koji, kažu, sleduje
Zlu, tera da u zatvoru držite
Plemenitog sestrića, da tamo traje dane
U varvarskom neznanju, krateći mladosti
Toj bogatu korist dobre obuke.
Da neprgatelji današnjeg stanja ne bi
Koristili to svakom zgodom, dopustite
Da im kažemo da ste nas vi podstakli
Na molbu za njegovu slobodu, koju tražimo,
Ne rad našeg dobra, sem kol'ko to dobro,
Dato od vas, smatra mu slobodu
vašim dobrom.
(Ulazi HUBERT.)
KRALj DžON. Neka bude tako. Ostavljam
njegovu mladost
Vašem vođstvu. Huberte, šta donosiš novo?
(Odvodi ga u stranu.)
PEMB.: Taj čovek treba da svrši krvav čin.
Mom prijatelju je pokaz'o ovlašćenje
Lik gnusnog, groznog zločina se vidi
U očima mu; taj pritajen izgled
Odaje stanje uznemirenog srca.
Strepim od pomisli da je već svršeno
Ono za šta, boj se, dobi nalog svoj.
SOLZBERI. Boja se kraljevog lica tamo‐amo
Između savesti i smera mu šeta,
K'o glasnici izmeđ' dve dušmanske vojske.
Njegov jed je zreo i mora prsnuti.
PEMB.: A kad se provali, strah me da će kao
Gnusan gnoj iz njega izbiti smrt dečka.
KRALj DžON. Nemoćni smo da snažnu
ruku smrti sprečimo.
Lordovi dobri, živa mi želja beše
Da vam uslišim molbu, al' ‐ ona je mrtva.
Javlja da je Artur noćas preminuo.
SOLZ.: I plašismo se da mu bolesti nema leka.
PEMBRUK Da, čusmo da je dečko blizu smrti
Pre nego što se oseti bolesnim.
Za ovo se plaća bilo tu, il' drugde.
K DžON. Zašto me tako mrgodno gledate?
Mislite 1' da držim makaze sudbine?
Da li ja bilom života gospodarim?
SOLZ.: To je jasno podla, lažna igra; sram je
Što je veličina nevešto izvodi.
Nespretno i dajje igrajte je. Zbogom.
PEMB.: Lorde Solzberi, čekaj; i ja ću s tobomi
Pronaći ću nasleđe tog jadnog deteta,
Malo mu kraljevstvo, njegov krvav grob.
On, kom pripadaše sve ovo ostrvo,
Drži dva aršina te zemlje; 0 zla!
Ovo se ne sme ovako trpeti.
Opšti jad će doći i, nadam se, skoro.
(LORDOVI izlaze.)
K DžON. Ti gore od gneva. Kajem se; na krvi
Temelja čvrstog nema; obezbeđen
Život se smrću drugih ne postiže.
(Ulazi GLASNIK.)
U oku ti strah je. Gde je krv koju sam
Viđao svagda u tvojim obrazima?
To tmurno se nebo ne vedri bez bure.
Izljj svoj p^jusak; kako je u Francuskoj?
GLASNIK. Francuska cela ide na Englesku.
Nikad u zemlji, za rat u inozemlju,
Moćnija vojska nije skupljena.
Naučiše se brzini od vas;
Jer kad bi trebalo reći: spremaju se,
Dolazi glas da su oni svi već tu.
K. DžON. O, gde se naše uhode izopijaše?
Gde se uspavaše? Gde mi je budnost majke?
Kad se takva sila skupi u Francuskoj,
A ona ne ču?
GLASNIK‐ Kralju, njeno uho
Prahom je zaptiveno; prvoga aprila
Vaša je plemenita majka premmula.
Čuh da je ledi Konstanca umrla
Izbezumljena, tri dana pre nje.
Al' to po čuvenju i ne znam sigurno.
K. DžON. Zaustavi svoju brzinu, strasilo!
Udruži se sa mnom, dok ne zadovoljim
Liutite perove. Šta? Majka mi mrtva!
Kakva li pometnja vlada u Francuskoj!
Pod čijim je vođstvom vojska iz Francuske,
Za koju kažeš da se iskrcala?
GLASNIK. Dofenovim.
KRALj DžON. Ti si mi zad'o vrtoglavicu
Tim rđavim vestima.
(Ulaze KOPILAN i PITER
IZ POMFRITA.)
(KOPILANU)
A šta kaže svet
O tvom radu? Nemoj da mi puniš glavu
Rđavim vestima, jer je puna već.
KOPILAN. Ali, ako se plašite najgorega,
Nek' vam se, nesaslušano, sruči tad na glavu.
K DžON. Strpi se, sinovče. Bio sam obamro
Pod plimom. Al' opet dišem sad na njenoj
Površini, i mogu saslušati
Svaki jezik, ma o čemu govorio.
KOP.: Kako sam uspeo kod sveštenika, to će
Kazati svote koje sam skupio.
Al' dok sam kroz zemlju išao ovamo,
Primetih čudno stanje u narodu:
Uzbuđen glasovima, pun fantastih snova,
Pun straha, a ne zna od čega se plaši.
Ovde je prorok koga sam doveo
S ulica Pomfrita, gde sam ga našao
S mnogim stotinama u stopu za njim.
Pevaše im prostu i neskladnu pesmu,
Da će pre podneva idućeg Spasovdana
Vaše veličanstvo predati svoju krunu.
K DžON. Ti, bedno sanjalo, što si to činio?
PITER. Jer znam da će se tako dogoditi.
K DžON. Huberte, vodi ga i zatvori smesta.
U podne tog dana na koji kaže da 61
Ustupiti krunu nek' bude obešen.
Predaj ga sigurnim rukama, pa se vrati,
Jcr si mi potreban.
(HUBERT izlazi s PITEROM.)
Moj dobri sinovče,
Jesi li čuo vesti, ko je došao?
KOP.: Francuzi, gospodaru; sva usta puna toga.
Sreo sam lordove Bigota, Solzberija,
Očiju crvenih k'o raspaljena vatra,
I mnoge druge, gde idu i traže
Arturov grob; vele da je on ubijen
Noćas, po vašem nalogu.
KRALj DžON. Sinovče
Plemeniti, idi, uđi u to društvo.
Kako ću im ljubav zadobiti znam.
Dovedi mi ih.
KOPILAN. Idem da ih tražim.
KRALj DžON. Ali požuri. Što brže, to bolje.
Podanik mi ne sme biti dušmanin
Kad stran neprijatelj plaši mi gradove
Strašnom paradom snažne najezde.
Budi Merkur, svoje noge okrilati,
I od njih k meni, k'o mis'o, doleti.
KOPILAN: Duh vremena će me učiti brzini.
(OdlazL)
KRALj DžON. Odgovara mi k'o hrabar,
čestit vitez.
Idi za njim; možda će mu biti potreban
Kakav glasnik izmeđ' mene i perova.
Budi ti taj.
GLASNIK. Od sveg srca, gospodaru.
(Izlazi.)
K DžON. Moja mati mrtva!
(Ulazi HUBERT.)
HUBERT. Gospodaru, vele pet meseca noćas
Beše: četir' stoje, a peti kružaše
Oko ostalih brzinom čudnovatom.
KRALj DžON. Pet meseca!
HUBERT. Starci, starice ulicama
Na osnovu toga proriču strašne stvari.
Arturovom smrću puna su im usta.
Kad govore o tom, tresu glavama
I jedan drugom na uvo šapuću.
Govornik drži slušača za zglob
Ruke, a ovaj mrštenjem, klimanjem
Glave, kolutaiyem očyu izražava
Svoj užas. Kovač, s čekićem ovako,
Dok mu se gvožđe na nakovnju hladi,
Zinuo i guta krojačeve vesti;
A ovaj, s makazama i metrom u ruci,
U papučama, koje je u hitnji
Na suprotne stopale natakao,
Priča o hiljadama borbenih Francuza
Svrstanih u Kentu u bojni poredak.
Drugi, neumiven, mršav, prekida mu
Priču i govori o Arturovoj smrti!
K DžON. Zašto pokušavaš da mi strah uliješ?
Što često pominješ Arturovu smrt?
Tvoja ga ruka ubi. Ja sam im'o
Razloga da mu smrt želim, al' ti
Baš nikakvoga da ga ubiješ.
HUBERT. Nikakvog, gospodaru! Zar me vi
ne teraste?
KRALj DžON. To je i prokletstvo kraljeva,
jer ih služe
Robovi što ćud im smatraju naredbom
Za provalu u dom krvi i života.
Mig gospodara tumače k'o zakon
I misle da znaju misao veličanstva,
Kada se ono slučajno namršti
Iz trenutne ćudi, a ne smišljenosti.
HUB.: Za moj čin je ovde potpis, pečat vaš.
K DžON. Pri obračunu poslednjem između
Neba i zemlje, potpis, pečat taj,
Na večno prokletstvo, biće protiv nas!
Gledanje u sredstvo zla često dovodi
Do zločina! Da ti nisi bio tad
Kraj mene, čovek prirodom određen,
Obeležen, rođen za sramna dela ta,
To ubistvo mi ne bi na um palo.
Ali, gledajući tvoj gnusni lik, videći
Da si sposoban za kakav zločin, vešt,
Zgodan za opasna dela^ja sam ti
Nejasno pomen'o Arturovu smrt;
A ti, da bi se kralju umilio,
Nisi se libio da ubiješ princa.
HUBERT. Gospodaru...
K DžON. Da si bar ustukn'o, zatresao glavom,
Kad sam zavijeno pomen'o svoj smer;
I1' me u lice pogled'o sumnjajući,
Da bi me nater'o da to jasno kažem,
Ja bih od dubokog stida zanemeo,
Prekinuo o tom, a tvoj bi me strah
Zastrašio,
Al' ti si me shvat'o po znacima nekim
I znacima već'o sa grešnom pomišlju.
Bez ustezanja ti srce pristade,
A zatim grozna ruka, da izvrši
Odveć gnusno delo, da mu se ime zna.
Idi mi s očiju da te ne vidim nikad više!
Plemstvo me napušta, državi mi preti
Već pred kapijama dvora tuđa sila.
Da, u ovoj zemlji od mesa, u ovoj
Kraljevini, ovoj oblasti krvi, daha,
Vlada sad građanska buna, strašan rat
Savesti moje i smrti mog sinovca.
HUBERT. Budite spremni za druge dušmane,
A ja ću smiriti vas i vašu dušu.
Živ je mladi Artur. Ova moja ruka
Devičanski jp nevina i sada,
Neuprljana mrljama od krvi.
U ove grudi još nikad nije uš'o
Ubilačke misli grozni podsticaj.
Prirodu ste u mom liku klevetali,
Jer on, iako surove spoljašnjosti,
Sadrži ipak dušu odveć čistu
Da bi bila dželat nevinog deteta.
K DžON. Živ je Artur? O, poteci perovima.
Izlij taj izveštaj na njihov žarki gnev,
Pripitomi ih i vrati u poslušnost!
Oprosti primedbu što mi je strast dala
O tvom izgledu. Gnev mi je bio slep;
I oči, zamagljene krvavim mislima,
Videle su te groznijeg no što si.
Ne gubi vreme odgovorom, već
Dovedi lordove koje sad bes drži.
Molba mi je spora, a ti budi brži.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA[uredi]

Pred zamkom.

(ARTUR se pojavljuje na zidinama.)

ARTUR. Zid je visok, al' cu ja skočiti dole.
Sažali se, dobra zemljo, ne povredi!
Tu me ne zna niko; a i da me zna,
Čobansko me je odelo prerušilo.
Hvata me strah, ali ipak moram smeti.
Padnem li samo neslomljenih udova,
Lako ću pobeći. Treba l' da se mre,
Onda je svejedno: po bekstvu il' pre,
(Skoči dole.)
Avaj! Stričev duh je u stenju zacelo.
Bože, primi dušu; ti, Engleska, telo.
(Umire.)
(Ulaze PEMBRUK, SOLZBERI i BIGOT.)
SOL.: Sastaću se s njim u Sent‐Edmundsbariju.
Bezbednosti radi, moramo prihvatiti
Tu časnu ponudu opasnog vremena.
PEMBRUK Ko je doneo pismo od kardinala?
SOLZB.: Grof Melen, plemeniti vitez francuski,
Čiji je poverljiv izveštaj o dofenu
I ljubavi mu veći od pisma tog.
BIGOT. Onda, da se sutra sastanemo s njim.
SOLZB.: Bolje reći, da tad pođemo, jer treba
Dva dana puta do naseg sastanka.
(Ulazi KOPILAN.)
KOPILAN. Po drugi put danas, zdravo,
gnevni lordovi!
Kralj vas, preko mene, odmah zove sebi.
SOLZ.: Kralj se nas odrek'o. A mi nećemo
Da postavljamo tanki mu, uprljan
Ogrtač našom čistom čašću, niti
Ići za stopom što krvav trag ostavlja.
Tako mu reci; čuli smo i najgore.
KOPILAN. Ma šta mislili, dobar ton je,
mislim, najbolji.
SOLZBERL Jad naš, ne maniri, rasuđuje sad.
KOPILAN. Al' u vašem jadu malo je mudrosti,
Stog mudrije da vam bolji bude ton.
SOLZBERL Ovo je taj zatvor. Ko to leži ovde?
(Opazi ARTURA.)
PEMBRUK. O smrti! čista prinčevska lepota
Čini te ponosnom!
Zemlja nema jame da to delo skrije.
SOLZBERL Ubistvo, mrzeći ono što učini,
Pokazuje zločin, tražeći osvetu.
BIGOT. I kad je osudilo na grob tu lepotu,
Vidi da je odveć kneževska za raku.
SOLZBERI. Ser Ričarde, šta mislite! Jeste 1'
Ikada videli, čitali, čuli, mogli
Zamisliti? Il' i sad jedva verujete,
Iako vidite? Bez toga prizora,
Bi l' misao mogla zamisliti to?
To je vrh vrhunca ubilačkog zla,
Najkrvavija sramota, najgroznije
Divljaštvo, i udar najgnusniji što su
Gnev iskolačenih očiju i bes
Pokazali suzi nežnog sažaljenja.
PEMB.: Sva su ubistvabezgrešna spram ovog:
A ovo, usamljeno i nenadmašeno,
Davaće izgled svetlosti, čistote
Nerođenom grehu budućih vremena,
I kvroproliće smrtno pokazaće
Kao šalu pred tim groznim prizorom.
KOPILAN. To je prokleto i krvavo delo,
Surovo nedelo neke teške ruke,
Ako je uopšte delo neke ruke.
SOLZBERL Ako je uopšte delo neke ruke!
Imali smo o tom vec obaveštenja.
To je sramno delo Hubertove ruke
I kraljevoga naloga i plana,
Stog duši poslušnost kralju zabranjujem,
I klečeći pred tom ruinom miloga
Života, dahom izdahloj vrlini
Prinosim tamnjan svetoga zaveta,
Da neču okusiti slast ovoga sveta,
Ni osetiti radost, niti znati
Za mir i odmor dok ovu ruku slavom
I dostojanstvom osvete ne ukrasim!
PEMBRUK i BIGOT. Tvoje reči nam duša
pobožno potvrđuje.
(Ulazi HUBERT.)
HUB.: Zagrejah se, lordovi, žureći da vas nađem
Artur je živ; kralj je poslao po vas.
SOLZ.: Drzak li je! i pred smrću ne crveni.
Odlazi, mrski nitkove, odlazi!
HUBERT. Nisam nitkov.
SOLZBERL Zar da zakon lišim plena?
(Vadi mač.)
KOP.: Mač vam je čist, lorde; u korice s njim.
SOLZBERL Prvo u korice ubičeve kože
HUB.: Natrag, lorde Solzberi, natrag, kažem!
Neba mi, mač mi je oštar k'o i vaš,
Ne bih hteo da se zaboravite, lorde,
I pravednoj mi se odbrani izložite,
Da ne bih, zbog vaše jarosti, smeo s uma
Vašu vrednost, vašu veličinu, plemstvo
BIGOT. Odlazi, đubre! Zar smeš
plemića izazivati?
HUBERT. Ni za živu glavu. Ali smem braniti
Svoj nevini život i od samog cara.
SOLZBERL Ti si ubica,
HUBERT. Nemoj da postanem tvoj.
Nisam ubica. Kad jezik govori krivo,
Ne kaže istinu, a ko nju ne kaže ‐
Laže.
PEMBRUK Na komade ga iseci!
KOPILAN. Mir! kažem.
SOLZBERL U stranu, ili ću te raniti,
Fokanbridže!
KOPILAN. Bolje da raniš đavola, Solzberi.
Ako se samo namrštiš, mrdneš nogom,
Dopustiš naglom gnevu da me ruži ‐
Ubiću te. Vrati svoj mač za vremena,
Jer ću prebiti i tebe i ražanj taj,
Da ćeš pomisliti đavo sam iz pakla,
BIGOT. Šta hoceš da činiš, slavni Fokanbridže?
Da pomogneš nitkovu i ubici?
HUB.: Lord Bigote, nisam ni jedno ni drugo.
BIGOT. Ko je ubio princa?
HUB.: Ni sat nema otkad ga ostavih zdravoga.
Poštovah ga, voleh, i plakaću
Celog veka zbog gubitka tog života.
SOLZBERI. Ne veruj lukavoj vodi tih očiju;
Nitkovluk s dovoljno suza raspolaže.
On, vičan u tome, pušta ih da teku
K'o da su reke milosti, nevinosti.
Haj'te sa mnom, svi vi kojima se duše
Gnušaju nečistog zadaha klanice,
Jer me guši greha ovaj strašni smrad.
BIGOT. Da, napred za Bari, hajdemo dofenu!
PEMB.: Kaži kralju da nas tamo može naći.
(LORDOVI odlaze.)
KOP.: Čudan je svet ovo! Jesi V znao za to?
Ako si izvršio to delo smrti, Huberte,
Proklet si i izgnan izvan beskonačnog
Dosega milosti.
HUBERT. Čujte me, gospodine.
KOPILAN. He! reći ću ti nešto.
Proklet si k'o crna duša ‐ nema crnje ‐
Dublje si proklet od princa Lucifera;
Nema tako ružnog đavola u paklu
K'o što ćeš ti biti ako to dete ubi.
HUBERT. Duše mi...
KOPILAN. Ako si i pristao na to
Najgroznije delo, ostaje ti očaj.
Treba V ti uže, i najtanje vlakno
Što je ikad pauk iz utrobe preo
Poslužiće ti da se ugušiš; trska će
Biti greda da se obesiš, iP ako
Hoćeš da se daviš, naspi malo vode
U kašiku, i to će biti sav okean
Dovoljan da takvog nitkova udavi.
Duboko si mi sumnjiv.
HUB.: Ako sam delom, pristankom il' mišlju,
Kriv za otmicu tog milog daha što je
Bio u ovoj divnoj ilovači,
Nek' pak'o iscrpe muke svoje sve
Na meni. Ja sam ga zdravog ostavio.
KOPILAN. Idi, odnesi ga na svojim rukama,
‐ Zapanjen sam, kanda, i gubim svoj put
U opasnostima i trnju sveta tog.
Kako ti lako dižeš svu Englesku!
Iz tog komadića mrtvoga kraljevstva
Odleteli su nebu život, pravo,
Istina sve naše zemlje, i Engleska
Gloži se, guša i kida zubima
Zbog gorde države bezvlasničkog dobra.
Sad, rad oglodane kosti veličanstva,
Svirepi rat se roguši i reži
Na nežno lice mira. Tuđe vojske
I nezadovoljnici se naši svrstavaju
U isti red. Ogromna pometnja čeka,
K'o gavran na bolesnoj, paloj životinji,
Otete vlasti skoro truljenje.
Srećan onaj čiji pojas i ogrtač
Izdrže tu buru. Odnesi to dete
I brzo se vrati meni. Idem kralju.
Čekaju nas posla čitave pregrštL
I samo nebo na zemlju se mršti.
(Odlaze.)

PETI ČIN[uredi]

SCENA PRVA[uredi]

Dvor kralja Džona.

(Ulaze KRALj DžON, PANDULF i PRATIOCI.)

K DžON. Evo, predajem u tvoje ruke venac
Moje slave.
(Daje krunu.)
PANDULF. A sad, primi opet ti
Iz moje ruke, k'o od samog pape,
Svoju suverenu veličinu, vlast
K DžON. Održi reč svetu: idi Francuzima;
Svoju moć, u ime njegove svetosti,
Upotrebi da im marš zaustavis
Pre nego što nas plamen zahvati.
Nezadovoljne se grofovije bune;
Naš narod se dig'o protiv poslušnosti
I zaklinje se na vernost i ljubav
Tuđinskoj krvi, stranom kraljevstvu.
Ti možeš sprečiti poplavu tog zla.
Zato požuri: sadašnjost je bolna,
I mora joj se hitno dati lek,
Jer neizlečiv trenutak nastupa...
PANDULF. Moj dah je bio digao tu oluju
Zbog tvog okrutnoga stava prema papi.
Ali, pošto si sad preobraćenik,
Moj jezik će buru rata utišati.
Upamti, danas na Spasovdan, posle
Zakletve tvoje da verno služiš papi,
Idem, da Francuze na mir nagovorim.
(Izlazi.)
KRALj DžON. Je l' danas Spasovdan? Zar
prorok ne reče
Da ću pre podneva na sam Spasovdan
Predati krunu? Tako sam i učinio,
Mislio sam da će to biti prinudno;
Ali, hvala bogu, beše dragovoljno.
(Ulazi KOPILAN.)
KOP. Ceo Kent je pao. Ništa se ne držijoš
Sem doverskog zamka. London je primio
K'o mio domaćin dofena sa vojskom.
Plemiči vam neće ni da čuju za vas,
Stupiše u službu vaših protivnika,
A divlja pometnja juri gore‐dole
Vaše malobrojne, sumnjive prijatelje,
K DžON. Zar se lordovi ne htedoše vratiti
Ni kad su čuli da je Artur živ?
KOP. Našli su ga mrtvog, bačenog na ulicu,
K'o korpu, iz koje je neka kleta ruka
Dragoceni kamen života ukrala.
K DžON. Onaj nitkov Hubert reče da je živ.
KOPILAN. Doduše, bio je, kol'ko je on znao.
‐ Al' što ste klonuli? Što ste neveseli?
Budite veliki delom k'o što ste bili mišlju.
Ne dajte da svet vidi kako strah i tužno
Kolebanje vlada u kraljevskom oku.
Brzi k'o vreme, nek' ste vatra vatri;
Zapretite onom ko preti, zastrašite
Čelo hvalisavog užasa, pa će tad
Oči nižih, što od viših stav svoj zajme,
Postati velike k'o vaše, zasjati
Neustrašivim duhom odlučnosti.
Napred; zablistajte k'o bog rata kad
Namerava da stupi na bojište.
Pokažite smelost, častoljublje, veru.
Zar da u pećini lava zateknu,
Zastraše ga, da on zadrhti u njoj?
O, ne dajte da se to kaže! Idite
U susret pobuni, daleko od vrata,
Hvatajte se s njom ukoštac pre no priđe.
KRALj DžON. Papin poslanik je bio maločas.
Srećan sam sporazum zaključio s njim;
I on mi obeća da raspusti vojsku
Koju dofen vodi.
KOPILAN. Da neslavne sprege!
Zar na tlu naše zemlje da šaljemo
Učtive poruke, nudimo ustupke,
Ravnanje, pregovor, ponizno primirje
Najezdi oružanoj? da golobrado momče
Razmažen, svilen, mekušac prkosi
Poljima našim i bodri svoj duh
U našoj ratničkoj zemlji, rugajuć' se
Podneblju drsko dignutim zastavama,
I ne nađe otpor? K oružju, moj kralju!
Kardinal možda neće mir sklopiti.
A i da ga sklopi, neka se bar kaže
Da smo na odbranu svoju bili voljni.
K DžON, Preuzmi ti vođstvo u ovom trenutku.
KOPILAN. Onda, hrabro, napred! Jer
mogu još, znam,
I oholijem borcu otpora da dam.

SCENA DRUGA[uredi]

Dofenov logor kod Sent‐Edmundsbarija.

(Ulazepod oružjem LUJ, SOLZBERI, MELEN, POMBRUK, BIGOT i VOJNICI.)

LUJ. Moj lorde Melene, nek' se to prepiše,
Pa prepis čuvajte rad' našeg podsećanja,
A original vratite lordovima,
Da bi, po napisanom časnom sporazumu,
I oni i mi, po glasu tog pismena,
Dobro znali ono na što se zaklesmo,
Čuvajući čvrsto zadatu nam veru.
SOLZ.: S naše strane neće biti prekršena,
Ali, plemeniti dofene, mada smo
Neprinuđeno dali reč da verno
Pomažemo vaše delo, ipak, prinče,
Nije mi milo što bolest vremena
Traži melem u toj prezrenoj pobuni
I lek dubokom, kužnom čiru jedne
Rane u ranama mnogim. O, boli me
Sto ća morati isukati mač
Da stvaram udovice, i to tamo baš
Gde će čestita odbrana u bedi
Uzvikivati, vapiti: Solzberi!
Al' takva je bolest našeg vremena,
Da za isceljenje i zdravlje našeg prava
Moramo delati rukama nepravde
I poma'nitalog građanskog rata,
Nije li žalosno, tužni prijatelji,
Da smo mi, sinovi, deca tog ostrva
Rođeni da ovaj dočekamo čas,
Kad marširamo sa tuđincem protiv
Svoje rodne grude, puneći redove
Neprijatelja ‐ ah, povukao bih se,
Da plačem zbog ljage ovoga pothvata! ‐
Dižući čast plemstva daleke države
I stojeći tu pod stranim zastavama.
Baš tu! O, narode, što nisi daleko.
O, da te Neptunove ruke što grle zemlju
Odnesu odavde, gde samo sebe znaš,
I ostave na nekom bezbožničkom žalu,
Gde bi dve hrišćanske vojske spojile
Dušmansku krv u saveznički tok,
Umesto što je nesusedski liju.
LUJ. Iz tebe govori plemeniti duh.
U grudima ti boj velikih strasti
Plemenitosti izaziva trus.
Kakvu si časnu borbu vodio
Između lažnog i pravog rodoljublja!
Daj da ti tu čistu rosu obrišem
Što ti se, srebrnasta, lije niz obraze,
Srce mi se i na ženske suze topi,
Mada je to stalan i običan sliv;
Ali taj izliv mužanskih kapljica
Iznenađuje me i začuđava me
Više no da videh sav nebeski svod
Ispunjen plamtećim meteorima.
Digni čelo svoje, moj slavni Solzberi,
I rasteraj tu buru junački;
Ostavi te suze dečjim očima
Što ne videše gnev divovskog sveta
Ni igru sudbine, sem pri gozbama
Punim ćaskanja i lake veselosti.
Razvedri se; jer ćeš u kesu blagostanja
Duboko zavući ruku k'o sam Luj,
A tako isto plemići i vi svi
Što s mojim snagama združiste mišice.
I nebo nam, kanda, šapće odobrenje.
(Ulazi PANDULF.)
Gle, žuri nam sveti papin izaslanik,
Da nam iz ruku neba da dozvolu
I naš podvig pravde imenom ukrasi
Svojim svetim dahom.
PANDULF. Plemeniti prinče
Francuske, zdravo! Kralj Džon se pomirio
S Rimom; preobraćen je njegov duh koji je
Ustao protiv svete crkve, velike
Prestonice i stolice Rima.
Stog' savij svoje preteće zastave,
Ukroti svirepi duh pomamnog rata,
Da bi on, kao rukom gajen lav,
Ležao mirno ukraj nogu mira
I opasan bio samo po izgledu.
LUJ. Nek' oprosti vaša milost: natrag
Odveć sam visoka roda da sam stvar
Ičija, da mi drugi bude vođ;
ir da sam koristan sluga i oruđe
Ma koje suverene države na svetu.
Tvoj dah je mrtvo ugljevlje rata prvi
Raspalio izmeđ' te zemlje i mene
I za ovu vatru doneo goriva.
Sad je i suviše velika da bi je
Isti slabi vetar mog'o ugasiti.
Ti si mi lice pravde pokazao,
Upoznao s mojim pravom na tu zemlju
I usadio mi u srce taj pothvat.
A sad dolaziš i kažeš da je Džon
Sklopio mir s Rimom. Šta me se to tiče?
Ja, po svom braku, posle smrti mladog
Artura imam prava na tu zemlju;
I sad iz upola osvojene treba
Da se vratim, jer je taj Džon sklopio
Mir s RimonL Jesam li ja rob Rima? Je li
Rim dao pare, ljude i oružje
Za ovaj podvig? Nisam li ja taj
Što snosi sav teret? Ko se još, sem mene
I onih koji priznaju moja prava,
Znoji u tom poslu i drži taj rat?
Nisu li ostrvljani ovi klicali
MVive le roi!ff dok sam prolazio pored
Njihovih gradova? Zar nemam u ruci
Najbolje karte u igri za krunu?
Pa zar dobijene karte da ustupim?
Duše mi, to jiikad učiniti neću.
PAND.: Ti jedino spolja gledaš na tu stvar.
LUJ. Spolja iF iznutra ‐ vratiti se neću,
Dok se moj podvig ne proslavi, kao
Što si mi ti nadi velikoj obećao
Pre nego što skupih hrabru vojsku tu,
Sabrah vatrene junake iz sveta,
Da prkosimo porazu, otmemo
Slavu iz čeljusti i pretnje i smrti
(Čuje se truba.)
Koja nas to glasna truba doziva?
(Ulazi KOPILAN s pratnjom.)
KOP.: Kao što je to običaj u svetu, čujte me.
Kralj me posla, sveti kneže od Milana
Da doznam šta ste za njega uradili;
Pa, po odgovoru, znaću šta da kažem
U granicama svoga ovlašćenja.
PAND.: Dofen je samovoljan, uporan, i neće
Da čuje za moje molbe; otvoreno
Kaže da neče prekinuti rat.
KOPILAN. Tako mi sve krvi što sam prolio,
Momče kaže pravo. Sad čujte engleskog
Kralja, čije veličanstvo govori kroz mene.
On je spreman ‐ ima i razloga za to.
Ovom majmunskome, bezočnom upadu,
Toj naoružanoj maskaradi, ludoj
Terevenci, toj dečačkoj vojsci
Kralj se smeje, i dobro je spremljen
Da ovaj rat kepeca, tu pigmejsku vojsku
Istera iz kruga svih svojih oblasti.
Ruka je ta znala da vas čak pred vašim
Vratima izlupa, tera da skačete
Kroz prozor, ronite k'o vedro u bunare,
Da se krijete u slamu vaših štala,
Ležite k'o zaloge u svojim sanducima,
I sa svinjama se grlite, da spas tražite
U podrumima, hapsu, da dršćete
Čak i na krik vašeg narodnog gavrana,
Misleći da je naoružan Englez.
Pa zar će pobednička ruka, što je znala
Tući vas u kući, biti slaba ovde?
Ne; znajte, hrabri je monarh pod oružjem,
K'o orao, lebdeć nad tićima, gotov
Ustremiti se na sve što mu gnezdo dira.
A vi, nezahvalni, nakazni buntovnici,
Krvavi Neroni što utrobu majke
Engleske porite, crven'te od stida;
Jer vaše žene, kćeri bledolike,
K'o amazonke idu za dobošima brzo,
S rukavicom za mač mesto naprstka,
S kopljirna mesto igle, i sa srcima
Punim vatrene, krvave ratobornostL
LUJ. Prestani s draženjem, i idi u miru,
Znamo da nas možeš nagrditi; zbogom‐
Vreme nam je skupo, da ga traćimo
Sa takvim brbljivcem.
PANDULF. Pusti da govorim.
KOPILAN. Ne, ja ću govoriti.
LUJ. Ni jedan ni drugi!
Udrite u doboše; neka jezik rata
Govori o našem pravu što smo tu.
KOPILAN. Zajaukaće ti doboši udareni,
A i ti kad budeš tučen. Čim probudiš
Odjek lupom doboša, tu će blizu
Odjeknuti doboš glasno k'o i tvoj.
Lupneš li u drugi, i naš drugi će
Glasno k'o tvoj uvom neba zatutnjiti
Rugajući se tmuloj grmljavini; jer je
Već stigao amo ratoborni Džon;
Na čelu mu je golorebra smrt
Što će prožderati hiljade Francuza.
LUJ. U doboše! Gde je ta kob što se sprema?
KOP.: Nać ćeš je, dofene, u to sumnje nema.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA[uredi]

Bojište.

(Uzbuna. Ulaze KRALj DžON i HUBERT.)
 
K DžON. Kako se razvija dan po nas, Huberte?
HUB.: Bojim se rđavo. Kako ste, veličanstvo?
K DžON. Groznica ova, što me muči davno,
Teško mi pada. Ah, srce popušta.
(Ulazi GLASNIK.)
GLASNIK Gospodaru, vaš hrabri
sinovac, Fokanbridž,
Želi da veličanstvo vam napusti bojište
I po meni javi kojim putem ide.
KRALj DžON. Reci mu, odlazim za
Svajnshed, u tamošnju
Opatiju,
GLASN.: Raspoložite se; jer znatno pojačanje
Koje dofen čeka pretrpe brodolom
Na gudvinskoj obali. Ova vest
Upravo je sada doneta Ričardu.
Francuzi se bore bez volje i povlače.
K DžON. Vaj! ovaj tiranin groznica me žežr
I ne pušta da se radujem dobroj vest.
Hajd'mo za Svajnshed; dajte mi nosiljku;
Slabost me hvata i glava mi se vrti.
(Odlaze.)

SCENA ČETVRTA[uredi]

Drugi deo bojišta.

(Ulaze SOLZBERI, PEMBRUK i BIGOT.)
 
SOLZBERL Ne znadoh da kralj ima toliko
prijatelja,
PEMBR.: Još jedan juriš; hrabrimo Francuze!
Gube li oni, gubićemo i mi.
SOLZB.: Onaj đavolski kopilan, Fokanbridž,
Uprkos svemu, sam drži bojište.
PEMB.: Kažu, kralj Džon, ozbiljno bolestan,
Napustio je bojno polje već.
(Ulazi MELEN, ranjen.)
MELEN. Vodite me engleskim pobunjenicima.
SOLZ.: Dok srećni besmo drukče su nas zvali.
PEMBRUK To je grof Melen.
SOLZBERI. On je smrtno ranjen.
MELEN. Plemeniti Englezi, bežite;
Kupljeni ste i prodati. Man'te
Surovu i tešku bunu; prigrlite
Odbačenu veru. Nađite kralja Džona
I kleknite pred njim; jer ako Francuzi
Budu gospodari ovog bučnog dana,
Luj će vam platit' odsecanjem glava.
Tako se zakleo, i ja s njim, i drugi,
Na oltaru u Sent‐Edmundsbariju.
Istom oltaru na kom se zaklesmo
Vama na vernost i večitu ljubav.
SOLZBERL Je li to moguće? Može li to biti?
MELEN. Nije li mi gnusna smrt pred očima?
Zar malo života što mi je ostalo
Ne krvari se, ne gubi, k'o što se
Voštana flgura topi kraj plamena?
Šta bi me navelo još da obmanjujem,
Kad je već svaka obmana izlišna?
Što bih govorio laž kad gledam smrt,
A dušu mogu da spasem istinom?
Opet kažem: ako danas Luj pobedi,
Biće krivokletnik ako vaše oči
Vide na istoku cik sutrašnjeg dana.
Još ove noći crna, kužna daha
Što se dimi oko gorećeg kotura
Slabog Sunca ovim danom umorenog,
Izdahnućete ove noći zle
Plaćajuć' globu izdajstva korišćenog;
Jer izdajnički bićete pogubljeni,
Kad, vašom pomoću, Luj danas pobedi.
Kod vašeg je kralja neki Hubert; vi ga
Pozdrav'te; jer ljubav spram njega i sećanje
Da mi je ded bio Englez probudiše
Moju savest da vam prizna ovo sve.
U nagradu za to, molim vas, vodite me
Daleko od huka i buke bojišta,
Negde gde mogu u miru srediti
Misli, gde će mi se duša rastati
S telom u molitvi i u pobožnostL
SOLZBERI. Verujemo ti. Prokleta mi duša,
Ako mi se ne sviđa taj izgled
Najlepše prilike da naše korake
Okrenemo od bekstva sramnoga
I da, k'o poplava koja se povlači,
Napustimo ovaj neredovni tok,
Vratimo u granice koje smo preplavili,
Da mirno tečemo u poslušnosti
Našem okeanu, velikom kralju Džonu.
Moja će te ruka odvesti odavde,
Jer ti je u oku svirepi bol smrti.
Hajd'mo prijatelji, sad u bekstvo ovo;
Starom pravu srećno preduzeće novo!
(Izlaze, odvodeći MELENA.)

SCENA PETA[uredi]

Francuski logor.

(Ulazi LUJ sa svojom pratnjom.)

LUJ. Kanda se Suncu nije zalazilo;
Stalo je, i zapadno nebo porumene
Kad su Englezi merili svoje tle
U malaksalome uzmaku. Lep kraj
Beše kad izlišnom paljbom topova,
Po krvavom boju rekosmo: laku noć.
I lepršave zastave savismo
Poslednji s bojišta, skoro mu gospodari!
(Ulazi GLASNIKJ
GLASNIK Gde je moj princ, dofen?
LUJ. Ovde; šta je novo?
GLASN.: Grof Melen je mrtav, Engleski lordovi,
Po nagovoru njegovom, opet su
OtpalL Pojačanja što čekaste,
Potonula su pored obale Gudvina.
LUJ. Prokleta zla vest! Prokleto ti srce!
Nisam mislio da ću noćas biti
Tužan k'o sad što sam. Ko mi ono reče
Da je Džon pobeg'o sat‐dva pre no što je
Mračna noć nam snage umorne razdvojila?
GLASNIK Ma ko bio, kralju, to je istina,
LUJ. Dobro. Starajte se za budne straže noćas.
Ujutru ću ustati pre zore.
Da okušam sreću sutrašnjice.
(Odloze.)

SCENA ŠESTA[uredi]

Otvoreno mesto u blizini Svajnshedske opatije.

(Susreću se KOPILAN i HUBERT.)

HUBERT. Ko je? govori, hej! brzo, iT pucam.
KOPILAN. Prijatelj. A ti?
HUBERT. Sa engleske strane.
KOPILAN. Kuda ćeš?
HUBERT. Šta te se tiče? Nemam li
Prava da pitam tebe k'o ti mene.
KOPILAN. Mislim da si Hubert
HUBERT. Pogodio si tačno.
Onda mislim da si i ti moj prijatelj,
pošto mi poznaješ tako dobro glas.
Ko si ti?
KOPILAN. Ko hoćel Ako ti je volja,
Možeš me, kao prijatelja, smatrati
Da sam po jednoj lozi Plantadžent.
HUBERT. O, slabo pamćenje, ti i slepa noć
Obmkaste me. Ratniče hrabri, prosti,
Što se s tvog jezika oteo i zvuk,
A moje ga uvo nije poznalo.
KOP.: Dobro. Bez laskanja samo. Šta je novo?
HUBERT. Eto, po ovoj mračnoj noći idem,
Da bih vas našao.
KOPILAN. Brzo: šta je novo?
HUB.: Ah, dragi gospodine, vest je k'o ta noć
Crna, očajna, strašna i užasna,
KOPILAN. Pokaži najgoru ranu vesti te:
Nisam žena, neću padati u nesvest.
HUBERT. Kralja je neki kaluđer otrovao.
Ostavih ga skoro nemog; iskradoh se,
Da vam zlo javim, da biste bili bolje
Spremni za ovu nenadnu nesreću
No onda kad biste docnije saznali.
KOPILAN. Kako uze otrov? Ko je kuš'o jelo?
HUB.: Kaluđer, rekoh vam, neki rešen nitkov,
Čija je utroba odmah pukla. Kralj još
Pomalo govori; možda će prezdravitL
KOPILAN. A ko neguje njegovo veličanstvo?
HUB,: Zar ne znate? Svi su se lordovi vratili;
Doveli su sa sobom princa Henrija;
Na njegovu molbu, kralj im je oprostio.
Svi su sad oni s njegovim veličanstvom.
KOP.: Zadrži svoj gnev, o moćno nebo ti,
I ne kušaj nas van granica moći!
Znaj, Huberte, noćas pola mi je vojske
U tim ravnicama zahvatila plima,
Te je progutaše linkolnske močvare.
Jedva sam na dobrom konju pobegao.
Hajde, odvedi me kralju‐ Bojim se
Da će umreti pre no što mu dođem.
(Odlaze.)

SCENA SEDMA[uredi]

Voćnjak Svajnshedske opatije.

(Ulaze PRINC HENRI,
SOLZBERI i BIGOT.)

P. HENRL Suvišeje dockan. Zivot mu je krvi
Otrovan sasvim, a njegov zdrav mozak,
Za koji se misli da je trošni stan
Duše, već svojim čudnim primedbama
Predskaz\ye i kraj njegove smrtnosti.
(Ulazi PEMBRUKJ
PEMB.: Njegovo veličanstvo još govori: misli,
Ako bismo ga izneli na vazduh,
Da bi to smanjilo zažareno dejstvo
Strašnoga otrova koji ga napada.
P. HENRI. Neka ga donesu ovamo u voćnjak.
Bunca li još?
(BIGOT odlazi.)
PEMBRUK Ne; sad je strpljiviji
No kad ga ostaviste. Čak je i pevao.
P. HENRI. O, slepa taštino bolesti! Krajnosti
Ne osećaju jedna drugu u svom toku.
Smrt, pošto razori spoljne delove,
Nevidljiva ih napušta, i opseda
Um, koji bode i ranjava mnogim
Legionima čudnih maštarija,
Međ' kojima, pri tom poslednjem napadu
Na tu tvrđavu, nastaje pometnja.
Čudno je da smrt peva.
Mladi sam labud tog bledog, slabog labuda
Što vlastitoj smrti tužbalicu peva
I svirkom orguljske svirale slabosti
Šalje dušu, telo u večiti pokoj.
SOLZBERL Uteši se, prinče, jer si zato rođen
Da uobličiš haotičnu zbrku
Koju on ostavlja surovu, bezobličnu.
(Ulazi BIGOT s PRATIOCIMA, koji
donose KRALjA DžONA u stolici.)
K DžON. Ah, tu mi je duši oslobođen put;
Ne htede izaći kroz prozor ni na vrata,
U grudima mi je tako žarko leto,
Da mi se sva creva stvaraju u prah.
Slika sam ja sad naslikana perom
Na pergamentu, koja na toj vatri
Sagoreva,
PRINC HENRI. Kako je vašem veličanstvu?
KRALj DžON. Otrovan sam ‐ zlo je ‐
mrtav sam, napušten,
A niko od vas da kaže zimi da mi
Stavi svoj ledeni prst u želudac,
Ni da pusti reke kraljevstva da poteku
Kroz vrele mi grudi, il* zamoli sever
Da mi oštri vetri poljube suve usne,
Olakšaju hladnoćom‐ Ja ne tražim mnogo.
Samo tu hladnu utehu; a vi ste
Tvrdi, nezahvalni, ne date mi to.
P. HENRL O, kad bi mi suze imale moć
Da vam olakšaju.
KRALj DžON. Vruća je njina so.
A u meni je pakao; ovaj otrov,
K'o đavo zatvoren, muči mi svu krv
Neopozivo namenjenu smrti.
(Ulazi KOPILAN.)
KOPILAN. Sav sam gola voda od velike žurbe
Da što pre vidim vaše veličanstvo.
K DžON. Sinovče, doš'o si da mi sklopiš oči.
Uzad, jedra srca su iskidana;
Od svega što treba životu da plovi
Ostao mi samo konac, mala vlas.
Tanak končić drži moje srce još,
I izdržaće dok ne kažeš mi vesti.
A onda sve ovo što vidiš biće samo
Grudva zemlje i lik uništenog kralja.
KOPILAN. Dofen se ovamo sprema.
Samo bog zna kako da ga dočekamo;
Jer mi je noćas najbolji deo vojske,
Kad sam se u zgodnom času povukao,
Neočekivana plima iznenadno
Na močvarama progutala.
(KRALj umire.)
SOLZB.: Vest o smrti mrtvom uhu si rekao.
Gospodaru! Gospodaru! Dosad kralj,
a sad ovo!
P. HENRL I moj će život tako teći i prestati.
Gde je u svetu sigurnost, nada, moć,
Kad maločas kralj je sada ilovača?
KOPILAN. Zar da tako odeš? Ali ja ostajem,
Da za tebe samo osvetu izvršim.
A potom će moja duša te na nebu
Služiti k'o što je služila na zemlji.
(PLEMIĆIMA)
A sad, sad, vi zvezde što se krećete
Pravim putevima, gde su vaše vojske?
Dokažite da ste se vratili vernosti,
I pođite sa mnom,
Da isteramo uništenje, sram
Kroz vrata naše malaksale zemlje.
Potražimo ga, jer će on tražiti nas.
Razjareni dofen prati nas u stopu.
SOLZBERI. Izgleda da ti znaš manje no mi.
Kardinal Pandulf se unutra odmara.
Pre pola časa je došao od dofena
S ponudama mira koje možemo
Primiti bez štete po ugled i čast.
On predlaže da rat odmah prestane.
KOPILAN. To će učiniti utoliko pre
Kad vidi da smo za otpor spremljeni.
SOLZBERL Unekoliko je to već urađeno;
Jer je mnoga kola poslao za morsku
Obalu, a svoju stvar i svoj spor
Poverio je kardinalu. S njim ćeš
Ti, ja i naši ostali lordovi,
Ako se s tim složiš, otputovati
Po podne, da srećno okončamo stvar.
KOP.: Nek' tako bude. Vi, plemeniti prinče,
Sa lordovima, koje ne treba voditi,
Postarajte se za pogreb vašeg oca.
P. HENRI. Sahranićemo mu telo u Vusteru,
Jer je tako hteo.
KOPILAN. Prenesite ga tamo.
Želim, mili prinče, da srećno nosite
Naslednu, slavnu krunu naše zemlje.
Klečeći, ja vam se skrušeno zaklinjem
Na podaničku vernost zauvek.
SOLZBERI. I mi vam našu ljubav nudimo,
Koja će bez mrlja biti večito.
P. HENRI. Ganuta mi duša rado bi vam rekla
Zahvalnost, al' ne zna kako, sem suzama.
KOPILAN. Ne podajmo se većoj žalosti
No što je prilika, jer smo je ožalili.
Engleska nikad nije ležala,
I neće, pod nogom oholog osvajača,
Sem ako pomogne da bude ranjena.
Sad, kad joj se njeni lordovi vratiše,
Tri strane sveta mogu oružane
Doći ‐ mi ćemo ih poraziti sve;
I ništa nas više ojadilo ne bi
Kad Engleska samo bude verna sebi.
(Odlaze.)
 
KRAJ