Vaj, čudna ljubavi, i tvoje hitrosti

Vaj, čudna ljubavi, i tvoje hitrosti
Писац: Џоре Држић

Vaj, čudna ljubavi, i tvoje hitrosti.
   Velike t' Bog stavi u tebi raznosti!

Kroz gnjivan tvoj poraz koje su prilute,
   Zna se na blid obraz me prsi što ćute.

Ni drivo ko plove sred morske pučine, 5
   Tač pomoć ne zove ni želi kad gine,

Kako ja toliku trpeći usilos
   I tugu razliku za ljubav i milos.

Inoga jur dilja svitloga sunačca,
   Ko ljubav izdilja sred moga srdačca, 10

Nje rajska prilika da u mni odsiva
   Ter da š njim dovika misal mi pribiva.

Nu zasve u prsi nje lipos sunčanu
   Me srce er drzi i goji njom ranu,

Na svaki čas pride da oči izgubim 15
   Tač žele da vide u srcu što ljubim.

Trgajuć za vilom kroza nje ka minu,
   Stvoriv se jur strilom cić koje poginu.

Ter tužan vas sahnem i sebe van zađu,
   Ni nigdar odahnem dokle ju ne nađu. 20

Nje pozor prilijepi vrh svega najdraži,
   Jeda me pokrijepi i saj trud utaži.

A prid njom kad priđu, uzgrozi mnom groza,
   Ostinu, pobliđu, kako cvit od mraza,

I ono još malo izgubim kriposti, 25
   Što bude ostalo mojojzi mladosti.

Ter vas se smramorim mramora studenî
   Pak vesel uzgorim kroz plamen ljuvenî,

Nu mi se povrati, ter budu velekrat
   Zabavu tuj dati i sebe pokarat. 30

Zač veneš i blidiš, prikor ti može bit,
   Ali se ne stidiš takoj se izgubit?

Ovo je cvit oni cić koga ne susta
   Po svijetu da t' zvoni ne slava iz usta,

Srce ti tuj žudi: odahni, odahni, 35
   Ljuveno ter bludi, jur tako ne sahni,

Tve srce toj želi, sad hoti počinut,
   Mnozi bi vazeli kroz taku izginut.

Uživaj očima oči nje od zvizda,
   Po vas svit kojima narav se sad gizda, 40

Poziraj, poziraj, er nije zemaljska,
   Vidit su svitli raj nje lica anđelska.

Anđelska nje lica, aj vrh kih cafti mi
   Rumena ružica i ljeti i zimi.

S ljuvenom oblastju ne vim tko napisa 45
   Nje usta pomastju crvena grimisa.

Što bilje tko stvori, je li džilj pribili,
   Ali snig na gori jur nesen toj vili?

Ja ne vim, moj Bože, izvrsnu tuj lipos
   Satvorit tko može ner sama tva kripos, 50

Ki cić nje uzdiše, duša mu blažena,
   Od koga najliše ni zaman ljubljena.

Извор[уреди]

Stari pisci hrvatski, knjiga 33, Džore Držić: Pjesni ljuvene, strana 78-79, Jugosalavenska akademija znanosti i umjetnosti, Zagreb 1965.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.