Povazdan jadovno ja cvilim i tužim,
er te sliđah skrovno, jeda te sadružim,
er mišljah tve lice obljubit za rados,
pokli ti, diklice, na službu dah mlados.
Odlučih, dim uprav, sve posle parjati, 5
odlučih za ljubav sluga se tvoj zvati;
a ti me odbjegnu jakino ptiće vran.
Oni za njim ginu, pak dođe tretji dan,
nađe ih cvileći gdi cvile o[d] tužice
i od glada mrući i žednih vodice. 10
Ončas ih spokoji, bude ih nasitit,
taj čas ih napoji i želje izbavi t';
vidi po prilici ere su njegovi,
ostane u tužici i jošte u jadovi'.
A zač ih odbjegne? Zač se bijeli rode, 15
tere se njemu mne, golubi ih izvode.
Takoj tî sad mene odbjegnu, diklice,
ter tuge ljuvene napuni me lice.
