Mate Daničić spašava brata iz zarobljeništva
Dvi sе silne vojske zaratile,
Jedna turska, a druga kaurska,
Od Turaka nitko ne pogine,
Od kaura nitko ne pobigne,
Neg sam junak Daničića Mate.[1] 5
Ne bi ni on junak ubignuo,
Da ga nije dobri konj iznio.
Al ga ne bi ni konjic iznio,
Da ga nije crna noćca stigla.
On se meće na dobra konjica, 10
Pa poleti kano lastavica.
Nego Mate na po puta doša,
Spomenu se od brata svojega,
Opet se je natrag povratio,
Pa zasuka ruke do ramena 15
I bijele noge do kolina
I ugazi u krv do kolina.
Sve je mrtve glave prometnuo,
Da će poznat glavu brata svoga.
Niт ga znade, niti ga poznade. 20
On se meće na dobra konjica,
Pa on biži niz to polje ravno.
Tomu malo postojalo vrime,
Malo vrime godinica dana,
Bila mu je knjiga doletila 25
Od onoga brata rođenoga.
U knjizi mu biloj napišuje:
»A moj brate, Daničiću Mate,
Ali ne znaš, al ne mariš za me?
Da sam junak zapa u sužanjstvo, 30
U sužanjstvo u tamnicu tamnu,
Da me paša na otkupe ne da,
Ni za srebro, ni za suho zlato,
Ni za blago ko je paši drago,
Nego brate za konja tvojega, 35
Ali voliš prigoriti konja,
Ali mene brata rođenoga.
Konja jesmo za jaspre kupili,
Majka nas je braću porodila,
Tebe draga ko i mene mila.« 40
Kako Mate knjigu proučio,
Hitro se je na noge skočio,
Srebrenim ga sedlom osedlao,
Zlatnom ga je uzdom zauzdao,
Lipo mu je grivu iščešljao, 45
Svaku dlaku i zrno bisera.
Pa je Mate konju besidio:
»O moj konju, bila vilo moja,
Kad izgubim tebe konju dragi,
Izgubit ću rusu glavu moju.« 50
Pa se meće na konja dobroga,
Pa pobigne niz to polje dugo.
Jopet Mate konju govorio:
»O moj konju, bila vilo moja,
Ti ubigni paši skadarskomu, 55
A dobigni meni gospodaru.
Kad te bude već primati paša,
Nemoj mu se ni doditi dati,
Zubim grizi, a nogami hizaj,
Čim ne vidim brata rođenoga«. 60
Kad su došli (blizu) bila grada,
Brzo paša vanka je išeta,
Grede paša da će konja primat,
Al se konjic ni doditi ne da.
Pa je paša Mati besidio: 65
»Bože mili, čuda velikoga,
Ja ne vidih konja plahijega,
Ča će reći Daničiću Mate,
Da se konjic ni doditi ne da?«
Govori mu Daničića Mate: 70
»Neće ti se ni doditi dati,
Čim ne vidim brata rođenoga.«
Kada ga je paša razumio,
On mu daje od tamnice ključe,
Devet ih je redom otvarao, 75
U desetoj brata nahodio,
Pa je Mate sužnjim govorio:
»Bižte, sužnji, koji kuda može,
Ja ću bratom bilem dvoru momu.«
Tomu malo postajalo vrime, 80
Malo vrime, nediljica dana,
Da je Mate u love otiša,
Ne daleko od grada bijela,
Pa je svojem konju zazvižnuo.
Konjic ga je po zvižđu poznao, 85
Pa ubigne paši skadarskomu,
A dobigne svomu gospodaru.
Kako ga je Mate ugledao,
Prama njemu junak istrčao,
Pa je na nje(g) odmah uzjahao, 90
Pa je svojem Bogu zahvalio:
»Bože mili, na svemu ti hvala,
A najviše na konju mojemu!«
