Izveštaj Koraćeve komisije

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Ovo je tekst izveštaja Komisije za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije, dr Zorana Đinđića. Izveštaj je urađen nakon atentata na premijera, a po svom predsedniku, Žarku Koraću, Komisija se nazivala i: Koraćeva komisija.


REPUBLIKA SRBIJA
VLADA REPUBLIKE SRBIJE
Komisija za ispitivanje sistema
obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije
dr Zorana Đinđića
DT 72 Broj: 00-002/2003-86
13. avgust 2003. godine
Beograd

IZVEŠTAJ
O UREĐIVANJU, ORGANIZOVANJU I FUNKCIONISANJU SISTEMA OBEZBEĐENJA PREDSEDNIKA VLADE REPUBLIKE SRBIJE DR ZORANA ĐINĐIĆA, S PREDLOGOM MERA

Садржај

I Uvod[уреди]

Mandat Komisije[уреди]

Vlada Republike Srbije Odlukom o obrazovanju Komisije za ispitivanje sistema obezbedjenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića („Službeni glasnik RS“, broj 15/2003) je obrazovala Komisiju za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića ( U daljem tekstu Komisija).

Zadatak Komisije je da ispita činjenice koje se odnose na uređivanje, organizovanje i funkcionisanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića i da podnese izveštaj Vladi Republike Srbije, najkasnije u roku od 60 dana od dana imenovanja predsednika i članova Komisije sa predlogom odgovarajućih mera.

Sastav Komisije[уреди]

Rešenjem o imenovanju predsednika Komisije za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića („Službeni glasnik RS“, broj 52/2003), za predsednika Komisije imenovan je prof. dr Žarko Korać, potpredsednik Vlade Republike Srbije.

Rešenjem o imenovanju članova Komisije za ispitivanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića („Službeni glasnik RS“, broj 57/2003), u Komisiju su imenovani članovi: mr Svetozar Čiplić, sudija Ustavnog suda Srbije; Bruno Vekarić, sekretar Ministarstva pravde; Željko Rašeta, načelnik četvrte uprave BIA; Mihajlo Maksić, pukovnik, načelnik Odeljenja za organizaciju policije u MUP-u; Milovan Lapčević, pukovnik, pomoćnik načelnika Uprave za obezbeđenje u MUP-u i dr Budimir Babović, ekspert za policijska pitanja.

Poslove sekretara Komisije obavljala je Rada Kovačević, savetnik u Generalnom sekretarijatu Vlade Republike Srbije na radnom mestu sekretara Odbora za pravni sistem i državne organe.

Način rada Komisije[уреди]

Komisija je pripremala Izveštaj u periodu od 2. juna (kada je održana konstitutivna sednica) do 13. avgusta 2003. godine i u tom periodu održala je 40 sednica.

Svi sastanci Komisije održani su u zgradi Vlade Republike Srbije, Nemanjina br. 11, kao i svi razgovori sa licima koje je Komisija pozvala.

Komisija je odredila poseban način čuvanja svoje dokumentacije, koja ni u jednom trenutku nije iznesena iz zgrade Vlade Republike Srbije. Dokumentacija se nalazila na posebno čuvanom mestu i svaki član Komisije imao je u svakom trenutku mogućnost da je pregleda.

U toku rada Komisija je uputila 85 dopisa državnim organima i licima, kao i primila 78 izveštaja i dokumenata (Prilog I), koja se odnose ili su u vezi sa sistemom obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića.

U navedenom periodu Komisija je obavila razgovor sa 32 lica (Prilog II).

Sve sednice Komisije su snimane a zatim snimci prekucavani, tako da o toku sednica postoji audio i pisani zapis koji je sastavni deo dokumentacione osnove Komisije.

O svakoj sednici Komisije pripremana je i beleška koja sadrži dnevni red sa sednice, prisustvo članova i osnovni tok događaja na sednici.

Izveštaj sa sednice ima 54 strane i sledeće priloge:

a) Spisak svih materijala koji su dostavljeni Komisiji. Materijali su obeleženi rednim brojevima u izveštaju Komisije. Materijali na koji se izveštaj odnosi označeni su onim rednim brojem pod kojim se nalaze u ovom prilogu.
b) Spisak imena svih osoba koje su pozvane na razgovor sa Komisijom.

Struktura Izveštaja[уреди]

Komisija je odlučila da njen izveštaj sadrži sledeće osnovne delove:

I Uvod
II Normativno uređivanje sistema obezbeđenja u Republici Srbiji.
III Okolnosti, činjenice i događaji koji su po oceni Komisije uticali na organizaciju i funkcionisanje sistema obezbeđenja premijera Zorana Đinđića.
IV Funkcionisanje sistema.
V Osnovni nalazi Komisije.
VI Predlog mera.

Komisija želi da istakne da su se svi pozvani odazvali Komisiji i razgovarali sa njenim članovima a neki i više puta. Takođe svi državni organi od kojih je zatraženo, uputili su Komisiji dokumenta koja su tražena, na čemu im se Komisija zahvaljuje.

II Normativno uređenje sistema obezbeđenja u Republici Srbiji[уреди]

Za identifikovanje sistema obezbeđenja neophodno je uočiti dva osnovna pitanja: prvo je koji organi su prema važećim propisima nadležni (dakle odgovorni i obavezni) da vrše određene poslove, a potom i koje su to nadležnosti (poslovi i zadaci) koje su propisane i čine sam sistem obezbeđenja.

U okviru pomenutih pitanja, izdvajaju se dva posebna, podjednako važna: kakva je organizaciona struktura unutar koje se sistem obezbeđenja realizuje, odnosno funkcioniše, a potom i koja su to lica koja imaju posebna ovlašćenja i odgovornosti vezane za sistem obezbeđenja i napokon međusobni odnosi organa i organizacija vezani za poslove obezbeđenja i bezbednosti.

Organi i organizacije[уреди]

Poslovi i zadaci koji se odnose na bezbednost povereni su određenim državnim organima i organizacijama: pre svega Ministarstvu unutrašnjih poslova, kao organu koji vrši poslove državne uprave u oblasti unutrašnjih poslova, a potom i Bezbednosno-informativnoj agenciji. U okviru ova dva organa, postoje organizacione jedinice, kao i organizacije koje vrše poslove iz oblasti unutrašnjih poslova, kao i poslova obaveštajne i bezbednosne delatnosti.

Pravni poredak koji se odnosi na poslove i zadatke obezbeđivanja tzv. štićenih lica obuhvata više pravnih propisa i opštih akata koji se međusobno razlikuju po pravnoj snazi, potom po sadržini, odnosno karakteru tog akta s obzirom na vrstu materije koja je njime regulisana.

Nakon formiranja Vlade Republike Srbije, nekoliko puta su vršene promene u pravnom poretku koji se odnosi na unutrašnje poslove kao i bezbednosno-obaveštajne poslove. Sistem bezbednosti a time i poslovi obezbeđenja i zaštite štićenih ličnosti bili su izvorno regulisani Zakonom o ministarstvima, kao i Zakonom o unutrašnjim poslovima. Treba naglasiti da nakon formiranja nove republičke vlade, u januaru 2001. godine, pravni poredak i pravni režim u ovoj oblasti nije menjan, odnosno važili su zakoni doneti u prethodnom periodu. Odredbe zakona o Ministarstvu unutrašnjih poslova poslednji put su menjane 21. jula 1991.[1] godine kada je između ostalog definisano da ovo ministarstvo obavlja one poslove državne uprave koji se odnose na zaštitu bezbednosti Republike Srbije, te otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje ustavom utvrđenog poretka kao i obezbeđivanje određenih ličnosti i objekata.[2] Pored ovih nadležnosti, u navedenom periodu Ministarstvo unutrašnjih poslova moglo je vršiti i druge poslove i zadatke, ali pod uslovom da je takvo ovlašćenje, odnosno nadležnosti za njihovo vršenje dobilo od zakonodavca. Drugim rečima, niti jedan državni organ, niti jednim drugim aktom, nije mogao proširiti nadležnosti ovom ministarstvu. U obrnutom pravcu, u pravcu umanjenja nadležnosti, nije bilo pravnog osnova.

Novi zakon je donet 2002. godine[3] i u pogledu nadležnosti i organizacije samog ministarstva nije doneo ništa novo, štaviše odredbe o Ministarstvu unutrašnjih poslova doslovce su prepisane iz prethodnog propisa.Tadašnja organizaciona struktura i skup nadležnosti podrazumevali su dva osnovna resora u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova: Resor javne bezbednosti i Resor državne bezbednosti. Otuda su nadležnosti samog ministarstva raspodeljene na ova dva resora.

Novina nastaje donošenjem Zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji[4] kada iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova bivaju izdvojene dotadašnje nadležnosti koje se odnose na zaštitu bezbednosti Republike Srbije i otkrivanje i sprečavanje delatnosti usmerenih na podrivanje ili rušenje Ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije.[5] Od tog momenta poslovi i zadaci koji su činili celinu, podeljeni su na dva samostalna subjekta - Ministarstvo unutrašnjih poslova kao državni organ i Agenciju kao posebnu organizaciju, čiji se odnosi zasnivaju na principima saradnje.

Razlog formiranja posebne organizacije - Agencije, koji je u obrazloženju zakonskog predloga naveden, jeste nastavak reformi u oblasti unutrašnjih poslova, a zatim i veća efikasnost i zakonitost u obavljanju ovih poslova.

S obzirom na to da je došlo do promene u nadležnosti samog Ministarstva unutrašnjih poslova, bilo je neophodno tu činjenicu konstatovati i zakonom, što je i učinjeno tek 2. aprila 2003. godine. Donošenjem Zakona o BIA, nastale su zakonske obaveze za određene državne organe. Najpre, propisan je zakonski rok od 90 dana u kome su morali biti doneti svi podzakonski akti potrebni za sprovođenje ovog zakona. Ovakva obaveza, odnosila se na sve one organe kojih se ticalo formiranje same Agencije - dakle i Agenciju, ali i Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Druga obaveza koja nedvosmisleno proizlazi iz promena u pravnom poretku jeste usaglašavanje zakona o ministarstvima sa novonastalim promenama u nadležnostima. Imajući u vidu da je novi zakon o ministarstvima donet tek 2. aprila, nedvosmisleno se može konstatovati da je period od 19. jula 2002. godine (tačnije 27. jula kada je Zakon o Bezbednosno-informativnoj agenciji stupio na snagu i počeo da proizvodi pravno dejstvo) pa do aprila 2003. godine bio period nausaglašenosti u pravnom poretku, jer su do tada Ministarstvo unutrašnjih poslova i Bezbednosno-informativna agencija imali iste nadležnosti u onom delu koji se odnosio na zaštitu Republike Srbije i sprečavanje podrivanja ili rušenja ustavnog poretka (ova se pojava naziva pozitivan sukob nadležnosti).

Bezbednosno-informativna agencija je ovim zakonom samostalna agencija (član 1), nastala izdvajanjem određenih nadležnosti i funkcija iz Ministarstva unutrašnjih[6] poslova, pri čemu je stekla svojstvo pravnog lica (član 3).

Direktor rukovodi radom Agencije, a njega postavlja i razrešava Vlada Republike Srbije (član 5). Zakonom je izričito propisano da se u Agenciji obrazuju posebne organizacione jedinice (član 6) čime je organizaciona struktura Agencije segmentarno struktuirana. Pri tome, istovremeno su propisana načela na kojima Agencija mora počivati: to su ona načela koja se primenjuju u ministarstvima i posebnim organizacijama ( a Agencija jeste po svom pravnom statutu posebna organizacija). Međutim, istovremeno je zakonom ostavljena mogućnost, s obzirom na specifičnosti poslova i zadataka, da organizaciona struktura Agencije bude prilagođena specifičnostima određenih poslova.

Imajući u vidu organizacione potrebe Agencije, kao i specifičnost njenih poslova i zadataka, direktoru Agencije propisane su određene normativno-instruktivne nadležnosti. Naime, on ima zakonsko pravo da (član 8) internim uputstvima bliže uređuje pojedina pitanja koja se odnose na: unutrašnju organizaciju; na obavljanje određenih poslova iz delatnosti Agencije; kao i da daje obavezne instrukcije o načinu obavljanja određenih poslova.

Odnosi prema drugim državnim organima[уреди]

Neposrednim odnosima Agencija je vezana za Narodnu skupštinu Republike Srbije, za Vladu Republike Srbije, kao i za Ministarstvo unutrašnjih poslova.

Prva veza sa Vladom Republike Srbije proizlazi iz vladinog ovlašćenja da postavlja i razrešava direktora Agencije (član 5). Druga veza proističe iz činjenice da Vlada donosi načelne stavove i smernice koje se odnose na bezbednosno-obaveštajnu politiku (član 18) i obavezuju Agenciju da ih se pridržava u svom radu, tako da Vlada, pored zakona, propisuje određene okvire rada Agencije.

Napokon, treći vid veze je obaveza direktora Agencije da dva puta godišnje Vladi podnosi izveštaj o radu Agencije i stanju bezbednosti u državi (član 17).

Odnos Agencije prema Narodnoj skupštini Republike Srbije definisan je obavezom direktora Agencije (član 17), da kao i Vladi, podnosi najmanje dva puta godišnje izveštaj o radu agencije kao i o stanju bezbednosti u Republici Srbiji.

Poseban odnos Agencija ima sa Ministarstvom unutrašnjih poslova pri čemu se razlikuju dve situacije: prva podrazumeva redovne odnose, dok se druga vezuje za izuzetne prilike i takvi odnosi predstavljaju izuzetak od pravila.

Redovni odnosi (član 16) različite oblike saradnje koji moraju uzajamno biti uređeni posebnim aktom - sporazumom. Njime je potrebno bliže odrediti - definisati vidove saradnje, kao i definisati na koji način će saradnja biti ostvarivana u pitanjima koja su od interesa za bezbednost i ustavni poredak Republike Srbije, kao i u onim pitanjima vezanim za bezbednost ljudi i imovine.

Pored redovnih postoje i vanredni odnosi koji se pojavljuju kao izuzetak, kada nastanu posebni razlozi koji se tiču bezbednosti Republike Srbije. Tada, Agencija ima zakonsko pravo - mogućnost da preuzme i neposredno vrši poslove koji su u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova. Zakon drugim rečima daje pravni osnov za preuzimanje, a da bi do njega došlo neophodno je donošenje Odluke o preuzimanju i obavljanju koju zajednički donose direktor Agencije i ministar unutrašnjih poslova. Ako u ovom slučaju nastane kakav spor - sukob nadležnosti, Vlada Republike Srbije je nadležna da ga reši.

Zakonodavac je propisao i način na koji radnici Agencije obavljaju poslove preuzete od Ministarstva unutrašnjih poslova - to moraju činiti na isti način i po pravilima koja važe za pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova.

Bezbednosno-informativna agencija ne mora biti u odnosima samo sa pomenutim državnim organima. Naime, zakonodavac je omogućio da kontrolu vrši svaki onaj organ kome se ovakva nadležnost propiše zakonom ili drugim propisom (član 3 stav 1) čime je ostavljena mogućnost da se pored drugih organa propišu i drugi vidovi kontrole rada Agencije.

Uputstvo o obaveznim oblicima i načinu ostvarivanja saradnje Bezbednosno-informativne agencije i Ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove. Doneli su 24. decembra 2002. godine, direktor Agencije i ministar unutrašnjih poslova, kojim su definisani međusobni oblici saradnje. Uputstvom je propisano 5 osnovnih oblika saradnje, ali su regulisani i drugi odnosi koji nastaju na osnovu ovakve saradnje:

1. međusobno obaveštavanje - oba organa su obavezna da se međusobno obaveštavaju. Istovremeno su definisani i načini obaveštavanja: putem ustupanja podataka i saznanja koji su značajni za razrešenje onih činjenica koje su neposredno vezane za obavljanje poslova iz delokruga rada oba organa a posebno ako se odnose na sledeće poslove:

- na aktivnosti pojedinaca, grupa i organizacija ali pod uslovom da je prisutan element organizovanog kriminala onako kako je definisan u članu 3 Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala („Element organizovanog kriminala u smislu ovog zakona, postoji kada postoji neki od elemenata udruživanja radi vršenja krivičnih dela određenih saveznim zakonom (član 254. KZ SRJ), dogovor za izvršenje krivičnog dela određenog saveznim zakonom (član 253. KZ SRJ) ili zločinačko udruživanje (član 227 KZ RS“) i da pored nabrojanog postoji element inostarnosti;
- na aktivnosti pojedinaca, grupa i organizacija usmerenih na izvršenje krivičnih dela iz člana 2. gore pomenutog Zakona (1. krivična dela protiv ustavnog uređenja ili bezbednosti SRJ, 2. protiv čovečnosti i međunarodnog prava; 3. falsifikovanje i pranje novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, nedozvoljena trgovina, nedozvoljena trgovina oružjem, municijom ili ekspolzivnim materijama, trgovina ljudima, razbojništvo, razbojnička krađa, davanje i primanje mita, iznuda i otmica; 4. druga krivična dela za koja je kao najmanja zaprećena kazna zatvora u trajanju od najmanje pet godina;
- na unutrašnji i međunarodni terorizam,
- na krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava,
- na ugrožavanje bezbednosti i ustavom utvrđenog poretka Republike Srbije,
- na ugrožavanje ekonomskih osnova zemlje i korupciju većeg obima,
- na ilegalno naoružavanje, kao i stvaranje paravojnih i parapolicijskih formacija,
- na podatke iz krivičnih, prekršajnih i operativnih evidencija i evidencije o stanjima i statusima fizičkih i pravnih lica, i drugih državnih organa.

2. obezbeđivanje različitih neposrednih oblika pomoći - pod ovim se podrazumeva fizička, stručna, tehnička i druga pomoć, ali na osnovu prethodnog dogovora direktora Agencije i ministra unutrašnjih poslova. Ovakvu je pomoć moguće pružiti i dogovorom nekih drugih lica koja odrede direktor Agencije i ministar.

3. isprave - izrada i davanje na korišćenje onih isprava koje izdaje Ministarstvo unutrašnjih poslova a koje su Agenciji potrebne za obavljanje poslova iz svog delokruga.

4. razjašnjavanje činjenica i okolnosti - neposredno uključivanje službenika oba organa i razjašnjavanje onih činjenica i okolnosti do kojih su pripadnici jednog od ova dva organa došli vršeći svoje poslove i zadatke, pod uslovom da te činjenice i okolnosti mogu biti od značaja za vršenje poslova i zadataka onog drugog organa.

5. rešavanje međusobnih zahteva - svi međusobni zahtevi koji se odnose na davanje saglasnosti, na odluke ili provere a koje su potrebne za izdavanje oružanog lista, dozvola, državljanstva, viza, zasnivanja radnog odnosa kao i vršenja drugih poslova iz redovnih delatnosti. Svi ovi zahtevi se moraju prioritetno rešavati.

6. nesmetano kretanje - pripadnici Agencije imaju pravo da se nesmetano kreću i borave u graničnom pojasu i preko graničnih prelaza, kao i da im u vezi sa tim bude pružena sva neophodna stručna, tehnička i druga pomoć.

Drugi deo ovog uputstva čine odredbe kojima se utvrđuje metodologija kojom će se prethodno propisani oblici saradnje ostvarivati, kao i aktivnosti koje prate propisane oblike saradnje. Tako su oba organa, i Agencija i Ministarstvo obavezni da vode evidenciju o svakom aktu saradnje koji je propisan ovim uputstvom.

Oba organa se međusobno izveštavaju o merama i radnjama koje se preduzimaju u propisanim oblicima saradnje - ili drugim rečima, podnose tzv. obostrane izveštaje o svakom aktu saradnje koji je preduzet. Pored ovoga razmenjuju operativnu i krivično - procesnu dokumentaciju koja je vezana za postupanje po tim informacijama i zahtevima - drugim rečima pravi se arhiva o prikupljenim dokumentima na osnovu saradnje.

Nadalje u hitnim slučajevima pripadnik Agencije, od pripadnika Ministarstva može tražiti neposrednu fizičku, stručnu i tehničku pomoć koja je vezana za uslove iz delokruga Agencije. Pripadnik Ministarstva unutrašnjih poslova dužan je da pomoć pruži u skladu sa zakonom i propisanim pravilima službe.

Oba organa mogu pružiti stručnu, tehničku ili fizičku pomoć pojedincima - licima koja su od značaja za rad Agencije ili Ministarstva. Međutim, ovaj vid saradnje nije automatski primenljiv - da bi do njega došlo, potrebno je da ovlašćeni rukovodilac organa ili ovlašćeno lice uputi zahtev.

Agencija je obavezna da u pisanoj formi Ministarstvu dostavi sve podatke do kojih dođe u vršenju kontraobaveštajne delatnosti koji po svojoj prirodi spadaju u delokrug Ministarstva unutrašnjih poslova. Pored ovoga, na zahtev Ministarstva, Agencija pruža kontraobaveštajnu zaštitu onim licima za koje to zahteva Ministarstvo a za Ministarstvo su značajni, odnosno takvu vrstu zaštite i radnih mesta koje su od interesa za Ministarstvo.

Oba organa imaju obavezu da telekomunikacioni sistem drže u stanju usklađenosti i funkcionalnosti i da ih zajedno razvijaju, i da tim povodom razvijaju i grade jedinstvene sisteme kriptozaštite.

Agencija pruža usluge u vezi primene i eksploatacije operativno-tehničkih mera i sredstava, i o tom podnosi izveštaj Ministarstvu. Ovaj vid pružanja usluga se odvija na osnovu zahteva Ministarstva i prethodnog dogovora direktora Agencije i ministra.

Rukovodilac organizacione jedinice u Agenciji odnosno Ministarstvu može u hitnim slučajevima i neposredno da obavesti nadležnog starešinu drugog organa o podacima i saznanjima do kojih je došao vršeći poslove iz svog delokruga, po prethodno pribavljenoj saglasnosti direktora Agencije, odnosno Ministarstva, ili drugog ovlašćenog lica (koga ovlaste direktor ili ministar).

Postoji obaveza oba organa da u roku od 15 dana od dana donošenja ovog uputstva formiraju radno telo za saradnju, koje je po svom karakteru stalno i koje će koordinirati ovim uputstvom propisanu saradnju na osnovu ovog uputstva. Ovo radno telo ima jasne nadležnosti da prati i analizira postupanje i Agencije i Ministarstva po svim zahtevima za saradnju koji su propisani ovim uputstvom, da razmatra prigovore i da daje predloge za rešavanje pitanja od značaja za saradnju. Ovo telo će tromesečno, kada to zahteva direktor, odnosno ministar podnositi njima ili drugim ovlašćenim licima izveštaj o ostvarivanju saradnje.

Propisana su i načela po kojima se saradnja između pripadnika Agencije i Ministarstva mora obavljati: profesionalno, uz uzajamno poštovanje, kolegijalnost i tolerantnost.

Oba organa se međusobno obaveštavaju o krivičnim delima, kao i o prekršajima i drugim kažnjivim radnjama koje su izvršili pripadnici drugog državnog organa.

U pogledu obostrane obaveze formiranja radne grupe u roku od 15 dana od dana donošenja ovog uputstva, Komisija je nepobitno utvrdila da je Agencija 27. decembra 2002. godine, poštujući navedeni rok odredila trojicu svojih predstavnika u zajedničko radno telo. Ministarstvo je predstavnike iz svog sastava za članstvo u ovoj komisiji odredilo 21. jula 2003. godine, odnosno 7 meseci nakon isteka predviđenog roka[7].

Uputstvo o načinu obavljanja poslova obezbeđenja određenih ličnosti i objekata, od 31. jula 1995. godine. Analiza ovog opšteg akta podrazumeva nekoliko prethodnih napomena. Najpre, ovim Uputstvom su propisane radnje, mere i aktivnosti kojima se neposredno izvršava jedna zakonska nadležnost: zaštita određenih ličnosti i objekata. U vreme donošenja ovog Uputstva (31. jula 1995. godine, doneta od strane ministra unutrašnjih poslova), pomenuta zakonska nadležnost pripadala je Ministarstvu unutrašnjih poslova u okviru kojeg su postojala dva resora - Resor javne i Resor državne bezbednosti. Samim Uputstvom, imajući tu činjenicu u vidu, propisane su konkretne obaveze oba resora, u pogledu zaštite određenih ličnosti i objekata. Važna i ključna promena nastaje formiranjem Bezbednosno informativne agencije. Od tada poslovi zaštite ličnosti i objekata ostaju u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, pa sledstveno tome, pomenuto Uputstvo se odnosi samo na Ministarstvo unutrašnjih poslova, jer ono - Uputstvo predstavlja sprovedbeni akt, akt izvršenja zakonske nadležnosti - zaštite ličnosti i objekata. Drugim rečima Agencija više nije bila obavezana odredbama ovog Uputstva, s obzirom da joj i nije pripadala nadležnost zaštite ličnosti i objekata. Štaviše, da je Agencija postupala u skladu sa Uputstvom, ona bi postupala protivzakonito.

Drugi problem međutim, odnosi se na same mere sadržane u Uputstvu. Naime, ono je jasno propisivalo da se preduzimaju one radnje za koje je u vreme njegovog donošenja jedino bio nadležan i osposobljen Resor državne bezbednosti. Nakon donošenja zakona o BIA-i, javila se pravna praznina i protivurečnost - organ koji je jedini nadležan da vrši određene poslove i zadatke i što je još važnije koji je osposobljen da ih vrši, više ih ne može vršiti u poslovima zaštite ličnosti i objekata jer za to više nije nadležan, odnosno ne postoji.

Uputstvom su detaljno propisane mere i radnje koje se primenjuju u funkciji zaštite ličnosti. One su podeljene po više kriterijuma: 1. prema činjenici koji subjekt ih primenjuje - na mere koje primenjuje Resor javne, odnosno Resor državne bezbednosti, 2. prema vrstama mera i radnji koje se preduzimaju, 3. prema stepenu bezbednosti koji se primenjuje.

Uputstvom su određene mere i radnje kao i delokrug organizacionih jedinica. Iz kruga dole pomenutih mera i radnji, kasnije se Uputstvom vrši precizna raspodela nadležnosti između dva resora.

Valja napomenuti da je subjektima koji preduzimaju propisane mere i radnje ostavljeno na stručnu i operativnu procenu da se opredele koje mere će u konkretnom slučaju preduzeti, no iz Uputstva se nikako ne može zaključiti da se mere ne mogu preduzimati. Opredeljene su sledeće grupe mera:

1. Operativno-preventivne mere i radnje - ove mere i radnje se preduzimaju radi blagovremenog otkrivanja i sprečavanja dejstva unutrašnjih ekstremista i terorista, stranih obaveštajnih službi i međunarodnih terorističkih organizacija, koje su usmerene na ugrožavanje lične bezbednosti štićenih lica, kao i ugrožavanje određenih objekata;

2. Mere fizičkog obezbeđenja - primenjuju se radi neposrednog obezbeđenja štićenih lica i objekata;

3. Protiv-diverzione, preventivno-tehničke i protivpožarne mere i radnje - preduzimaju se radi otkrivanja i uklanjanja eksplozivnih, zapaljivih, radioaktivnih i drugih opasnih materija, otkrivanja i uklanjanja prislušnih sredstava, ustanovljavanja i uklanjanja tehničkih neispravnosti na uređajima i instalacijama i sprečavanja tajnog ili nasilnog prodiranja u objekte, prostorije, kase i sl;

4. Biološko - hemijske mere zaštite - primenjuju se radi pronalaženja i uklanjanja bioloških i hemijskih materija štetnih po zdravlje štićenih ličnosti;

5. Mere zdravstvene zaštite - radi ostvarivanja zdravstvene zaštite štićenih lica.

Prema Uputstvu, a u skladu sa činjeničnim stanjem i realnom situacijom u obavljanju poslova obezbeđenja, Resor državne bezbednosti je bio obavezan da preduzima sledeće mere i radnje:

1) praćenje namera i planova, istraživanje sredstava i metoda delovanja unutrašnjih ekstremista i terorista, stranih obaveštajnih službi i međunarodnih terorističkih organizacija a radi prikupljanja podataka i obaveštenja koja su od značaja za bezbednost i u vezi sa tim da preduzima potrebne mere obezbeđenja;

2) obaveštavanje nadležne organizacione jedinice Ministarstva, kao i drugih organa o programu boravka i putovanja štićenih lica radi blagovremenog preduzimanja mera obezbeđenja;

3) obavljanje operativno-bezbednosnog snimanja i preduzimanje operativno-preventivnih bezbednosnih mera u odnosu na lica, područja, objekte i trase;

4) proveravanje podataka za ona lica koja se stalno ili povremeno angažuju na poslovima koji su od značaja za obezbeđenje, kao i proveravanje lica koja prebivaju ili borave u neposrednoj blizini objekta u kome borave štićena lica;

5) organizuje i vrši bezbednosnu zaštitu i onih lica koja su zaposlena u objektima koje koristi štićeno lice, kao i onih kategorija lica koja po svojoj profesionalnoj aktivnosti dolaze u kontakt sa štićenim licima;

6) organizuje i obavlja poslove biološke, hemijske i zdravstvene zaštite određenih ličnosti i objekata;

7) obavlja bezbednosnu pripremu lica koja se angažuju na zadacima obezbeđenja;

8) sačinjava procenu bezbednosne situacije, predlaže stepen bezbednosnih mera, sačinjava Plan obezbeđenja iz svog delokruga i stara se o njegovom sprovođenju;

9) ostvaruje saradnju i usaglašava mere obezbeđenja sa predstavnicima stranih službi bezbednosti;

10) primenjuje zaštitna protivprislušna operativno-tehnička sredstva i preduzima mere za sprečavanje ugradnje i otkrivanje ugrađenih prislušnih sredstava;

11) učestvuje u pregledu ispravnosti objekata, električnih instalacija na objektu i otklanjanju utvrđenih nedostataka;

12) preduzima mere kojima se sprečava tajno ili nasilno prodiranje u objekte, prostorije, kase i sl;

Ovo međutim nisu sve mere i radnje koje je Resor državne bezbednosti bio ovlašćen i obavezan da preduzima, s obzirom na to da je Uputstvom predviđeno da je Resor državne bezbednosti ovlašćen da preduzima i sve druge potrebne mere i radnje u obavljanju poslova obezbeđenja.

Resor javne bezbednosti je, prema Uputstvu, u obavljanju poslova obezbeđenja bio obavezan i ovlašćen da preduzima sledeće mere i radnje:

1) preventivno delovanje i ostvarivanje nadzora nad određenim kategorijama lica, pre svega nad potencijalno opasnim licima i licima sklonim pretnjama i nasilju, kao i preduzimanje potrebnih mera za sprečavanje njihovih aktivnosti koje su usmerene na ugrožavanje bezbednosti štićenih lica i objekata;

2) prikupljanje obaveštenja koja su od značaja za bezbednosnu zaštitu i na osnovu toga preduzima potrebne mere zaštite;

3) obavlja operativno-bezbednosna snimanja kao i fizičko obezbeđenje objekata koji se stalno ili povremeno koriste od strane štićenih lica, kao i uže i šire okoline ovih objekata, trase kretanja i prevoznih sredstava štićenih lica;

4) preduzima potrebne mere prema određenim licima poput privođenja, pozivanje na izdržavanje izvršnih kazni i sl;

5) obavlja pojačanu kontrolu prevoznih sredstava, lica i prtljaga u svim vrstama saobraćaja;

6) obavlja pojačanu kontrolu prelaženja državne granice;

7) obavlja kontrolu prijavljivanja prebivališta i boravišta;

8) obavlja kontrolu nabavljanja, držanja i nošenja oružja i municije i prenošenja oružja preko državne granice;

9) obavlja kontrolu proizvodnje, prometa i čuvanja eksploziva i zapaljivih tečnosti i gasova;

10) obavlja poslove protivdiverzione, preventivno-tehničke i protivpožarne zaštite;

11) na osnovu procene bezbednosne situacije sačinjava Plan mera obezbeđenja iz svog delokruga i stara se o njihovom sprovođenju;

12) daje eskort po potrebi prema proceni situacije.

Kao i Resor državne, tako i Resor javne bezbednosti pored propisanih može preduzeti i druge mere i radnje koje su potrebne kada se vrše poslovi obezbeđenja štićenih lica i objekata.

Konkretna primena propisanih mera i radnji kojima se štićeno lice obezbeđuje su stepenovane prema intenzitetu, obimu primene, kao i prema vrsti mera i radnji koje se primenjuju. Predviđena su četiri stepena, a koji će konkretno biti primenjen zavisi od sledećih faktora koje propisuje Uputstvo:

1. od akata nadležnih republičkih organa kojima se imenuju ličnosti koje se obezbeđuju i štite,

2. od procene bezbednosne situacije,

3. od drugih činjenica i okolnosti koje su od značaja za bezbednosnu zaštitu određenih ličnosti.

Dakle, na osnovu ova tri elementa opredeljuje se i stepen zaštite koji stupa na snagu na osnovu predloga Resora državne bezbednosti (tačka 13, stav 8 Uputstva).

Prvi stepen mera obezbeđenja podrazumevao je maksimalno angažovanje snaga i sredstava i primenu mera i propisanih radnji. U okviru prvog stepena obezbeđenja određene su sledeće grupe mera: a) operativno - preventivne mere[8], b) mere fizičkog obezbeđenja[9], v) protivdiverzione, preventivno-tehničke i protivpožarne mere[10], g) biološko - hemijske mere[11] i d) mere zdravstvene zaštite[12].

Drugi stepen mera obezbeđenja podrazumeva primenu svih potrebnih preventivnih operativno-preventivnih mera, obezbeđenje glavnih pravaca kretanja i punktova sa smanjenim snagama u odnosu na prvi stepen, a zavisno od konkretne situacije i primenu protivdiverzionih, preventivno-tehničkih, protivpožarnih, biološko-hemijskih i zdravstvenih mera prema potrebi ili na zahtev. U okviru drugog stepena obezbeđenja propisane su sledeće grupe mera: a) operativno-preventivne mere, b) mere fizičkog obezbeđenja, v) protivdiverzione, preventivno-tehničke i protivpožarne mere i g) mere zdravstvene zaštite. U ovom stepenu obezbeđenja nije predviđeno preduzimanje biološko-hemijskih mera.

Treći stepen obezbeđenja podrazumeva sledeće grupe mera: a) operativno-preventivne mere, b) mere fizičkog obezbeđenja i v) mere zdravstvene zaštite. Za ovaj stepen obezbeđenja nisu predviđene protivdiverzione, preventivno-tehničke i protivpožarne mere, kao ni mere zdravstvene zaštite.

Četvrti stepen obezbeđenja podrazumeva sledeće grupe mera: a) operativno-preventivne mere i b) mere fizičkog obezbeđenja. Druge mere obezbeđenja se primenjuju ako i kada postoje posebni bezbednosni razlozi ili ako to određene ličnosti zahtevaju, pri čemu je nejasno da li je reč o licima koja se bave obezbeđenjem ili to mogu biti i sama štićena lica koja će takav zahtev podneti.

Samim Uputstvom je predviđena mogućnost preduzimanja i pojačanih mera u odnosu na propisane ako to nalaže bezbednosna situacija, a mere po prvom, drugom, trećem i četvrtom stepenu ne garantuju punu bezbednost štićenih ličnosti.

Treba imati u vidu da ovim Uputstvom nisu bliže određeni treći i četvrti stepen obezbeđenja kako je to učinjeno sa prvim i drugim, nego su samo pobrojane mere i radnje koje se imaju preduzeti u svakom od njih.

S obzirom na okolnosti pod kojima je izvršen atentat na predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića želimo da podsetimo šta podrazumevaju mere fizičke zaštite po prvom stepenu obezbeđenja:

1. fizičko obezbeđenje objekata koji se stalno ili povremeno koriste i to njihove uže i šire okoline, u zoni dometa savremenog oružja koje teroristi koriste za izvođenje atentata; 2. fizičko obezbeđenje trase kretanja, objekata na trasi i terena, tako da se ostvari potpuni uvid u zoni dometa savremenog oružja i eksplozivnih sredstava koja teroristi koriste za vršenje atentata i drugih oblika nasilja a po potrebi i šire po dubini, zavisno od konkretne ocene, vremenskih uslova, konfiguracije terena i drugih faktora, s tim što se pri vršenju fizičkog obezbeđenja objekata, trase kretanja i terena koriste naoružanje, oprema i tehnička sredstva koja obezbeđuju blagovremeno otkrivanje i sprečavanje terorističkih akata uperenih na ugrožavanje lične bezbednosti određenih ličnosti ili remećenje normalnog odvijanja akcije.

Uputstvo predviđa da se kao obavezni sačinjavaju Planovi obezbeđenja za određene ličnosti i delegacije, odnosno za sve one subjekte kojima se na osnovu ovog Uputstva pruža obezbeđenje. Tako je za štićene ličnosti predviđeno da se sačinjavaju stalni planovi obezbeđenja. Ove planove sačinjavaju organizacione jedinice resora javne i državne bezbednosti sa sekretarijatima unutrašnjih poslova i centrima Resora državne bezbednosti.

Uputstvom je takođe propisano da ministar unutrašnjih poslova, između ostalog, određuje stepen obezbeđenja koji će se primenjivati za zaštitu određenih ličnosti.

Komisija je konstatovala da je 2. aprila 2002. godine donet akt pod nazivom „Dosije obezbeđenja objekata“ koji predstavlja Plan obezbeđenja objekata, između ostalog i plan obezbeđenja zgrade vlade Republike Srbije, ulica Nemanjina 11, i time je u pogledu obezbeđenja objekta izvršena obaveza iz pomenutog Uputstva. Primerak ovog Plana koji je dostavljen Komisiji je autorizovan, odnosno poznato je lice - rukovodilac koji je doneo propis.

Komisija je konstatovala da je jula 2002. godine donet akt pod nazivom „Plan mera bezbednosne zaštite predsednika Vlade dr Zorana Đinđića“, čime je ispunjena obaveza iz pomenutog Uputstva. Primerak koji je dobila Komisija je neautorizovan, odnosno na sebi ne poseduje elemente na osnovu kojih bi Komisija mogla utvrditi da je dokument autentičan.

Komisija je primila Izveštaj o Pravilniku o unutrašnoj organizaciji Resora državne bezbednosti od 22.11.1999. godine, zatim Pravilnik o izmeni i dopuni Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji Resora državne bezbednosti od 22.06.2000. godine i Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnoj organizaciji Resora državne bezbednosti od 27.02.2001. godine koji se odnose na delokrug rada 6. Uprave RDB-a. Komisija je konstatovala da je dostavljen samo deo Pravilnika o unutrašnoj organizaciji Resora državne bezbednosti, odnosno samo deo akata koji se odnose na organizaciju Resora koji je ukinut formiranjem Bezbednosno-informativne agencije. Uvid Komisije je zbog toga nepotpun, i osim konstatacije da je reč samo o izvodima Pravilnika, Komisija nije u mogućnosti da zauzme bilo kakav stav o organizaciji bivšeg Resora državne bezbednosti.

Pored izvoda iz pomenutih akata, Komisija je dobila i izvod iz Uputstva o pravilima rada Bezbednosno-informativne agencije (donetog 01.10.2002. godine), i to članove 3, 23, 38, 50 i 51. Komisija je na osnovu uvida u navedene izvode nedvosmisleno utvrdila da se Bezbednosno-informativna agencija bavila, odnosno da je vršila stručne poslove i zadatke koji se odnose na preventivnu i kontraobaveštajnu, bezbednosnu i protivprislušnu zaštitu određenih ličnosti, organa, objekata, radnih mesta, manifestacija i drugih javnih skupova od posebnog interesa za Republiku Srbiju, kao i šefova stranih država i vlada i stranih delegacija u zvaničnoj poseti, diplomatsko-konzularnih i specijalnih misija stranih država i međunarodnih vladinih organizacija, u skladu sa zakonom, propisima i drugim aktima Vlade. Komisija je konstatovala da nadležnosti propisane ovim Uputstvom nisu u skladu sa Zakonom o Bezbednosno-informativnoj agenciji, kao ni sa Zakonom o ministarstvima, s obzirom da Agencija prema pozitivnim propisima nije mogla pružati zaštitu domaćim štićenim licima, što je zakonska nadležnost Ministarstva unutrašnjih poslova.

III Okolnosti, činjenice i događaji koji su po oceni Komisije uticali na organizaciju i funkcionisanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade dr Zorana Đinđića[уреди]

Zatečeno stanje[уреди]

Izborom Vlade Republike Srbije 27. januara 2001. godine, za ministra unutrašnjih poslova izabran je Dušan Mihajlović. Na prvoj konstitutivnoj sednici Vlade Republike Srbije istoga dana, doneta je samo još jedna odluka, a to je smena Radeta Markovića sa mesta nečelnika Resora državne bezbednosti (dalje RDB). Time je nova vlast želela da jasno stavi do znanja da insistira na diskontinuitetu sa prošlošću. Na mesto novog načelnika RDB postavljen je Goran Petrović, a za zamenika Zoran Mijatović.

Novoizabrani ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović preuzeo je dužnost od tri kooministra unutrašnjih poslova koji su vršili tu funkciju u prelaznoj Vladi, odnosno Bože Prelevića, Stevana Nikčevića i Slobodana Tomovića. Prelazna Vlada nije donela ni jednu meru suštinskog karaktera u odnosu na MUP Srbije i u MUP-u nije došlo do promena u personalnom smislu, pre svega zbog političkog stava prelazne Vlade u kojoj je jedan od kooministara bio predstavnik bivšeg režima. Dušan Mihajlović je naveo sledeće probleme sa kojima se suočilo novo ministarstvo. Prvo, pobuna na jugu Srbije u opštinama Bujanovac, Preševo i Medveđa, gde je bio angažovan veliki broj policajaca, između 4500 i 5000, u borbi protiv terorista i očuvanju javnog reda i mira.

Drugo, već u prelaznoj Vladi pokušano je da se da odgovor na pitanje ko je u prethodnom periodu izvršio teške zločine sa političkom pozadinom, kao što su slučajevi Stambolić, Ćuruvija, Ibarska magistrala, pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, kao i ostale nerazrešene zločine, ubistvo direktora JAT-a, generalnog sekretara JUL-a, šefa kriminalističke policije Beograda, načelnika javne bezbednosti, saveznog ministra za odbranu. U periodu prelazne Vlade je formirana radna grupa koja je od strane medija nazvana „Poskok“. Međutim, da bi se ovi poslovi uspešno obavili bile su potrebne krupne kadrovske i strukturalne promene u MUP-u.

Sam sistem je tražio reorganizaciju, posebno što je jedan broj novoizabranih političara insistirao na tome da ih obezbeđuju isti ljudi koji su ih obezbeđivali dok su bili opozicija. Objektivno štićene ličnosti imale su veće poverenje u te ljude nego u pripadnike MUP-a, posebno Resora državne bezbednosti. To će kasnije dovesti do izvesnih tenzija, što je pokušano da se reši tako što su ti ljudi, kad god je to bilo moguće, bili primani u radni odnos u MUP Republike Srbije, uz prethodnu proveru. Dodatni problem predstavljala je činjenica da su, neposredno posle promena 5. oktobra 2000, pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) lično obezbeđivali neke od političara DOS-a. Oni su bili deo tima koji ih je štitio. Tako je JSO bila angažovana i na poslovima obezbeđenja pojedinih lica, ali i na poslovima očuvanja javnog reda i mira na jugu Srbije. Upravo činjenica de je JSO već bila angažovana na poslovima bezbednosti na jugu Srbije dovela je do kompromisa u postavljenju rukovodilaca u RDB-u. Milorad Bracanović postavljen je za načelnika Sedme uprave uprkos protivljenju novih rukovodilaca RDB-a. Budući da je imao uvid u tehničke mere koje je primenjivao RDB, prema iskazu više sagovornika, postoji moguća predpostavka da je zbog bliskosti Milorada Bracanovića sa JSO, rukovodstvo JSO imalo mogućnost punog uvida u primenu, tajne primene tehničkih mera i radnji.[13]

S obzirom da se u vezi sa JSO postavljaju brojna pitanja, uzimajući u obzir ulogu te jedinice u atentatu na predsednika Vlade dr Zorana Đinđića, smatramo da je potrebno da izvršimo analizu JSO. Pre toga, potrebno je ipak ukazati na rezultate aktivnosti prelazne Vlade u borbi protiv organizovanog kriminala, posebno uzimajući u obzir da je već tada postalo jasno da je vodeća kriminalna grupa u Srbiji bio tzv. Zemunski klan.

Zemunski klan[уреди]

Pokušavajući da reši nerešena ubistva iz prethodnog perioda, prelazna Vlada je formirala radnu grupu u okviru MUP-a koju su neki mediji nazvali „Poskok“. Ova grupa je imala za cilj da analizira kriminalne strukture u Srbiji koje bi mogle biti izvršioci tih ubistava. U osnovi ona je imala za cilj borbu protiv organizovanog kriminala. Grupa je formirana 23. novembra 2000. godine, i njom je rukovodio pukovnik Mile Novaković. U grupi se nalazilo 15 lica. Rukovodioci grupe su obišli neke od susednih zemalja i razgovarali sa predstavnicima njihovih ministarstava unutrašnjih poslova da bi stekli uvid u to kako se oni bore protiv organizovanog kriminala, što je bio i jedan od prvih pokušaja da se ostvari regionalna saradnja u borbi protiv organizovanog kriminala. Radna grupa je postigla određene uspehe kao što je otkrivanje počinilaca nekih otmica (Krstović, Matijević). Radna grupa je istovremeno stekla vrlo jasnu sliku da je vodeća kriminalna grupa u Srbiji takozvani Zemunski klan na čijem se čelu nalazio Dušan Spasojević. Kako u svom iskazu navodi Mile Novaković, radilo se o izuzetno dobro organizovanoj i agresivnoj kriminalnoj grupi koja je organizovala otmicu Miroslava Miškovića. S obzirom na značaj ove otmice, MUP Srbije je organizovao široku akciju traganja za počiniocima. Mišković je pušten posle plaćenog otkupa. Radna grupa je ipak uspela da identifikuje otmičare, koji su uz pomoć falsifikovanih isprava pobegli van granica naše zemlje. Trojica su identifikovana u Francuskoj i posle kraće procedure isporučeni Beogradu.

Kako navodi više sagovornika Komisije, dok se jedan deo MUP-a jasno suprostavljao ovoj kriminalnoj grupi, savesno radio i konačno smestio u zatvor njene pripadnike, policiji su istovremeno svesno upućivane dezinformacije da je kidnapovanje Miškovića izvršilo obezbeđenje Radovana Karadžića. To potvrđuje da su izvršioci ovog dela bili dobro obavešteni o toku istrage. To ne čudi, s obzirom da su neki od aktivnih radnika MUP-a bili u obezbeđenju Dušana Spasojevića. O stepenu njihove agresivnosti svedoči činjenica da je rukovodilac grupe pukovnik Mile Novaković dobijao konstantne pretnje od pripadnika ove grupe, čak i na dan kada su oni uhapšeni u Parizu, zbog čega je MUP Srbije morao da obezbedi zaštitu mesta stanovanja pukovnika Novakovića. Može se reći da je pukovnik Novaković stekao vrlo dobar uvid u način funkcionisanja ove grupe. Utoliko više iznenađuje da je prilikom formiranja UBPOK-a pukovniku Novakoviću ponuđeno da u okviru UBPOK-a bude zadužen za informisanje ili međunarodnu saradnju, što je on odbio. Komisija nije našla pravi odgovor na pitanje kako je određeno rukovodstvo UBPOK-a. Štaviše, kako navodi pukovnik Novaković, za sve vreme dok je na čelu UBPOK-a bio Radovan Knežević, od njega nije tražena nikakva saradnja i kod njega se u kasi i danas nalaze svi prateći materijali koji su obezbeđeni praćenjem Zemunskog klana u vezi sa otmicom Miroslava Miškovića. Tako je došlo do diskontinuiteta u radu koji zahteva objašnjenje, s obzirom da je već za vreme prelazne Vlade Zemunski klan uočen kao vodeća organizovana kriminalna grupa u Srbiji, i da je u okviru novoizabrane Vlade Republike Srbije od januara 2001. godine nastavljena aktivnost protiv te grupe.

Otmica Miroslava Miškovića bila je prva indicija da je moguće da su pojedini pripadnici JSO i komandna struktura JSO direktno angažovani na kriminalnim delatnostima. Pobuna JSO novembra 2001. godine je direktna posledica njihovog osećanja da MUP Srbije počinje da preduzima akcije radi raskrinkavanja veza JSO sa organizovanim kriminalom. U tom smislu pobuna JSO koju je inspirisalo njeno rukovodstvo, predstavljala je pokušaj odbrane kriminalne delatnosti ove grupe.

Jedinica za specijalne operacije (JSO)[уреди]

Prvobitni naziv Jedinice za specijalne operacije bio je Jedinica za antiteroristička dejstva (JATD). Formirana je od strane Službe državne bezbednosti MUP-a Republike Srbije. U početku je brojala 57 pripadnika. U vreme reorganizacije, sredinom 1996. godine, JSO je po sistematizaciji trebalo da ima 593 pripadnika, dok je stvarno angažovanih bilo oko 450. Na video snimku sa proslave godišnjice osnivanja, maja 1997. godine, tadašnji komandant jedinice Franko Simatović - Frenki je izneo da su jezgro JATD činili pripadnici SDB MUP-a Srbije, Milicije Srpske krajine i dobrovoljci iz Srbije. Po njegovom iskazu, jedinica je delovala u funkciji zaštite nacionalne bezbednosti u uslovima direktne egzistencijalne ugroženosti srpskog naroda na njegovom celokupnom prostoru. Simatović tom prilikom navodi da je jedinica vodila borbe protiv hrvatskih oružanih policijskih snaga u zonama Benkovac, Stari Gospić, Plitvice, Glina, Kostajnica itd. Isto tako, učestvovala je u „združenim operacijama“ u Istočnoj Slavoniji, koridoru kod Brčkog u „Drinskoj i Sarajevskoj“ operaciji, dok su u Zapadnoj Bosni njeni pripadnici činili okosnicu armije Fikreta Abdića. Jedinica je, kako navodi, bila „mala, mobilna, ubitačna i diskretna“. Pored neposrednog učešća u borbama, ona je u nekim prilikama koordinirala borbene aktivnosti autohtonih srpskih i drugih snaga u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Ovakav način angažovanja poslužio je njenim sledbenicima da se pozivaju na „patriotizam“.

Tek septembra 1991. godine deo jedinice prelazi u Srbiju.

Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji Resora državne bezbednosti (DT br. 991/96-2 od 5.4. 1996. god.) kao posebna organizaciona jedinica u sastavu Resora državne bezbednosti utvrđuje se Jedinica za specijalne operacije (čl. 41). Članom 42. Pravilnika, ova formacija se definiše na sledeći način:

„Jedinica za specijalne operacije je namenska formacija za izvršavanje namenskih zadataka i sprovođenje akcija specijalnog karaktera.“

Pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta Resora državne bezbednosti (DT 01 br. 992/96-2 od 5.4. 1996. god.) utvrđena su radna mesta u okviru JSO, uslovi radnog mesta, status, zvanje i predviđeni broj izvršilaca (član 40).

Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji Resora državne bezbednosti (DT 01 br. 143 od 22.11.1999. g.) JSO je, kao posebna Organizaciona jedinica, definisana kao namenska formacija za izvršavanje zadataka i sprovođenje akcija specijalnog karaktera (čl. 53). U članu 66. se navodi da „opis poslova i zadataka unutrašnjih organizacionih jedinica koje nisu opisane u ovom Pravilniku bliže propisuje načelnik Resora osim Jedinice za specijalne operacije i Vazduhoplovne jedinice, čiju namenu, delokrug, organizaciju i sistematizaciju određuje ministar unutrašnjih poslova na predlog načelnika Resora, aktima koji su sastavni deo ovog pravilnika“.

Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta Resora državne bezbednosti (DT br. 142 od 22.11.1999. god.) u članu 47. navodi: „sistematizacija radnih mesta i opis poslova i zadataka radnih mesta JSO utvrđuje se posebnim Pravilnikom a koji čini sastavni deo ovog pravilnika“.

Na osnovu članova 53. i 56. Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji RDB od 22.11.1999. god. donet je Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji JSO RDB (DT 01 br. 296/2000 od 11.2.2000. god.). Njime je utvrđena unutrašnja organizacija JSO RDB.

Član 2. ovog pravilnika glasi: „JSO u obavljanju poslova iz delokruga Ministarstva za unutrašnje poslove koji se odnose na bezbednost Republike, neposredno organizuje i izvršava ofanzivno i defanzivno antiteroristička borbena dejstva. Jedinica u slučaju potrebe pruža podršku posebnim i specijalnim jedinicima policije“. Član 3. ovog pravilnika glasi: „Za obavljanje poslova iz člana 2. ovog pravilnika utvrđuju se unutrašnje organizacione jedinice u Jedinici za specijalne operacije i to: antiteroristička grupa (ATG), specijalistički timovi, četa za podršku, odeljenje za kontraobaveštajne, obaveštajne i bezbednosne poslove (OKOOBP), kao i prateći logistički delovi Jedinice za specijalne operacije“.

Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta Jedinice za specijalne operacije Resora državne bezbednosti (DT br. 01-297/2000 od 11.2.2000. god.) u članu 47. pod rednim brojevima 19, 34 i 35 definiše radna mesta u odseku za zaštitu ličnosti i objekata (OZLO). Ukupno je sistematizovano 162 izvršioca.

Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, kao i Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji JSO (oba od 11.2. 2000. god.) ne definišu preciznije poslove ovog odseka.

Pomenuti pravilnici su poslednji akti o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u JSO doneti u vreme dok je ista bila u sastavu Resora državne bezbednosti.

Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Jedinici za specijalne operacije Ministarstva unutrašnjih poslova (DT 01 broj 255/2002 od 15.1.2002. god.). Član 29. predviđa da danom stupanja na snagu ovog pravilnika prestaju da važe akti doneti 2000. godine, što je faktički značilo izdvajanje ove jedinice iz sastava RDB. Iz ovog akta se može videti da je odsek za zaštitu određenih ličnosti i objekata (OZLO) samo jedan od četiri odseka u okviru odeljenja za bezbednost ove jedinice.

Ni ovim aktom nisu preciznije definisani poslovi obezbeđenja (na koji način se vrši, kome se i pod kojim uslovima dodeljuje obezbeđenje).

Trebalo bi napomenuti da su rešenja o raspoređivanju pripadnika JSO na osnovu ovog pravilnika doneta 15.4.2002. godine.

Izdvajanjem JSO iz RDB, Jedinica je postala posebna organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova, a o nameni i njenoj upotrebi odlučivao je ministar unutrašnjih poslova, uz prethodno pribavljenu saglasnost Vlade Republike Srbije.

Odlukom Vlade Republike Srbije od 25. marta 2003. godine, Jedinica za specijalne operacije Ministarstva unutrašnjih poslova je rasformirana.

Jedinica za specijalne operacije, pored angažovanja na jugu Srbije i poslovima obazbeđenja pojedinih ličnosti do novembra 2001. godine, angažovana je i prilikom hapšenja bivšeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića u vili „Mir“. Sem u slučaju angažovanja na jugu Srbije, jedinica je ostala bez prave namene u novim uslovima, a samo njeno postojanje i njena prošlost bili su u neskladu sa političkim opredeljenjima novih vlasti u Srbiji. Zbog toga nikakvo iznenađenje ne predstavlja činjenica da je ova jedinica iskoristila svoje angažovanje u hapšenju dva lica koje je tražio Haški sud novembra 2001. godine radi otvorene pobune protiv novih vlasti.

Izručenje Slobodana Miloševića Međunarodnom tribunalu za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine[уреди]

Prvog aprila 2001. godine, Slobodan Milošević uhapšen je u vili „Mir“ na Dedinju. Samo hapšenje izazvalo je veliku pažnju domaće i strane javnosti i odigralo se pod veoma burnim okolnostima. Prvi pokušaj hapšenja u kome su učestvovali pripadnici JSO nije uspeo zbog oružanog otpora iz zgrade u kojoj se nalazio Slobodan Milošević. Tek posle pregovora u kojima je učestvovao veći broj osoba hapšenje je uspelo i Slobodan Milošević je prebačen u zgradu Okružnog zatvora u Beogradu. Potom je, 28. juna 2001. godine, Slobodan Milošević predat istražiteljima Haškog suda koji su ga prebacili u Hag. Taj događaj doveo je do prve političke podele unutar DOS-a, koja je značajno uticala na dalji razvoj događaja. Pripadnici tzv. antihaškog lobija, odnosno svi oni koji su bili vezani za bivši režim, po prvi put su shvatili da postoji mogućnost da dobiju podršku jednog dela DOS-a. Oni su imali mnogo razloga da se plaše buduće saradnje sa sudom u Hagu s obzirom da su učestvovali u nizu policijskih akcija u ratu i miru, koje je sud u Hagu istraživao. Takođe, oni su se plašili da bi dosledna politika saradnje sa sudom u Hagu dovela ne samo do preispitivanja njihove lične odgovornosti. Ovu tezu vrlo vešto je plasiralo rukovodstvo JSO, a posebno smenjeni komandant JSO Milorad Luković - Legija.

Milorad Luković podneo je zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa 26. juna 2001. godine, posle incidenta koji je izazvao u restoranu „Stupica“ u Beogradu (Prilog I: Prilog br. 47). Tom prilikom Luković je uhapšen, uz saglasnost novog rukovodstva RDB-a i MUP-a. Prema iskazima Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, do hapšenja je došlo nakon većeg broja incidenata koje je Milorad Luković pre toga izazvao, posebno u Kuli. To je predstavljalo jasan signal Miloradu Lukoviću da novoizabrano rukovodstvo RDB-a i MUP-a Srbije nema nameru da ga štiti prilikom kršenja zakona zbog nekakvih posebnih „zasluga“ iz prošlosti, kao što je bilo uobičajeno za vreme prethodne vlasti. To je takođe bila poruka Miloradu Lukoviću da u novom režimu više ne uživa nikakve privilegije.

Pobuna Jedinice za specijalne operacije[уреди]

Prema procenama većine sagovornika Komisije, cilj pobune JSO bio je iznuda personalnih promena u MUP-u, pre svega smene ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića, ali i Gorana Petrovića, pomoćnika ministra unutrašnjih poslova i načelnika Resora državne bezbednosti, i Zorana Mijatovića, zamenika načelnika Resora državne bezbednosti. Neposredan povod bilo je hapšenje braće Banović radi izručenja Tribunalu u Hagu, a stvarni razlozi su bili sledeći:

-hapšenje Milorada Lukovića nakon incidenta u klubu „Stupica“, koje je neposredno naredio Zoran Mijatović uz saglasnost Dušana Mihajlovića i njegova smena sa čela JSO,

-zadržavanje u pritvoru učesnika otmice Miroslava Miškovića,

-hapšenja Miloševića i braće Banović u kojima je učestvovala JSO, koja stvaraju nespokoj u redovima ove jedinice zbog strahovanja da bi neko od njenih pripadnika mogao biti izručen Hagu.

Pobuna počinje u novembru 2001. godine i traje jedan dan (od 9. do 10. novembra), upravo u vreme odsustva predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića i ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića iz Srbije. Komandant JSO Maričić, po naređenju Lukovića, koji i dalje vrši funkciju komandanta ove jedinice iz senke, poziva sve svoje pripadnike da napuste svoje radne obaveze i povuku se u kasarnu, uključujući čak i članove jedinice koji su radili na neposrednom obezbeđenju određenih ličnosti. Pripadnici JSO su blokirali neke saobraćajnice u Kuli i autoput kod Centra Sava. Postojala je bojazan da 1500 do 2000 ljudi iz JSO sa punom borbenom opremom krenu u pravcu Beograda i izazovu nesagledive posledice. Kao kontrameru, MUP postavlja cisterne na pravcu Kula-Beograd. JSO dobija posrednu podršku dela vrha savezne države i nekih medija koji su organizovani od strane Dušana Spasojevića i Ljubiše Buhe.

U toku pobune, pripadnici JSO u Kuli su od Čedomira Jovanovića, koji se tamo nalazio u funkciji predstavnika Vlade Republike Srbije, zatražili ostavku Dušana Mihajlovića. Čedomir Jovanović ovaj ultimatum jasno odbija.

Po mišljenju relevantnih sagovornika Komisije, ova jedinica u tom trenutku, obzirom na činjenicu da u Vojsci Jugoslavije postoji takođe izražen „patriotski blok“, predstavlja veoma jaku i jasnu pretnju demokratskom poretku u Srbiji. Jasno je da definitivno ne postoji oružana formacija koja može da se suprotstavi u tom trenutku JSO-u. Stoga Vlada Republike Srbije prihvata ostavke Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića, kao vrstu kompromisa. Glavne posledice koje su proistekle iz ove pobune su:

-Izdvajanje JSO iz RDB-a i kasnije formiranje Saveta za državnu bezbednost pri Vladi Srbije, čiji predsednik postaje Dr Zoran Đinđić,

-Kadrovske promene u RDB-u i dolazak Andrije Savica za načelnika i Milorada Bracanovića za vršioca dužnosti zamenika načelnika resora državne bezbednosti,

-JSO se više ne angažuje na poslovima obezbeđenja ličnosti,

-Kreira se strategija postepenog formiranja novih policijskih formacija koje bi mogle da budu protivteža JSO, pre svega žandarmerije, vrše se kadrovske promene u SAJ-u i Sekretarijatu unutrašnjih poslova u Beogradu.

Formiranje uprave za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK)[уреди]

Vlada Republike Srbije svesna opasnosti organizovanog kriminala počela je sa reorganizacijom MUP-a da bi se on prilagodio novonastalim okolnostima. Formirana je Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala 4. jula 2001. godine, za načelnika Uprave je postavljen Radovan Knežević, a za njegovog zamenika kapetan Dragan Karleuša.

Jedan od prioriteta rada ove grupe bilo je rasvetljavanje ubistva policijskog generala Boška Buhe. Komisija je zaključila da UBPOK nije imao kao prioritet praćenje i rasvetljavanje kriminalne aktivnosti Zemunskog klana i da u periodu dok je na njegovom čelu bio Radovan Knezević, ova grupa nije praćena na sistematski način. UBPOK je pomogao Upravi kriminalističke policije (UKP) da sastavi „Belu knjigu“ o organizovanom kriminalu u Srbiji koja kao četvrtu organizovanu kriminalnu grupu u Srbiji navodi Zemunski klan. Navešćemo šta je o toj grupi rečeno u pomenutom materijalu:

„Najmasovnija kriminalna grupa koju je organizovao Spasojević Dušan zv. „Dule“ i „Šiptar“ (od strane MUP-a podnešeno mu je 27 krivičnih prijava za razna krivična dela od čega je samo 4 puta osuđivan na manje vremenske kazne), članovi grupe su Luković Mile zv. „Kum“ (podnešeno mu je 28 krivičnih prijava za izvršenje raznih krivičnih dela, u krivičnim evidencijama vodi se kao neosuđivano lice), Milosavljević Vladimir zv. „Vlada Budala“ (podnešeno mu je 22 krivične prijave za razna krivična dela, u krivičnim evidencijama vodi se kao neosuđivano lice), Simović Aleksandar zv. „Aca“ (podnešeno mu je 30 krivičnih prijava za razna krivična dela, u krivičnim evidencijama vodi se kao neosuđivano lice), Simović Miloš zv. Miša (podneto mu je 37 krivičnih prijava za razna krivična dela, po krivičnim evidencijama jedanput osuđivan kao maloletno lice), Stevanović Slavko zv. „Šumski“, Bajić Nikola zv. „Baja“, Milić Loran zv. „Locko“, Krsmanović Đorđe, Krsmanović Dušan, Konstantinović Ninoslav zv. „Nino“, Jurišić Milan zv. „Jure“, Jovanović Vladimir zv. „Japanac“, Nešković Slobodan zv. „Kobac“ i Miladinović Dragan zv. „Gagec“. U izvršenje krivičnih dela uključuju i veliki broj drugih lica iz kriminogenih sredina kako iz Beograda i drugih gradova Srbije tako i Republike Crne Gore. Kriminalna delatnost grupe je izvršenje najtežih krivičnih dela i to: ubistva, pokušaja ubistva, otmica, razbojništava, iznuda – reketiranje, oduzimanje motornih vozila i vraćanje oštećenim uz nadoknadu, teških krađa, nasilničko ponašanje, nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i drugih dela. Jedna od glavnih kriminalnih delatnosti grupe Spasojevića je krijumčarenje opojnih droga. U krijumčarenju droga i ilegalnoj preprodaji iste povezani su sa Kosmajac Dragoslavom i „Surčinskom grupom“. Zajedno čine jednu od najjačih međunarodnih krijumčarskih grupa za ovaj deo Evrope. Heroin najčešće krijumčare iz Turske, Bugarske i Kosova, prema zemljama zapadne Evrope, a organizuju nabavku i transport kokaina iz Južne Amerike, takođe prema zemljama Evrope. Operativna saznanja ukazuju da su u Beogradu, Novom Sadu i Zrenjaninu kao i drugim većim gradovima u Srbiji organizovali „lanac“ ulične preprodaje opojne droge heroin na „sitno“. Spasojevićeva grupa se u zadnjih nekoliko godina sukobljavala i obračunavala sa mnogim kriminalnim grupama i pojedincima a organizovali su i izvršili više likvidacija. Glavni razlog obračuna bio je borba za primat i teritoriju za izvođenje kriminalnih poslova (obračun sa Skoletovom grupom, Fiškalima iz Požarevca i dr.). Jedna od kriminalnih delatnosti grupe je i oduzimanje motornih vozila i vraćanje vozila za novac. Krajem 2000. godine i početkom 2001. godine, delatnost grupe prerasla je u otmice ljudi i puštanje za milione nemačkih maraka. Zbog više izvršenih otmica, protiv grupe Duleta Spasojevića, Mileta Lukovića i drugih članova trenutno se vodi istražni postupak u Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu. U izvršenju krivičnih dela grupa ispoljava drskost, nasilje i surovost i to čini uz upotrebu vatrenog oružja. Oteta lica i lica nad kojima su vršili iznude i reketiranje, često drže u svojim „privatnim zatvorima“. Od vršenja navedenih krivičnih dela stekli su veliki kapital, koji pokušavaju da legaliziju kroz kupovinu nekretnina, praveći tržne centre, lokale, stanove, kao i kupovinu hotela i drugih objekata u inostranstvu (Spasojević i Luković kao kumovi u Zemunu su napravili ogromne kuće sa bazenima i velikim tržnim centrom). U policiji, pravosuđu i politici, pokušavaju da dobiju informacije i često angažuju „svoje ljude“ za šta izdvajaju velika novčana sredstva. U sudskim postupcima koji se vode protiv njih vrše veliki pritisak na oštećene i svedoke putem pretnji, ucenjivanjem, potkupljivanjem i drugim metodama. Iz tog razloga se svi postupci u sudu koji se vode protiv njih često prolongiraju, odugovlače, zastarevaju i većina postupaka se završava bez optuženja. Imaju velika uporišta i veze u svim kriminogenim sredinama kako u Beogradu tako i u drugim većim gradovima Srbije i Crne Gore i gradovima zapadne Evrope.“

Komisija konstatuje da teške i opravdane kvalifikacije koje su upotrebljene u „Beloj knjizi“ u opisu Zemunskog klana, vode do logične pretpostavke da je UBPOK trebalo da posebnu pažnju posveti ovoj grupi, pa čak i da formira specijalnu jedinicu koja bi se samo njom bavila, što se u praksi nije dogodilo. Dodatni problem je to što se u opisu ove grupe ne pominje činjenica da se protiv nekih od njenih pripadnika, kao što je Dušan Spasojević, vodila istraga zbog atentata na Vuka Draškovića, lidera SPO, u Budvi. Iz Crne Gore su prosleđeni svi relevantni podaci i tada je već bilo očigledno da je bivše rukovodstvo MUP-a Republike Srbije izbegavalo njegovo hapšenje u Beogradu. Iako je „Bela knjiga“ sastavljena tako da su svi OUP-i u Srbiji dostavili podatke o kriminalnim grupama koje su u njihovoj nadležnosti, prilikom redakcije gotovog teksta ova korekcija je trebalo da bude unesena. Zašto do toga nije došlo, Komisija nije mogla da utvrdi, ali ovaj primer ukazuje da je već tada Zemunski klan prikazivan isključivo kao kriminalna grupa i da se izbegavalo da se osvetle moguće veze njegovih pripadnika sa bivšim rukovodiocima Resora državne bezbednosti.

Atentat na generala policije Boška Buhu izveden je 10. juna 2002. godine u Beogradu. Nakon atentata od strane Ministarstva unutrašnjih poslova je naloženo da se Sekretarijat unutrašnjih poslova u Beogradu, kao nosilac poslova, najprioritetnije angažuje na razjašnjavanju činjenica i okolnosti vezanih za izvršenje ovog krivičnog dela, sa ciljem da se što pre identifikuju i liše slobode neposredni izvršioci i njihovi pomagači. U SUP-u Beograd je, u okviru zvanično zavedene akcije „Splav“, formiran operativni štab u kojem je, pored pripadnika policije SUP-a Beograd, UKP MUP-a Republike Srbije i UBPOK-a, bio i predstavnik RDB.

Obzirom da se kroz istragu došlo do početnih saznanja koja su ukazivala da iza atentata stoji grupa Željka Maksimovića – Make ostvarena je i saradnja sa drugim organizacionim jedinicama RDB-a, pre svega sa VII upravom i CRDB Beograda. Preko Sedme uprave je, uz zakonom predviđenu odluku, primenjivan i eksploatisan jedan broj mera tajne kontrole telefonskih razgovora a rezultati su u pismenoj formi paralelno prosleđivani SUP-u Beograd i predstavniku RDB. Pored toga u CRDB Beograd je formirana radna grupa koja je svakodnevno bila u neposrednom kontaktu sa pripadnicima policije SUP-a Beograd međusobno razmenjujući nova i analizirajući prethodna saznanja, na osnovu čega je planirano dalje operativno postupanje. Isto tako CRDB Beograd je, u cilju identifikacije lica iz ove grupe, primenjivao mere tajnog praćenja i tajne kontrole telefonskih razgovora. Tajno je praćen Nikola Maljković, član grupe, nakon dobijenih podataka da je doputovao u Beograd.

Na ovakav način organizovana i koordinirana na svim nivoima, akcija je rezultirala hapšenjem Nikole Maljkovića zbog osnovane sumnje da je neposredno izvršio ubistvo generala Boška Buhe, kao i Vladimira Jakpića zv. „Karlos“, Dragana Ilića i Bojana Miletića, Maljkovićevih saučesnika. Policija nije lišila slobode Željka Maksimovića – Maku organizatora ove kriminalne grupe i Kostovski Slobodana zv. „Kole“ člana ove grupe. Pomenuta lica se nalaze u bekstvu i za njima se intenzivno traga (Prilog I: Prilog br.29 i 32.).

Podaci do kojih se došlo kroz vođenje istrage nedvosmisleno ukazuju da je reč o klasičnom terorističkom aktu iza koga stoji vrlo moćna i organizovana kriminalna grupa (iskaz M. Obradovića).

Cilj ove grupe bila je destabilizacija vlasti u Beogradu što potvrđuje i činjenica da je za metu bio izabran general Boško Buha. Naime, utvrđeno je da se u ovom slučaju ne radi o činu osvete niti o nerasčišćenim računima koje je general imao sa ovom grupom (iskaz D. Mihajlovića).

Obzirom da su postojale indicije da ova kriminalna grupa ima nameru da ugrozi predsednika Vlade dr Zorana Đinđića i članove njegove porodice, Vladimir Vukosavljević, načelnik Odeljenja za obezbeđenje predsednika Vlade, naložio je pojačane mere obezbeđenja, na osnovu usmene naredbe zamenika ministra unutrašnjih poslova Nenada Milića. Pre svega povećan je broj izvršilaca koji su neposredno pratili predsednika Vlade kao i onih koji su obezbeđivali mesto stanovanja. Desetak ljudi je smešteno u prostorije Skupštine grada, odakle su neprestano obilazili bližu i širu okolinu zgrade u kojoj je stanovao predsednik Vlade. Pojačana je patrolna i pozornička delatnost na tom području (iskaz V. Vukosavljevića).

S obzirom da su podaci pokazivali da je grupa Željka Maksimovića - Make terorističkog karaktera i da za jedan od svojih ciljeva imala ubistva istaknutih javnih funkcionera, obezbeđenje predsednika Vlade dr Zorana Đinđića je pojačano zbog procene da je ugrožena njegova bezbednost. Komisija mora da istakne važnost ove činjenice, koja potvrđuje da je bilo moguće da se u praksi izmeni sistem bezbednosti dr Zorana Đinđića na osnovu procene stepena njegove ugroženosti.

Tokom 2002. godine učinjene su još dve stvari na poboljšanju obezbeđenja dr Zorana Đinđića. Prva od njih se ticala zaštite na mestu stanovanja.

Preseljenje dr Zorana Đinđića u rezidenciju[уреди]

U vreme izbora nove Vlade Republike Srbije, januara meseca 2001. godine, predsednik Vlade dr Zoran Đinđić sa članovima svoje porodice stanovao je u Beogradu, u stambenoj zgradi u ul. Studentski trg br.10. Odmah nakon izbora Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije preduzelo je mere bezbednosti koje su se, pored ostalih, sastojale i u neposrednom fizičkom obezbeđenju od strane radnika VI Uprave Resora državne bezbednosti i fizičkom obezbeđenju stana od strane pripadnika policije Jedinice za obezbeđenje republičkih organa.

Pored toga, u cilju povećanja stepena bezbednosti premijera i članova njegove porodice, na predlog VI Uprave Resora državne bezbednosti, od strane Instituta bezbednosti urađen je projekat sistema tehničke zaštite objekta „Trg“, meseca jula 2001. godine (Prilog I: Prilig br.5 ). Takođe navedena Uprava sačinila je Plan mera bezbednosne zaštite predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića (Prilog I: Prilog br.6).

S obzirom da se mesto stanovanja premijera i članova njegove porodice nalazilo u centru grada, u stambenoj zgradi sa jednim ulazom, sa više stanova, u jednosmernoj ulici i u neposrednoj blizini parka, kao i činjenicu da stan „gleda“ na park i da se u neposrednoj blizini zgrade parkira veliki broj automobila, pripadnici VI Uprave Resora državne bezbednosti su procenili da se i pored preduzetih mera fizičkog obezbeđenja i tehničke zaštite ne može ostvariti potpuna bezbednost premijera i njegove porodice, pa su u tom smislu predložili da se predsednik Vlade i članovi njegove porodice presele na lokaciju koja sa aspekta bezbednosti nema navedene nedostatke. Sa procenom o potrebi preseljenja upoznat je premijer, koji nije želeo da promeni mesto stanovanja.

U vezi sa potrebom preseljenja, pripadnici VI Uprave Resora državne bezbednosti su više puta insistirali da do preseljenja dođe. Kako je Komisiji prezentirano, iz Kabineta Predsednika Vlade usledio je poziv ekspertima policije Nemačke da dođu i sagledaju bezbednosnu ugroženost objekata koje premijer redovno koristi ( stan u ul. Studentski trg br.10, zgrada Vlade u ul. Nemanjinoj br. 11 i sedište Demokratske stranke u ul. Krunskoj). Eksperti policije Nemačke su u dva navrata boravili u Beogradu (izjava Zlatka Radnića, savetnika načelnika RDB za poslove obezbeđenja i Vladimira Vukosavljevića, načelnika Odeljenja za obezbeđenje predsednika Vlade Republike Srbije), radi sagledavanja bezbednosne ugroženosti navedenih objekata.

Sa savetnikom načelnika Resora državne bezbednosti obišli su objekte na navedenim lokacijama i nakon sagledavanja stanja bezbednosne ugroženosti, njihovi nalazi su se u velikoj meri podudarili sa nalazima VI Uprave RDB.

Nakon toga predsednik Vlade preselio se 10. aprila 2002. godine, na novu lokaciju, u rezidenciju, u ulici Užičkoj br.40.

Komisija nije mogla da dođe do pismenih izveštaja Nemačke policije i stiče se utisak da su nalazi usmeno izloženi lično dr Zoranu Đinđiću.

Tehnička zaštita objekata Vlade Republike Srbije Nemanjina 11.[уреди]

Oktobra 2001. godine, MUP Republike Srbije, odnosno Institut za bezbednost, napravili su projekat sistema tehničke zaštite objekta Vlade Republike Srbije (Prilog I : Prilog br.19). Po nalogu zamenika direktora Instituta bezbednosti Bratislava Stevanovića pristupilo se izradi Projekta. Početni razgovor je obavljen sa tadašnjim šefom kabineta Nenadom Milićem u septembru 2001. godine. U tom početnom dogovoru sa strane Instituta bezbednosti su bili prisutni: Filipović Dragoslav, načelnik Samostalne laboratorije za integralnu tehničku zaštitu, Dragica Gerov projektant, Zlatko Radnić, savetnik načelnika RDB-a. Na tom sastanku je prezentirana koncepcija sistema tehničke zaštite. Ovaj projekat oslanjao se na TV sistem zatvorenog kruga za nadgledanje zgrade Vlade i delimično unutrašnjeg prostora i alarmni sistem unutar zgrade Vlade. On je predviđao kamere za spoljnu i unutrašnju montažu. Do izrade tog sistema, postojale su samo tri fiksne kamere koje su nadgledale tri osnovna ulaza u zgradu Vlade Republike Srbije, što se pokazalo kao nedovoljno. Signali sa svih kamera dovedeni su u centar tehničkog obezbeđenja unutar Vlade Republike Srbije (CTO). Sistem je predvideo i mogućnost daljinskog prenosa slike sa određenih kamera do dežurnog centra Šeste uprave MUP-a Republike Srbije. Kako se u projektu eksplicitno navodi, predviđen je video nadzor svih spoljnih površina oko objekta i svih ulaza u objekat. Međutim, kako je Komisija utvrdila, svega su dve kamere unutar ovog sistema pokretnog tipa i one vrše video nadzor prostora ulica Nemanjine i Kneza Miloša. S obzirom na mesto sa koga je izvršen atentat na predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića, konstatujemo da ovaj sistem nije predviđao video nadzor dvorišnog dela zgrade Vlade Republike Srbije po dubini pokretnom kamerom. Naime, projekat predviđa da su kamere broj 6 i broj 11 (KF s6 i K s11) fiksne kamere za spoljnu montažu, predviđene su za video nadzor oko objekta prema parku. Kamera broj 6 je postavljena na fasadu objekta Vlade, a kamera 11 na stub u dvorištu. Slika koja se dobija sa ovih kamera ne obuhvata prostor iza Vlade po dubini, a posebno ne zgrade s druge strane parka. Realizacija sistema je krenula 15. januara 2002. godine, a sistem je kompletno realizovan, ispitan i pušten u rad 3. aprila 2002. godine. Istog dana sistem je isključen da bi se uradila obuka korisnika tog sistema što je konačno završeno 11. juna 2002. godine. U među vremenu došlo je do novih zadataka tako da je izmenjen projekat u smislu tehničke zaštite dela drugog sprata zgrade Vlade RS kao i rekonstrukcija dela zgrade u prizemlju.

Prema nalazu Komisije, 15. januara 2003. godine, održan je sastanak u zgradi Vlade Republike Srbije, kome su prisustovali Siniša Filipović iz Uprave za zajedničke poslove republičkih organa, Čedomir Terzić, nadzorni organ, Danilo Koprivica i Dragica Gerov iz Instituta bezbednosti, na kome je dogovorena dalja razrada sistema tehničke zaštite. To potvrđuje da je rukovodilac obezbeđenja zgrade Vlade Danilo Koprivica bio upoznat sa projektom. Komisija mora da istakne da neposredno obezbeđenje dr Zorana Đinđića nije bilo konsultovano oko ovog sistema i da je ono više puta tražilo da se pojača zaštita objekta, posebno prema parku iza zgrade Vlade. Njihovo nezadovoljstvo ticalo se toga da ne postoji nadzor prostora u okolini Vlade. Stiče se utisak da je ovaj sistem služio pre svega za identifikaciju osoba koje ulaze u zgradu Vlade i događaja u neposrednoj blizini zgrade u ulicama Nemanjinoj i Kneza Miloša.

Tadašnji rukovodilac obezbeđenja zgrade Vlade u razgovoru sa Komisijom imao je veoma negativno mišljenje o kvalitetu slike koju sistem prenosi. Takođe je istakao da su ove kamere bile samo dodatni element obezbeđenja, a da je centralni element bilo prisustvo pripadnika obezbeđenja unutar zgrade.

Komisija je utvrdila da su svi izvođači radova na zgradi Vlade Republike Srbije prošli proveru kroz kaznenu evidenciju SUP-a u Beogradu. (Prilog I: Prilog br. 44).

Kako navodi projektant sistema Dragica Gerov (Službena beleška), na sastanku koji je održan u zgradi Vlade 15. januar 2003. godine dogovoreno je da se od strane Uprave za zajedničke poslove republičkih organa dostavi zvaničan zahtev Institutu za bezbednost da se izvrše izmene postojećeg sistema. Zvaničan zahtev stigao je 17. januara 2003. godine i potpisao ga je Siniša Filipović. Druga tačka ovog zahteva ticala se rekonstrukcije dela zgrade Vlade u prizemlju. Rekonstrukcija je trebalo da obuhvati prostoriju u kojoj se nalazio centar tehničkog obezbeđenja. U okviru ove tačke je dogovoreno da će Institut za bezbednosti isključiti Centar i evakuisati opremu, zbog građevinske rekonstrukcije, kada se za to dobije nalog od službe obezbeđenja. Rok za građevinsku rekonstrukciju je bio 45 dana i znalo se da za to vreme Centar neće raditi. Dogovoreno je da će se maksimalno pratiti dinamika radova na rekonstrukciji i da će projektant sistema biti na vreme obavešten o početku radova. Rekonstrukcija ulaza je po planu trebalo da počne u toku februara, ali je počela kasnije.

Tek 10. marta 2003. godine projektant sistema je preko mobilnog telefona dobila zahtev od Danila Koprivice, rukovodioca obezbeđenja da hitno dođe na objekat jer su radovi na rekonstrukciji uveliko počeli preko vikenda i da je iz razloga bezbednosti hitno potrebno evakuisati opremu iz Centra. Dvojica radnika: Slobodan Mudrić i Jovan Boceski su otišli na objekat. Rekonstrukcija je počela, prostorija je bila puna prašine i sistem je po ranijem dogovoru isključen 10. marta 2003. godine, zbog početka rekonstrukcije. Sledećeg dana tj. 11. marta. 2003. godine je izvršena demontaža kompletne opreme. Oprema je zaključana u prostoriju, koju je odredio korisnik.

Komisija je utvrdila da nije bio predviđen alternativni način video nadzora objekta Vlade i da nije bilo predviđeno da se formira alternativni Centar tehničkog obezbeđenja. Tadašnji rukovodilac obezbeđenja zgrade Danilo Koprivica, naveo je u razgovoru sa članovima Komisije da je pojačano obezbeđenje unutar same zgrade, da bi se nadoknadilo isključenje sistema tehničke zaštite objekta Vlade.

Komisija je takođe utvrdila da su se za ulazak u zgradu Vlade Republike Srbije u praksi koristila samo dva ulaza, ulaz III iz Nemanjine ulice, i ulaz V sa dvorišne strane. Za ulaz V generalni sekretar Vlade Republike Srbije dostavio je detaljan opis obezbeđenju zgrade, kojim bi se odredila lica koja koja mogu da uđu na taj ulaz. Ulaz II korišćen je samo povremeno i to uglavnom onda kada se koristila sala za konferencije u prizemlju zgrade. U razgovoru sa članovima Komisije, Danilo Koprivica je izjavio da se ulaz broj IV, koji se nalazi u blizini ulaza broj V, koristio isključivo kao ekonomski ulaz. Gvozdena kapija koja je bila zaključana i koja je sprečavala prolaz, otvarana je isključivo zbog snabdevanja zgrade Vlade, što potvrđuje da su u praksi članovi Vlade gotovo uvek ulazili na ulaz broj V, pred kojim je i izvršen atentat na dr Zorana Đinđića. Pojedini članovi obezbeđenja dr Zorana Đinđića, izjavili su u razgovoru sa članovima Komisije da su povremeno ukazivali da bi bilo dobro da se i ulaz IV osposobi za korišćenje članova Vlade. Komisija nije mogla da nađe nikakve pisane tragove koji bi ovo potrvdili. Činjenica je ipak, da je nakon atentata ulaz IV očišćen i raskrčen i da ga danas koriste gotovo svi članovi Vlade za ulazak u zgradu. Hodnik koji vodi od ulaza do samih vrata zgrade po svom obliku, onemogućio bi atentat na način kako je izveden 12. marta 2003.

Akcija „Svedok“[уреди]

Tokom 2002. godine, došlo je do sukoba među ljudima koji su vodili Zemunski i Surčinski klan i koji su do tada blisko sarađivali. Kao posledica ovog sukoba, pripadnici Zemunskog klana su pokušali da ubiju Ljubišu Buhu – Čumeta. Uplašen za svoj život i život svoje porodice on je postao saradnik policije. Izrazio je spremnost da sarađujući sa policijom ispriča sve što je znao o dotadašnjim kriminalnim delatnostima Zemunskog klana, jer je u mnogim od njih i sam učestvovao.[14] Uložen je veliki napor da se provere podaci koje su izneli Ljubiša Buha i Ljiljana Buha. Da bi se ti podaci na sistematski način proverili, rešenjem ministra unutrašnjih poslova Srbije i direktora BIA od 30. januara 2003. godine, formirana je radna grupa, koja se interno vodila pod nazivom „Svedok“. Rukovodilac grupe bio je Boro Banjac, načelnik UBPOK-a, a zamenik rukovodioca grupe Mile Novaković, načelnik UKP. Grupa je imala devet članova, od kojih su šest bili iz UBPOK-a, dvojica iz Uprave kriminalističke policije SUP-a Beograd i jedan iz BIA (Prilog I: Prilog br. 31). Pripadnik BIA pojavio se samo na prvom sastanku radne grupe i kasnije nije više direktno učestvovao u njenom radu. Nekoliko puta je konsultovan telefonom i u svom iskazu pred Komisijom rekao je da nije uzeo aktivno učešće u radu grupe jer to od njega nije ni traženo.

Radna grupa je svoju aktivnost premestila iz postojećih objekata MUP-a i BIA, želeći da i u okviru tih institucija sačuva tajnost rada. Može se u celini reći da je za postojanje ove grupe znalo relativno malo pripadnika MUP-a i BIA. Osnovna aktivnost ove grupe, kako se u odluci o osnivanju navodi, bilo je da utvrdi sve činjenice u skladu sa zahtevima za prikupljanje potrebnih obaveštenja Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu tokom januara 2002. godine. Ovi zahtevi Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu uglavnom su se odnosili na pripadnike Zemunskog klana. Grupa je uspostavila blisku saradnju sa BIA-om koja je pružila pre svega logističku pomoć u realizaciji mera kontrole telefonskih razgovora (Prilog I: Prilog br. 36). Angažovanje BIA na pomenutoj akciji započelo je 4. februara 2003. godine, tako što su od strane UBPOK-a dostavljene naredbe istražnog sudije za primenu mera kontrole pojedinih telefonskih brojeva, čiji su korisnici lica obuhvaćena akcijom „Svedok“. Dana 5. februara 2003. godine UBPOK-u su dostavljeni prvi snimljeni materijali i u kasnijem radu tokom februara 2003. godine, sistem je do te mere razvijen, da su pripadnici radne grupe sa veoma malim vremenskim zakašnjenjem, posedovali snimke telefonskih razgovora.

Komisija je dobila na uvid i pregledala sve materijale koji su vezani za primenu ovih mera (Prilog I: Prilog br. 41). Na osnovu sopstvenog uvida Komisija je zaključila da je sama analiza telefonskih razgovora učinjena na korektan način i da prema raspoloživom materijalu nije bilo propusta. Međutim, Komisija konstatuje da se s tim u vezi pojavljuju dva problema. Prvi se odnosi na mere zaštite od prisluškivanja koje je primenjivao Zemunski klan. Sistem komunikacije telefonima među pripadnicima Zemunskog klana pokazao je da oni poklanjaju veliku pažnju zaštiti tih razgovora. Posedovali su veći broj mobilnih telefona i kartice za mobilne telefone koje su često menjali. Pored toga, neke od tih telefona koristili su isključivo u međusobnoj komunikaciji, odnosno sa njih nisu zvali nikoga drugog. Te telefone označili su kao „specijale“. Samo je jedan pripadnik takvog kruga unutar koga se ostvarivala komunikacija specijalima, komunicirao sa spoljnom sredinom, što je najčešće bio Zoran Vukojević - Vuk.[15] Stoga su snimci ovih razgovora značajni za istragu, ali ni iz daleka ne odgovaraju na pitanje o obimu njihove aktivnosti i međusobne komunikacije. S tim u vezi pojavljuje se i drugi problem, koji se tiče mogućeg angažovanja BIA na ovim poslovima. Komisija nije mogla da dođe do podatka da li se ikada zatražila pomoć BIA u mogućoj upotrebi drugih sredstava praćenja i prisluškivanja. Rukovodioci radne grupe „Svedok“ istakli su u razgovoru sa članovima Komisije da su pripadnici Zemunskog klana bili izuzetno nepoverljivi i da je bilo praktično nemoguće da im se iko približi. U periodu u kome se ova akcija zbiva, vodeći pripadnici Zemunskog klana su sakriveni i nije moguće doći do njih. Komisija je ipak ostavila otvorenim pitanje da li je upotreba nekih drugih policijsko-obaveštajnih sredstava bila moguća, s obzirom na veliki značaj koji je imala ova istraga. Uostalom, ni na jednom od snimaka telefonskih razgovora koje poseduje UBPOK, ne nalazi se ni aluzija na pripremanje atentata na predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića, što pokazuje da je primena ovih sredstava u suštini bila neefikasna.

Ono što danas MUP Republike Srbije i BIA znaju je, da su u periodu januar - februar 2003. godine, pripadnici Zemunskog klana pripremali atentat na dr Zorana Đinđića. Čitav niz događaja nagoveštavao im je da je država krenula u konačan obračun sa ovom organizovanom kriminalnom grupom. Došlo je do promena na čelu BIA, odnosno do smene vršioca dužnosti zamenika direktora, Milorada Bracanovića. Isto tako, došlo je i do promena na čelu UBPOK-a, i formirana je radna grupa „Svedok“ koja je imala za cilj da istraži sve navode Ljubiše Buhe, odnosno po prvi put policija je posedovala iskaze jednog od učesnika kriminalnih aktivnosti. Pored toga, izabran je i specijalni tužilac čiji je prvi zadatak bio da uzme izjavu od Ljubiše Buhe. Koliko je Zemunski klan bio uznemiren vidi se i po tome što je po svaku cenu pokušao da otkrije boravište Ljubiše Buhe i da ga ubije. Istovremeno, Zemunski klan je vešto se krijući od istražnih organa, organizaovao pokušaj atentata na dr Zorana Đinđića, ispred hale „Limes“ na Novom Beogradu.

Pokušaj atentata kod hale „Limes“ - Novi Beograd[уреди]

Dana 20. februara 2003. godine Protokol Vlade Republike Srbije pismeno je obavestio VI Upravu Bezbednosno-informativne agencije o putovanju predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića za Banja Luku na dan 21.02.2003. godine. Radnici VI Uprave Bezbednosno-informativne agencije istog dana obavili su konsultacije i dogovore o detaljima posete sa šefom Protokola Vlade Republike Srbije Momčilom Gajićem.

U vezi sa navedenim putovanjem shodno ustaljenoj praksi VI Uprava BIA 20.02.2003. godine, depešom br. 554, naložila je mere obezbeđenja po Trećem stepenu i istu prosledila Sekretarijatu unutrašnjih poslova u Beogradu, Centru bezbednosno-informativne agencije Beograd, Upravi policije, Upravi pogranične policije, za strance i upravne poslove i Operativnom centru.

Takođe, VI Uprava BIA je o putovanju informisala Ministarstvo spoljnih poslova (Službu za istraživanje i dokumentaciju) da će povodom posete predsednika Vlade Republike Srbije u Banja Luku službeno otputovati prethodnica od četiri pripadnika iz predsednikovog obezbeđenja dana 20.02.2003. godine. Pored imena članova prethodnice, vrste ličnog naoružanja koje će nositi i registarskih oznaka automobila kojima će putovati, zatraženo je od SID-a da o tome obavesti nadležni organ zemlje domaćina, radi izdavanja dozvole za privremeno nošenje oružja za vreme boravka u Republici Srpskoj. Isti zahtev SID-u upućen je u vezi neposrednog pratioca predsednika Vlade (Milana Veruovića).

Na dan putovanja, u jutarnjim časovima radnici VI Uprave BIA, su izvršili protiv-diverzioni pregled aviona kojim je predsednik Vlade trebalo da putuje, kao i biološko-hemijsku i radiološku zaštitu keteringa.

Sekretarijat unutrašnjih poslova u Beogradu je navedenu depešu (primljena 20.02.2003. godine, u 21.23 sati), prosledio svojim organizacionim jedinicama: Upravi saobraćajne policije, Dežurnoj službi i Stanici pogranične policije aerodrom „Beograd“, dana 21. februara 2003. godine, u 07.43 sati (Prilog I: Prilog br. 27).

Uprava saobraćajne policije je po dobijanju depeše odredila pomoćnika komandira Stanice saobraćajne policije za auto-put i prilazne puteve i tri auto patrole, sa zadatkom da izvrše pojačanu kontrolu saobraćaja na trasi kretanja, na delu auto-puta od uključenja na „Gazelu“ kod BIP-a do isključenja za aerodrom „Beograd“.

Auto-patrole su izvršile obilazak navedene trase, a nakon izvršenog obilaska i uvida da se saobraćaj odvija normalno, da nema zaustavljenih vozila u zaustavnoj traci, kao ni parkiranih vozila na travnjaku pored auto-puta i da nema nikakvih problema za prolaz vozila predsednika Vlade ka aerodromu „Beograd“, izvestili su putem radio veze da je trasa čista, u šta se uverio i sam pomoćnik komandira, nakon što je lično izvršio obilazak navedene trase. Posle toga, pomoćnik komandira je naredio auto patrolama da se stacioniraju i prate odvijanje saobraćaja na tri tačke (petlja za uključenje na auto-put iz ulice Savske; petlja T 6 i petlja za uključenje sa novog novosadskog puta na auto-put prema aerodromu).

Stanica pogranične policije aerodrom „Beograd“ je za izvršenje ovog zadatka odredila tri patrole (jedna od isključenja sa auto-puta prema aerodromu „Beograd“; druga na rampi za prihvat i vođenje do aviona i treća na poziciji C 4 gde se nalazio avion kojim je predsednik Vlade putovao za Republiku Srpsku).

Auto-patrola stacionirana na mostu „Gazela“ je registrovala prolazak vozila predsednika Vlade i o tome je ustaljenom praksom izvestila pomoćnika komandira putem radio veze da je kolona vozila bezbedno prošla i da su uočili da nema vozila za vođenje (vozilo za vođenje sa policijskim obeležjima).

Oko 09.25 sati radnici iz predsednikovog obezbeđenja su putem radio veze obavestili dežurnu službu Uprave saobraćajne policije Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu da odmah na auto-put, kod hale „Limes“ prema aerodromu „Beograd“ pošalju jednu auto patrolu radi preuzimanja vozača i vozila koje je u toku vožnje ugrozilo kolonu vozila u kojoj se nalazio predsednik Vlade. Pored toga, o navedenom incidentu radnici predsednikovog obezbeđenja su telefonom obavestili i rukovodstvo VI Uprave BIA.

Prema izveštaju BIA-e (Prilog I: Prilog br. 9) i iskazu sagovornika Komisije, kod hale „Limes“ neposredno pre prolaska vozila u kojem se nalazio premijer, vozač kamiona je naglo skrenuo u levu traku, tako da je vozač VIP vozila krajnjim naporom izbegao sudar, popevši se jednim delom vozila na bankinu. VIP vozilo i vozilo iz pratnje su nastavili kretanje prema aerodromu, a pripadnici predsednikovog obezbeđenja iz trećeg vozila, koji su se kretali neposredno iza kolone (Ljubiša Janošević i Miladin Veruović) su zaustavili kamion, legitimisali vozača i o tome obavestili VI Upravu BIA da se radi o Dejanu Milenkoviću.

Rukovodstvo VI Uprave BIA je nakon dobijene informacije o incidentu kontaktiralo načelnika Uprave saobraćajne policije Sekretarijata u Beogradu, obavestivši ga o navedenom događaju i zahtevalo da se hitno uputi patrola na lice mesta, da se vozač kamiona privede, s obzirom da se radi o pripadniku „zemunskog klana“.

Pomoćnik komandira (koji se nalazio na izvršenju ovog zadatka) je odmah uputio jednu auto patrolu, koja je od pripadnika iz predsednikovog obezbeđenja Ljubiše Janoševića i Miladina Veruovića preuzela Dejana Milenkovića i teretno vozilo austrijskog registarskog područja reg. broj B-824-BF i dopratilo ga do objekta Stanice saobraćajne policije.[16]

Po dolasku u navedenu stanicu pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova izvršili su protiv diverzioni pregled vozila i pregled na prisustvo opojnih sredstava, a zatim vozilo uputili na vanredni tehnički pregled.

Nakon konsultacija zamenika direktora BIA sa MUP Republike Srbije, zbog postojanja sumnje da se radi o krivičnom delu pokušaj atentata i falsifikovanja isprava, dogovoreno je da se dalji razgovor sa Dejanom Milenkovićem obavi u Sekretarijatu u Beogradu (Trećem odeljenju Uprave kriminalističke policije) i da se u razgovor uključe operativni radnci BIA.[17]

Oko 15.30 sati, Dejana Milenkovića su pet radnika BIA, blindiranim vozilom VI Uprave BIA, uz policijsku pratnju interventnih patrola Sekretarijata u Beogradu prebacili iz stanice saobraćajne policije za auto-put i prilazne puteve u prostorije Sekretarijata u Beogradu.

Povodom ovog slučaja, po iskazu sagovornika pred Komisijom, u Sekretarijatu u Beogradu formiran je mini štab (predstavnici UKP Sekretarijata u Beogradu, predstavnici UBPOK i predstavnici BIA).

Dejan Milenković je u prisustvu branioca Gligorijević Miodraga i tužioca Stojev Ace, dao izjavu da je kamion kupio istog dana od NN lica na auto-pijaci u Bubanj Potoku i da je hteo da ga preveze do Surčina. Takođe je izjavio da nije imao nameru da izazove saobraćajnu nezgodu sa automobilima iz kolone u kojoj je bio premijer Đinđić.

Prve provere su ukazale da je kamion kupljen dana 16.02.2003. godine, korišćenjem falsifikovane lične karte na ime Čerketa Drago, što je bila dovoljna indicija da se ceo slučaj detaljno ispita. Zbog isticanja zakonskog roka za zadržavanje, s namerom da se dobije potrebno vreme za provere, koje bi eventualno ukazale da se ovde radi o pokušaju atentata na predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića, od strane radnika UKP Sekretarijata u Beogradu, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanje isprava iz čl. 233 KZ Republike Srbije, podneta je krivična prijava protiv Milenković Dejana, kome je od strane dežurnog istražnog sudije određen pritvor u trajanju od 8 dana.

Sledećeg dana, na osnovu žalbe advokata, odlukom vanraspravnog veća Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, Dejan Milenković je pušten na slobodu.

Intenzivnim radom došlo se do saznanja da je pored pomenutog kamiona, u isto vreme i na ista falsifikovana lična dokumenta, na ime Čerketa Drago, kupljen još jedan kamion i to marke „TAM“ 80 T, nosivosti 2.400 kg, reg. oznaka BG 559-918, koji je naknadno pronađen u neposrednoj blizini sportske hale „Limes“.

Nakon svih izvršenih provera, za Dejanom Milenkovićem je Sekretarijat u Beogradu raspisao potragu, a operativna radna grupa nastavila je intenzivan rad na prikupljanju dokaza o kriminalnoj aktivnosti grupe Dušana Spasojevića.

Po mišljenju Komisije, ceo događaj oko pritvora, istrage i puštanja Dejana Milenkovića iz pritvora, traži razjašnjenje, posebno zbog činjenice da su tada mogle da se obezbede vitalne informacije o planovima Zemunskog klana. Nedostatak tih informacija i nemogućnost otkrivanja mesta na kome se kriju pripadnici Zemunskog klana, imale su za fatalnu posledicu da je na dr Zorana Đinđića, predsednika Vlade Republike Srbije, 12. marta 2003. godine, izvršen atentat, kojom prilikom je on ubijen.

Atentat ispred zgrade Vlade Republike Srbije[уреди]

Sam atentat na dr Zorana Đinđića, predmet je policijske i sudske istrage i izvan mandata Komisije. Komisija je o samom činu atentata razgovarala sa vozačem premijera Aleksandrom Bjelićem, šefom ličnog obezbeđenja Milanom Veruovićem i načelnikom SUP-a grada Beograda, generalom Milanom Obradovićem. Samo ubistvo istražio je SUP grada Beograda i njegovi rezultati pojaviće se na suđenju organizatorima i izvršiocima ovog ubistva. Komisija tragični čin atentata može da vidi samo kao rezultat svih činjenica i okolnosti koje su predmet istrage i očekuje da će ovaj izveštaj Komisije o sistemu obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića pomoći da se utvrdi puna istina o tome šta se dogodilo.

IV Funkcionisanje sistema obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića[уреди]

Na osnovu izvršenog uvida u dokumentaciju i navoda lica sa kojima je Komisija obavila razgovor, Komisija je došla do zaključka da sistem nije funkcionisao u skladu sa normativnim rešenjima. Verovatno je zato jedan od sagovornika Komisije izneo mišljenje da sistema i nema.

U vreme izbora nove Vlade Republike Srbije, 27.01.2001. godine, poslovi obezbeđenja određenih ličnosti i objekata bili su organizovani i sistematizovani u okviru nekoliko organizacionih jedinica Resora državne i Resora javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, i to:

-U Resoru državne bezbednosti u VI Upravi i Jedinici za specijalne operacije;

-u Resoru javne bezbednosti u Upravi policije - Jedinici za obezbeđenje republičkih organa i Odeljenju za obezbeđenje;

-u samostalnim organizacionim jedinicama Ministarstva - Upravi za obezbeđenje (imala je isključivu nadležnost da obezbeđuje bivšeg predsednika SRJ, Slobodana Miloševića, članove njegove porodice i objekte koje su koristili, sve do njenog gašenja 19. februara 2001. godine) i Odeljenju za obezbeđenje ličnosti (imalo je isključivu nadležnost da obezbeđuje predsednika Republike Srbije, Milana Milutinovića, članove njegove porodice i objekte koje su koristili).

U Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova poslovi obezbeđenja određenih ličnosti i objekata bili su organizovani i sistematizovani u:

-Upravi za obezbeđenje određenih ličnosti (Prva uprava) i

-Upravi policije (obezbeđenje saveznih objekata i objekata DKP).

Pored toga, u obezbeđenju predsednika SRJ Vojislava Koštunice učestvovali su i pripadnici Vojske Jugoslavije.

Takođe, poslove obezbeđenja obavljali su i pripadnici stranačkog obezbeđenja koalicije DOS koji su nakon formiranja Savezne vlade, u oktobru 2000. godine, bili raspoređeni u Prvu upravu SMUP-a.

Imajući u vidu značaj ovih poslova i činjenicu da su se poslovi obezbeđenja određenih ličnosti i određenih objekata, u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije obavljali u više organizacionih jedinica, ministar unutrašnjih poslova Republike Srbije izvršio je određene organizacione promene. Tako su dana 19.02.2001. godine, doneti Pravilnici na koje je pribavljena saglasnost Vlade Republike Srbije kojima je ukinuta Uprava za obezbeđenje ličnosti, a radnici iz ovih organizacionih jedinica raspoređeni su u VI Upravu RDB.

Izvršenim promenama, poslovi obezbeđenja predsednika Republike Srbije, predsednika Narodne skupštine Republike Srbije i predsednika Vlade Republike Srbije, preneti su u nadležnost VI Uprave, koja je i do tada bila najodgovornija organizaciona jedinica za obavljanje poslova obezbeđenja određenih ličnosti. Mere i radnje obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije planirane su i realizovane po mestu rada, stanovanja i prilikom putovanja.

Novom organizacijom i sistematizacijom poslova u VI Upravi Resora državne bezbednosti, obrazovano je, pored ostalih, i Odeljenje za obezbeđenje predsednika Vlade Republike Srbije (Treće odeljenje). Deo stranačkog obezbeđenja DOS-a koji je u oktobru 2000. godine bio raspoređen u Prvu upravu SMUP-a je, nakon nove organizacije i sistematizacije VI Uprave RDB, raspoređen u tu Upravu. Za načelnika Odeljenja za obezbeđenje predsednika Vlade Republike Srbije raspoređen je Vladimir Vukosavljević, koji je u ranijem periodu bio pripadnik stranačkog obezbeđenja koalicije DOS, a neposredno pre raspoređivanja na ovo radno mesto bio je raspoređen u Prvoj upravi SMUP.

U izveštaju koji je BIA dostavila Komisiji konstatovano je da su neki pripadnici stranačkog obezbeđenja DOS iz neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije primljeni u radni odnos i pored negativnih provera (negativnu proveru imalo je deset lica). Istu konstataciju, pred članovima Komisije, izneo je i Zoran Mijatović, tadašnji zamenik načelnika Resora državne bezbednosti.

Resor državne bezbednosti, odnosno VI Uprava je u okviru svojih nadležnosti, planirala i preduzimala potrebne mere u vezi sa ukupnom organizacijom obezbeđenja određenih ličnosti, uključujući i obezbeđenje predsednika Vlade. U tom smislu, VI Uprava bila je nadležna da daje predlog za raspoređivanje rukovodećih i drugih radnika zaduženih za obezbeđenje predsednika Vlade, sprovodila njihovu obuku, opremanje, kontraobaveštajnu zaštitu i prikupljanje operativnih informacija od značaja za bezbednost.

O svim zvaničnim aktivnostima predsednika Vlade izvan objekta rada, VI Uprava je obaveštavala Resor javne bezbednosti-Upravu policije i druge teritorijalno nadležne organizacione jedinice Ministarstva i nalagala stepen mera obezbeđenja (najčešće mere po trećem stepenu), pismeno a u hitnim slučajevima i usmeno.

O nezvaničnim aktivnostima predsednika Vlade i njegovom putovanju od mesta stanovanja do mesta rada i obratno VI Uprava RDB nije obaveštavala Resor javne bezbednosti niti je nalagala bilo kakve mere.

Neposredno fizičko obezbeđenje predsednika Vlade i članova njegove porodice i unutrašnje obezbeđenje Rezidencije obavljala je VI Uprava Resora državne bezbednosti.

O sastavu, broju pripadnika neposrednog obezbeđenja i vozila i njihovom poretku u bezbednosnom eskortu prilikom putovanja predsednika Vlade Republike Srbije, odlučivalo je neposredno obezbeđenje. U praksi bezbednosni eskort se kretao uglavnom bez vozila policije snabdevenih za davanje posebnih svetlosnih i zvučnih signala, a vrlo često VIP vozilo (vozilo u kome se nalazio predsednik Vlade) se kretalo kao prvo vozilo u eskortu. Vozač predsednika Vlade je pred Komisijom izneo da predsednik Vlade nije želeo da se ispred eskorta kreće vozilo sa policijskim obeležjima.

Resor javne bezbednosti, odnosno Uprava policije u čijem sastavu se nalazila Jedinica za obezbeđenje republičkih organa i Odeljenje za obezbeđenje planirala je i preduzimala mere bezbednosti u okviru svoje nadležnosti, i to:

Jedinica za obezbeđenje republičkih organa vršila je fizičko (unutrašnje i spoljašnje) obezbeđenje zgrade Vlade Republike Srbije, spoljašnje obezbeđenje stana u ul. Studentski trg br. 10, a nakon preseljenja predsednika Vlade i spoljašnje obezbeđenje rezidencije u ul. Užičkoj br. 40.

Odeljenje za obezbeđenje je sa VI Upravom RDB učestvovalo u planiranju, koordiniranju i realizaciji mera, preko teritorijalno nadležnih organizacionih jedinica RDB i RJB, prilikom zvaničnih aktivnosti predsednika Vlade van objekta koji su pod stalnim režimom zaštite.

Neusklađenost pojedinih delova sistema obezbeđenja[уреди]

Komisija je u razgovoru sa većim brojem sagovornika utvrdila da je postojalo nepoverenje pa čak i netrpeljivost izmedju neposrednog obezbeđenja dr Zorana Đinđića i drugih delova sistema njegovog obezbeđenja. Razlozi za to su očigledni, jedan broj lica u poslove obezbeđenja uključen je na osnovu njihove veze sa političkim snagama koje su se u prethodnom periodu borile protiv režima, a sada su na vlasti s jedne strane i onih struktura koje su u prethodnom periodu bile nosioci obezbeđenja s druge strane. Neposredno obezbeđenje dr Zorana Đinđića izabrano je na osnovu poverenja koje je u njih imao i to je dovodilo do njihovog osećanja da su oni daleko važniji nego svi drugi delovi sistema obezbeđenja. Zbog toga se dešavalo da se komunikacija između subjekata obezbeđenja ne obavlja na propisan način i da svi subjekti ne budu na valjan način obavešteni o činjenicama od interesa za bezbednost predsednika Vlade. Prema mišljenju nekih sagovornika Komisije neposredno obezbeđenje delovalo je samostalno i bilo „sistem u sistemu“. U pomenutom Izveštaju BIA-e ističe se da su pripadnici neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije komunicirali sa DOC-om VI Uprave RDB-a. Od 1.12.2002. godine kontakti su ostvarivani sve ređe, a od 21.02.2003. godine u potpunosti su izostali.

Pojedini delovi sistema obezbeđenja dr Zorana Đinđića nisu uvek bili angažovani na pravi način. Tako na primer, o nezvaničnim aktivnostima premijera i njegovom putovanju od mesta stanovanja do mesta rada i obratno VI uprava nije izveštavala Resor javne bezbednosti niti je nalagala bilo kakve mere.

S druge strane, prilikom zvaničnih aktivnosti predsednika Vlade izvan objekata rada i stanovanja formirana je tzv. prethodnica koju su sačinjavali pripadnici VI Uprave RDB, a ponekad i pripadnici Odeljenja za obezbeđenje Uprave policije, sa zadatkom da zajedno sa teritorijalno nadležnim organizacionim jedinicama RDB i RJB izvrše procenu, planiranje, organizovanje i realizovanje mera bezbednosti i aktivnosti u vezi sa njegovom posetom.

Pred Komisijom je posebno istaknuta (nač. VI Uprave BIA, načelnik odeljenja za obezbeđenje predsednika Vlade Republike Srbije) dobra saradnja između obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije i Resora javne bezbednosti, naročito prilikom zvaničnih aktivnosti predsednika Vlade van Beograda, posebno za vreme aktivnosti „Srbija na dobrom putu“. Takođe, istaknuta je dobra saradnja između obezbeđenja predsednika Vlade sa organizacionim jedinicama RDB u vreme dok je načelnik bio Goran Petrović i njegov zamenik Zoran Mijatović.

Međutim, već ova dva različita primera pokazuju da nije postojao jedinstven sistem obezbeđenja već se on menjao prema okolnostima. Dodatni problem predstavlja već pominjano nepoverenje između neposrednog obezbeđenja i radnika u drugim delovima obezbeđenja.

Prema iskazu neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije nepoverenje je postojalo i prema pripadnicima policije RJB angažovanih na obezbeđenju zgrade Vlade Republike Srbije i u tom smislu iznet je niz optužbi na njihov rad. Više sagovornika Komisije istaklo je da se to najbolje vidi na televizijskom snimku, kada vozila odvoze predsednika Vlade dr Zorana Đinđića, posle atentata ispred zgrade Vlade Republike Srbije. Na snimku se vidi da policajac ispred kućice na ulazu u dvorište Vlade ne zaustavlja saobraćaj. To ilustruje njihove primedbe - obezbeđenje zgrade nije pružalo pomoć eskortu predsednika Vlade, ni prilikom ulaska u dvorište zgrade ni prilikom ulaska predsednika Vlade u zgradu Vlade.

S druge strane, rukovodilac obezbeđenja zgrade Vlade Republike Srbije iz Jedinice za obezbeđenje republičkih organa, je u svom iskazu izneo niz optužbi na račun pripadnika neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade u smislu njihove moći, da smene svakog ko bi im se suprotstavio.

Iz navedenih razloga nije postojala koordinacija između pripadnika neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade i obezbeđenja zgrade Vlade i rezidencije, sve do kraja januara 2003. godine, nakon sastanka koji je održan kod zamenika ministra unutrašnjih poslova Nenada Milića, na kome je naložena koordinacija neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade sa obezbeđenjem na objektu Vlade i rezidencije.

Tehnička opremljenost ličnog obezbeđenja dr Zorana Đinđića[уреди]

Neposredno obezbeđenje dr Zorana Đinđića istaklo je u razgovoru sa članovima Komisije, da nije naišlo na dovoljno razumevanja prilikom svojih zahteva da bude bolje tehnički opremljeno. Njihov utisak je bio da se to posebno pogoršalo posle promena načelnika i zamenika načelnika RDB-a, novembra 2001. godine.

Zahtevi za boljom tehničkom opremljenošću (panciri, vozila, naoružanje, sredstva veze, i sl.) prenošeni su načelniku i zameniku načelnika Šeste uprave, ali po iskazu pripadnika neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade (Vladimir Vukosavljević, Milan Veruović, Aleksandar Bjelić), do njihove realizacije nije došlo, o čemu su, usmenim putem obaveštavali i tražili pomoć od Nenada Milića, zamenika ministra unutrašnjih poslova i Zorana Janjuševića, savetnika zaduženog za poslove bezbednosti. Načelnik Odeljenja za obezbeđenje predsednika Vlade Vladimir Vukosavljević je napred navedene zahteve iznosio i u razgovorima sa načelnikom i zamenikom načelnika RDB, Andrijom Savićem i Miloradom Bracanovićem, ali do realizacije nije došlo.

Procene stepena ugroženosti i bezbednosti dr Zorana Đinđića[уреди]

Neposredno obezbeđenje dr Zorana Đinđića iznelo je u razgovoru sa članovima Komisije da nikada nisu dobili procenu ugroženosti predsednika Vlade. Načelnik odeljenja za obezbeđenje predsednika Vlade istakao je da je jedino u novembru 2002. godine, zamenik ministra unutrašnjih poslova usmeno upozorio da je potrebno preuzimanje pojačanih mera zaštite predsednika Vlade i članova njegove porodice, zbog pretnji koje su upućivane od strane pripadnika Makine grupe. U konkretnom slučaju, pojačane su mere neposrednog fizičkog obezbeđenja i rezidencije dr Zorana Đinđića, angažovanjem većeg broja osoba. Navedene mere ukinute su po nalogu Vladimira Vukosavljevića oko 20. decembra 2002. godine (iskaz Nenada Mirkovića, tada pomoćnika načelnika Odeljenja za obezbeđenje predsednika Vlade).

Komisija je utvrdila da neposredno obezbeđenje dr Zorana Đinđića nije dobijalo procene bezbednosti, pre svega zato što one nisu ni rađene. Iako je više sagovornika Komisije, vrlo jasno ukazalo, da se zaštita štićenog lica u najvećoj mogućoj meri zasniva na proceni stepena i obliku ugroženosti štićenog lica, a u mnogo manjoj meri u fizičkoj zaštiti, VI Uprava RDB-a ovakve procene nije posedovala niti sama radila (Prilog I: Prilog br. 25). Komisija je mišljenja da nije postojala dobra komunikacija između pojedinih sistema obezbeđenja unutar RDB-a, odnosno MUP-a Srbije.

Jedinica za specijalne operacije (JSO) i njeno mesto u sistemu bezbednosti[уреди]

Negativan faktor funkcionisanja čitavog sistema bezbednosti u republici Srbiji objektivno je predstavljalo postojanje JSO. Sastavljena od lica koja svojim opredeljenjima nisu bila vezana za demokratske promene, JSO je predstavljala rak ranu u tkivu sistema bezbednosti u Srbiji. Paravan za delovanje njenih pripadnika predstavljao je tzv. patriotizam. Smenjenom komandantu JSO Miloradu Lukoviću, dodeljeno je lično obezbeđenje iz redova JSO, a lica koja su mu dodeljena, njih oko 20, ostala su na platnom spisku JSO, odnosno MUP. Luković ih je premestio u Šilerovu ulicu, gde je jedan obezbeđivao Dušana Spasojevića. Tako je napravljena i tolerisana neka vrsta simbioze između privida zvaničnosti i kriminalnog postupanja. Budući da su ga obezbeđivala lica sa platnog spiska MUP, Miloradu Lukoviću je bilo olakšano delovanje unutar organa bezbednosti, posebno u BIA. Dodatni paradoks u vezi sa statusom ovog lica ogleda se u činjenici da on uopšte nije bio „na merama“. Komisija je obaveštena da je dodeljivanje zvaničnog obezbeđenja smenjenom komandantu bila praksa u JSO i da je na isti način postupljeno prema Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću. To je potvrda teze da je JSO bila „država u državi“, ali se postavlja pitanje svih nadležnih instanci koje su to prihvatale i tolerisale.

Komisija je svesna da je već prvi pokušaj obračuna sa JSO i sa njom vezanih kriminalnih grupa doveo do pobune u Kuli novembra 2001. godine. Komisija je takođe svesna da je time JSO demonstrirala svoju nedodirljivost i da je politička i medijska podrška koju je tom prilikom dobila samo ojačala njeno uverenje da za nju ne važe zakoni i pravila zemlje u kojoj živi. Sa tog stanovišta, državi je trebalo godinu dana da se pripremi za novi obračun sa Zemunskim klanom i delom JSO-a koji je bio sa njim povezan. U tom periodu rukovodstvo JSO i deo jedinice je ojačao vezom sa organizovanim kriminalom. Uvažavajući sve te činjenice Komisija mora ipak da konstatuje da je suviše mnogo nerazjašnjenih pitanja u vezi ponašanja bivšeg komandanta Milorada Lukovića. Tako na primer, posle izmeštanja JSO iz RDB, Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u JSO od 15. februara 2002. godine, određeno je da „upotrebu JSO naređuje ministar uz prethodno pribavljenu saglasnost Vlade“ (član 15. pravilnika). Izdvajanje grupe od dvadesetak ljudi za svrhe privatnog obezbeđivanja bivšeg komandanta predstavlja (zlo)upotrebu JSO.

U članu 16. Pravilnika propisano je da Jedinicom za specijalne operacije rukovodi komandant Jedinice za specijalne operacije, koji za rad Jedinice i svoj rad odgovara ministru ili licu koje ministar odredi.

Pripadnici JSO učestvovali su u neposrednom fizičkom obezbeđenju predsednika Vlade Republike Srbije i jednog broja određenih ličnosti, sve do pobune u novembru 2001. godine.

V Osnovni nalazi Komisije[уреди]

Na osnovu razgovora sa većim brojem relavantnih sagovornika i pregleda brojnih dokumenata Komisija je zaključila da su u sistemu obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića postajali brojni propusti.

Međusobna neusaglašenost Zakona o Bezbednosno - informativnoj agenciji i Zakona o ministarstvima[уреди]

U periodu od 19. jula 2002. godine, pa do aprila 2003. godine postojala je protivurečnost u pravnom poretku, odnosno neusaglašenost pomenutih zakona. Naime, nadležnosti koje su se odnosile na zaštitu Republike Srbije, te sprečavanje podrivanja ili rušenja ustavom utvrđenog poretka, dodeljene su Agenciji na osnovu zakona kojim je osnovana, ali je istovremeno u pravnom poretku ostala odredba u Zakonu u ministarstvima, prema kojom je takvom nadležnošću raspolagalo Ministarstvo unutrašnjih poslova. Ovakva normativna neusaglašenost mogla je predstavljati osnov za ostvarenje pozitivnog ili negativnog sukoba nadležnosti između Agencije i Ministarstva unutrašnjih poslova.

Neusaglašenost podzakonskih propisa[уреди]

Imajući u vidu da materija obezbeđenja i zaštite štićenih ličnosti, podrazumeva sistem od nekoliko pravnih akata različite pravne snage, Komisija je konstatovala da je postojala neusaglašenost podzakonskih propisa u odnosu na međusobne odnose i nadleznosti Agencije i ministarstva koji su bili uspostavljeni nakon donošenja Zakona o Bezbednosno - informativnoj agenciji. Naime, Uputstvo o načinu obavljanja poslova obezbeđenja ličnosti i objekata od 31. jula 1995. godine, propisuje mere i radnje koje su resori javne i državne bezbednosti ovlašćeni i obavezni da preduzimaju kada vrše jednu od nadležnosti - obezbeđenje štićenih osoba. Resor državne bezbednosti je, između ostalog bio isključivo ovlašćen da preduzima mere biološko-hemijske zaštite. Pored toga, Resor državne bezbednosti je bio jedini ovlašćeni predlagač mera prvog i ostalih stepena zaštite, odnosno svi stepeni zaštite mogli su se uvesti na predlog ovog resora. Međutim zakonskom transformacijom ovog resora u samostalnu Agenciju, nadležnost obezbeđenja štićenih ličnosti pripala je ministarstvu, te je Agencija ostala nenadležna u ovim poslovima. Pravna posledica ovakve nepovezanosti pravnih propisa po vertikali bila je da više nije postojao subjekt koji je mogao predložiti uvođenje bilo kog stepena zaštite, a oni se nisu mogli uvesti bez predloga ovlašćenog predlagača.

Nepoštovanje roka za donošenje podzakonskih akata[уреди]

Komisija je nedvosmisleno utvrdila da nisu poštovani rokovi koji su naloženi Zakonom o Bezbednosno-informativnoj agenciji. Naime od stupanja na snagu ovog zakona, u roku od 90 dana morali su biti doneti svi podzakonski propisi za njegovo izvršenje, kao i preraspoređivajne radnika koji su nekada radili u Resoru državne bezbednosti.

Komisija je utvrdila da je Bezbednosno informativna agencija ispoštovala zakonski rok i donela potrebne podzakonske akte i propise.[18]

Ministarstvo unutrašnjih poslova je tek 9. aprila 2003. godine formiralo Upravu za obezbeđenje ličnosti, što podrazumeva kršenje u odnosu na zakonski, imperativni rok od preko pet meseci.

Komisija konstatuje da je 8. januara 2003. godine, održan Kolegijum MUP-a uz prisustvo direktora Agencije, na kome se odlučilo da VI uprava obavlja sve poslove iz svoje predhodne nadležnosti do konačnog definisanja organizacije ova dva državna organa. Zadaci koji su podeljeni na ovom Kolegijumu su u neskladu sa članom 2. Zakona o BIA.

Preuzimanje radnika od strane BIA i problem službenih legitimacija[уреди]

U razgovoru sa članovima Komisije, pripadnici obezbeđenja dr Zorana Đinđića, isticali su sa dosta žestine činjenicu da njihov formalni status nije bio rešen.

Saglasno odredbama Zakona o Bezbednosno informativnoj agenciji i donetim podzakonski aktima Agencije, izvršeno je preuzimanje radnika Resora državne bezbednosti - MUP Republike Srbije u Bezbednosno - informativnu agenciju, na osnovu pojedinačnih Sporazuma o preuzimanju, koji su potpisivani od strane misitra unutrašnjih poslova s jedne strane, direktora Agencije s druge strane, uz saglasnost radnika. Postupak preuzimanja u Agenciji je izvršen sa datumom 1. decembar 2002. godine

Bivši pripadnici VI Uprave RDB-a koje BIA nije preuzela nisu zadužili službene legitimacije (BIA), već su nastavili da poslove obezbeđenja obavljaju služeći se starim, nevažećim službenim legitimacijama RDB-a. Kod jednog broja radnika do današnjeg dana nije regulisan problem nevažećih službenih legitimacija, što ih svakodnevno dovodi u situaciju da se, legitimišući se ovim službenim legitimacijama, neovlašćeno predstavljaju.

Komisija smatra da se radi o propustu MUP-a Republike Srbije. Iako je jedan sagovornik Komisije izneo mišljenje da nepreuzimanje Šeste uprave RDB-a, odnosno obezbeđenja dr Zorana Đinđića nije faktički uticalo na njihov rad, činjenica je da su pripadnici obezbeđenja sami isticali u razgovoru sa članovima Komisije, da su „ničiji“, što je moglo uticati na njihov rad na poslovima obezbeđenja.

Šesta uprava Resora državne bezbednosti i Uprava policije - Jedinica za obezbeđenje republičkih organa[уреди]

Kako je već istaknuto, Šesta Uprava RDB-a je bila nadležna za ukupnu organizaciju obezbeđenja predsednika Vlade, sve do formiranja BIA. U tom periodu došlo je do brojnih problema u saradnji različitih delova sistema Šeste uprave.

Neposredno obezbeđenje predsednika Vlade i obezbeđenje zgrade Vlade, nisu sarađivali na zadovoljavajući način.

Neposredno obezbeđenje predsednika Vlade i drugi delovi Šeste uprave, ili su slabo sarađivali ili nisu imali nikakvu komunikaciju.

Rukovodioci Šeste uprave nisu sami vršili procene bezbednosti, niti su ih dobijali od ostalih organa RDB-a.

Rukovodioci Šeste uprave nisu odgovarajuće reagovali na zahteve koje im je upućivalo neposredno obezbeđenje predsednika Vlade za dodatnom tehničkom opremom.

Svi ovi problemi postali su još izraženiji od trenutka osnivanja BIA, jer je izdvajanjem BIA iz MUP-a Republike Srbije, BIA prestala da se bavi poslovima fizičkog obezbeđenja (izuzev svojih neposrednih rukovodilaca).

Pripadnici neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade su u jednom relativno kratkom vremenu morali da se organizaciono vežu za novoformiranu Upravu unutar MUP-a Republike Srbije, a pri tom rokovi za formiranje ove uprave i njihovo preuzimanje od strane MUP-a nisu poštovani.

Komisija je na osnovu iskaza većeg broja sagovornika uočila propuste po pitanju koordinacije poslova obezbeđenja unutar Šeste uprave RDB-a. Naime, nije se smela dozvoliti „autonomnost“ Trećeg odeljenja (obezbeđenje predsednika Vlade), a time narušavanje jedinstvenih principa u poslovima obezbeđenja, za šta odgovornost snose neposredni rukovodioci Šeste uprave i viši rukovodioci RDB-a.

U pogledu rada Jedinice za obezbeđenje republičkih organa, Komisija je uočila sledeće konkretne probleme:

1. u Dosijeu obezbeđenja organa donetom 2. aprila 2002. godine, nije propisana obaveza da radnik obezbeđenja na radnom mestu 1. zaustavlja saobraćaj prilikom dolaska i odlaska vozila predsednika Vlade;

2. prilikom ulaska u zgradu Vlade Republike Srbije, vrata na ulazu broj V nisu otvarana čime je usporeno kretanje predsednika Vlade Republike Srbije;

3. u izjavi jednog sagovornika Komisije konstatovano je nepostojanje adekvatnih mera fizičke zaštite parkinga u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije, što je dovodilo do neovlašćenog prolaska lica koja nisu zaposlena u zgradi Vlade;

Početkom januara 2003. godine utvrđeno je da je obezbeđenje predsednika Vlade dr Zorana Đinđića unutar zgrade rezidencije spavalo na dužnosti zbog čega je zamenik ministra unutrašnjih poslova Nenad Milić održao zajednički sastanak sa svim osobama koje su učestvovale u obezbeđenju.

Rad Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala od 4. jula 2001. godine do 1. januara 2003. godine[уреди]

MUP Republike Srbije formirao je Upravu za borbu protiv organizovanog kriminala da bi se što uspešnije borio sa organizovanim kriminalom u Republici Srbiji. Uprava je već prilikom svog osnivanja posedovala „Belu knjigu“ o organizivanom kriminalu u Srbiji, koja je navela sve glavne kriminalne grupe u Srbiji. Za Komisiju je posebno iznenađujuća izjava novopostavljenog načelnika UBPOK-a da prilikom preuzimanja svoje dužnosti 1. januara 2003. godine, nije preuzeo praktično nikakav sistematizovani materijal o Zemunskom klanu. Svi sagovornici Komisije istakli su da je Zemunski klan bio najopasnija i najbolje organizovana kriminalna grupa u Srbiji. Tokom 2002. godine, bilo je više nego dovoljno indicija, ako ne i dokaza da su se povezali sa rukovodstvom i delom JSO-a. Javna je činjenica da je obezbeđenje Milorada Lukovića, koje su činili pripadnici JSO-a, u praksi štitilo i Dušana Spasojevića, jednog od vođa Zemunskog klana. Iako je osnovni zadatak UBPOK-a bio borba protiv organizovanog kriminala, Komisija je zaključila da aktivnosti Zemunskog klana nisu bile predmet ozbiljne istrage i da nisu prikupljeni materijali koji bi mogli da posluže za početak policijske i sudske istrage. Komisija smatra da je potrebno da se istraži rad UBPOK-a u periodu od osnivanja do 1. januara 2003. godine i da se ispita eventualna odgovornost njenih rukovodilaca.

Sekretarijat unutrašnjih poslova u Beogradu[уреди]

Jedan od organizacionih delova Sekretarijata unutrašnjih poslova u Beogradu je OUP Zemun. Za događaje u Šilerovoj ulici odgovornost jednim delom snosi i rukovodstvo SUP-a Beograd. Komisija ne poseduje ni jedan dokument koji bi potvrdio da je SUP Beograd ikada naložio da se izvrši pretres objekta u Šilerovoj ulici ili učinio bilo šta da obezbedi red i mir u njegovom susedstvu. Šta više, osoba koja je u SUP-u Beograd bila zadužena za kontakte sa Dušanom Spasojevićem i sama se nalazi pod sumnjom da u tim kontaktima nije bila iskrena i da se nije ponašala prema pravilima službe.

Rad OUP-a Zemun[уреди]

Zemunski klan, odnosno Dušan Spasojević izgradio je poslovno stambeni kompleks u Šilerovoj ulici u Zemunu gde je bio centar njihovog okupljanja. Komisija je zaključila da OUP Zemun, radi zaštite javnog reda i mira u tom delu zone svoje odgovornosti, nije preduzeo odgovarajuće mere u okviru mesne nadležnosti niti preduzeo nadležne mere u odnosu na navedeno stanje.

Prema Pravilniku o unutrašnjoj organizaciji MUP-a, Odeljenje unutrašnjih poslova u okviru svog delokruga obavlja unutrašnje poslove i obezbeđuje ličnu i imovinsku sigurnost građana na području opštine za koju je obrazovano. Neposredno vrši poslove sprečavanja i otkrivanja krivičnih dela, pronalaženja i hvatanja učinilaca krivičnih dela i njihovo privođenje nadležnim organima, održavanje javnog reda i mira, zakonom i drugim propisom utvrđene poslove obezbeđenja, poslove u vezi boravka i kretanja stranaca.

Iako su pripadnici OUP Zemun podneli veći broj krivičnih prijava protiv pripadnika Zemunskog klana koji su stanovali na njihovoj teritoriji, ipak ostaje činjenica da je prostor oko stambeno poslovnog prostora u Šilerovoj predstavljao zonu van kontrole OUP-a Zemun.[19] Pred objektom u Šilerovoj neprekidno su dežurali naoružani ljudi i u okolne ulice se često nije moglo ni ući bez posebne provere. Komisija nije našla ni jedan dokument koji bi potvrdio da se rukovodstvo OUP-a Zemun obraćalo bilo kojoj višoj instanci sa upozorenjem i opisom onoga što se dešava. Komisija smatra da je potrebno da se ispita eventualna odgovornost rukovodstva OUP-a Zemun za stanje koje je vladalo na teritoriji za koju su oni odgovorni sve do ubistva dr Zorana Đinđića.

Sistem tehničke zaštite zgrade Vlade Republike Srbije, ul. Nemanjina br.11[уреди]

Sistem tehničke zaštite objekta zgrade Vlade Republike Srbije koji je radio Institut za bezbednost, nije projektovan za nadgledanje zadnjeg dela zgrade Vlade prema parku, iako su pripadnici neposrednog obezbeđenja dr Zorana Đinđića više puta isticali da ne postoji nikakva jasna kontrola zgrada u neposrednoj okolini. To pokazuje da projekat i nije bio izrađen sa pretpostavkom da je potreban vizuelni nadzor zadnjeg dela objekta Vlade prema parku. Rukovodilac obezbeđenja zgrade Vlade snosi odgovornost za činjenicu da je ceo sistem isključen 10. marta 2003. godine, a da uopšte nije predviđeno na koji će se način to odraziti na zaštitu objekta Vlade. O tome Komisija nije našla nikakav pisani trag.

Nepostojanje procena stepena ugroženosti dr Zorana Đinđića[уреди]

Analizom propisa i dostavljenih materijala Komisija posebno ističe sledeće činjenice:

1.Bitna pretpostavka za efikasno funkcionisanje sistema obezbeđenja je procena ugroženosti štićene ličnosti, što je istaklo više sagovornika Komisije.

2.Komisija je utvrdila na osnovu uvida u član 2. Zakona o BIA da je Agencija imala zakonsku nadležnost i obavezu da daje bezbednosno obaveštajne procene o podacima i saznanjima do kojih dođe. Na osnovu zahteva Komisije, BIA je dostavila odgovor, zavedeno u Vladi Republike Srbije pod brojem: DT 72 00-3/2003-35 od 22. jula 2003. godine u kome je obavestila Komisiju da u periodu od 21. februara do 11. marta 2003. godine nije dostavljala predsedniku Vlade Republike Srbije dr Zoranu Đinđiću dnevne izveštaje i druge vrste informacija u pisanom obliku koje bi se odnosile na moguću konkretnu ugroženost njegove bezbednosti, s obzirom da podatke o njegovoj ugroženosti nisu imali.

3.Komisija je utvrdila da Ministarstvo unutrašnjih poslova, a posebno UBPOK, posle pokušaja atentata kod hale „Limes“ nije raspolagalo podacima o pripremanju ponovnog atentata na predsednika Vlade dr Zorana Đinđića.

Reagovanje nadležnih organa posle pokušaja atentata kod hale „Limes“, Novi Beograd, 21. februara 2003. godine[уреди]

Komisija konstatuje da, nakon što je utvrđeno da je saobraćajnu nesreću ispred hale „Limes“ na Novom Beogradu izvršio pripadnik Zemunskog klana i da postoji realna mogućnost da se radi o pokušaju atentata na predsednika Vlade Republike Srbije, ni jedan državni organ nije bitno promenio način svog rada u odnosu na obezbeđivanje predsednika Vlade. To potvrđuje i podatak da nije podignut stepen mera obezbeđenja. Komisija želi pre svega da postavi pitanje zbog čega sistem obezbeđivanja dr Zorana Đinđića nije dignut na prvi stepen? Da je to učinjeno, u velikoj meri bi bila smanjena ili čak eliminisana mogućnost izvršenja atentata na način kako je to učinjeno. Prema stepenu I potrebno je da se postigne: „fizičko obezbeđenje objekata koji se stalno ili povremeno koriste, i to njihove uže i šire okoline, u zoni dometa savremenog oružja koje teroristi koriste u izvođenju atentata“. Ovaj navod jasno pokazuje da bi u slučaju da je primenjen prvi stepen, moralo da dođe do kontrole zgrada u okolini zgrade Vlade.

Nezavisno od pitanja stepena zaštite dr Zorana Đinđića, postavlja se pitanje institucionalnih reakcija na pokušaj atentata kod hale „Limes“. Situacija je nakon tog atentata morala biti potpuno jasna. Pripadnik vodeće kriminalne grupe u zemlji pokušava da izvrši atentat i istraga pokazuje da je u to moralo biti umešano više drugih lica. Tom organizovanom kriminalnom grupom, odnosno Zemunskim klanom, intezivno se bavi Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala. Svi njeni pripadnici su poznati. Jedan od bivših vođa ove kriminalne grupe u međuvremenu postaje policijski saradnik i radi obrade podataka koje on iznosi, započinje akcija „Svedok“. Rezultatima ove istrage bavi se specijalni tužilac. Ne samo pripadnicima MUP-a i BIA, već i javnosti naše zemlje poznate su bliske veze Zemunskog klana i Milorada Lukovića. Deo JSO radi na obezbeđenju Milorada Lukovića i Dušana Spasojevića. Komisija mora da istakne da je ponovljeni atentat na dr Zorana Đinđića izvršila kriminalna grupa koja je bila dobro poznata MUP-u Republike Srbije i BIA. Sve ove činjenice u velikoj meri traže odgovornost svih osoba i institucija koje su bile zadužene za bezbednost dr Zorana Đinđića.

U nekim razgovorima i materijalima koji su Komisiji dostavljeni, mogla se zapaziti izvesna sklonost ka sugestiji da se na rešavanje zadataka bezbednosti predsednika Vlade mogla negativno odraziti odbojnost pokojnog dr Zorana Đinđića prema svemu što može asocirati na neskromnost i posebno prema merama kojima bi se zbog njegove bezbednosti remetio uobičajeni ritam saobraćaja. Komisija ukazuje da je on disciplinovano prihvatio preseljenje na bezbednije mesto i da je prihvatao i druge mere bezbednosti. Zato Komisija smatra da su pomenute sugestije neosnovane i da se ne mogu prihvatiti kao objašnjenje za neprilagođenost stepena bezbednosti predsednika Vlade stvarnim rizicima. Uostalom, ne postoji nijedan ni pisani ni usmeni trag da je iko predložio podizanje obezbeđenja dr Zorana Đinđića na prvi stepen.

Bilo je naravno moguće iskoristiti i druge mere zaštite kao što su kontrapraćenje, promena načina ulaska u Vladu i drugo. Neobjašnjivo je da nije formirana posebna grupa od strane pripadnika MUP-a i BIA posle pokušaja atentata kod hale „Limes“, koja bi predložila načine zaštite predsednika Vlade u novim okolnostima.

Komisija traži da se odredi stepen odgovornosti za propuste i nečinjenje posle pokušaja atentata kod hale „Limes“.

Unutrašnja istraga u MUP-u i BIA[уреди]

Komisija smatra da je nakon atentata na predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića 12. marta 2003. godine, bilo neophodno da MUP i BIA izvrše unutrašnju istragu da bi se utvrdilo da li je bilo propusta u merama obezbeđenja. Činjenica da je Vlada Republike Srbije formirala Komisiju za ispitivanje eventualnih propusta u obezbeđenju dr Zorana Đinđića, ne može da zameni odgovornost samih institucija za ispitivanje svojih eventualnih propusta.

Rad pravosuđa[уреди]

Na osnovu izveštaja Ministarstva pravde Republike Srbije o podnetim krivičnim prijavama protiv pripadnika Zemunsko-Surčinske grupe i njihovom ishodu, Komisija je zaključila da je najveći broj krivičnih prijava protiv pripadnika ove grupe neadekvatno procesuiran.

Iako se zna da se radi o krivičnim delima ubistva, napada na službeno lice, iznude, teške krađe, neovlašćeno držanje i nošenje vatrenog oružja i municije, falsifikovanje isprava, otmice, davanje mita, teška krađa i oduzimanje vozila, teško delo protiv opšte sigurnosti i izazivanje opšte opasnosti, zloupotreba službenog položaja, prevara, sprečavanja službenog lica u vršenju službene radnje, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, na osnovu kojih je podneto 75 krivičnih prijava, samo 20 je procesuirano i izrečeno 12 presuda, od kojih su samo 4 kazne zatvora.

* * *

Komisija predlaže da Izveštaj bude javan.

Komisija predlaže Vladi, a posebno na osnovu nalaza Komisije.

VI Predlog mera[уреди]

1. Komisija predlaže da se na osnovu ovog izveštaja a posebno poglavlja V, po redosledu kako je izloženo u poglavlju V, utvrdi konkretna odgovornost svih osoba koje su bile posredno ili neposredno zadužene za sistem obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića.

Zavisno od stepena i vrste odgovornosti pored eventualno krivične i disciplinske odgovornosti, prema licima za koja se oceni da nisu dala pun doprinos u obezbeđivanju funkcionisanja sistema obezbeđenja predsednika Vlade dr Zorana Đinđića primeniti i druge mere: razrešenja sa funkcija, raspoređivanje na neke druge poslove i dr.

2. Komisija predlaže da prema zakonom predviđenom postupku MUP Republike Srbije i BIA izvrše usklađivanje svih zakonskih i podzakonskih akata za koje je u ovom Izveštaju nađeno da nisu usklađeni sa zakonom.

3. Komisija predlaže da MUP Republike Srbije i BIA formiraju komisije i hitno izvrše unutrašnju kontrolu radi utvrđivanja propusta vezanih za sistem obezbeđenja predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića. Rok za ovaj posao treba da odredi Vlada Republike Srbije, ali je mišljenje Komisije da bi za taj posao bilo dovoljno 45 dana.

4. Komisija smatra da je način rada sudova i tužilaštva pogodovao Zemunskoj grupi koja je organizovala i izvršila atentat na predsednika Vlade Republike Srbije dr Zorana Đinđića. Komisija traži od Vlade Republike Srbije da predloži Vrhovnom sudu Srbije i Republičkom javnom tužiocu, da u skladu sa ovlašćenjima iz člana 28. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 63/2001, 42/2002 i 27/2003), odnosno članu 19. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik RS“, br. 63/2001, 42/2002 i 39/2003), razmotri primenu zakona i drugih propisa povodom rada sudova i tužilaštva u predmetima koji su vezani za Zemunsko-Surčinski klan.

5. Komisija predlaže da se za potrebe obezbeđenja određenih ličnosti i objekata obezbede dodatna sredstva za nabavku savremene opreme.

PREDSEDNIK KOMISIJE

  • Prof. dr Žarko Korać

ČLANOVI:

  • Mr Svetozar Čiplić
  • Bruno Vekarić
  • Željko Rašeta
  • Mihajlo Maksić
  • Milovan Lapčević
  • Dr Budimir Babović

Fusnote[уреди]

  1. Zakon o izmenama i dopunama zakona o Ministarstvima („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 44/1991)
  2. Pored navedenih nadležnosti, Ministarstvo unutrašnjih poslova bilo je nadležno i za zaštitu života, lične i imovinske sigurnosti građana; sprečavanje i otkrivanje krivičnih dela i pronalaženje i hvatanje učinioca krivičnih dela i njihovo privođenje nadležnim organima; održavanje javnog reda i mira; obezbeđivanje zborova i grugih okupljanja građana; bezbednost saobraćaja na putevima; kontrolu prelaženja preko državne granice; kontrolu kretanja i boravka u graničnom pojasu; kontrolu kretanja i boravka stranaca; nabavlajanje, držanje i nošenje oružja i municije; proizvodnju i promet eksplozivnih materija, zapaljivih tečnosti i gasova; zaštitu od požara; državljanstvo; jedinstven matični broj građana; lične karte; putne isprave; prebivalište i boravište građana; obučavanje kadrova, kao i druge poslove određene zakonom.
  3. Zakon o ministarstvima od 23. maja 2002. godine („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 27/02)
  4. „Službeni glasnik Republike Srbije“ od 19. jula 2002. godine broj 42
  5. Ostale nadležnosti Agencije navedene su u članu 2 Zakona o bezbednosno-informativnoj agenciji su: istraživanje, prikuplanje, obrada i procena bezbednosno-obaveštajnih podataka i saznanja od značaja za bezbednost Republike Srbije i informisanje nadležnih državnih organa o tim podacima, kao i druge poslove utvrđene zakonom.
  6. Dopis Bezbednosno-informativne agencije Br. 00-0003/2003-042 od 1. avgusta 2003. godine.
  7. Ove mere obuhvataju: 1. praćenje namera, planova i istraživanja sredstava i metoda delovanja unutrašnjih ekstremista i terorista, stranih obaveštajnih službi i međunarodnih terorističkih organizacija radi prikupljanja podataka i obaveštenja od značaja za bezbednost i vezano za to, preduzimanje potrebnih mera obezbeđenja; 2. blagovremeno obaveštavanje nadležnih organizacionih jedinica Ministarstva i drugih organa o programu boravka i putovanja radi preduzimanja potrebnih mera obezbeđenja; 3. bezbednosno-operativno snimanje i preduzimanje operativno-preventivnih mera u odnosu na lica, objekte, trase i područja; 4. preventivno delovanje i ostvarivanje nadzora nad određenim grupama i kategorijama (potencijalno opasna lica, lica sklona pretnjama i nasilju i sl.) kao i preduzimanje potrebnih mera za sprečavanje njihove aktivnosti; 5. preduzimanje mera prema pojedincima za koje se oceni da mogu ugroziti ličnu bezbednost određenih ličnosti ili remetiti normalno odvijanje akcije; 6. organizovanje i obavljanje bezbednosne zaštite lica zaposlenih u objektima koje određene ličnosti stalno ili povremeno koriste i određenih kategorija lica koja po svojoj profesionalnoj aktivnosti dolaze u neposredan kontakt sa njima; 7. proveravanje podataka za lica koja se stalno ili povremeno angažuju na poslovima od značaja za obezbeđenje i lica koja prebivaju, odnosno borave u neposrednoj okolini objekta koji koriste određene ličnosti; 8. bezbednosna priprema lica koja se angažuju po zadacima obezbeđenja; 9.korišćenje posebnih propusnih dokumenata; 10. sačinjavanje procene bezbednosne situacije i plana obezbeđenja i staranje o njegovom sprovođenju; 11. saradnja i usaglašavanje mera obezbeđenja sa predstavnicima stranih službi bezbednosti; 12. pojačana kontrola prelaženja državne granice; 13. pojačana kontrola prevoznih sredstava, lica i prtljaga u svim vrstama saobraćaja; 14. kontrola prijavljivanja prebivališta i boravišta; 15. kontrola nabavljanja, držanja i nošenja oružja i municije, i prenošenje oružja preko državne granice; 16. kontrola proizvodnje, prometa i čuvanja eksploziva, zapaljivih tečnosti i gasova.
  8. Ove mere obuhvataju: 1. fizičko obezbeđenje objekata koji se stalno ili povremeno koriste i to njihove uže i šire okoline u zoni dometa savremenog oružja koji teroristi koriste za izvođenje atentata; 2. fizičko obezbeđenje trase kretanja, objekata na trasi i terena, tako da se ostvari potpuni uvid u zoni dometa savremenog oružja i eksplozivnih sredstava koje teroristi koriste za vršenje atentata i drugih oblika nasilja, a po potrebi i šire po dubini, zavisno od konkretne ocene, vremenskih uslova, konfiguracije terena i drugih faktora, s tim što se pri vršenju fizičkog obezbeđenja objekata, trase kretanja i terena koristi naoružanje, oprema i tehnička sredstva koja obezbeđuju blagovremeno otkrivanje i sprečavanje terorističkih akata uperenih na ugrožavanje lične bezbednosti određenih ličnosti ili remećenja normalnog odvijnja akcije; 3. fizičko obezbeđenje prevoznih sredstava; 4. regulisanje i kontrola saobraćaja i obezbeđenje kretanja vozila pod pratnjom (zatvaranje saobraćaja, čišćenje trase kretanja, prethodnica i zaštitnica po potrebi bezbednosni eskort); 5. mere fizičkog obezbeđenja zavisne od različitih prevoznih sredstava koja koriste (automobil, specijalni voz, brod, avion i sl.).
  9. Ove mere obuhvataju: 1. pregled objekata i njihove uže okoline, sredstva prevoza i trase kretanja koja se koristi, radi otkrivanja, pronalaženja, dezaktiviranja i uklanjanja zapaljivih i eksplozivnih naprava; 2. pregled objekata, sredstava, prevoza i trase kretanja radi otkrivanja, pronalaženja i uklanjanja radioaktivnih, hemijskih i drugih opasnih materija; 3. pregled ispravnosti objekata, električnih i drugih instalacija na objektu i otklanjanje utvrđenih nedostataka; 4. primena zaštitnih, protivprislušnih operativno-tehničkih sredstava i preduzimanje mera za sprečavanje ugradnje i otkrivanje ugrađenih prislušnih sredstava; 5. otkrivanje sredstava uznemiravajućeg hladnog i vatrenog oružja; 6. zaštita od tajnog ili nasilnog prodiranja u objekte, prostorije , kase i slično putem TV sistema, senzora i drugih sredstava i uređaja; 7. pregled paketa i drugih materijala pre unošenja u objekte i sredstva prevoza koja se koriste.
  10. Ova grupa mera obuhvata: 1. pregled objekata i sredstava prevoza radi otkrivanja, pronalaženja i uklanjanja bioloških, bakterioloških, hemijskih i drugih opasnih materija; 2. sanitarno-biohemijski pregled određenih objekata; 3. ostvarivanje bezbednosnog uvida nabavke prehrambenih i drugih artikala; 4. kontrola prehrambenih i drugih artikala; 5. kontrola zdravstvenog stanja osoblja koje rukuje namirnicama i osoblja koje upravlja sredstvima prevoza; 6. analiza goriva i maziva za prevozna sredstva i zagrevanje objekta; 7. higijenski uslovi transporta i uskladištenja namirnica.
  11. Ova grupa mera obuhvata: 1. zdravstveno obezbeđenje određenih ličnosti i delegacija (angažovanje specijalizovanih lekarskih ekipa i sanitetskih vozila, određivanje zdravstvenih ustanova i sl); 2. zdravstveno obezbeđenje na skupovima i drugim javnim manifestacijama; 3. pružanje hitne medicinske pomoći na licu mesta i u toku transporta do smeštaja u zdravstvene ustanove.
  12. Četvrti odeljak Uputstva koji nosi naslov „Posebne mere i aktivnosti u vezi sa obavljanjem poslova obezbeđenja“, tačka 24.
  13. Milorad Bracanović, radnik Centra resora državne bezbednosti Beograd, raspoređen je 1. januara 1997. godine na mesto načelnika Odeljenja za kontraobaveštajne, obaveštajne i bezbednosne poslove u JSO - Resora državne bezbednosti MUP-a Republike Srbije, dana 11. februara 2000. godine, raspoređen je na radno mesto pomoćnika komandanta za bezbednost. Time se jedan od rukovodećih ljudi za bezbednost JSO našao na pložaju čoveka koji ima pun uvid u tehničke mere koje primenuje RDB. Komisija ne raspolaže činjenicama koje bi ukazivele u kojoj meri je postavljanje Milorada Bracanovića za načelnika Sedme uprave RDB uticalo na uspešnost, odnosno neuspešnost rada MUP-a Republike Srbije tokom 2001. godine, posebno u vezi sa borbom protiv onih oblika kriminala gde je postojala mogućnost učešća delova JSO.
  14. Iskazi Ljubiše Buhe odnosili su se na veći broj nerazjašnjenih ubistava iz prethodnog perioda. On je po prvi put izneo neke podatke koji su prestavljali moguću osnovu za početak policijske i sudske istrage. Iako je u svojim iskazima često bio konfuzan i protivurečan, on je ipak izneo i neke činjenice koje su do tada bile nepoznate. To je predstavljalo glavni razlog što je on tretiran kao veoma važan svedok i što je MUP Republike Srbije proveru njegovih iskaza tretirao kao stvar od velikog značaja. Budući da se Ljubiša Buha neprekidno obraćao i medijima, pripadnici Zemunskog klana bili su veoma uznemireni zbog činjenice da bi njegovo svedočenje dovelo do njihovog hapšenja i sudskih procesa.
  15. Zoran Vukojević - Vuk, zaposlen u Sekretarijatu unutrašnjih poslova u Beogradu, OUP Grocka. Dana 7. febrauara 2003. godine, privremeno udaljen iz MUP-a a 19. marta 2003. godine, podneo zahtev za sporazumni raskid radnog odnosa. Na osnovu podnetog zahteva za sporazumni raskid radnog odnosa rešenjem od 22. marta 2003. godine, prestao mu je radni odnos u MUP-u. Za vreme dok se nalazio na bolovanju aktivno je radio u obezbeđenju Dušana Spasojevića.
  16. Po iskazu Ljubiše Janoševića i Miladina Veruovića oni su pretresli vozača, Dejana Milenkovića i vozilo ali da se radilo o klasičnom policijskom pretresu prilikom kojeg je traženo oružje. Priroda događaja je bila takva da oni nisu tragali za skrivenim mobilnim telefonima i da su konstatovali da Dejan Milenković u ruci drži mobilni telefon, koji ne skriva. Ovo je važno s obzirom da postoje indicije da se kasnije, kada su Janošević i Veruović predali Dejana Milenkovića saobraćajnoj policiji i napustili mesto incidenta, on oslobodio još dva skrivena mobilna telefona, koji bi bili od velikog značaja za istragu.
  17. BIA je odredila Milana Letića iz Beogradskog centra BIA, koji se po dolasku u Sekretarijat u Beogradu javio pukovniku Branku Možgonu i nakon dogovora pokušao da razgovara sa Dejanom Milenkovićem da bi nakon dvadeset minuta napustio Sekretarijat Beograd, a dalji rad nastavio je navedeni Sekretarijat samostalno. Komisija nije uspela da nađe zadovoljavajući odgovor kako je došlo do ovog događaja, posebno uzimajući u obzir da je u saslušanju Dejana Milenkovića uzelo učešće ovlašćeno lice za koje postoji sumnjada je saradnik Zemunskog klana (Prilog: 66).
  18. Po dono{enju Zakona o Bezbednosno - informativnoj agenciji („Sluzbeni glasnik Republike Srbije“, br 42/2002 od 19. jula 2002. godine, koji je stupio na snagu 27. jula 2002. godine), direktor Agencije doneo je Pravilnik o unutra{njoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta Bezbednosno-informativne agencije, DT.br 01-39 od 15. oktobra 2002. godine. Saglasno va`e}im propisima, po predhodno pribavljenim mi{ljenjima nadle`nih organa, Vlada Republike Srbije svojim Zaklju~kom dala je saglasnost na pomenuti Pravilnik, pod brojem DT. 05 br. 00-30/2002 od 17. oktobra 2002. godine. Po tom pravilniku Agencije, poslovi bezbednosne za{tite predsednika Republike Srbije ( I Odeljenje), predsednika Narodne skup{tine Republike Srbije (II Odeljenje) i predsednika Vlade Republike Srbije (III Odeljenje) vi{e nisu u organizaciji i sistematizaciji radnih mesta VI Uprave Agencije, ostali su u nadle`nosti MUP-a Republike Srbije. Odredbama ~lana 27. Zakona o Bezbednosno - informativnoj agenciji, propisano je da }e radnici Ministarstva unutra{njih poslova-Resora dr`avne bezbednosti koji su u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog Zakona ne budu preuzeti u Agenciju, bi}e raspore|eni u Ministarstvo unutra{njih poslova, na radna mesta koja odgovaraju njihovoj stru~noj spremi i radnim sposobnostima.
  19. Jedan od sagovornika Komisije, inače general policije naveo je slučaj koji se desio njegovom poznaniku. Naime, čovek je ponižavan i maltretiran od strane obezbeđenja objekta u Šilerovoj, iako se slučajno našao u njegovoj blizini a njegov sin nasilno je uveden u objekt, gde je pretučen. Takve i slične stvari su se dešavale pred očima velikog broja građana Zemuna i Beograda i to je srozavalo ugled pripadnika policijskih snaga Srbije.