Istorija od Dijane

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Istorija od Dijane
Писац: Мавро Ветрановић


Istorija od Dijane



PRIKAZIVANJE SLOŽENO PO NEZNANU PISAOCU U KOMU GOVORE VILA I DIJANA


VILA POČINJE


Vil[a]:
Pokli nije, moj Bože, čovjeka — jaoh - živa
   da mene sad može slobodit od gnjiva,
Neg sama smrt prika i velmi nemila
   čemera bez lika da bi me izbavila,
- Nu neće da prješi prika smrt put mene 5
   da mene odriješi od uze ljuvene —
Tim, Bože, pošlji smrt rad moje ljubavi
   da mene bude strt i u prah rastavi.
Kroz toj mi tužni još gorčije od jada
   objestran bridak nož srdašce probada, 10
Er se nać ne može u gori zeleni
   tko pozrit da može moj obraz rumeni,
Gdi sdesna i slijeva bolesno i želno
   suzom se polijeva i velmi čemerno,
Ter s jadom suzice kê tijekom izviru 15
   prude mi sve lice i srce podiru.
Kroz toj sam ja mučna ter želim umrijeti,
   er nijesam naučna u robstvu veziti
Ni suzom polijevat moj obraz rumeni,
   ner često umivat u vodi studeni. 20
Sad blijede u mene rumena mâ lica,
   jakino kad vene prid mrazom ljubica.
Vaj, kako sva gora svene za žalos
   i ovi dub od bora gdi vezi mâ mlados,
Videći pribile svezane mê ruke 25
   i oči kê cvile od truda i muke!
Vaj, kako ne puca zemlja, lijes i kami
   gdi bijela mâ lica polijevam suzami!
Vaj, kako sunašce trpjeti može sad
   gdi moje srdašce korijepi gorki jad! 30
Jaoh, kako sve zvizde na nebi ne žale
   gdi su sad mê gizde svezane ostale!
Sto li dub ne svene svezana gdi stoju,
   tužice pakljene gdi zaman ja broju,
Niz lice mê bijelo gdi suze izviru 35
   i moje sve tijelo do peta umiru,
Ter, vajmeh, nije škljana...............
   .........svijeh strana što...........
I bijela mâ lica kako ruj ostaju,
   i vene travica gdi suze padaju. 40
A srce mê tužno, jaoh, trpi sve tugu
   gdi sam ja tač ružno svezana u lugu
Od družbe rastavna cvileći zaludu
   i na smrt pripravna umrijeti da budu;
Gdi stojim ja sama, nebozi vaj meni, 45
   spućena uzama u gori zeleni
Od velje tužice gdi tužim u vaju,
   i gdi mi modrice po rukah ostaju;
Jaoh, mojoj mladosti gdi su se upile
   uzice do kosti u ruke mê bile. 50
Tijem da sad uhrli tužna smrt nemila
   da me prije zagrli, velmi t' bih ja bila,
Moj Bože, radosna skončat mlados moju
   da veće žalosna u vezu ne stoju
Pri dubu, vaj, sama gdi ve me ostavi 55
   moj krvnik bez srama u ovoj dubravi
Gdi ne bi ptičice, a navlaš slavica
   da pozri suzice kê ronim niz lica,
I trude sve moje i muke pakljene
   pak da mi zapoje vrh jele zelene, 60
Pojući da reče: »Proklet bil čovjek taj,
   jeda ga zateče s cviljenjem gorki vaj,
Uzice od svile i od zlata kî stavi
   na ruke od vile u ovoj dubravi,
Ter cvili taj ures suzice roneći 65
   kî priže ljuven vez uz dubak stojeći!« 
Grlice ne bi li tužna razgovora
   za drugom kâ cvili vrh suha javora
Da sebe utiši - stojeći kod mene -
   hud moj plač usliši i muke pakljene; 70
Čovjeka, da reče da toga dovika
   smrtni vaj doteče i rana bez lika,
.............trudi taj ures gizdavi
   .........žudi da ju prije zadavi.
......................., o Bože svijeh [boga], 75
   .....................plačna i neboga,
Tijem [m]e satvori u kamen stanovit
   i zemlju otvori da padu na on svit;




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мавро Ветрановић, умро 1576, пре 444 године.