II
Не јавља ми се. А има кад.
А можда не сме! Ко ли јој пречи?
Десет месеци равно је сад
Од растанка нам, а од ње ни речи.
Све ми се чини узалуд сам чек'о.
Све више су моји мили од мене далеко.
Можда јој брани баш светли цар:
Неће да царством утеха прође.
Милион срца пробо је бар,
јер мисли кроз срца небу да пође.
Он је избраник, Син други, Бог га је хтео.
Првог свет благослови, њега је проклео.
Проклет је ето он, божји Син!
А можда божји и није жи'ми
Тек стави на се име к'о чин.
А безумни народ и то му прими.
Крвљу се умаза сав, векови да му се чуде,
И реч је оков'о, први да у злу буде.
Ал' цар погреши. Јер исти пут
Не води слави, него ужасу.
Небо и земља немају кут
За Сина новог сад да га спасу.
Јер као слава и ужас тражи таласе.
Сем Цара избрани народ пропашће, зна се.
Живот у свету ружан је сан
Мада се живи у знаку дýге,
Уз месец бледи, сунчани дан,
С помало смеха, и са много туге.
Ја видим правду и свачији тренутак позни.
Видим и натпис: Немачка и Виљем Грозни.
