II Ломите срца

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Ломите срца
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


II

ЛОМИТЕ СРЦА

О јао, срце, плачи, о јао, душо, ридај
Несрећна веро моја, свилене струне кидај
И јецај дугим криком,

Јер ведре ноћи сласти, јер топло сунце среће,
Јер сутон твој и јутра и подне, авај, све ће
Гробним се скрити ликом.

    О, младо спасење зала
    Са топлом косом што пече
    Уз звуке што с кимвала
    Твој поглед пожар рече,
    Ти, жено, заносна, врућа,
      Пуна дрхтава сна
      Кô талас ускрснућа,
      Што изгубљена сва,
      Кô ошинута сунцем, што си
Кô позлаћена ноћима звезда модрих,
      Дрхтала слична чедној роси,
      Дрхтала усред дана бодрих
        У мом наручју смелом,
И ти си трептала, или си се вила,
Ти што усне ми жедно пила
Усном врелом,

      Ти,
Што познала си да им краде
Час сваки срећу душе младе,

      Ти,
Што си у недра дах ми склонила,
У очи моје поглед ронила,

      Ти,
Што си у душу тонула жедно,
Кршила младост непоштедно,

      Ти,
Што до дна страсти руке вите,
Румене меке, никад сите,
      Загњурила си жудно
      У бајке царство студно
      И кô девојче блудно,
Што си тражила махнитим жаром,
Са страшћу као вечност старом,
      Руменобелу шкољку с дна,
      Па да се за њу с' судбом крвиш,
      Да је дочепаш, згрудваш, смрвиш,
        И зацерена, гола сва,
      Да кличеш сунцу: »Плачи, плачи!
        Моја је, мој је плен!
        Моја је рука дроби, тлачи
        Кô поход твој што дроби трен«,

      Ти,
      За које части горела је стид,
Што крик суровости свом си снагом чула
И сву мржњу бола и сав среће врисак,
Среће која тражи несите видике,
Све нове и нове, и кô дивљи писак
Вришти, старог храма кад здроби звонике,

       Ти,
Што си чула ритам и химну чезнућа
И страха и наде и растанка трубе,
Осетила зраку врућег засенућа,
Осетила зимске камените зубе;

       Ти,
       У пољупцу једном што си слила,
       Спојила чежњу сву,
       И сласт врх које смрт се вила,
       Над којом ситне дражи мру;
       И осетила млада, плаха,
Сву чежњу дугих ноћи преплаканих,
      Сав јаук бола изнад коса враних
      Пролазног даха
И сав сјај сунца ведрих дана
И плач бисерног шедрвана
      И све то слила
      И све то скрила
У једној топлој сузи невидљивој,
У песми реткој, болној и стидљивој;

      Ти,
Ти што си црне сенке тражила
Да њима скријеш љубав свету,
Што руменим се ветром снажила
И росном ноћи блажила,
Кад ветри вихор плету,
Вај, и погледом што си хтела
Кô мрачна прича древних списа
Рушити видик сунца врела
И мртва стабла кипариса,

      Ти,
Љубави моја, плачи, грцај, и јецај и кричи
И судбу куни плачем
И вичи
У болу све то јачем.

Рок вечит краја среће плачи,
Рок часа, сјај што меће, плачи,
Растанак наше наде плачи!
Опело душе младе плачи!
Крик незајазне сласти плачи,
Убиство вруће страсти плачи,
Јечи и плачи, вапијај, вришти...

Сав живот свој скупљен у једној речи,
Сву чежњу у једном уздању што спава,
Сву прошлост пред једним идолом што клечи,
Сву будућност што се цела оцртава
У пољупцу једном што дражи и пишти
Плачи, плачи, плачи!
Све јауке, које један целов брише,
Сва страдања, која један трзај сише,
Плачи!

      Ти,
Заридај дубоко продирућим јеком,
Кô што плаче вечност над пропалим веком.
Јер
Незадовољена је вечна страст, Жено.
Победио је ОН. И цери се ено,
Јер
Незасићен оста вечности смер.



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.