Doj, Bože, pogledaj, ki dijeliš radosti,
ter cvilit tač ne daj mojojzi mladosti;
jer odkud pravo bi da mi sja sunačce,
odtuda sve znobi mraz moje srdačce,
ter živit na saj svit nî milo veće čas,5
na kom će kako cvit svenut moj život vas.
Zatoj te pomolit odlučih još, Bože,
zač ov trud odolit veće se ne može:
ali me slobodi ovogaj života,
ali me štogodi smili tva dobrota.10
Ter pravdu opravi a pusti krivinu,
neka svak jur slavi tvoju moć jedinu;
jer vele tva silos za svaku stvar slove,
najveće za milos kojom te svak zove.
Zatoj zled i prirok tko t' more potajat?15
ter tko je toj uzrok, daj mu se pokajat.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str., Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
