[Aо, тужни и невољни Турци]
Ао, тужни и невољни Турци!
Шта ли ћете кад вам дођу вуци,
Кад вам дођу вуци и лавови србски соколови,
Кад вас стану посвуда терати
И утробе ваше растрзати? 5
Онда ћете Хајдук Вељка знати
И његову десницу познати,
Јуначество неће поштедити,
Крв пролити неће пожалити
За свог цара и за отачество, 10
Штедит неће јуначество своје,
Љути змају, Петровићу Вељко,
Јадним Турком досађује тешко.
Соколова ока и погледа,
На мегдану оштро Турке гледа. 15
Кад полети сва се земља тресе
Од бежања чудно Турци јече,
Повикују: Аман, господару!
Али јунак зато и не мари,
Куд пролази канда огањ пали, 20
Све би Турци до најмањег дали,
Само Вељко да им даде мира,
Од Турака ништа да не дира.
Али соко неће то да слуша,
Док у њему његова је душа, 25
Већ он лети кроз турску ордију
Да Крајину себе придобију.
Игра ата свог Кушљу зеленка,
Вије му се од злата челенка.
Пак он трчи покрај осморице 30
И удара Кушљу по бедрице.
Млади Вељко, звезда преодница,
Српском роду златна перјаница,
Многом Турком задаво је јада,
Из банско је истребио смрада. 35
Процвале су његове наије
Откад је истребил даије,
Видиш Вељка као с неба муњу,
Гди он фата живог Турком муњу,
Једни фата, друге сабљом млата. 40
Сабља му се показује сјајна,
Сије му се од злата колајна.
Нема Вељка подобна јунака
У Србије, радосна му мајка!
