4. Покли ма несрећа и љубав немила

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Туга је највећа и болес на свити...
Писац: Мароје Мажибрадић





                       2.

Покли ма несрећа и љубав немила,
     мени плач обећа циећ нјеке од вила,
да будем плакати и цвилит ја до вик,
     да ни' моћ имати' мојојзи рани лик
сред пакла мени стан одлучих поставит',5
     гдје ми се биели дан виек неће објавит',
тер гдје ће тамности обујмит', вај, мене
     за сакрит' жалости од жеље лјувене,
и гдје ћу за мене за хране имат' ја
     све траве паклјене и чемер од змаја;10
разговор мој медни бит' ми ће до вика
     јаук, плач по све дни, треска, цвил и вика.
Гледат' че бит' мени за жеље за моје
     притужне теј сјени, у паклу ке стоје;
које ће госпоји за жалос казати,15
     гдје младос ма стоји и за њу што пати,
нека се не труди веће ње л'јепота
     видјети, што жуди од мога живота.
А ја ћу весел бит', мука м' ће бит' мила,
     кад будем њу видит', гди се је смирила.20




Извор[уреди]

Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga XI, Djela Miha Bunića Babulinova Maroja i oracia Mažibradića marina Burešića, str.108, Zagreb, 1880


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мароје Мажибрадић, умро 1591, пре 428 година.