(Одломак)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
(Одломак)
Писац: Бранко Радичевић


Branko Radičević.gif

(Одломак)

На срце њему ово тешко пада,
Он тресе тамо-амо своју главу,
Не што он не зна бољетице род,
Јер он је, као што сам рекô, стар,
Младости дане протрчô је већ,
Познаје добро сваки њиов јао;
Времена она истина су прошла,
Ал' још му јечи њиово звонашце,
Па ако не може по њим' да игра,
Он радо гледа друге играјуће.
Тај стари гледи Миланову тугу,
Помоћи њему тео би он радо,
Бољетице он ове знаде род,
Ал' де ће наћи према њојзи лек?
Старина тражи, не жалећи с' труди,
Старина нађе, своје лупа груди.
„Је л' истина шта ти ту велиш, Мито?“
— „Ах, тешко, тешко мојој јадној души,
Из брбљави што ја сад пусти усти!
Не, није тако кô што сам ти казô.“ —
„Говори, Мито, избави ми душу,
У тавно срце бацаш наде зрак,
Па оћеш таки да угасиш опет;
Познајеш земљу куд ми жеље плове,
Па зато опет нећеш да покажеш;
О кажи, кажи, молим тебе, брже,
Лађица пуна врло ми је трошна,
Утопиће се у том мору туге.“
— „Познајем земљу куд ти жеље плове,
Ја знадем, ал' залуду то је све,
Јер обала је врло стрмена,
Пристаништа ту твојој лађи нема,
Залуду ту је њезин сваки труд,
За њу ту нигди није места наћи.
Па ако она према ови стена
Потегнула све своје буде силе,
О шиљке ће се ту разлупати,
Комађе само напоље ће вирит;
Возача мртво међ њима је тело
Са којим вртлог пенући се игра.“
То вели Мита, Милана тад гледи,
А његов не мож' да поднесе поглед.
На њему лежи Миланово око,
Из себе шиљућ тужног огња зрак;
Кô месец кад га лаки облак крије,
Баш тако тужно он на њега гледи,
Ниједна искра живота у њему,
А руке стоје пола саклопљене; —
Он овај не мож' да поднесе углед
Неразговоран сузног ока језик.
Он њему пружа дрктајућу руку,
И — је л' он њему, што он жели, казô?
Не рони више њег'во око сузе,
Одлетио је туге мутни облак,
Умилно гледи радости сад небо,
Весела сунце из ока му сија:
„Заш да на стену ја се не пужам?
Високо што се њезин стрмен диже?
На њојзи горе само расте трава,
И само она носи за ме лек.
Ил' одунд узбрат животворни струк,
Ил' стрмоглавце срушити се доле.
Да страдам, оче, тако мора бити.
Ја видим мог живота сунце сјати,
Од њега мене без'на растала, —
Зар јадикујућ ја да преко гледим?
На крају њеном моја нога стоји,
И покушаћу преко без'не скок:
Ил' сунце моје одонуд узети,
На небо моје амо то пренети,
Живота мога да обасја дане,
Плетући златне у њи своје венце,
Ил' моје сунце одонуд донети,
Размрскан падом илити умрети.“
И веселе се Миланове слуге,
Јер господара веселога виде;
Црвена вина ту на столу боца,
Пред сваким стоји чаша напуњена.
Премда се она баш пречесто празни,
Намирена то опет нису срца.
Тај диже руку, а у руци чаша,
Напија своме драгом господару,
А онај други, почем овај стане,
Тај узме чашу: „Господару здравље!“
При столу овде тако ови раде.
У страни седи један седи власи,
Наслонио на руку стару главу,
Обара доле тужно своје око
Из којег горка суза сузу гони.
„И тешко, вели, мојој јадној души
Из њега шта сам ја урадио? —
Из пећине је тигра он изишô
Једанпут сретно, оће л' други пут?
Ах тешко, тешко мојој јадној души.“
У старе себе затим лупа груди.
Дубоке реке матицу он сече,
На друго ништа он сад не мисли,
На оно само што се јуче збило,
Баш јуче, кад је сунце било село
И тавна мраке ноћ раширила.
На оно мисли што је јуче било.
Па вата здравље воду с лаким веслом,
Да онде буде што год пређе може.
На ону страну он окреће око
Ди јуче они њега чекаше.
„Код оне врбе што се оно бели,
Да ко је оно у оделу белом?“
Овако збори, журно веслом граби,
И река, вели, да је шира данас.
У крају сад је, али ди је она?
Код извора је, тако Милан мисли.
Лађицу веже за жилу од врбе,
Прекрасно које реке брега ресе,
И скаче потом из ње напоље,
Прескаче јарак у гај који прати;
У гају сад је, на десно се вије,
Високе липе око веће види,
Под којима кристално врело тече;
Сад већем његов сребрни талас,
У коме огледа месец своје лице.
И све се више њему прса дижу,
А врело срце све му већма куца,
Јер онде лежи њег'вог срца рај.
„Ал' ди је анђô, да ме онде чека?
Милева ди је?“... Већ је близу места,
Већ чује жуборење извора
Што преко шљунака шарени скаче.
Ал' ди је она, ди се сакрила?
За дубом липе? — Ту је, ту ће бити,
У себи Милан виче, говори, —
Јер често с' она вако играла.
Но је ли сад? Он тражи њу за дубом...
Ни ту је нема. Шта то мора бити —
У сјени ваљда је? Он иде тамо.
Ал' није њему као што је било,
Јер ако срце његово и куца,
Кô што је мало пре ту куцало,
Толико силном љубав то и чини,
То куца не кô да ће штогод наћи,
Нег као да ће шта изгубити.
Ражарено је срце огњем било,
Ал' сад по њему нека језа мили;
Он не зна сам шта ова језа значи,
Но кад он оће причину да сазна,
Изнутра јечи тужан неки глас:
Ко зна и оћеш ли је ти наћи?
Кô витак траве штоно дркће клас,
На њему тако дркће свака част,
И страшљиво он тамо-амо гледи,
На небо брзо диже своју главу,
Од њега помоћ као да би искô, —
Месеца види он усамљен од,
И још је брже затим доле спушта.
На крај је гаја веће дошао,
Небеске радости га прође зрак —
Из сене нешто гледај амо с' блиста —
Одела њеног то ће бити крај.
„Да то је она, ја се не варам!
О како лепо врана коса лети!
Наслонила је красну своју главу
На руку, белу као Алпа снег,
Ал' образ видит ја не могу.
Сад она гура натраг врану косу,
Њен образ блед — то чини ваљда месец
Што своје зраке на њу сада баца.
Немирно гледа она тамо-амо,
Менека чека — брже, моја ного,
Енонде лежи моји дана рај,
Енонде моја душа веће чека...
О лети, лети, носи тело за њом!“
И напред лети — већ је близу сене —
Сад се окреће она — скаче горе —
У наручју сад један другом леже.
О, не би могô сад описат речма
Што срце њему сада осећа;
И сам он не зна шта му сада бива.
Пре неколико магновења ока
У срцу њему није било светло
Кô сад — не велим да је био мрак;
То беше ноћ, на небу сјаше месец,
Од овог зраци на срце су ишли:
Ниједан није оно угрејао.
И дрктајући тужило је срце,
Јер празно беше то. Он смотри њу —
И таки оде ноћ, и сунце дође
Са жарким својим благодатним зраком,
На сусрет њему ширило се срце
Пијући њег'ве благодатне даре.
Ал' срце уско, многобројни зраци,
Ди б' могло оно њи уздржати!
Са Миланом је баште тако било,
Он није могô сили тој одолет,
Потонуо је у том мору слади.
На верну своју он је стиска груд,
Небеском слађу веће опијену —
Но је ли и њој као што је њему?
Да л' њено срце ћути исту слад?
На своју верну он је стиска груд,
Не ћутећ де јој свака дркће уд,
Он жарко љуби њена уста мала
И не види одунда руже бежућ.
И тек кад јој је свака клон'ла уд,
Тек онда с' он из сна пробудио,
Ал, из сна каквог само зора шиље,
Из сна живота зајста што је вреда —
Из овог сна у страшну падне јаву.
У њу он гледи, види да је бледа,
Ка земљи види он њу падати,
На клупу он је носи, што од буса
Енонде стоји начињена; на ту
Је мете, — Што је то? — Укочена!?
О драги Боже, што од ње то би?
Он слепе очи њојзи таре, сује...
Живота знаци неће да се врате;
За грану с' маша, са ње росу тресе
На њену доле малаксану главу.
Залуду с' труди живот њој повратит,
Ка небу он сад диже своје око:
„О небо, небо, њу ми избави,
Па узми за њу ево моју душу.“
На њу он гледи: „Је ли истина,
Ил' то се мени само тако чини,
Је л' она сада рекла тијо: ах?
Да није ветрић што кроз лишће мили?“
На прси он њој руку своју меће
И осећа ди у њи срце куца,
Већ мицати се њена уста види,
И опет не сме да је загрли,
Јер он се боји да је опет натраг
У пређашњи не баци сан, сад она
Отвара око, па се горе диже,
Забуњена унаоколо гледи,
Са њоме што је, канда не зна, било.
Но када поглед Милана јој стиже,
Чини се њојзи да је све то јасно;
На коленима он ту код ње беше.
Кад њег'во сузно око она спази,
Небеска радост коју је истисла,
Ах, кад га она коде себе спази,
Кô анђô ди он преда њоме клечи,
У оку сузу, кô што анђô сузи,
Тад њојзи у срцу врло јесте тешко,
Са клупе скочи њему у наруче,
И мал' што није опет ван се дошла.


Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 166 година.