Што је лепо низ поље гледат,
жуту дуњу међу листовима,
ка снашицу мећу деверима;
девер снаши тихо говорио:
„Ај, снашице, питома ружице, 5
да л си расла на бор гледајући,
да л мојега брата чекајући?"
Снаша њему тихо одговара:
„Нисам расла бора гледајући,
ни твојега брата чекајући, 10
но сам била једина у мајке,
ранила се медом и шећером”.
