Шта се оно у гору белеје?
Да л’ је иње, да л’ бело ковиље?
Неје иње ни бело ковиље,
но су тоја кићени сватови.
Најнапред је Стеван младожења
па по њега нанина невеста.
Наљути се Стеван младожења,
па одломи грану божурову, 10
па удари нанину невесту,
удари ју по танке мараме,
невеста је мртва припаднула.
Проговара нанина невеста:
— Скупите се, кићени сватови, 15
копајте ми гроба преда цркву,
посадите јелу танковиту.
Проговара Стеван младожења;
— Скупите се, хиљаду сватови
ископајте гроба до колена, 20
сараните нанину невесту.
Над главу гу ружу посадите,
над груди гу цркву направите,
под ноге гу бунар ископајте.
Ко је дика, с ружу нек се кити, 25
ко је болан, цркве нека иде,
ко је жедан, воду нека пије.
Миодраг А. Васиљевић, Народне мелодије лесковачког краја, Српска академија наука, Посебна издања књига СССХХХ, Музиколошки институт књига 11, Научно дело, Београд, 1960., стр. 151.
Момчило Златановић: Лирске народне песме из јужне и источне Србије; избор, Народна књига, Београд, 1982., стр. 53.
