Шета Роса по градине,
редом цвејће замињује,
на бел пелин припадњује:
„Ој, пелине, бел пелине,
сви те зову: бел пелине, 5
ја те зовем: раставичје!
Мож ли мене да раставиш
од мојето младо војно?
Мене војно с друђе вара
и мен друшће доказују, 10
а ја на њи не верујем,
кад би синоч, сама видо:
он си иде од орање,
она стоји у градину,
преко плот се целиваше, 15
целиваше, даруваше,
он јо даде огледалце,
она њему бело лице,
бело лице, жлту дуњћу,
да мирише, да уздише: 20
'Ој, ти душо девојачка,
што ми тужно замириса
на кадансћи бел трендавил,
на лојзанску модру ружу!'”
