Чујте Срби! Чувајте се себе (А. Рајс)/3.3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ЧУЈТЕ СРБИ! ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ
Писац: Арчибалд Рајс, преводилац: Дејан Стојићевић


О ПОЛИТИЧАРИМА


ПАРЛАМЕНТ ЗАБУШАНАТА


Скупштина ваше земље, једне од најјуначнијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницима у рату — парламент забушаната. Неки посланици, њих врло мало, побунили су се против онога што су, с правом, сматрали срамотом за Србију. Они ће се придружити онима коуи су се борили. Ти родољуби су били Жујовић и Драговић, а ниједан није припадао интелигенцији.

А какву су улогу одиграли ваши забушанти из Скупштине за време рата? Што је рат дуже трајао, то су они поново западали у страначке свађе. Најпре у Нишу, затим и на Крфу, приредили су свету кукавну представу отимања политичара о министарске фотеље док им отаџбина крварила из свих вена и док им војници херојски умиру на бојном пољу. Био сам на Крфу марта 1918. и три седмице сам гледао како вам се политичари жестоко боре за власт изазивајући министарске кризе једну за другом. Згадио сам се и стидео се за на бојном пољу неукаљано српско име.

И ти чудновати посланици-забушанти једне ратничке и јуначке нације сматрали су да острво Крф није довољно удобно — а можда и недовољно сигурно — за тако значајне људе попут њих. Копали су и рукама и ногама да се Скупштина са Крфа премести у Кан, где би, онако добро плаћени као што су били, могли да воде још много лепши живот. Да, Скупштина је била потпуно бескорисна, бар после повлачења преко Албаније, када је непријатељ заузео целу Србију. Ако су, ради угледа, желели да је одрже по сваку цену, место јој није било на Крфу, већ у бомбардованом Битољу. Нисам се устручавао да то кажем вашим политичарима на Крфу у марту 1918. "Па, Битољ је под непријатељском ватром и Скупштина би била бомбардована", говорили су ми ти политичари. "Па, шта?", одговарао сам им, "војници су вам тамо иако се град бомбардује. Наравно, вероватно ће бити густо. Неки од вас ће тамо можда погинути као што гину и војници. Није то, међутим, већа несрећа од погибије бораца. Напротив, живот неког некорисног посланика данас је мање вредан од живота и најобичнијег војника". Разумљиво, те им се речи, а биле су истините, нису много свиделе, баш као што је министар Велизар Јанковић био непријатно изненађен када сам му рекао да је њему, српском младићу десет година млађем од мене странца, место у рову, а не у салонима хотела "Велика Британија" на Крфу.