Чудеса Св. Саве

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Чудеса Св. Саве

Прибиљежио: Ђ. Шпадијер


     Једном, кад је св. Сава, слава му и милост, ишао ио земљи, дође у једно село. У том селу живјаше једна удовица са пет-шесторо дјеце. Недалеко од ње живјаше јој и сестра, која бијаше удата за неким богаташем. И ако је она богато живјела, а њена сестра у крајњој нужди, опет се она к њој обраћаше не ради њене већ своје тобож користи. Дјеца ове богате жене бијаху врло слаба, као да никад ништа и не јеђаху; а ове удове, као пуце, да би с њима, што се оно рече, зид разбио. То је ову богату јако пекло, па је позивала сестру, да јој помаже радити у кући, е да би је како искушала: што даје својој дјеци, да једу; јер она мишљаше, да јој сестра даје дјеци нешто, што она не умије. Но то није могла од ње дознати, док је најпосље домаћин и она не замолише, да им каже. Удовица
одријеши, и ако се је стиђела, да каже, а и сумњала је, да ће јој вјеровати; а највише се бојала, да ће јој и то одузети, јер су обоје били велике тврдице.
     — Ја их не храним, — рече удовица.
     — А да ко?! — запита газда.
     — Кад умијесим хљеб, ја пођем дома, па оперем руке, и то је све чиме храним моју дјецу. — Ви видите, да их ја не храним, — но Бог.
     Кад ово чу богаташ и жена му, наредише: да мора удовица прати у њиној кући руке, пошто умијеси хљеб, па да то дају њиној дјеци. Али све једно; она све гора, а не боља. У кући ове сиромашне удовице бијаше све виша невоља, а сад највиша. Бездушни богаташ није јој готово ништа плаћао; па сад јој и ово мало дјечије утјехе одузе; а друге помоћи и
немаше. Сад баш не знаваше шта, ће да чини од живота свога. Дома јој се не миљаше; али кад се смрче мора дома поћи, па и ако га нема. Дјеца, чим је видјеше, скочише око ње, вичући: пери, мама, пери!.. Ово је још више забоље на срцу, па ништа не мога, него их окупи око себе и поче их грлити и над њима плакати. Али што је боље плакати; па скочи, да их како премами, е да би полијегала, па сјутра што јој Бог да. Узме једну килу гњиле и умијеси у пепео, па рече дјеци, да леже, док се колач испече. Дјеца се мало овеселише, поиграше око огња, чекајући колач, и препирући се: коме ће мама дати већи комад, и у то поспаше. Таман их јадна удовица бјеше понијела, да спе, кад неко на врата:
     — Добро вече!
     — Добро ти Бог да! — повика жена жалосно и неким полувеселим гласом, — јер у ово доба ко јој је год из села долазио, доносио је понешто дјеци за вечеру.
     — Може ли се на конак? — повика опет човјек, — и уђе у кућу.
     — Можеш! — повика жена? — али ти немам што дати ни да легнеш, ни да изијеш, — а куће ево доста!
     Кад ово изрече, прибачи дрва на огањ, да види, ко је. Кад сину огањ по кући, али уљегао повисоки човјек, просиједе браде, у црним хаљинама и штапом у руци. Жена се зачуди, па онако преплашена понуди га, да сједне.
     У колико се жена окрену, св. Сава прекрсти руком огањ и рече жени:
     — Извади овај колач, те си га у огањ запретала.
     - Није то колач? нити се то може вадити из огња, — рече жена? — а пропадоше јој сузе.
     — Извади, извади, ово није што ти мислиш! — настави св. Сава.
     Кад немога друкче бити, жена се саже и извади из огња повелики колач и постави га на трпезу.
     Док је жена вадила колач, св. Сава таче штапом у једну качицу и благослови је? па рече жени:
     — Извади из ове каце и од овог сира!
     — Нема, — рече жена? — од кад ми је домаћин преминуо, у њој, лише ове дјеце, ништа до камена! Отвори кацу? да види и св. Сава? да баш нема. Кад тамо: али пуна каца сира.
     — Сад пробуди сву твоју дјецу и дај им да једу! — рече св. Сава.
     То је јадна удовица и жељела, на видећи? да је ово неки необичан човјек, послуша га. Пробуди дјецу и даде им да једу. Посље овога св. Сава изађе пред кућу, појаха коња, благослови ову кућу и у њој чељад; а кад дође пред кућу оног богаташа, прокле га и све његово.
     По овоме, не би дуго, нагрну као жива ријека све богаство за богаством у ове удовице; а сестри јој богаство биваше сваким даном све мање и мање, док, најпосље, дођоше до просјачког штапа са оном дјечицом? која су се родила у свили и кадифи. Синови ове удовице одрастоше у богаству и посташе: познати, поштовани и богати људи.

Цетииње, 19. Фебруара 1896.

Референце[уреди]

Извор[уреди]

Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година II свеска II, за фебруар, уређује, Књижевни одбор, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1896., стр. 84-85.