Чудан свет/I

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

I
◄   Садржај XIV II   ►


I

     — Сад ти је баш незгодно сељаком бити! Порција велика, господа са свију страна притисла; ако се где тужиш, немаш право; ако у свету ниси никуд пристао, — свуд те за последњег држе; још да немаш бербе, да се напијеш и мало бригу растераш, не знаш шта би радио!
     Тако се тужио сељак Сава Дерентовљев у свом друштву после бербе, при чаши вина, баш уочи Лучиндана.
     И доиста, Сава Дерентовљев имао је у нечему право. Свет једнако пише и говори о царевима, краљевима, великашима, о господи, а о сељаку ништа. И сами списатељи пишу једнако о грофовима, баронима, госпођама, фрајлама, а о сељаку и за сељака ништа. А колики је велики жив свет у сељаку скривен! Колико туге и јада, радости и весеља у сељачком животу има!
     Село Б. доста је велико, људи готово сами сељаци. Има и свештеника; неколико грка, то јест тргујућих православних Србаља; па онда нешто занатлија: има и један фарбар, да се може сукња и кецеља у селу обојадисати; још и неколико Чивута, који увек вуну за јевтине новце купују; па онда још путујуће господе вармеђаша, погдекојих за послом тумарајућих фишкала, а натарош не сме фалити.
     Кућа Саве Дереитовљева нит је велика нити мала, но баш као што треба. Два пенџера са сокака, две собе и један вајат, и повеће гувно; подрум и штала по себи се разуме. У првој соби два кревета, сандук, дугачак сто, две клупе, за вратима о клину виси пар чизама, још доста нове, о Петрову су купљене. По вајату млађи тумарају; ту су три четворке и две петорке чиста вина, одједаред из два бурета вуку на цев, за себе и за своје друштво. У соби, у прочељу, седи Сава Дерентовљев. Он је старешина, тако око шесет година, проседих бркова, коса полуседа, али јака, удови здрави, образ пун па црвен, — онакав човек, штоно сељаци кажу, жив старац, крут сгарац, чврст старац. Остало друштво седело је куд које раштркано. Хвале Савино вино.
     — Право кажеш, баћа-Саво, да је тешко сад сељаком бити; па још кад се ти тужиш, како мора другоме бити! Пун хамбар, па толико вино, — ал' ти је баш вино ваљано, баћа-Саво! — рече комшија и кум Ђока Гроздић.
     — Па још каква му је ракија шљивка, па комовица што се сад испекла! — дода кум Петар Кресовић.
     — Прошла су, мој кума-Петре, добра времена; ти добро знаш како је било пре буне. Одраним триест-четрест комади марве, па на вашар, па новаца да их не могу да избројим, цванцики, талири и банке не могу на столу да стану; па онда, паше доста, оваца доста, вина колико је даста, а порцију нисам ни осетио! — рече Сава.
     — То је све тако, ал' онда је опет био спајија све и сва; пандур спајиски био је већи господар нега сада ма какав судац, на његово одајство батине немилице делише; а сад тога покора више нема — одгонетне Стојко Пушибрк.
     — Да, да, то је тако било, ал' само прам оног који није чинио што је ред. Ја, фала богу, никад нисам батине добио, јер сам све по реду чинио; ал' какова се сад чуда створише: видиш травике: имаш своју земљу, плаћаш порицју, па не смеш по својој вољи како хоћеш и шта хоћеш сејати: па онда со, пошто је сад, а пошто је пре била; па онда финајци што свуд траже, а ништ' не нађу, па нит цар нит народ има отуда какове хасне. — Спаси бог! — рече и напије Сава.
     — Јес', тако је, па нашто нам ти врашки чандари, ти баш нису за ништа; дању шетају се, а ноћу по њима ко шта хоће чинити може. — Спаси бог! — испија Кресовић чашу.
     — Жив био дуго година, Саво! Ово је баш вино штоно му у планини пара нема, пену пресеца, па све варницу баца; то је оно право, штоно певају, рујно винце — рече Ђока Гроздић.
     — Рујно винце, рујна зора! — дода Кресовић.
     Браћа би била готова и што попевати, али је Сава још једнако намрштен, а добар је газда, бољи нег сви што с њим пију, па његово је слово прво, и сви пазе шта ће он на све то рећи. Друге мисли њега море. Он је имао три сина; први је у буни погинуо, другог је, истина, са доста великом муком и трошком из чељусти ада избавио и оженио. Сад је ред на трећему. После бербе су најсрећније женидбе; деран је здрав од пете до главе, ту нема ни разговора да ће га визитација ослободити, а хоће и мора већ да се жени, има већ цуру, воли је, воли га она, није ником до чекања. Зато се Снва и брине.
     — Лако је вама говорити, — збори Сава — ал' ето берба је прошла, а и мом Младену, мом последњем детету, настаде дваест прва година; ту је већ женидба, ал' ту је и регрутација! Колико ме кошта онај пређашњи, нећу ни да вам говорим, ал' опет би' платио и за овога толико исто, само да ми није толико трчкарања. Боже мој, колико је боље било пре буне! За сто воринти шајна могао си сина с какви момци изменити!
     — Ни бриге ти није, баћа-Саво! — упадне Кресовић. — Ја, као што знаш, био сам дванаест година солдат, знам ти све од капетана до гемајнера; знаш, и онде се ради свашта којешта, па ћу ти и овде казати шта треба да радиш. Када дође до регрутације, хоћу да кажем до визитације, пре тога зови Чигру Циганина, па нек му одсече други ил' трећи прст на десној руци, па сигурно проћи ће визитација, а он неће тамо остати.
     — Шта, ја мог сина богаљем да правим? Петре, тако што немој ми говорити!
     — Истина, онда већ не би био читав човек, но имаде осим тога још и другог лека; треба господу подмитити, и то највећма доктора; две-три стотињарке, па је готов посао; ако хоћеш, ја ћу те сам куд треба водити.
     — Мани се тога, знам ја све те путове, има јошт ту и други' којим' мораш ком бравца, ком јуницу дати; а то су, знаш, они који из протикуле ваде, јер ако ти рђав естрак изваде, не поможе ти нико. Све ја то знам, али и кошта доста, па кадикад не помогне, јер га друге године задрже; а опет начисто искупити га, млого кошта, кућу убија. Та већ шта бог да, нек будне. Спаси бог!
     — Спаси бог! — сви из једног гласа наздраве.
     Сад се мало рашћереташе, и за неко магновење нису терали своју сељачку политику, већ пијући међу собом шале збијају.
     Кресовић је био одрешен човек, средњег доба, ислужен војник, прошао је много света, много је којешта научио, и сељани су га радо у нужним стварима упиткивали. Газда велики није био; он са братом имао је само кућицу и фртаљ земље, али зато је добро живео, боље него многи који два фртаља имаду. Петар знао се свуд наћи; он је био и вармећки пандур две године, знао се око господе савијати и угађати им, па му никада није ништа фалило, живео је боље него многи кнез. И сад би још вармећки пандур био, само да му се није догодило да му је један ариштанац утекао, који је под његовим чувањем стајао, па су његови душмани нзнели да је ариштанца преко мита пропустио; али опет његови пријатељи би се сви за њега заклели да је невин. Доста то да Петар Кресовић није више пандур, него свој газда, и, као што рекосмо, живи боље него многе веће газде. Ад' бадава, сваки човек има непријатеља, па, наравно, и наш Кресовић; но ма ко шта каже противу њега, ипак нико ништа протавно засведочити не може. На сваког човека може се свашта рећи, па наравно и на Кресовића. Тако су бранили Кресовића његови пријатељи.
     Па откуд може Кресовић тако лело живети? Ако у кући, — ту ти он мора сваки дан кувања јести, и то без меса никад. Па нека га, научио је у солдачији! Па онда, никад без вина, и то не само до ускршњег поста, кад већ обично вина нестаје, него од бербе до бербе. Па онда, лепо се носи тежатником и свецем; ако је кожух, а оно не прост, на каишеве, но шарен; кад је момак био, са огледалцима на леђима; ако прслук, а оно са сребрним пуцетима; опанке очима да не види, но чизме лаке, мале, танко зашпицене; ако ли шешир, то не којекакав клопошки, са великим ободом, што изгледа на умрелу, но округао, мален, леп, онакав као што се само најлепши на сомборском вашару купити може. На жалост, Петар је већ удовац, али има кћер као анђео, па тако лепо нико у селу своју кћер не одева. Па опет нек ко пита: откуда тако? Кажу да зна писмо, далазе људи к њему: је л' какав марвенски пасош добар, ваља ли на њему што поправити, да на вашару коњ или марва гдегод не запне. Украду ли коме коња или вола, то само Кресовићу треба ићи, и то нафришко, па не сме ништа фалити. Он само скелеџији у очи кад погледи, већ зка на коју страну света је марва пребродила. Ту онда и пада новац. Има, додуше, и такових који кажу да Петар с лоповима држи, али кад је год због таквих ствари у суду био, увек се исплео, па и саме судије и фишкали кажу да још никад нису чули да се ко тако зна одговарати, па ма сви други остали, он иде напоље. Још и то морама споменути да је Кресовић угледан човек, мада је сад већ словом тридесет и осам година стар. Истина, код господе то доба за маторе момке још пасира, удовца чини пак још доста младим, али за сељана је доста поматор. Док је као млађи на урлауб кући долазио, како чују младе да је Кресовић туна, да се помаме, макар да је био жењен. Па и сад тако исто, па се нађе још и девојка коју његове ђаволарије очарају. Али треба видети Петра још и сад у колу: то ситњење и саплетање нога, то надражљиво подвикивање, те дивне поскочице, па извијање, савијање, па те његове свилене, мало коврџасте косе, лепо савијени бркови, лукаве, примамљиве зекасте очи, — једном речи, Петар Кресовић је и дан данашњи још прави хирош. Па још га и у друштву старијем воле, јер је весељак, прошао је света, па зна ваздан приповедати; каткад им мора по читав сат талијански говорити и певати.
     Стојко Пушибрк био је много старији од Кресовића, озбиљан, разборит, само су му многи то замерали што преко јего против спајилука ропта.
     Ђока Гроздић, средњег доба човек, од оца је наследио два фртаља сесијонала и фртаљ крчевине, и још један виноград: али један фртаљ је већ продао, па штавише и виноград, мада радо пије. Сад је већ јако задужен, па продаје крчевину. Али, додуше, Ђока кад има новаца, па да колико њих у биртији за једним столом седе, све сам ће плаћати, све их редом нуди, нагања да пију. Дође кадикад и жена му у биртију, па га увреба баш кад бирташици петицу пружи да плати, а братија наздрављају му, а жена удри најпре у псовање, а после у јаук и запевање; но братија дају Ђоки за право, па жена мора безуспешно кући. Иначе је Ђока Гроздић човек добричина, неће никог увредити. Лице му изгледа — како да га опишем — тако као кад какав весељак човек кија: обрве увек јако уздигнуте, а јабучице растегнуте. Кад није имао новаца, а он на кредит је пио, а кад није имао кредита, он увек се нађе у послу где се вино отаче и вози, а и људи су га радо имали и дозивали га, јер није био џандрљив.
     Ето, такве су вам биле делије што сад с Дерентовљевим пију. На њима су биле хаљнне обичне за тежатника, само су се разликовали у том што су домаћин и Кресовић пруслук имали, а они прост напршњак. Гроздић и Пушибрк пушили су на кратком камишу прави кржак, Дерентовљев на мало дужем камишу вутошки дуван, а Кресовић на лепом камишу пуши баш из праве масе луле — сигурно је од кога на поклон добио за пасош — лула поширока; па тај не пуши ни кржак, ни вутошки, него баш онај прави испрека, шверцован преко Шашинаца.
     Тако донекле седели су и пушили и наздрављали и шале збијали; али бадава, газда није баш
најбоље расположен, падну му кадикад бриге на памет. Рад је бацити крмке своје на жир у спајиску шуму, али не зна како ће то испасти. Не кажем да му спајилук не би дао, и то свој прилици још јевтиније него другоме, јер је он био спајиски човек, као што му и покојни отац, који се од спајилука помогао; али скоро ће се кнез бирати, па је Сава Дерентовљев рад кнезом постати. И био је већ двапут кнезом. И сад не иде на то богзна своје хасне ради, али ипак ко је двапут већ кнезовао, том није ласно трпети да му којеко гред носом кнезује, па и заповеда. Па још каквих има сад кнезова, а какви су били не-када! Додуше, и Сава сам био је и мали биров, управо кишбиров, али то је било лре буне. Па какви су онда кишбнрови били, свс саме млађе ал' добре газде: а какви су сад кишбирови!.., Па то је још гтре буне бнло, па је Сава био још пре бу-нс 1! кмет. н једанпут кнез, а »осле буне и по дру-ги пут. А каквих имаде сад ккезона! Све сами груби мегдашњи пастири, пацдурц и потричари! Па ти кад кнезују, хоће да покажу да су сада Бољи од Саве Дерентовљева. штавише, да сала и пркосе. — Те мисли сада Саву маре, па није рад да му којеко пркоси. и баш зато хоће да б%-де киезом. Али ту јв тај враг да је лромена кнеза на прагу. а. оаамо, мора и чопор крмака у слаЈиски жир пустити, па ће људи казати; већено Саву Дерентовлеаог за кнеза, шурује са спајилу-ком! Дакле, ил' кркцк, ил' кнежевина. Сааи је сада до тога стало да људе себн придобије, а и ови који сада с љиме седе нису баш за шегов посао последњи људн. Пушибрк Стојко није био спајиски човек, али зато поштен ипал и праве-дан. Сава, мада је Био мало добар са спајилухом, ипак Стојко је призназао да је Сава био кнез у свом реду. Па Сава рад би за се задобити Стој-ка. Кресовић једобар за врбункаша, он зна како чије срце дише, па зна и заваратн и премамити и задобити. Па баш и сам Ђока Гроздић ича сво-је људе, које је частио, које части и које ће
— Ма шта си се тако усићио, Саво, кад тк баш ништ' не вали; све нешто мудрујеш. Хајд да те начинимо опет за кнеза; истина, мало си на спајиску страну, ал' опет тукао си потричаре и ннси мито примао — рече Стојко.
— Зар ти, Стојко, мислиш да се ја грабим кнежевине? Па, фала богу, мени ништ' не фа-ли, а имате доста млађн' људи.
— Није баш ни тако, баћа-Саво! Који се је-даред научио заповедати, том није ласно слушати лошија од себе; који окуша једаред сеоске куће, остаје му слатка навек; зато прими со ти тога, па да пијемо са каскром! — рече Гроздић сасвнм иевино, па прстом своју лулииу чарака, па гледи на Саву шта ће он рећи, и не мислећи да ће се баћа Сава на то разљутити.
— Тако ми овога светога Ђурђа овде, кога славим, тако ми никад ие помогао ако ја крајцару мита дам за кнежевину! Ти си хуља. Ђоко, ако то снеш казати! — рече разл.ућен Сава, погледа на икону светог Ђур^а. па песницом о астал удари.
Баш над главом впсило кандило, а пред ико-ном светога Ђурђа како је копљем аждају пробо.
Нико не сме љутитом ба^а-Сави одмах да одгонетне. нег у магноаељу. можда вента ради. сви на икону гледају. И доиста, ииали су и шта