Жетву жњеле двије другарице,
Жењући се младе посвађале,
Прва вели: „љепше ми је драго,“
Друга вели: „није него моје.“
Прва с' клади за кошницу чела, 5
Друга даје рало и волове.
Отркаше те питаше мобу. —
Моба вели лјепим дјевојкама:
„Ваши драги чобански синови.“
Ал' говори лијепа дјевојка: 10
„Не питамо чији су синови,
„Него који од кога је љепши?“
Дјевојкама моба говорила:
„Рашта сте се младе опкладиле?“
Дјевојке им тихо казивале. 15
Моба вели лијешој дјевојци:
„Подај, јадна, рало и волове.
„Подај јадна, а више не питај.
Кад то чула лијепа дјевојка
Грохотом се прва насмијала, 20
А друга је јадно закукала;
И не жали рало и волове,
Нег' из срца што јој ваде драго.
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 20.
