Чета се је подизала мала

Извор: Викизворник


  

[Чета се је подизала мала]

Чета се је подизала мала
Од Котара, крајине крваве,
Пред четом је Смиљанић сердаре,
За сердаром Јанковић Стојане,
За Стојаном тридесет ајдуках. 5
Чета пође зеленом планином
Докле чета виш' Удбиња дође,
Виш' Удбиња у Јаблан-планину.
Ту је чета трудна починула,
Воде пила, хљеба заложила 10
Више себе стражу поставила,
А уз стражу Смиљанић Илија.
Ево Илија уз главицу пође,
Па се јели пење у врхове,
А погледа јели из врховах, 15
Тер погледа Удбињу на врата
И угледа шатора турскога —
По шатору Турци лазијаше,
Те пијаху вино под шатором,
Служи њим га Вилић Усеине. 20
Из Удбиња коло излазило,
Оно бјеху удбињске дјевојке,
Међу њима сестра Рличина
И Ајкуна, лијепа дјевојка.
Играло се коло наоколо, 25
Ал се Ајка гледа у дјевојке
К’о Даница међу звијездама.
Оно виђе Смиљанић Илија,
Те се скиде јели из расахах,
Ево Илија низ главицу пође 30
Докле малој чети долазио;
Ево чету буди џеверданом[1]
И овако речцу бесједио:
„На ноге те, браћо и дружино,
Углед'о сам голема шићара — 35
Пред Удбином удбињске девојке,
У дјевојках сестра Хрличина,
И Хајкуна лијепа дјевојка;
Ал се Ајка гледа у девојках
К’о Даница међу звијездама. 40
Хо’те браћо, да се послушамо,
Да ја пођем пут Удбиња града,
Да ја видјим удбињске дјевојке
Нећу ли ја уграбити Ајку!"
Но му тако Стојан бесједио: 45
„Не, забога, Смиљанић Илија,
Е, тако ми Бога великога,
Да су на теб' соколова крила,
Не би отоле одвео дјевојку!"
Но му сердар тако бесједио: 50
„Побратиме, Јанковић Стојане,
А тако ми вјере и заната,
Хоћу се ја оженити Хајком,
Ал Ајкуном ал земљицом црном,
Но ако ме уватише Турци, 55
Да ме брзо, браћо, откупите!"
Оно рече, коња доватио,
Ал се коњу баци у рамена
И игра га доље низ планину
Док на поље од Удбиња сједе, 60
Па отидје пољем широкијем,
Док под турски шатор долазио,
Те им турски селам називаше.
Но му Турци селам пријамише:
„Божја помоћ, Смиљанић-сердаре, 65
Које су те донијеле виле
У Удбињу данас да погинеш?"
Но им тако сердар бесједио:
„О, Турчине, Вилић Усеине,
Није оди Смиљанић-сердаре, 70
Но делија од цара послана —
Је ли тестир поћи у дјевојке?"
Но му тако Туре бесједило:
„Јест слободно, царцва делијо!"
То сердару врло мило бише 75
И Илија у дјевојке пође,
Па се Иле игра с дјевојкама
И Ајкуну довати за руку,
Тер јој ломи бурме и прсте[не].
Но му вика Ајкуна дјевојка: 80
„К себи руке, царева делијо,
Себи руке, обе ти отпале,
Ко и оте данас ако Бог да
Од Турчина мога нарочника!"
Мучно сердар одмакнуо руке 85
И с Ајкуном ријеч говораше:
„О, Ајкуно, лијепа дјевојко,
Би л’ узела којега јунака
Да оставиш твога нарочника,
Тог Турчина Вилић Усеина?" 90
Но му лако Ајка бесједила:
„Узела би једнога јунака,
Из Котара Смиљанић-сердара;
Чула сам га од Хрлице мога
Да таквога ни у св'јету нема!" 95
Но јој тако сердар бесједио:
„О, Ајкуно, лијепа дјевојко,
Јеси л' чула од Хрлице твога
Је л' икаква на њем’ обилежја?"
Ајка њему тако бесједила: 100
„Ја сам чула од Хрлице мога,
На руки му звијезда Даница!"
То сердару добро мило бише,
И загрну бијелу кошуљу
И указа звијезду на руки. 105
И тако му була бесједила.
„О, сердаре, мили нарочниче,
Тако мени Бога великога,
Да ти имаш соколова крила,
Не б’ отоле тебе однијела!" 110
А у р’јечи коју говораше,
Отуд једно Туре долазаше,
По на име Бојичић Алија.
Теке види Смиљанић-сердара,
Кад га виде комај га познаде, 115
И тако му ријеч говораше:
„Зло јутро ти, Смиљанић-сердаре!
Које су те донијеле виле
Да погинеш у Удбињу граду?"
Њему тако сердар говораше: 120
„Није овди Смиљанић-сердаре,
Но делија од цара послана!"
Но му тако Але бесједио:
„Познајем те, Смиљанић-сердаре!
Када Котар Турци похараше, 125
У Котаре мене ухватисте,
Бацисте ме у ледну тамницу,
Ту тамновах за седан годинах.
На тамницу нитко не до'ђаше;
Ти, сердаре, бјеше д’јете лудо 130
И к тамници мени дохођаше,
Те те учах на седам језиках!"
Видје сердар те је погинуо,
А Турчину тако говораше:
„О, забога, Бојичић Алија, 135
Немој мене убит пушком сјајном
Да се коњу бацим у рамена!"
Али Туре за Бога знађаше
Па га не хте убит пушком сјајном
Док се коњу баци у рамена, 140
А за собом Ајкуну дјевојку.
За њим трчи Бојичић Алија
На његовој сурој бедевији,
За њим трчи, престиже га брзо,
Те га згађа једном пушком сјајном, 145
Згађ’о га је, ал не погодио,
И покличе Турке Удбињане.
Но скочише Турци Удбињани,
И тјерају Смиљанић-сердара.
Но се обрну Смиљанић-сердаре 150
И Алију згађа џеверданом,
Добро згађа и лепше погађа,
И Турчина добро погодио,
Посред паса, не учини гласа,
Од врана га коња одвојио, 155
Паде Турчин на пољану мртав.
За њим трчи Вилић Усеине
На његова вранца ластовицу
И сердару тако говораше:
„Стан, сердару, моја је девојка!" 160
Но му вика Ајкуна дјевојка:
„Биј, сердаре, или је дај мени!"
Обрну се Смиљанић-сердаре,
Усеина згађа пушком малом
И Турчина добро погодише — 165
Паде јадан на пољану мртав.
За њим трчи Хрлица Мустафа
На његова коња големога.
Но му вика Ајкуна дјевојка:
„О, забога, Смиљанић-сердаре, 170
Немој убит Хрлу брата мога,
Не остави сестру брез братаца,
Јер ће мене прекорити друге —
Но му убиј коња његовога!"
Ал с' обрну Смиљанић-сердаре 175
И Турчина згађа џеверданом,
И добро га момче погодише,
У седло му ногу преломио,
А коњу је срце изгорио,
И падоше обадва јунака. 180
Те побјеже Смиљанић-сердаре,
Здраво дође у равне Котаре,
Здраво дође, весела му мајка,
И доведе Хајкуну дјевојку,
Пак он нађе и попа и кума, 185
Те покрсти Ајкуну дјевојку,
Па је узе за верну ијубовцу.
Бог им даде порода дивнога,
Двије ћери и четири сина;
Прве бјаху ћере, нег’ синови, 190
Да ми снахе не застају за'ве.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. Једна фела пушаках [опаска записивача].

Извор[уреди]

Зборник Матије Мажуранића, Милорад Живанчевић и Владан Недић, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1966, књ. XIV, св. 2, стр. 245-247.