Ајдук Осман, све скитаја, све одија,
У Осларе није био!
Осларчани лоши људи,
Ту ја’ има Чакар Мара!
Мајка Осману говорила: 5
„Сву крајину си скитао
О од мајку просто да је!
У Осларе да не идеш,
Ту ћеш главу да изгубиш!“
Па се дигну ајдук Осман, 10
Те с' укаћи на белу кулу
на три ката!
Отворио шарен сандук,
Извадио добро руво,
Накити се, промени се! 15
Опасао фишеклије,
И узео танку пушку;
Па ј’ изашо на чардака,
Опалио два-три метка.
Дочуше га њигови дружина 20
И код њега постасаше
И да дођев у Осларе.
Кад су пришли до Осларе,
Код Ослара бунар вода,
На бунару нашли бабу Неду, 25
„Добро јутро, мори бабо!"
„Да бог добро ајдук Осман!“
„Ће те питам бабо, право да
ми кажеш,
А куде је Чакар Мара?“ 30
„Чакар Мара, синко, дома није,
Она отишла испод село,
Испод село Коштан поље,
Коштан поље две тополе,
Две тополе у османице, 35
Она жњеје сас брата бел’ пченице!“
Па је отишо ајдук Осман испод село,
Те ј’ отишо у Коштањ поље,
Па је пао под тополе.
Угледа га бата Нића 40
И говори сестри Мари:
„Што дођоше неко два орлова
И паднуше под тополе!“
Мара брату проговара:
„Нису брате два орлова, 45
То је дошо ајдук Осман!
Он је дошо мене да м’ уграби!“
Па гу пита бата Нића:
„Да ли ћујеш сестро Маро,
Да л’ ћеш по њега ил’ по мене?“ 50
„Жива, мртва, ја брате по тебе!
Душу даћу, веру не иструћу!“
Па се пушти бата Нића,
Све трчајћи оде кући.
Те је узо танну пушку, 55
Па је ишо поред крстине,
Кад је дошо не уишо у њиву.
Ајдук Осман стиго код Чакар Мару,
Запео гу пушку у груди,
И говори јој ајдук Осман: 60
„Да ли ћујеш Чакар Маро,
Да ли оћеш да ме узмеш;
Ил' ћу сада да’ т’ убијем?“
„Удри, удри, ајдук Осман!
Да м’ убијеш, да ме кољеш, 65
По мало мрве да ме дробиш,
Душу даћу, веру не иструћу!“
А то бата Нића све слушао,
Навалио танку пушку,
Пушка пуће, Осман паде, 70
Погоди га међу веђе!
