Пређи на садржај

Цар хтио кћер да узме

Извор: Викизворник

Био један цар и царица. Ова царица имаше звезду на челу па роди и кћер са звездом на челу. Кад кћи буде на удају, умре царица и на смрти закуне цара, кад се стане женити да не узме друге већ која има звезду на челу Кад пође цар да се жени, распише по свему свету, има ли где девојка или удовица са звездом на челу. Кад му од свију страна отпишу да нема таке ни девојке ни удовице, он онда шта ће, већ да узме своју кћер, па сазове све министре да му кажу може ли то бити; министри кажу да може, а он онда отиде својој кћери, и рече јој: "Ћерко! Није друкчије, ваља за мене да пођеш, мати је тако заклела, а друге у свету нема са звездом на челу." Она стане плакати и молити се: "Јаој тата, како бих ја за оца пошла!" А цар је онда изведе на суд пред министре, и они још једном реку да може отац узети кћер своју. Онда она отиде једној баби и потужи јој се, а баба јој рече да иште да јој отац начини од свиле хаљине да могу стати у орахову љуску, па ће онда поћи за њега. Она то каже оцу, али шта цар не би могао учинити? начини он њој онаке хаљине, а она опет отиде баби: "Што ћу, баба? начинио." А баба јој рече: "Сад ишти од сребра хаљине, па да стану у орахову љуску. То ваља да не ће моћи начинити. Отиде она опет оцу и каже му да јој начини од сребра хаљине па да стану у орахову љуску. Али цар начини и то. Опет она отиде баби, а баба јој каже да иште од злата хаљине, па да стану у орахову љуску. Кад јој отац начини и таке хаљине, она дође баби плачући: "Јао, баба, шта ћу? начинио и од злата хаљине." А баба јој рече: "Сад ти незнам друго, већ ишти од саме мишје коже, то баш неће моћи начинити. Кад она и то од оца заиште, он одма изда заповест да сваки човек донесе по толико и толико кожа од мишева, и тако за неколика дана добије кћи царева хаљине од саме мишје коже. Па одмах цар скупи сватове да се сутрадан венча са својом кћери. Али њу баба научи шта ће радити, те у вече уочи свадбе заиште каду воде и две беле патке, "да се" вели "окупам, тако ваља." Цар заповеди те јој се однесе у собу када воде и две беле патке, а она закључа врата, и пусти патке у каду, па обуче оне хаљине од мишје коже, а од свиле, од сребра и од злата у ораховим љускама метне у недра па кроз пенџер побегне. Видећи цар где је нема задуго да дође међ госте, пошље једнога слугу да слуша на вратима, купа ли се још. Слуга отиде и стане слушати, па кад чује где се патке лепршају по води, он помисли да је она, пак се врати и каже цару да се још купа. Кад би ујутру, већ сви готови да иду на венчање, а ње још нема, онда цар нареди те обију врата, кад тамо види како га је преварила, те одмах пошље потеру за њом, и она је тражила и тражила, и не нашавши је врати се, и цар најпосле мишљаше да су је где растргли зверови. Али она идући за дуго дође у друго царство у једну шуму; не знајући ни шта ће ни како ће, завуче се у једно шупље дрво. У то доба царев син ловио у шуми, па некако пси наиђу на оно дрво, и стану лајати, онда ловци потрчи онамо мислећи да је кака звер у дрвету, а виде девојку у оној мишјој хаљини, пођу да пуцају на њу, али царски син не даде: "Немојте" рече, "већ да је водимо двору, да имамо што нико нема." Кад је изведу из дрвета на поље, запитају је: "Ко си?" А она одговори: "Не знам." А они је опет запитају: "Јеси ли животиња или си човечје створење, или си аветиња?" Она опет: "Не знам." "Знаш, не знаш', рече царски син, "ти мораш с нама." Кад је одведу двору царскоме, одреде је да чува гуске, и слуге је прозову пепељугом. Кад прође неко време, царски син учини велику част и сазове много господе и госпођа и господских девојака и своје и из туђих царевина. Онда она у својој собици свуче хаљине од мишје коже, па обуче оне од свиле, па отиде међу господу. Сви се зачуде њезиној лепоти а особито звезди на челу. Царски син узме је, те играше с њом, па је запита од куда је, а она одговори: "Из Чизме града." По том се украде и отиде у своју собу, свуче свилене хаљине, пак обуче опет оне од мишје коже, а господа кад опазише да је нема, стадоше питати: "Куд је та лепота?" а највише царев син. Кад се сва господа разиђу, распише! царски син по свему свету за Чизму град да му јаве где је. Али са свију страна отпишу да тога града нема. По том он начини опет част, не би ли и она дошла. А она ондар кад се весеље почне, обуче сребрне хаљине, па отиде међу господу. Како она тамо, сви полете пред њу, а царски син узме је за руку, па јој стане говорити: "Где сте за Бога? ја полудих за вама, а Чизме града нигде нема." "Господине!" одговори она, "сад ћу вам право казати; ја сам из Леген града." Пошто царев син мало поигра с њоме, опет се она некако украде, па отишавши у своју собу свуче сребрне хаљине, а обуче оне од мишје коже. По том царев син распише за Леген град где је, и од свуда отпишу, да тога града нема. Онда он и трећи пут да част, и она у златним хаљинама дође. Царев син обрадује се и стане је молити, да му каже право од куда је, јер, вели, да ни Леген града није могао нигде наћи. "Е сад ћу вам" рече она "право казати: ја сам из Сабље града." Пошто царев син поигра с њом, скине прстен с руке и да јој а она се по том опет некако украде. Онда царев син распише за Сабљу град, они му опет отпишу, да тога града нема. Онда се он разболи, и болујући дуго времена, падне му на ум на млеко, па да се удроби хлеба. Одмах кажу кувару, да извади млека, а она девојка у мишјој кожи стане га молити да она удроби. "Иди без трага!" продере се он на њу, "да упадне каква длака с тебе, па да платим главом." "Не ће, куваре," рече му она, "ја сам ноћас снила да ће одмах оздравити, ако из моје руке што изједе." На то јој кувар допусти, а она дробећи у млеко спусти онај прстен у њега. Кад цару однесу млеко, и он га промеша кашиком, нађе прстен, те ђипи одмах и повиче: "Дајте овамо кувара!" Кувар се сиромах препадне, да није од пепељуге длака упала, па као мртав дође пред царскога сина. "Ко је дробио у ово млеко"" запита га царски син, а кувар дркћући одговори: "Ја сам, господине." "Ниси ти, већ казуј ко је, или ћеш погинути." Онда кувар стане плакати и казивати, како га је пепељуга преварила, да је снила, да ће господар оздравити, ако што изједе из њене руке. Кад царски син чује за пепељугу, ђипи па отрчи к њојзи, раздере на њој мишје хаљине и натера је да обуче оне златне, па је одведе оцу и матери, те се лепо венча с њоме. Кад се венчају, приповеди она њима све, како је и за што је од оца побегла, и кад прође година дана, роди она кћер и сина заједно, кћер са звездом на челу као и у ње. Кад деца мало одјачају, седне она с мужем и с децом на интов, па оде своме оцу. Кад дође, а отац баш њојзи за душу даје, па кад је види, Боже! те радости и тога весеља, што је чинио. А ону бабу што је њу учила, што је она и њен муж обдари, то отац тројином а оне министре, што су казали да може отац кћер узети, све погуби.

Извор

[уреди]
  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 222–226.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.