Цар од Стамбола и Бановић Секула

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Цар од Стамбола и Бановић Секула

Књигу пише царе од Стамбола,
Па је шаље до Сибиња Јанку.
„Чујеш мене од Сибиња Јанко,
Јесам чуо ђе говоре људи,
Да имадеш сестрића Секула, 5
Да га таког надалеко нема,
Ни у мојој великој држави,
Нема бољег Влаха ни Тучина.
Него, чујеш, Јанко од Сибиња,
Пошаљи ми сестрића Секула, 10
До Стамбола града бијелога,
Да ја видим твојега сестраћа,
Твог сестрића Бановић Секула.
Је л' онака к’о што ми га кажу.
Вјера моја, па ме не убила, 15
Инле теби учинити нећу,
Здраво ћу га до Сибиња спремит'.
Ако л' ми га ти послати нећеш,
Спремићу ти пашу до Сибиња,
Па ће тебе паша уфатити, 20
Уфатити тебе и Сскула,
Те вас живе мени опремити,
А танку вам по'арати кулу.
Поарати, ватром запалити,
Голу рају сву под мач метнути, 25
А Сибиња вашег разорити!“
Кад написа сићана фермана,
Послао га Јанку од Сибиња.
Кад је Јанку ферман долазио,
Те он виђе, шта му царе пише, 30
Тад се Јанко врло препануо.
Он прољева сузе низ образе.
Код њега се нико не десио,
Него само Бановић Секуле.
Па га пита Бановић Секуле: 35
„Мој даиџа, Јанко од Сибиња,
Што прољеваш сузе низ образе?
И до сад су књиге долазиле,
Ал’ нијесу сузама квашене.
Окле књига, ватром изгорјела?“
Ал' бесједи Јанко од Сибиња: 40
„Мој сестрићу, Бановић Сакуле,
Ова ј' књига из Стамбола града,
Од Стамбола од цара турскога,
Зове тебе сине до Стамбола,
Да те вди мркијем очима. 45
Па се јесам сине препануо,
Море тебе царе погубити!“
Ал' говори Бановић Секуле:
„Немој ми се, дајко, препадати.
 Дај ти мени својега кулаша, 50
Ја ћу сићи до Стамбола града,
До Стамбола, до цара турскога,
Здраво сићи и опет се вратит'
И цару ћу на диван изићи,
Под оружјем стати на дивану, 55
Нек цар види твојега Секула,
Је л’ онако, ко шго му га кажу.“
То рекоше па се послушаше.
Оде Секул својој танкој кули,
А остаде Јанко од Сибиња. 60
Кад је Секул кули долазио,
Дочека га остарјела мајка.
Љуби сина у бијело лице,
Секул мајку у бијелу руку.
Проговара Бановић Секуле: 65
„Порани ми, која мила мајко,
Те пробуди мене и секе ми,
Нек кухају лаке брашљенице,
Сјутра ћу ти путовати, мајко,
До Стамбола, града бијелога, 70
Јер ме зове царе од Стамбола,
Да ме види мркијем очима!“
Све јој каза што је и како је,
Па он сједе вечерати с мајком.
Кад су туна вечер вечерали, 75
Леже Секул санак боравити,
Оста мајка сузе прољевати.
Ц'јелу ноћцу сузе прољевала,
У по ноћи шћери избудила,
Те кухају брату бршљенице. 80
У зору се Секул пробудио,
Па дозива остарјелу мајку:
„Је л' готова путничка погача,
Да ја идем, моја стара мајко.
И дајко је рано уранио, 85
Сад он кула по авлији вода,
Кула вода, а мене погледа,
Кад ћу му са кајко, помолити“.
Туј с’ опреми Бановић Секуле,
Па га ето низ бјелу кулу. 90
Њега прати пет милих сестара
И са штапом остарјела мајка.
Љуби сина у бијело лице:
„Ајде, сине, аирли ти било!“
Секул мајку у бијелу руку: 95
„Збогом остај, моја мила мајко!
Надај ми се и често погледај,
Скоро ће ти Секул долазити.“
Па га ето дајиџиној кули,
А и дајко рано уранио, 100
И кулаша коња опремио,
Извео га у мермер авлију,
Метнуо му дизгн на јабуку,
Сам се кулаш по авлији вода.
У том стиже Бановић Секуле. 105
Како паде, добро јутро даде,
А дајко му Бога прихватио,
За јуначко питаше се здравље.
Опреми се Бановић Секуле,
Па привати бијсна кулаша, 110
Приведе га бињекташ камену,
Десном ногом њега закорачи,
Док се кулу на сриједу баци.
С кулаша се с дајком поздрављаше,
Љуби дајку у бијелу руку, 115
Дајко њега у чело јуначко,
Ђе св сиви сколови љубе.
Тад отиште бијесна кулаша,
Отиште га пољем широкијем,
А за њиме дајко пристануо, 120
Те сјетује својега сестрића:
„Ајде, сине, ајирли ти било,
Ходи мудро, не погини лудо!
Душмани ти под ногама били,
Као кулу клинци чавленици. 125
Када будеш кроз Стамбол чаршију,
Гледаће те Туркиње дјевојке
И на тебе јаглуцима махат',
Ал' немој се преварити, сине,
Да погледаш у демир пенџере, 130
Него гледај у гриву кулашу.
А кад будеш шареноме хану,
Туј ћеш наћи мога побратима,
Псбратима Краљевића Марка.
Он ће тебе насјетоват', сине, 135
Како треба пред цара изићи
И старијем приступити руци.“
Отле оде Бановић Секуле,
Оде право земљом и ћенадом,
Право, здраво, Цариграду сиде. 140
Кад је био дугијем сокаком,
Гледају га Туркиње ђевојке,
Међу собом оне говориле:
„Боже мили, ја добра јунака,
Да нас хоће јунак погледати, 145
Да видимо очи и обрве.“-
Ал‘ је њега дајко сјетовао,
Да не гледа стамболке ђевојке,
Туда Секул здраво пролазо.
Кад је био шареноме хану, 150
Ал' пред ханом шарен коњиц свезан.
Кад га виђе кулаш од мејдана,
Одмах стао, па је захрзао.
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он излеће из шареног хана, 155
Па он пита Бановић Секула:
„Од куда си, од којег ли града,
А од куд ти кулаш од мејдана,
Или си га за благо купио,
Или си га на мејдан добио?“ 160
Казује му Бановић Секуле,
Све му каза, што је и како је.
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Загрли га с обадвије стране,
Па се љубе у бијело лице, 165
За јуначко питају ос здравље:
„Како ли је мој побратим Јанко?“
Па га води у шареног хана,
И туна се понапише вина,
А Секул се мало одморио, 170
Одморио себе и кулаша.
Па скочише на ноге лагане
И на добре коње посједоше,
Наћераше кроз Стамбол-чаршију,
До сараја царског доћераше, 175
У авлији коње одјахаше.
Тад Секула Марко сјетоваше.
Што му треба пред царем чинити.
Скида Марко чизме и калчине
И од себе отури оружје, 180
Па ето га уз бијелу кулу,
А за њиме Бановић Секула,
У чизмама и у калчинама,
И под својим свијетлим оружјем.
Балчак сабље држи у десници. 185
Па му броји басамаке пуста,
Док изишли на сараје царске,
Наброји му триста басамака.
Па их ето цару у одају.
Пред царем се Марко поклнио, 190
Метанија до три учинио,
Док је цару руци приступио.
Пољуби га у скут и у руку,
Измаче се стаде га дворити.
Проговара царе од Стамбола: 195
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
Кака ти је то будала синко,
Што ј' изшила мени на дивана?“
Вели њему Краљевићу Марко:
„Поочиме, царе од Стамбола, 200
Чудим ти се и твојој памети,
Будалама поручујеш неким,
Да долазе теби на дивана.
Ово ти је Бановић Секуле,
Од Сибиња, Сибињанин Јанка!“ 205
Гледа њега царе од Стамбола,
Па га мјери од главе до пете,
И оваку ријеч проговара:
„Хоћеш ли се, море потурчити?
Својим ћу те пашом учинити 210
И танку ти кулу начинити
У близини, до сараја мога;
Оженит’ те Туркињом ђевојком
И даћу ти њиву поткутњицу,
Коју оре тридесет плугова.“ 215
Плану Секул као ватра жива:
„Не бих ти се, царе, потурчио,
Да ми дадеш престо у Стамболу!“
Него 'вако Секул проговара:
„Да ли би се, царе, покрстио? 220
Ја би теби кулу начинио,
У Сибињу граду бијеломе,
Крај дајкине, бољу од дајкине;
И дао ти њиву поткуткурњицу,
Коју оре шесдесет плугова; 225
И ја бих те царе оженио
Из Сибиња, Српкињом ђевојком,“
Мука бјеше цару од Стамбола,
Туј се врло царе ражљутио,
На душеку сиђет’ не могаше, 230
Него скочи од земље на ноге,
А прискочи Краљевићу Марко:
„Потурчи се, Бановић Секуле,
И ја сам се болан потурчио,
И три су м нађели имена: 235
Једно име: Краљевижу Марко,
Друго име: царев слуга Марко,
Треће име: обазри се за се!“
Трже Секул сабљу од појаса,
Обзире се с десна на лијево, 240
Ал' виш' њега два мрка џелата,
Голе сабље држе у рукама,
Да Секулу осијеку главу
Ал’ се Секул итриј' догодио
Џелатима осијече главе, 245
Те пут цара јуриш учинио.
Запомага царе од Стамбола:
„Ђе с' посинко, Краљевићу Марку,
Погибох ти данас на дивану!“
Тад прискочи Краљевићу Марко, 250
Те ишћушка Бановић Секула.
Побјеже му Секул у авлију,
До кулаша коња од мејдана,
Те се њему на сриједу баци
И побјеже кроз Стамбол чаршију. 255
А за њиме Краљевићу Марко,
А све виче грлом и авазом:
Држ'те тамо, а ја не дам амо!“
Нико на пут изић' му не смије,
А камо ли дочекат’ Секула. 260
Ишћера га из Стамбол-чаршије,
Зеленог се поља прифатише,
А све виче Краљевићу Марко:
„Бјежи, болан, у цареву војску,
Јер сам врло крви ожеднио!“ 265
Бјежи Секул у цареву војску,
Кад се они војсци домакоше,
Оба голе сабље повадише.
Куд пролази Бановић Секуле,
Добра бише кола пролазила. 270
Куд пролази Краљевићу Марко,
И двоја би кола пролазила.
Туј цареву укрстише војску,
Укрстише неколико пута,
Док потоци крви потекоше, 275
Љешевима међе окитише.
Из војске се они ишћераше,
На бојну се пољу састадоше,
Од добријех коња одсједоше,
Те се они оба загрлише, 280
Загрлише, па се ижљубише.
Проговара Краљевићу Марко:
„Ајде, брате, до Сибиња града,
Поздрави ми мога побратима,
Побратима Јанка од Сибиња, 285
И кажи му као што је било!“
Оде Секул до Сибиња града.
Оде Марко цару на дивана.
Сав у црну огрезнуо крвцу,
Таки Марко пред цара изиђе. 290
Пита њега царе од Стомбола:
„Што си таки, мој посинко Марко,
Јеси л' оно влаше погубио?“
Проговара Краљевићу Марко:
„Прођ' се, царе, ако Бога знадеш, 295
Ко ће горског вука уфатити,
Уфатити ја ли погубити.
Побјеже ми у цареву војску
И много сам квара учинио,
Баш у твојој силовитој војсци, 300
Док сам њега царе ишћерао,
Вас у црну огрезнуо крвцу.“
Проговара царе од Стамбола:
„Мој посинко, Краљевићу Марко,
Тешко мојој војсци и управи, 305
Куд се Марко с будалама гоња,
Туд се земља са крви натапа.“
Па зарови у џепове руке,
И извади пуну шаку блага,
Те га даје Краљевићу Марку: 310
„Иди, сине, те се напи вина.“
Прими Марко у руке дукате,
Цара љуби у скут и у руку,
Па га ето шареноме хану,
Те он даље пије рујно вино. 315

Забележио: Р. Васиљевић
Из збирке Николе Т. Кашиковића

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Босанска вила, година XXVIII, бр.19, стр. 269-270, 15. октобар 1913. , бр.20, стр. 286, 30. октобар 1913. , бр.21, стр. 301-302, 15. новембар 1913. , Сарајево.