Цар и Абат
| Цар и абат Писац: Војислав Илић |
- Цар и абат
— СТАРА ЕНГЛЕСКА БАЛАДА —
Још у стара доба она,
На престолу Албиона,
Ћудљив, љут и сед, и стар,
Владао је Јован цар.
И за владе ове звери,
У пределу Кентербери,
Где се лије сласт и мед,
Живео је абат сед.
Глас његове чудне среће
До цара је стигô веће,
И жељан га узе плам
Да абата види сам.
„Но мој драги,“ он му рече,
„Ко толико блага стече,
Непоштењем он је, знај,
Заслужио цео сјај!
Грабио си што си могô
Сјајних слугу имаш много;
Та ти, море, сêд и стар,
Боље живиш него цар!“
„Господару“, абат на то,
„Храним слуге, трошим злато,
С благословом Бога мог,
Све у славу цара свог!“
„Не, не, оче! Благо твоје
У ризнице пашће моје,
Ако овог часа ти
Одговора не даш три.
Прво, реци, оче седи,
Колико ти владар вреди,
Кад на мојој глави сја
Освећена круна та?
Друго ћеш ми одмах рећи,
За колико могу прећи
Цео овај бели свет,
Ал' најкраћи да је лет?
Треће, пази што ти велим!
Ја одговор одмах желим,
Ил' ће с тобом бити јад;
Шта ја, оче, мислим сад?“
„О Господи, сило јака!
Откуд мени памет така?
Дај ми, царе, рока ти,
За недеље само три!“
„Три недеље? Даћу, ето,
Ал' нека је као свето:
Не будеш ли спреман, знај,
Твом животу биће крај!“
И смућен се абат диже,
И у Кембриџ тужан стиже,
И предузе даље пут
И у Оксфорт стиже љут.
И сутон је падô меки,
Кад га срете свињар неки,
И запита узгред то:
„Да л' се чује ново што?“
„Ах, чуће се!“ абат на то,
„Не питај ме више за то!
Јер за четир' дана тек,
Па је прошô и мој век.
Цар то рече, шале није,
Ако, синко, не добије,
На питање жељâ зли'
Одговора моја три.
Прво рече: - Оче седи,
Колико ти владар вреди,
Кад на мојој глави сја,
Освећена круна та?
Друго морам одмах рећи,
За колико може прећи
Цео овај бели свет,
Ал' најкраћи да је лêт?
А треће ми строго вели,
Да одговор одмах жели,
Ил' ће са мном бити јад:
Шта владалац мисли сад?
Сад се мучим и пребијам,
Ал' се ничем не довијам;
Та ту једва ђаво зна,
Да одговор прâви дâ!“
„Не брин'те се, свети оче,
Мудрог често луде уче;
Мантију ми дајте ту,
И дајте ми свиту сву.
И свињар ће можда знати
Одговора мудрог дати;
Буди само на то склон,
А познати неће он.“
„Чудна посла, смешно дело!
Узми свиту и одело,
Јер смо, збиља, слични ми,
Јер на мене личиш ти.“
И са свитом свињар пође,
И у Лондон весô дође,
И краљ диже поздрав свој:
„Добро дошô оче мој!
Јеси л' спреман, хоћеш знати
Одговора мудрог дати?
Ил' иначе, биће зло,
Ја узимљем благо сво.
Прво реци, оче седи,
Колико ти владар вреди,
Кад на мојој глави сја,
Освећена круна та?
„Кад је продан неба дика,
За тридесет сребрника
Наш побожни, светли цар,
Дваесдевет вреди бар!“
Цар се на то у смеј дао:
„Но, то видиш нисам знао!
Аи ко ће то да зна,
Да сам тако јевтин ја!
Но ал' сад ми мораш рећи;
За колико могу прећи
Цео овај бели свет,
Ал' најкраћи да је лêт?“
„Јаш'те сунце место хата,
И за дваесчетир сата
Проћи ћете земљу сву,
И бићете снова ту.“
„Врло добро!“ цар му рече,
„Један дан и једно вече,
То је, збиља, кратак лêт,
За широки овај свет!
Ал' сад пази што ти велим,
Ја одговор одмах желим,
Ил' ће с тобом бити јад:
Шта ја, оче, мислим сад?„
„Ти сад мислиш: поп се зноји,
А пред тобом свињар стоји;
С опроштењем нек се зна:
Код абата служим ја!“
Цару ово смешно паде,
И слатко се смејат стаде;
Па је весô, па је рад,
И абату прашта сад.
А свињару, што је лагô,
У награду даје благо:
Јер ко ведру шалу зна,
Заслужује блага сва!
септембар 1882 год.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 134-138.
|