Цар Дукљан

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Био је један цар те се звао цар Дукљан. Један дан ловећи он по дубокијем алугама и густијем грменима угледа једно језеро те се шумке примакне к њему еда би што уловио. Наднесавши се мало над језеро угледа крилата коња и на њему крилата чоека златнијех коса дугијех до пета ђе из језера излази. Кад их цар виђе, потаја се и стаде вирке да гледа ђе ће шта ли ће ови чоек. Кад тек што на сухо изиде, сиде с коња и дохвати некаку свиралу дугу превјену и шарену као највећа змија и поче у њу свирјети да се од мила Бога не могаше слушати, и на ови глас поче се све камење и дрвеће шикати. Цар се уплаши па запне стријелу на овога чоека и љуто га обрани кроз обадва крила. Чоек падне с коња и врисне од муке и жалости да се до неба могаше чути, и завиче: "Моли Бога, чоече, те си ти мене виђео приђе него ја тебе." Пошто цар виђе ђе обрани чоека, притрчи к њему с голом сабљом, а он фук те у језеро онако рањен; онда цар ухвати онога коња, узјаше га те с њим бјежи дома. Али теке што га бјеше узјахао, изникоше и краљу крила, а краљ се препаде те сиђе с њега и ухвативши га за фузду поведе га, и мало идући нестаде му крила те тако дома дође. Дошавши дома каже све што се збило, и коња уведу у коњушницу међу остале коње. Царев син чујући за то језеро крене једно јутро кридимице од оца, те по казивању очину набаса на језеро, али не дође шумке него са запетом стријелом, али приђе него дође до језера упази изван језера једну жену средовијечну ђе расплетенијех коса плаче и њега гледа, те он на ономе мјесту паде у несвијест као мртав. У који час он ту заковрну, у та час они крилати коњ почне у царевој коњушници вриштати и крилима ударати да се од велике уке и треске и сав царев двор затресе. Цар скочи да види шта му је, док коњ рече цару: "Ако желиш сина свога жива видјети, врћи ме на мјесто оклен си ме довео." Цар се препане те онако на коња гола узјаше, кад се коњ поља дохвати, прелеће као муња до језера. Кад тамо, види цар сина мртва прострта и над њим ону жену ђе плаче и ђе му очи вади једном длаком из главе. Цара стаде лелек за сином а коња вриска за оном женом, док завика коњ: "Сада мијењајмо сина за сина, а отац да му је прост." Онда она жена поврати очи цареву сину и задуне га, и кад оживље, даде га цару а он њојзи коња.

Извор[уреди]

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 152–154.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 155 година.