Цар, шћер му и пророк

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Разболи се некаквоме цару јединица шћер, и ђе гођ је било хећима у свијету свакога је добављао да је лијечи, но све је било у залуд, па најпотље чује како има негђе некакав пророк који је варао и мамио свијет којекаквим измишљеним лажама; али случајно више би пута ђешто и погодио, те он добави овога лажљивога пророка, да и у њему срећу окуша. Кад пророк дође, цар хће да зна, је ли он прави пророк, па нареди слугама да му ухвате ону лисицу те је имао негђе у башчи, па да је свежу у врећу и да му је донесу у одају, а слуге то одмах учине. Онда цар рече ономе човјеку: ако си прави пророк, погоди шта је у оној врећи завезано; а ако не погодиш, овај час ће ти глава полећети с рамена. Кад чује пророк, промисли у себе да је доста свијета изварао и да је већ дошла и његова ура, те полако рече: еј лијо, лијо! (т. ј. саму себи каже) богме си већ и ти долијала! — Цар се обесели ђе погоди и рече му: валај, видим да си прави пророк, него би ли могао, болан, погодити која је болест моје кћере; а ако је извидаш, тражи од мене што гођ хоћеш. Одговори му пророк: честити царе! прије него ђевојку видим и прије него се с њоме на само мало не поразговорим не могу ти чисто казати. Цар му то допушти, а он пође к ђевојци, па јој каже, да је он светац и да је чуо за њезину муку, па да је дошао к њој обучен од човјека грјешника, него да му се чисто исповједи и да ће јој он све погодити што гођ би хћела; онда она вјерујући га рече му, исповиђе се: божији угодниче! отац мој хоће да ме да за царева брата, стара, негђе у далекој земљи, а ја јашикујем с ћатипом мојега оца ево три године дана, али ми отац не зна, а и да зна не би ме дао; него ако си прави светац, ево ти мој ови ђердан те га дај цркви којој ти хоћеш, а учини да ме ћатип вјенча, јер ја нијесам болесна ни од какве болести него од јашиковања. Кад чује пророк, отиде цару па рече: Не удаји шћери за кога ти хоћеш, него је дај за кога она хоће, ондар ће ти одмах оздравити. Цар тако учини, и ђевојка одмах пребоље, те пророка дарују колико је гођ могао на упрту носити.

Извор[уреди]

Врчевић, В. 1868. Српске народне приповијетке понајвише кратке и шаљиве. Биоград: Српско учено друштво. стр. 3–4.