Царевић Јован и немила мајка

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Царевић Јован и немила мајка

0001 Кад је било под грчк’јем законом,
0002 Заљуби се царе и царица
0003 У бијелу граду Цариграду.
0004 То за мало вр’јеме постануло,
0005 Царица му породила сина,
0006 Л’јепо име Јова малахнога.
0007 Милује га как и очи своје;
0008 Докле имао три године дана,
0009 Царица се с царем завадила,
0010 Тер се грубо њему премразила,
0011 Па се царе да помири не ће.
0012 Ал у цара милосрђа нема,
0013 Нег јој хоће да ос’јече главу.
0014 Моли му се царица госпођа:
0015 „Немој, царе, оба ока моја!
0016 Пушти мене до седам година,
0017 Док подгојим Јова малахнога!“
0018 На Јова се царе смиловао,
0019 Нека би га кучка подгојила,
0020 И пушти је за седам година.
0021 Ал у цара поговора нема.
0022 Кад изађе седма годиница,
0023 Он пошиље три своја џелата,
0024 Да пос’јеку госпођу царицу.
0025 Кад видјела царица госпођа,
0026 Полећела кули низ скалине,
0027 А пред цара паде на кољена:
0028 „Немој, царе, огријано сунце!
0029 Смилуј ми се на Јована твога.
0030 Још ме пушти за осам година,
0031 Нек се сврше петнаест година,
0032 Да бих Јова упутила мајка,
0033 Свакојаке скуле научила!“
0034 На Јова се царе смиловао
0035 И пушти је за осам година.
0036 Вр’јеме лети, дан за даном м’јења,
0037 Истекоше петнаест година,
0038 А у цара поговора нема.
0039 Нико му се молити не може,
0040 Да царицу не погуби царе,
0041 Нег пошиље три своја џелата,
0042 Да погубе госпође царице.
0043 Кадар види царица госпођа,
0044 Да дођоше три џелата млада,
0045 Моли цара, свога господара:
0046 „Немој, царе, црне очи моје!
0047 Попушти ме једно два сахата,
0048 Да ја пођем горње на чардаке,
0049 Помолим се Богу по закону,
0050 Кад ја имам погинути брзо!“
0051 И то јој је царе погодио,
0052 Пуштио је у горње чардаке.
0053 Ал да видиш царице госпође!
0054 Не моли се Богу по закону,
0055 По закону своме ни другоме,
0056 Вет к Јовану потрчала сину.
0057 Загрли га десном и лијевом,
0058 Целива га лишце у бијело:
0059 „Остан’ с Богом, Јово д’јете моје!
0060 Ево ће ти погинути мајка,
0061 Е дођоше три млада џелата,
0062 Брзо ће ми судњи данак доћи.“
0063 Кад је Јово мајку разумио,
0064 На њој срца милостива био.
0065 Скаче Јово на ноге јуначке,
0066 Трком трчи низ бијеле куле,
0067 Добријема коњма на подруме.
0068 Из подрума истегли вранчића,
0069 Брзо га је Јово оправио,
0070 На њ све баца, што је од потребе,
0071 Па полеће куле у бијеле.
0072 Узме Јово спензе небројене,
0073 Мајку хвати за бијелу руку,
0074 С њоме пође низ бијелу кулу,
0075 Доводи је до коња својега,
0076 Мајку своју на вранчића баца.
0077 И сам се је уз мајку бацио
0078 И побјеже преко Цариграда
0079 У високе букове планине.
0080 Тражи Јово по гори зеленој,
0081 Би л’ гдје нашо како пристаниште,
0082 Гдје би својом пристануо мајком.
0083 Намјера га нанијела била,
0084 Добре спиле изнађе пећине,
0085 Ту је својом починуо мајком.
0086 Мајку ставља у спилу пећину,
0087 Јово пође ловит уз планину,
0088 Што улови, то мајци доноси.
0089 То за мало вр’јеме постајало,
0090 Пође Јово ловит у планине.
0091 Оста мајка на спили пећини,
0092 Враг донесе дива из планине
0093 На пећину госпођи царици.
0094 Царици је диве говорио:
0095 „Узми мене, царице госпођо!
0096 Са мном ће ти свако добро бити,
0097 Ништа горе нег да си код цара!“
0098 Говори му царица госпођа:
0099 „Ајде с врагом, диве од планине!
0100 Гдје ћу тебе примити код мене,
0101 Кад ја имам Јова, мога сина!“
0102 Говори јој диве од планине:
0103 „А чу ли ме, госпођо царице!
0104 Ако мене послушати хоћеш,
0105 Ја ћу теби показати л’јепо
0106 Како Јова погубити твога.
0107 Кад ти Јово из планине дође,
0108 Ти савежи у махраме главе,
0109 Па узљујај по спили пећини,
0110 Тешко јечи, нек пећина бречи.
0111 Питат ће те Јово д’јете твоје:
0112 „ „Што је теби, мила моја мајко?
0113 Поћ хоћу ли од мора сињега
0114 И довести са мора медика,
0115 Да ти гледа болест, која ти је,
0116 Од медика донијет понуда?“ “
0117 А ти реци, госпођо царице:
0118 „ „ Ајме, Јово, моје д’јете драго?
0119 Тешко ти ме глава забољела,
0120 А од муке и срце и глава.
0121 Ти не води са мора медика,
0122 Од медика не ћу ти понуде.
0123 Мало сам ти санка прихватила,
0124 У болести преклапило ми се,
0125 Да је тамо гори у зеленој,
0126 У Орлици, планини високој,
0127 Да је у њој зелена јабука,
0128 А на њојзи румен’јех јабука.
0129 Да ли би се брзан јунак нашо,
0130 Да он пође Орлици планини,
0131 Да изнађе зелену јабуку,
0132 Припење се њојзи у врхове,
0133 Три јабуке утргне румене
0134 И метне их б’јела у њедарца
0135 И донесе којем болеснику,
0136 Да окуси румене јабуке,
0137 Од свега би бола преболио.“ “
0138 Ако Јово пође, д’јете твоје,
0139 Мало даље зелене јабуке,
0140 Ондје има јама безданица,
0141 А у јами немила хаждаја,
0142 Која коље коње и јунаке.“
0143 У то Јово из горе зелене,
0144 Опазише Јова и вранчића.
0145 Бјежи диве у гору зелену,
0146 А царица савезала главе.
0147 Горко кучка брез невоје јечи,
0148 Премеће се тамо и овамо,
0149 Како јечи, сва пећина бречи.
0150 Из далека зачуо је Јово,
0151 Боље плаши под собом вранчића
0152 А кад Јово пред пећину дође,
0153 Хитро скочи са коња вранчића,
0154 Трком трче у спилу пећину,
0155 Па је својој мајци говорио:
0156 „А што ти је, мила моја мајко!
0157 Ја ћу поћи до мора сињега,
0158 Довести ћу са мора медика,
0159 Да ти види болест, која ти је,
0160 Од медика дон’јет ћу понуде.“
0161 Али њему кучка одговара:
0162 „Гдје си, Јово, моје д’јете драго!
0163 Немој ходит до мора сињега,
0164 Ни са мора не води медика,
0165 Од медика не носи понуда.
0166 У болести мало уснух санка,
0167 Е ме тешко забољела глава,
0168 А од муке и глава и срце.
0169 У тому се мени преклапило,
0170 Да је тамо гори у зеленој,
0171 У Орлици, високој планини,
0172 Да је једна зелена јабука,
0173 А на њојзи румен’јех јабука
0174 Који би се брзан јунак нашо,
0175 Да он пође Орлици планини,
0176 Да потражи зелену јабуку,
0177 Припење се њојзи у врхове,
0178 Три румене утргне јабуке,
0179 Да их баци своја у њедарца,
0180 Донесе их којем болеснику,
0181 Да окуси румене јабуке,
0182 Од свега би бола преболио.“
0183 Јово кушци мајци вјеровао,
0184 На њој срца милостива био,
0185 Па изађе из спиле пећине,
0186 А за диздин ухвати вранчића,
0187 Меће му се Јово на рамена,
0188 С њим отиде у горе зелене.
0189 Иде Јово тамо и овамо,
0190 А к Орлици, високој планини;
0191 Тражи Јово зелене јабуке,
0192 Докле је је Јово опазио,
0193 С коњем Јово под јабуку дође,
0194 С вранчића се на јабуку пење.
0195 Припрење се Јово у врхове,
0196 Дв’је јабуке утргне румене,
0197 Трећа му се утргнут не даде.
0198 Он се вере тамо и овамо,
0199 Једва трећу утргне јабуку,
0200 А изађе немила хаждаја
0201 А из оне јаме безданице,
0202 Стаде клати коња Јованова,
0203 Звижде дорин, зове господара,
0204 И клати се хаждаји не даде.
0205 Зубим гризе, а копитим бије.
0206 Гледа Јово с јабуке зелене,
0207 А се Јово низ јабуку снима
0208 И повади оковану ћорду.
0209 Ал је Јову Бог и срећа дала,
0210 Не боји се огњене хаждаје.
0211 Има Јово моћи од помоћи,
0212 На хајждају нагло ударио,
0213 Прес’јече је у двоје у троје,
0214 И меће се коњу на рамена,
0215 Окрене га Орлицом планином.
0216 Тако Јово мало низ планину,
0217 Кад за њиме сквика низ планину,
0218 А пристаде на вранчићу Јово,
0219 Обрће се уз гору зелену,
0220 Што је за њим сквика низ планину?
0221 Кад испаде двоје хаждајица,
0222 Хаждајице, двије звјерке мале,
0223 Двије звјерке, двоје сирочади,
0224 Достигнули коња под Јованом,
0225 Стали гристи коња Јованова,
0226 Ал му ништа наудит не могу.
0227 Нејако је двоје хаждајења,
0228 Добру коњу наудити не ће.
0229 Кад то види царевић-Јоване,
0230 Скочи Јово са коња вранчића
0231 И похваћа двоје хаждајица,
0232 Па их коњу у зобницу баца.
0233 Однесе их на спилу пећину,
0234 Пред пећином коња уставио.
0235 У пећини од планине диве,
0236 У зелену гору побјегнуо.
0237 Јово иде у спиле пећине,
0238 Меће руке б’јела у њедарца,
0239 Три румене извади јабуке,
0240 Па их дава кушци мајци својој:
0241 „Ево мајци румен’јех јабука!“
0242 Нетом их је кучка прихитила,
0243 Помрлише румену јабуку,
0244 Он час кучка на ноге скочила,
0245 Како да јој ништа било није;
0246 Нигда ништа није јој ни било.
0247 Јово гоји двије звјерке мале,
0248 Научи их сваке муштерије,
0249 Поред с њиме по гори зеленој
0250 Лове лова свој’јем господаром.
0251 Један данак у ловак отиде
0252 Чак далеко у гору зелену,
0253 Диве дође на спилу пећину
0254 И говори Јовановој мајци:
0255 „Смакни Јова, мила сина твога.
0256 Мене узми дива од планине,
0257 Са мном ће ти свако добро бити,
0258 Много боље пуно нег за царем.“
0259 Говори му проклета царица:
0260 „Ходи тамо, од планине диве!
0261 Није ласно Јова погубити.“
0262 Говори јој диве од планине:
0263 „А почуј ме, госпођо царице!
0264 Ако хоћеш, ево лако можеш.
0265 Кад ти Јово на пећину дође,
0266 Покажи му лажи за истине:
0267 Да је тамо у гори зеленој,
0268 У високој ликовој планини,
0269 Да је у њој једна потпећина,
0270 Из ње тече Дунај вода хладна,
0271 Украј воде румена ружица,
0272 Зими, љети, вазда пуна цв’јећа,
0273 Све по седам на кити заједно.
0274 Та се ружа тргати не смије,
0275 Е чувају диви од планине,
0276 По тридесет, кадгод и по више;
0277 Когод дође, повратит се не ће.
0278 Раздрпе га диви од планине.
0279 Ти полажи Јову сину твому,
0280 Да он пође ликовој планини,
0281 А изнађе румену ружицу,
0282 Да утргне киту од ружице,
0283 Донесе је на спилу пећину,
0284 Да миришеш румену ружицу;
0285 Ако пође, веће доћи не ће.“
0286 Тако они у ријечи били,
0287 Ево Јово низ гору зелену
0288 На вранчићу, свому коњу добру,
0289 А пред њиме до двије хаждаје:
0290 „Бјежи, диве, из спиле пећине,
0291 Ев’ одовуд Јова сина мога!“
0292 Диве бјежи у гору зелену,
0293 Она кучка савезала главе,
0294 Стаде јечат у спили пећини.
0295 У то Јово пред пећину дође,
0296 Када чује, да му јечи мајка,
0297 Брзо скаче са коња на траве,
0298 Па улази у спилу пећину,
0299 Па је Јово мајци говорио:
0300 „Што је теби, мила моја мајко!
0301 Хоћу л’ поћи до мора сињега
0302 И довести са мора медика,
0303 Да ти види болест, која ти је?“
0304 Али му је кучка говорила:
0305 (Тешко лаже, да од Бога нађе!)
0306 „Ајме Јово, моје д’јете драго!
0307 Тешко ти ме глава забољела,
0308 А од муке и срце и глава.
0309 Ти не ходи до крај сиња мора
0310 И не тражи са мора медика.
0311 Ја сам чула од мојијех стар’јех,
0312 Док сам била у двору мајчину.
0313 Да је тамо гори у зеленој,
0314 У високој ликовој планини,
0315 Да је у њој једна потпећина.
0316 Из ње тече студена водица
0317 И покрај ње румена ружица,
0318 Зими, љети, вазда пуна цв’јећа,
0319 Све по седам на кити заједно.
0320 Који би се добар јунак нашо,
0321 Да отиде ликовој планини,
0322 Да потражи те спиле пећине
0323 И у спили румене ружице,
0324 Да утргне ките од ружице
0325 И метне је б’јела у њедарца,
0326 Донесе је којем болеснику,
0327 Да румене мрлише ружице,
0328 Од свога ће бола пребољети.
0329 Би л’ ти пошо, Јово, д’јете моје?“
0330 А када је Јово разумио,
0331 На њој кушци срца милостива,
0332 Па изађе из спиле пећине,
0333 Па окрочи свога коња добра
0334 И отиде горицом зеленом,
0335 А пред њиме двије звјерке мале.
0336 Дође Јово ликовој планини,
0337 Ломи коња тамо и овамо,
0338 Док изнађе те спиле пећине.
0339 А кад Јово пред пећину дође,
0340 То угледа студену водицу,
0341 Гдје истјече из спиле пећине,
0342 Украј воде румена ружица,
0343 Сва је пуста цв’јећа накићена,
0344 Све по седам на кити заједно,
0345 А око ње за тридести дива.
0346 Када их је Јово разгледао,
0347 Пушти Јово двије звјерке своје,
0348 Е је њему Бог и срећа дала,
0349 Да спавају диви од планине.
0350 Двије звјерке у пећину пушти,
0351 Кољу звјерке диве од планине
0352 И покољу свијех до једнога.
0353 Да ми Јову ни потреба није
0354 Своје бритке мрцинавит ћорде,
0355 Нег се скочи низ коња вранчића
0356 И уходи у спилу пећину
0357 И три ките утрга ружице
0358 И баца их своја у њедарца.
0359 Па изиде из спиле пећине
0360 И баца се коњу на рамена.
0361 Иде Јово здраво и весело
0362 Низ зелене ликове планине.
0363 Кад је био горицом зеленом,
0364 Чује Јово зуку низ планину:
0365 То је било дива три стотине.
0366 Јово свога устави дорина,
0367 Гледа Јово тамо и овамо,
0368 Што је оно горицом зеленом,
0369 Што ће изаћ друму насред пута.
0370 То су били диви од планине,
0371 Они воде под в’јенцем невјесте,
0372 Горко цвили како змија љута.
0373 Кад уздахне под в’јенцем невјеста,
0374 Одговара ликова планина.
0375 А када је Јово разгледао,
0376 Он потеже оковане ћорде,
0377 А наплаши дв’је хаждаје своје.
0378 Под собом је коња помамио,
0379 А у диве јуриш учинио.
0380 С’јече Јово, штогод боље може,
0381 Јово с’јече, а кољу хаждаје;
0382 Све погуби, нитко не остаде,
0383 Коња удре до дјевојке младе.
0384 Млада цвили, своје куне мајке,
0385 Којано је лијепу родила
0386 И толико ларго удомила,
0387 Досад била дива од планине,
0388 А одсада не зна ни чија ће!
0389 Али јој је Јово говорио:
0390 „Богом сестро, под в’јенцем невјесто!
0391 Зашти цвилиш и уздишеш горко?
0392 Али немаш никога до Бога
0393 Од твојега рода и племена?
0394 Кажи мени по истини право,
0395 Од куда си, од које крајине,
0396 Којега си рода и племена
0397 И од које вјере и закона?“
0398 Говори му под в’јенцем невјеста:
0399 „Богом брате, делијо незнана!
0400 Ја сам добра рода и племена,
0401 Од лијепе земље и крајине,
0402 А побоље вјере и закона.
0403 Ја сам јадна од Будима града,
0404 Ћерца драга од Будима краља,
0405 По имену Анђелија млада.
0406 Мој ме бабо удомио ларго,
0407 Чак далеко Мисиру б’јеломе,
0408 За св’јетлога краља мисирскога.
0409 Далеко је било путовање,
0410 Дочекали диви од планине,
0411 Сву посјекли господу сватове
0412 И самога ђувеглију младог,
0413 Драго моје, краља од Мисира.
0414 Заклињем те, делијо незнана,
0415 Заклињем те Богом и законом:
0416 Кажи право, био тако здраво!
0417 Нека знадем, ко ме је отео,
0418 Од које си вјере и закона,
0419 А од кога града и крајине,
0420 По имену зовеш како ли се?“
0421 Али јој је Јово говорио:
0422 „Богом сестро, будимска краљице!
0423 Ја сам добре вјере и закона,
0424 Повишега рода и племена.
0425 Ја сам, душо, из Стамбола града,
0426 По имену царевићу Јово,
0427 Ја сам д’јете цара стамболскога.“
0428 Кад то чула Анђелија млада,
0429 Од весеља грозне сузе љева.
0430 Загрели га и десном и лијевом,
0431 Целива га лишце уз јуначко
0432 И говори краљица будимска:
0433 „Богу хвала и божијој мајци,
0434 Кад ме срећа на те нанијела!
0435 Сердар чини, штогод ти је драго:
0436 Ол ме води Стамболу б’јеломе,
0437 Оли моме бабу на трагове;
0438 Примит хоћеш велике дарове.“
0439 Али јој је Јово говорио:
0440 „Анђелијо, моја посестримо!
0441 Сада ћемо вјеру ухватити,
0442 Да ћеш бити моја посестрима,
0443 Да б’ нас која невоља запала
0444 До живота, док будемо живи,
0445 Један ћемо другог походити,
0446 У помоћи да ћемо му бити.“
0447 Па је под њом коње ухватио
0448 И овако Јово говорио:
0449 „Ходи са мном, моја посестримо!
0450 Амо мало на спилу пећину,
0451 Јер болесне моје имам мајке.
0452 Кад се с’ спиле вратимо пећине,
0453 Водит ћу те Будиму б’јеломе,
0454 Придат ћу те краљу, бабу твоме.“
0455 Тез’јем дођу до спиле пећине,
0456 Чула га је кучка мајка своја,
0457 Чула коње низ гору зелену,
0458 Ал се Јову не надали бише.
0459 Па изиђе из спиле пећине
0460 И сагледа зеленом горицом.
0461 Тад видјела Јова и дјевојку,
0462 Па завиче танко гласовито:
0463 „Бјежи, диве, јеси погинуо!
0464 Ев’ одовуд Јова, сина мога,
0465 Води собом лијепу дјевојку,
0466 Л’јепа ти је, три је јада била!“
0467 Тад побјеже диве из пећине,
0468 Сакрије се зелене у горе;
0469 Она кучка повезала главе,
0470 Стаде јечат по спили пећини.
0471 Како јечи, сва пећина бречи,
0472 Брез невоље, да од Бога нађе!
0473 Скаче Јово низ коња на траве
0474 И улази у спилу пећину
0475 И говори кушци мајци својој:
0476 „Ево, мајко, румен’јех ружица!“
0477 Па повади руже из њедара,
0478 Па их кушци мрлисати даде.
0479 Нетом ти је ружу мрлисала,
0480 Он час куја на ноге скочила,
0481 Како да јој ништа није било.
0482 (А никад јој ништа било није.)
0483 Тад је Јово мајци говорио:
0484 „Остан’ с Богом, мила моја мајко!
0485 Док ја дођем од Будима града
0486 И одведем моју посестриму,
0487 Придадем је краљу, бабу своме,
0488 Не ћу доћи за три б’јела данка.“
0489 Али му је мајка говорила:
0490 „Пођи с Богом, Јово, д’јете моје!“
0491 Он отиде Будима пут града
0492 И одведе Анђелије младе.
0493 Здраво граду на капију дође,
0494 Ту је стража будимскога краља.
0495 Тешкијем се чудом зачудише,
0496 Кад видјели Анђелије младе,
0497 Скочише се, па се поклонише,
0498 Чудише се, гдје су јој сватови,
0499 Гдје ли св’јетли краљу од Мисира.
0500 Кад су били преко б’јела града,
0501 Све изашло мало и велико,
0502 Да гледају Анђелије младе,
0503 Гдје је прати царевићу Јово,
0504 Око њега двоје хаждајења.
0505 Кад су дошли пред дворе краљеве,
0506 Ту скочили момци и дворани,
0507 Под њим добре ухитише коње,
0508 Њих примају са коња на руке,
0509 Увели их у дворе краљеве.
0510 Причека их краљу и краљица,
0511 Тешкијем се чудом зачудили.
0512 Кад је краљу св’јетал разумио
0513 Тега јада, што се је згодило,
0514 Па је Јову краљу говорио:
0515 „Мој Јоване, оба ока моја!
0516 Ако н’јеси вјерен ни ожењен,
0517 Ево ти је, да т’ је дарована,
0518 Јер је право, ти си је добио.“
0519 Ал му Јово пуно захваљује:
0520 „Хвала теби, св’јетла круно моја!
0521 Н’јесам Јово вјерен ни ожењен.
0522 Она се је са мном побратила,
0523 Док смо гори у зеленој били,
0524 А ја сам је Богом посестрио.
0525 Три смо пута вјеру ухитили,
0526 Да ће бити моја посестрима,
0527 А ја њојзи драги побратиме
0528 До живота, док будемо живи.
0529 Да б’ нас која запала невоља,
0530 Један другог да ћемо походит,
0531 У невољу да ћемо му бити.“
0532 Тер га краљу даривао л’јепо,
0533 Отправља се двора из бијела.
0534 Још га прате краљеве делије,
0535 Преко града граду на капије
0536 До чехера од Будима града.
0537 Тад се момци на се повратише,
0538 Јово пође здраво и весело.
0539 Кучка мајка у спили пећини
0540 С проклетијем дивом од планине,
0541 Њу свјетује од планине диве:
0542 „А чу ли ме, госпођо царице!
0543 Кад ти Јово у пећину сађе,
0544 Дочекај га, госпођо царице,
0545 И ти реци Јову сину твоме:
0546 „ „Добар дошо, Јово, д’јете моје!
0547 Јеси ли ми здраво и весело?
0548 Благо мени милој мајци твојој:
0549 Чини ми се у срцу мојему,
0550 Да сам крутна родила јунака,
0551 Јуначкијем пасом опасала.
0552 Да ну ми дај двије руке твоје,
0553 Да их вежем тврдијем конопом,
0554 Би ли, Јово, растргнути мого?“ “
0555 Те растргне тврдога конопа,
0556 Тад ти реци Јову сину твоме:
0557 „ „Аферим ти, Јово, д’јете моје!
0558 Јеси јунак, баш сам те родила.
0559 Сада ми дај жуте косе твоје,
0560 Да ти с њима б’јеле руке вежем,
0561 Да ја видим, Јово, д’јете моје,
0562 Јеси л’ јунак, колико се кажеш?“ “
0563 Ако теби жуте косе даде,
0564 Тер му с њима б’јеле руке вежеш,
0565 У косам му моћи од помоћи,
0566 Погази их ногама твојијем
0567 И уграби моћи од помоћи.
0568 Тад ће Јова крепост изгубити,
0569 Оће пасти траве на зелене,
0570 Ја ћу скочит, Јова осл’јепит ћу.
0571 Па ћу њега хватити за руке,
0572 Увалит га у воду студену.“
0573 Тако они у ријечи били,
0574 Ето Јово низ гору зелену.
0575 Зле несреће Јова царевића!
0576 Да остави двије звјерке своје,
0577 Да му лове по гори зеленој,
0578 Он поприје коња уплашио,
0579 Да он прије кушци мајци дође,
0580 А диве се у гору сакрије.
0581 Пред пећином дочека га мајка
0582 И говори Јову, сину своме:
0583 „Добар дошо, Јово, д’јете моје!
0584 Јеси ли ми здраво и весело?“
0585 Ал је Јово мајци говорио:
0586 „Јесам здраво, мила моја мајко!
0587 Је ли здраво теби глава твоја?“
0588 Ал му кучка одговара мајка:
0589 „Здраво сам ти, Јово, д’јете моје!
0590 Чини ми се у срцу мојему.
0591 Да сам крутна родила јунака.
0592 Дај ми Јово двије руке твоје,
0593 Нек их вежем тврдијем конопом,
0594 Да ја видим, драго д’јете моје.
0595 Јеси л’ јунак, да ћеш раскинути!“
0596 Мисли Јово, да се шали мајка,
0597 Он се Јово грохотом насм’јеје!
0598 Весело јој двије руке даје.
0599 Везала их тврдијем конопом,
0600 Јово креће б’јелијем рукама,
0601 Што би руком о руку удрио,
0602 Тврди Јово коноп растргнуо.
0603 Кад видјела царица немила,
0604 Покуца га по рамену руком:
0605 „Аферим ти, Јово, д’јете моје!
0606 Сад ми пушти жуте косе твоје,
0607 Да ти с њима б’јеле руке вежем.
0608 Хоћеш твоје косе растргнути,
0609 Тад ћу р’јети, да си добар јунак,
0610 Да над тебе јунака не има!“
0611 А када је Јово разумио,
0612 Превари се, змија га уједе!
0613 Јер се није Јово споменуо,
0614 Да су њему моћи од помоћи
0615 У перчину, жутијем косама.
0616 Пушти косе кушци мајци својој,
0617 С њима му је руке савезала.
0618 Стаде Јово растресат рукама,
0619 Испале му моћи од помоћи,
0620 Пале су му траве на зелене,
0621 Па завиче танко иза гласа:
0622 „Ајме мени, мила моја мајко!
0623 Пале су ми моћи од помоћи,
0624 Мила моја дохити их мајко.“
0625 Ал их кучка ногам погазила
0626 И са траве у руке узела.
0627 Нетом их је кучка уграбила,
0628 Јадан Јово крепост изгубио.
0629 Паде Јово траве на зелене,
0630 А прескочи диве од планине,
0631 Ослијепи очи Јованове,
0632 Па га хвати за бијеле руке,
0633 Па га вуче даље од пећине,
0634 Ували га у воде студене.
0635 Вода доста у дубоко била,
0636 Нема веле воде у висине.
0637 Јово јадан по води студеној
0638 Цвили јадан како змија љута.
0639 Чуле су га двије звјерке своје,
0640 Обијају тамо и овамо.
0641 Кад ево ти коња Јованова,
0642 И он трчи око воде хладне,
0643 Звижде дорат око воде хладне.
0644 Стоји звижда коња Јованова,
0645 Стоји сквика двије звјерке мале,
0646 Да би ћеле помоћ господара,
0647 Ал га јадне извадит не могу.
0648 Кад је веће око подне било,
0649 Гором иду мисирски трговци,
0650 Који воде своје трговине.
0651 Чули сквику на води студеној,
0652 Чудили се, па су говорили:
0653 „Што је оно на води студеној?
0654 Да ми једни причувајмо благо,
0655 Когод пођи на воду студену.“
0656 Неки пођу на воду студену.
0657 Кад дођоше студене на воде,
0658 Угледаше коња Јованова,
0659 А и оно двоје хаждајица.
0660 Поплаше се мисирски трговци,
0661 Да их не би звјерке раскинуле.
0662 Ћели су се на се повратити,
0663 У то јадан Јово поцвилио:
0664 „Јадан ти сам, Бога до милога!
0665 Је л’ гдје кога, Бога за милога!
0666 Који би ме јадна извадио?“
0667 Кад то чули мисирски трговци,
0668 Преступили воду на студену,
0669 У хладну се воду загледали,
0670 Из танахна гласа завикали:
0671 „Богом брате, делијо незнана!
0672 Како јеси у воду паднуо,
0673 Али те је когод увалио?“
0674 Кад је Јово зачуо гласове,
0675 Он завиче танко иза гласа:
0676 „О путњици, мила браћо моја!
0677 Заклињем вас Богом праведнијем
0678 И вашијем видом очињијем,
0679 Тврдом вјером, Богом и законом,
0680 Да из воде извадите мене,
0681 На мога ме коња товарите,
0682 До Будима града одведите,
0683 Двор на б’јели од Будима краља,
0684 Л’јепе ћете примити дарове
0685 У Будиму, граду бијеломе.“
0686 Говоре му мисирски трговци:
0687 „Так’ ти вјере, делијо незнана!
0688 Нама пута пут Будима нема,
0689 Ми к Мисиру граду путујемо.“
0690 Али им је Јово говорио:
0691 „Богом браћо, мисирски трговци!
0692 Из воде ме хладне извадите,
0693 Доведите до више Будима,
0694 У зелене од Будима луге,
0695 Да би Бог до и божија мајка,
0696 Да се когод у лову изнађе
0697 Од момака будимскога краља.“
0698 Кад то чули мисирски трговци,
0699 Из воде га хладне извадили,
0700 На добра га коња поставише
0701 И пођоше зеленом горицом.
0702 Иду двије звјерке за Јованом.
0703 Кад су били повише Будима
0704 У зелене од Будима луге,
0705 Ал се види Будим б’јели граде.
0706 Ту почину мисирски трговци,
0707 Починуше јеле под зелене
0708 И са коња дигоше Јована,
0709 Тер сједоше, благоват стадоше,
0710 Благоваше и Јовану даше.
0711 Да ко види коња Јованова,
0712 Гдје побјеже пут Будима града
0713 И за њиме двије звјерке мале.
0714 Кад су били краљу низ ливаде,
0715 Видјела их Анђелија млада,
0716 Ћерца драга од Будима краља.
0717 Добро позна коња Јованова,
0718 А побоље двије звјерке мале.
0719 Зове краља, мила баба свога:
0720 „Ајме, бабо, мило добро моје!
0721 Ев’ одовуд коња Јованова,
0722 Добра коња побратима мога
0723 И његове двије звјерке мале!
0724 Оли ми је Јово погинуо,
0725 Оли ми је у невољи тешкој?“
0726 То изрече Анђелија млада,
0727 А полети кули низ скалине.
0728 Ево ти је дворе пред бијеле,
0729 Причекала коња Јованова,
0730 Па га хита Анђелија млада
0731 И овако Анђе говорила:
0732 „Гдје си вранчић мога побратима?
0733 Гдје остави твога господара?
0734 Оли ми је јадан погинуо,
0735 Ол је каквој у невољи тешкој?“
0736 Да ко види коња Јованова,
0737 Како звижде и главу уздиже
0738 И погледа гори у лугове;
0739 А да видиш двије звјерке мале,
0740 Гдје обл’јећу тамо и овамо
0741 Наоколо младе Анђелије,
0742 Потежу јој свилене каваде,
0743 Погледају зелене у горе.
0744 Домисли се млада Анђелија,
0745 Да је Јован у невољи тешкој
0746 Тамо негдје у гори зеленој,
0747 Па дозивље краља, баба свога:
0748 „Св’јетли краљу, бабо, моје добро!
0749 Јово ми је у невољи тешкој.
0750 Ол га тешка болест обрвала,
0751 Ол га смртна рана допадала?
0752 Дај ми, бабо, пребрзе ковчије,
0753 Твоје момке и твоје дворане,
0754 Да ја идем у гору зелену,
0755 Да потражим побратима мога.“
0756 Све што пита Анђелија млада,
0757 Све јој краљу удиљ поклонио.
0758 Он јој даде пребрзе ковчије
0759 За стотину и више момака.
0760 Брзо оде Анђелија млада,
0761 Брзо оде, а брзо ми дође
0762 У лугове повише Будима
0763 И пред њима звјерке Јованове.
0764 Још находе под јелом трговце,
0765 А покрај њих сл’јепога Јована,
0766 Гдје он цвили кано змија љута
0767 Од болести оба ока своја.
0768 Кад то види Анђелија млада,
0769 Из ковчије искочи дјевојка,
0770 Поклања се мисирск’јем трговцем,
0771 А Јована загрли рукама,
0772 Грозне сузе низ лишце прољева:
0773 „Што т’ је, Јово, мој по Богу брате!
0774 Ол те тешка болест обрвала,
0775 Ол те смртна рана допадала?“
0776 Кад је Јово чуо Анђелију,
0777 Цикне јадан кано змија љута:
0778 „Ево Анђе, Богом сестро моја!
0779 Ниј’ ме Божја немоћ достигнула,
0780 Нег издаја кучке мајке моје.
0781 Осл’јепљена оба ока моја,
0782 Ум’рјет ћу ти, Богом сестро моја,
0783 Од болести оба ока моја!
0784 Колико сам у Бога просио,
0785 Прије нег се одијелим св’јетом,
0786 Да би тебе очима видио,
0787 Моје јаде теби показао,
0788 Нека кажеш, нека припов’једаш
0789 Св’јетлу цару, милу бабу моме.“
0790 Кад то чула Анђелија млада,
0791 Захваљива мисирск’јем трговцем.
0792 Л’јепо их је млада даровала,
0793 И њима се поклони лијепо,
0794 Па Јована у ковчију баца.
0795 Кад су дошли Будиму б’јеломе,
0796 Отегли га Будиму б’јеломе.
0797 Зачуди се краљу и краљица,
0798 Па ми јаме царевић-Јована,
0799 Изваде га из ковчије танке,
0800 Увели га у дворе краљеве,
0801 У одаје Анђелије младе.
0802 Брзо шаљу вјерне слуге своје,
0803 Те покупе младе медикаре
0804 По Будиму, около Будима,
0805 У двор б’јели краља будимскога;
0806 Па гледају очи Јованове,
0807 Јесу ли му очи за видања.
0808 Међу собом в’јеће учинише,
0809 Да медика у Будиму нема,
0810 У Будиму, ни њега около,
0811 Да извида очи Јованове.
0812 Сви говоре млади медикари,
0813 Да се Јово извидат не може.
0814 Кад то видје Анђелија млада,
0815 Много млада обећаје благо,
0816 Да је мајка родила јунака,
0817 Је ли кога св’јету на овоме,
0818 Који би јој гласе доказао,
0819 Ч’јем би Јову очи извидала,
0820 Силна би га блага добавила.
0821 Тако она у ријечи била
0822 А долети од планине вила.
0823 Свила крила, на прозор паднула,
0824 И говори краљици будимској:
0825 „Анђелијо, будимска краљице!
0826 Немој млого обећиват блага,
0827 Јер на св’јету јунака не има,
0828 Нити ће га породити мајка,
0829 Да извида очи Јованове.
0830 Нег краљице, моја госпођице,
0831 Саме воде са р’јеке Јордане,
0832 Да умијеш очи Јованове,
0833 Вјера тврда, би ти преболио.“
0834 Кад то чула Анђелија млада,
0835 Што говори вила планинкиња,
0836 Око виле Анђе се увија,
0837 Б’јелу вилу грли и целива,
0838 Па је б’јелој вили говорила:
0839 „С тобом ћу се посестрити, вило!
0840 Гледат ћу те колик мајку моју
0841 Пођи вило на воду Јордану,
0842 Ти полети, моја посестримо,
0843 Донес’ воде са р’јеке Јордане!“
0844 Ал јој б’јела вила одговара:
0845 „Анђелијо, драга душо моја!
0846 Ја бих пошла на воду Јордану,
0847 Ал ти знадеш, моја посестримо,
0848 Да ћу моја опалити крила,
0849 Хоћу ли се ја вратити жива?“
0850 Опет рече Анђелија млада:
0851 „Вило, пођи, моја посестримо!
0852 Еда Бог да, да се вратиш здраво,
0853 Ја бих тебе миловала л’јепо
0854 Как у глави црне очи моје!“
0855 Па јој дава сребрна кондира,
0856 Да јој носи воде са Јордане.
0857 Прими вила сребрна кондира,
0858 Јер се вили с мање не могаше;
0859 Па се вила л’јепо поклонила,
0860 Пушти крила, па је полећела,
0861 Летом лети на р’јеку Јордану.
0862 Седам се је пута нагонила,
0863 Све је вила крила опалила,
0864 Једва хладну воду загазила.
0865 И долети Будиму б’јеломе
0866 На прозоре краљице будимске,
0867 Те јој воду са Јордане дава.
0868 Када Анђе хладну воду прими,
0869 Њом умива очи Јованове,
0870 Умива их три бијела дана.
0871 Добра срећа краљици будимској,
0872 Да извида очи Јованове.
0873 Ту се чини велико весеље
0874 У краљеву двору бијеломе.
0875 Краљ велики објед учинио
0876 И на објед позива господу,
0877 За Јована учини весеље,
0878 С града баца огњене топове,
0879 Гдје извида очи Јованове.
0880 У Будиму оставит га хоће,
0881 Па се с њиме по Будиму шета,
0882 Али Јово да остане не ће,
0883 Нег је св’јетлу краљу говорио:
0884 „Св’јетли краљу, по Богу бабајко,
0885 Да бих осто у Будиму с тобом,
0886 Ја имадем моју бабовину,
0887 У Стамболу царство баба мога,
0888 Гдје ме жели мој мили бабајко,
0889 Даном, ноћи говори о мени,
0890 Жели знати, гдје сам и како сам.
0891 А чујте ме, сва господа редом!
0892 Желим поћи зелене у горе,
0893 Жудим моје поздравити мајке.“
0894 А говори Анђелија млада:
0895 „Богом брате, царевић-Јоване!
0896 Остави се жеље од планине,
0897 А похода од немиле мајке.“
0898 За то Јован хаје и не хаје,
0899 Него ноге на јуначке скаче,
0900 Поклања се краљу од Будима,
0901 А за краљем свој господи редом.
0902 Пољуби се с младом Анђелијом,
0903 Испрати га дворе пред бијеле
0904 И пушти му двије звјерке мале.
0905 Метнуо се коња на својега,
0906 Још му виче Анђелија млада:
0907 „Ајде с Богом, мој по Богу брате!
0908 Ти се чувај кучке мајке твоје,
0909 Три су тебе допале невоље,
0910 Да четврта још те не допаде,
0911 Да те русом главом не раставе!“
0912 Отоле се Јово отправио,
0913 Здраво право будимском планином.
0914 Здраво прође горице зелене,
0915 Пред њим иду двије звјерке своје,
0916 Право иде на спиле пећине.
0917 Ал се Јову нико не надао.
0918 Дође Јово пред спилу пећину,
0919 По полако на коњу вранчићу,
0920 Двије звјерке околе пећину.
0921 Кад то види од планине диве,
0922 Јер с царицом у пећини био,
0923 Скочи диве из спиле пећине,
0924 Али мисли, да ће побјегнути.
0925 Околе га звјерке Јованове,
0926 Не даду му наприједа ићи.
0927 А он Јово сабљом прилетио,
0928 Махну сабљом и руком десницом,
0929 По рамену сабљом удрио га.
0930 Како га је срдно ударио,
0931 У двије га поле раставио.
0932 Па уходи у спилу пећину,
0933 Ту је своју мајку находио,
0934 Ал је Јово да погуби не ће,
0935 Нег је баца на коња уза се,
0936 Па с њом иде пут Стамбола града,
0937 А пред њима двије звјерке мале.
0938 Када дође Стамболу б’јеломе.
0939 На двор б’јели старца баба свога,
0940 Баба свога, цара стамболскога,
0941 Предава је цару, бабу своме:
0942 „Ето т’, бабо, немиле љубовце,
0943 Теб’ немиле, а мени и горе.“
0944 Па му стаде своје казат јаде,
0945 Што је било, што му се згодило:
0946 Док је с њоме у планини био,
0947 Веле ти је јада претрпио,
0948 А за мало није погинуо,
0949 Да не прођу мисирски трговци,
0950 Па да не би њег’ве посестриме:
0951 „Сад ево је, мој милован бабо!
0952 Ја је н’јесам погубити хтио
0953 У планини, гдје не види нико,
0954 Него сам је Стамболу довео
0955 И предао господству твојему.
0956 Ти је суди по твоме закону.“
0957 Кад је царе Јова разумио,
0958 Те невоље размислио горке,
0959 Од жалости грозне сузе љева,
0960 Јер му Јово пуно мио био.
0961 Тад дозове четири џелата,
0962 Па им царе заповијед дава,
0963 Да изведу четир добра коња.
0964 У млађега поговора нема,
0965 Р’јет не смије, да ли поћи не ће,
0966 Нег пођоше у коњске подруме,
0967 Па изводе четир добра коња,
0968 И пред цара коње доведоше.
0969 Па им св’јетли запов’једа царе,
0970 Да ухите царицу госпођу,
0971 И добријем коњма за репове
0972 Да уплету и ноге и руке.
0973 Св’јетла цара слуге послушале,
0974 Привезаше царицу госпођу,
0975 Ноге и руке при четири коња.
0976 Ондар добре коње расплашише,
0977 Разлете се тамо и овамо,
0978 Растргаше госпођу царицу,
0979 У четверо те је разнијеше,
0980 Све на очи цара господара
0981 И Јована сина јединога
0982 И остале господе стамболске:
0983 Нек се чуде, нек се припов’једа,
0984 Како царе педепса љубовцу
0985 Са невјере и издаје худе.
0986 Зло живјела, горе погинула,
0987 А ми браћо здраво и весело!



Извор[уреди]

Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Odio prvi. Junačke pjesme. I/1. Junačke pjesme, knjiga prva, uredili Dr Ivan Božić i Dr Stjepan Bosanac, Zagreb, 1890