1
Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.
Пеците, жеге, -
пламена не спекосте плам;
ледите, циче, -
леда не следисте лед.
2
И нека схоре се све злости, -
смешак им одоли блед.
Болног тек бол ме,
кореном у потаји кад
проклија немо и ниче,
родна кад затишти злед.
3
Тајна то тајни,
за даљу некуд мену
отвори вид.
И обневиди око,
где прогледала душа
непробоја кроз тврди
прострели зид.
4
То задњу премашити је мету
у бездан себе ко крену;
то силе је у цвету
мрклу разбудити стену.
Потоње, знам,
расточиће земља ове кости,
дубинама да запоје храм.
