Ход

Милутин Бојић

Ход Писац: Милутин Бојић

Ход

Ја се смејем оном што детињство жали,

Оне бледе дане туђих надахнућа,

Непојамне туге, несвесних чезнућа:

Велик дан је био кад смо душом пали.

Велик дан је био кад смо душом пали,

Јер зарида Господ у дну душе наше,

Јер је пала вера што нам други даше,

И у медно теле кип се бога сали.

Од тог дана ми смо, кроз мочар и као,

Где се тресет слаже, тонули све дубље

И очајним криком све дрскије, грубље

Наш глас је, пун вере, свог Апола звао.

Данас страшни самум наша чела шиба,

Неизвесност подло наше жудње сплиће,

И ипак ми свесно верујемо: свиће,

Мада ровит темељ под нама се гиба.

Ми чекамо ужас и из дана у дан

Верујемо гордо у сунца и боје,

У жеље и дела и идоле своје,

У сав свет тај можда и лажан и чудан.

Верујемо смело до последњег трена,

Јер то наш је псалам на рођеној струни.

И, док луда младост живот слашћу пуни,

Можда све је мање алема на круни

И жељено вино бива лажна пена.

1912

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.