Хартфодски апел

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Јануара 1975. седамнаест америчких теолога – припадника, али не и званичних представника, различитих америчких цркава – окупили су се при Академији хартфордске фондације у Хартфорду (Конектикат) да би разговарали о евентуалној заједничкој хришћанској реакцији на „продорне, лажне и погубне секуларне идеје“ које – по речима једног од учесника скупа – „подривају савремено Хришћанство и његов утицај у друштву“. Професори Питер Л. Бергер и пастор Ричард Џ. Нојхаус су, као иницијатори и сазивачи овог скупа, припремили радну верзију закључка скупа, у којој су формулисали предлог одговора на тринаеста таквих „таквих“ идеја или „тема“. После три дана рада – током којих је првобитни нацрт документа био суштински измењен, а свака од тринаест тачака била детаљно претресена – група се сагласила око текста „ Апела за теолошку афирмацију“, познатијег као „Хартфордски апел“. Питер Бергер пише: „Одзив на овај 'Апел' је далеко надмашио сва очекивања учесника. И овде и другде, а нарочито у Европи, 'Апел' је дочекан са одобравањем, ругањем, бесом и – што је нарочито чест случај био међу верницима – са огромним осећањем олакшања што је 'неко коначно рекао оно што је одавно већ требало да се каже'. Ма каква била његова вредност, 'Апел' је изазвао реакције које несумњиво говоре нешто веома важно о садашњем стању Хришћанства“ (Против света за свет, стр. 9)

Иста група се поново састала септембра 1975. да би анализирала и проценила реакције изазване 'Апелом', као и да би разјаснила и разрадила своје даље намере. Питер Бергер и Ричард Нојхаус су све есеје – припремљене и изложене на том другом скупу групе – објавили 1976. у зборнику под насловом Против света за свет.

1) Модерна мисао је супериорна у односу на сва прошла схватања стварности, због чега мора постати нормативна и за хришћанску веру и живот.

Одбацујући ову идеју, протестујемо против робовања превладавајућим структурама мишљења не само ХХ века, већ и било ког историјског периода. Залажемо се за употребу сваког, било древног било модерног, средства пооимања које може бити од помоћи, а инстистирамо на томе да хришћанска објава мора бити доведена у везу са идиомом културе. У исто време, потврђујемо потребу да се хришћанска мисао суочава са другим погледима на свет и да се хришћанској мисли супротстављају други погледи на свет, који су, пак, нужно пролазни по свом карактеру.

2) Религијске тврдње немају никакве везе са рационалним дискурсом.

Капитулација пред, наводним, приматом модерне мисли збива се у два облика. Један је – подређивање религијских тврдњи канонима научне рационалности. Други је – изједначавање разума са научном рационалношћу, које има за циљ искључење религијских тврдњи из сваког рационалног дискурса. Религија чисте субјективности и нерационалности има за последицу да се тврдње вере – такве какве јесу – третирају, у најбољем случају као тврдње о самом вернику. Одбацујемо оба облика такве капитулације.

3) Религијски језик је производ људског искуства и ништа више од тога, јер Бог није ништа друго до најузвишеније стваралачко дело човештва.

Религија јесте скуп символа, па чак и људских пројекција. Али, ми одбацујемо претпоставку да је она само то и ништа више од тога. Оно што се оваквом идејом доводи у питање јесте ни мање, ни више него само постојање Бога: нисмо ми створили Бога, већ је Бог створио нас.

4) Исус Христос може бити схваћен једино у кључу савремених модела човештва.

Ова идеја сугерише укидање концепта „подржавања Христу“, тј. сугерише да је историјска слика Исуса Христа изграђена тако да одржава културне и контра–културне представе о људској врлинскости. Не поричемо да је Исус Христос просветлио све аспекте човештва. Заиста је неопходно да Христа – због Његове универзалности – схватамо увек у односу на особености конкретног верниковог свет. Одбацујемо ропство таквим метафорама које су, нужно, неадекватне, релативне, пролазне и често, идолатријске. Исус Христос, Свето Писмо и читаво хришћанско Предање не могу се произвољно тумачити без довођења у везу са историјом оних које су оне део. Опасно је покушавати да се Предање користи без озбиљнога приступа Предању.

5) Све су религије једнако вредне. Опредељење за једну од религија није ствар која се тиче убеђења о истини, већ искључиво индивидуалних склоности, односно животног стила.

Потврђујемо наше заједничко човештво. Потврђујемо значај истраживања и упоређивања разних пројава религијске чежње, као и значај упознавања са богатствима различитих религија. Међутим, ми одбацујемо горњу идеју зато што она насилно изједначава разлике и игнорише противречности међу религијама. Ова идеја, на тај начин, не само да кривотвори смисао хришћанске вере, већ такође не поштује ни интегритет других вера. Истина је најважнија: стога су разлике између религија дубоко значајне.

6) Читав смисао спасења јесте у томе да човек оствари своје потенцијале и да буде искрен према самом себи.

Хришћанско спасење садржи у себи и обећање о остварењу човекових потенцијала, но поистоветити спасење искључиво са тим остварењем значи тривијализовати Божије осећање. Потврђујемо да спасења нема мимо Бога.

7) Будући да оно што је људско јесте добро, онда се, сходно томе, зло може схватити као промашај у остварењу човекових потенцијала.

Ова идеја промовише погрешно схватање амбиваленције људске егзистенције и потцењује свепродорност греха. Парадоксално, али ова идеја – умањујући сву страхоту зла – подрива сваку озбиљну и истрајну борбу против појединачних и индивидуалних зала.

8) Искључива сврха побожности јесте у томе да доприноси индивидуалном самоостварењу човека и остварењу људске заједнице.

Побожност доприноси личним и заједничким вредностима. али побожност је, пре свега, људски одговор на стварност Божију и, као таква, произлази из фундаменталне потребе и жеље човекове да сазнаје, воли и обожава Бога. Клањамо се Богу, јер је Бог Онај Коме се треба клањати.

9) Институције и историјске традиције штетно и угњетачки делују на човека, онемогућавајући га да буде истински човечан. За аутентичну људску егзистенцију и аутентичну религиозност неопходно је ослобођење од институција и историјских традиција.

Институције и историјске традиције често могу да буду оно што угњетава човека. Због тога се оне непрекидно морају подвргавати критици. Међутим, институције и традиције су неопходне људској заједници. Без њих би се живот распао у хаос и нове облике ропства. Зато модерна тежња ка ослобођењу од друштвених и историјских ограничења, у крајњем исходу, води ка разчовечењу човека.

10) Свет је тај који мора да одређује чиме Црква треба да се бави. Друштвени, политички и економски програми за унапређење и квалитет људскога живота крајње су нормативни за мисију Цркве у свету.

Црква мора да раскринкава угњетаче, да помаже ослобађању угњетених и да тражи лека људској беди. Понекад се програм црквене мисије поклапа са програмима овог света. Међутим, Црква норме за своју активност изводи из свог поимања воље Божије за овај свет.

11) Наглашавање Божије оностраности, у најмању руку, представља препреку за хришћанску бригу о друштву и хришћанску друштвену акцију, а можда је чак и сасвим неспојиво са том бригом и том акцијом.

Ова претпоставка једне води ка негирању Божије оностраности. Други, пак, прибегавајући лажној оностраности, западају у религијски приватизам или индивидуализам због чега запостављају личну и заједничку одговорност Хришћана за њихово земаљско обиталиште. Гледано из библијске перспективе, Хришћани – управо због тога што верују да Бог влада свим аспектима људског живота – морају, у потпуности, да учествују у борби против угњетавања и нечовештва, као и њихових манифестација у расизму, рату и економској експлоатацији.

12) Борба за боље човечанство ће довести до Царства Божијег

Борба за боље човечанство јесте суштинска за хришћанску веру и може бити надахнута и утемељена у библијском обећању Царства Божијег. Међутим, несарвшена људска бића не могу створити савршено друштво. Царство Божије далеко надилази сваку утопију коју човек може да замисли. Бог има Своје планове који се сукобљују са нашим плановима, изненађујући нас судом и спасењем.

13) Питање наде у живот после смрти је потпуно неважно или, у најбољем случају, маргинално за хришћанско схватање остварења човека.

Ова идеја означава коначну капитулацију пред модерном мишљу. Ако је смрт та која има последњу реч, онда Хришћанство нема шта да каже на крајња питања живота. Верујемо да је Бог васкрсао Исуса из мртвих и уверени смо „да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем“ (Рим. 8, 38).