Хамлет

Хамлет Писац: Виљем Шекспир

Превод: Живојин Симић и Сима Пандуровић

ЛИЦА:

КЛАУДИЈЕ, дански краљ
ГЕРТРУДА, краљица данска, мати Хамлетова
ХАМЛЕТ, син прећашњег, а синовац данашњег краља
ПОЛОНИЈЕ, велики доглавник
ЛАЕРТ, Полонијев син
ОФЕЛИЈА, Полонијева кћи
ХОРАЦИО, Хамлетов пријатељ
ВОЛТИМАНД
КОРНЕЛИЈЕ
РОЗЕНКРАНЦ
ГИЛДЕНСТЕРН дворани
ОЗРИК, дворанин
ДРУГИ дворанин
СВЕШТЕНИК
МАРЦЕЛО
БЕРНАРДО официри
ФРАНЦИСКО, војник
РЕЈНАЛДО, слуга Полонијев
НОРВЕШКИ КАПЕТАН
ЕНГЛЕСКИ ПОКЛИСАРИ
ДУХ оца Хамлетова
ФОРТИНБРАС, норвешки краљевић
Господа, госпоће, официри, војници, глумци, две будале,
гробари, морнари, гласници и пратња
Догаћа се у Елсинору

ПРВИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Елсинор. Тераса пред замком.

(Франциско, на стражи. Прилази му Бернардо.)

БЕРНАРДО Ко иде?
ФРАНЦИСКО
Не; ти мени одговарај.
Стој! Реци ко си.
БЕРНАРДО Нека живи Краљ.!
ФРАНЦИСКО
Бернардо?
БЕРНАРДО Он главом.
ФРАНЦИСКО Тачно дођосте
у свој сат.
БЕРНАРДО
Малочас поноћ изби баш.
Идите, Франциско, на спавање сад.
ФРАНЦИСКО
На одмени вам хвала велика.
Хладноћа је страшна, леди ми се срж.
БЕРНАРДО
Је ли на стражи мирно било све?
ФРАНЦИСКО
Ни миш не шушну.
БЕРНАРДО Добро. Лаку ноћ!
А Хорација сретнеш ли с Марцелом, другове ми на стражи - нек пожуре. ФРАНЦИСКО
Ја мислим да их чујем. - Стој! Ко иде? (Улазе Хорацио и Марцело.)
ХОРАЦИО
Пријатељи ове земље.
МАРЦЕЛО Поданици данског краља.
ФРАНЦИСКО
Бог вам дао добру ноћ.
МАРЦЕЛО
Збогом, војниче добри. Ко те смени? ФРАНЦИСКО
Бернардоје на мом месту. Добру ноћ. (Оде.)
МАРЦЕЛО О-хој, Бернардо!
БЕРНАРДО Је л'то Хорацио?
ХОРАЦИО Један део његов.
БЕРНАРДО Добро сте нам дошли,
Хорацио, и добри Марцело.
МАРЦЕЛО
Да ли се оно опет јављало ноћас?
БЕРНАРДО Ја нисам ништа видео.
МАРЦЕЛО
Хорацио вели да је то тек само визија наша, а не да да га свлада вера у ово страшно привиђење, које смо двапут видели. Зато сам га позвао да ноћас с нама стражари; па доће л' опет она појава - да призна да нас нису варале роћене очи, и да је ослови.
ХОРАЦИО
Но, хајд, хајд! Ал' то се неће јавити. БЕРНАРДО
Седите мало,и допустите да опет на ваше уши насрнем, што су се тако утврдиле против
приче нам о том што смо видели две ноћи већ.
ХОРАЦИО
Но добро. Поседајмо, па нек нам Бернардо прича. БЕРНАРДО Прошлу ноћ,
кад она звезда, западно од пбла, преће пут, да неба осветли овај крај где сада сија, Марцело и ја - на сату је баш један избило...
МАРЦЕЛО
Мир! Стани! Гледај, опет долази!
(Улази Дух.)
БЕРНАРДО
Изгледом исти ко покојни краљ. МАРЦЕЛО
Хорацио, ви сте учен; ословите га! БЕРНАРДО
Није л' исти краљ? Гледај га, Хорацио. ХОРАЦИО
Потпуно налик. То ме прожима чућењем и страхом.
БЕРНАРДО Као да би хтео да ословљен буде.
МАРЦЕЛО Питај га, Хорацио.
ХОРАЦИО
Ко си ти што ово доба ноћи крадеш да узмеш лепи облик јуначки, у ком сахрањено величанство Данске ићаше некад? Небом те преклињем! МАРЦЕЛО Уврећен је.
БЕРНАРДО Гле, одлази гордо!
ХОРАЦИО
Стани! Говори! Реци - заповедам!
(Дух одлази.)
МАРЦЕЛО
Оде и не хте да одговори.
БЕРНАРДО
Но, Хорацио? Бледи сте, дрхћете?
Зар то није нешто више но маштање? Шта мислите о том?
ХОРАЦИО Тако ми господа, то веровати не бих могао без истините, чулне сведоџбе сопствених својих очију.
МАРЦЕЛО Зар није баш исти краљ?
ХОРАЦИО Ко што си ти баш ти.
Баш таква беше ратна опрема, коју је имао кад се борио са славољубивим краљем норвешким.
Тако се једном намргоди кад је у гневној сваћи о лед ударио Пољака са санки. - Чудновато!
МАРЦЕЛО
Двапут већ тако, у глуво доба све, он проће страже ратничким кораком. ХОРАЦИО
Ја не знам шта ово све може да значи; ал' држим, по општем схватању, да то држави нашој чудан преврат неки предсказује.
МАРЦЕЛО
Добро. Поседајте сад,
па онај који зна, нека ми каже
што овом строгом, вечно будном стражом
по сву ноћ муче наше поданике?
Што топове тучне лију с дана на дан, и ратну опрему купују на страни?
Што толка хитња у градњи бродова, да тешки рад тај недељу не дели од седмице? Шта то тако блиско прети, те ова журба од ноћи и дана сараднике прави? Ко би ме могао обавестити о том?
ХОРАЦИО Могу ја.
Тако се бар шапће: наш покојни краљ, чија нам се сад баш појавила сен, био је - то знате - на борбу изазван од Фортинбраса, краља норвешког, ког горда завист на то подстаче.
У борби тој наш Хамлет јуначки - тако га овај земни назва свет - убије тога Фортинбраса. Овај запечаћеним једним уговором, и овереним на начин витешки, победнику даде, сем живота свог, све земље којима беше владао.
У ту сврху је подједнак удео заложио био и наш краљ; а то би у наслеће пало Фортинбрасу да је он победник био, као што је опет тим уговором, чланом наведеним, удео његов припо Хамлету.
Сад, пријатељу, млади Фортинбрас, врео и страсти пун необуздане, по брдима је којекуд норвешким скупио руљу дрских разбојника, што су за комад хлеба готови на свако смело, храбро предузеће.
А све то треба (држава то зна) да опет од нас силом, принудом поврати земље поменуте већ, што отац његов изгуби. И то главни је, држим, повод нашој спреми, разлог свих наших стража, главни смер те журбе, узбуне у земљи нашој.
БЕРНАРДО
Ја мислим није друкчије но тако.
Отуда, можда, и тај страшни лик оружан иде кроз наше страже, толико сличан краљу, који беше и јесте повод ових ратова.
ХОРАЦИО
Трунка је то само, да духа смути вид.
У славној, силној римској држави, пред сами пад баш свемоћног Цезара, отворише се гробови; мртваци у покровима кричаху, јецаху по улицама Рима; јавише се комете репа ватренога, па роса од крви, а на сунцу несреће.
А влажна звезда, под чијим упливом стоји све царство бога Нептуна, помрча као о свом сућен-дану. Претече сличне страшних догаћаја, и гласнике што судби претходе, и прологе несрећи, што иде, показали су и земља и небо завичају нашем и нашим људима.
(Враћа се Дух.)
Ах, тихо! Гледај: опет долази.
Стаћу му на пут, ма ме смождио. Аветињо, стани! Ако имаш звука, или ако се гласом служиш ти, говори ми!
Треба л' ма какво добро чинити да ти олакша, а мени спаса да, ти проговори!
Знаш ли да твоја земља судбу своју сазнањем каквим може избећи.
Говори!
Ил' ако си наслаго за живота отета блага у утроби земље, рад чега се, кажу, ви дуси дижете често из мртвих, проговори о том!
Стој, и говори!
(Петао кукурекне.)
Држи га, Марцело!
МАРЦЕЛО
Хоћу ли да га копљем ударим? ХОРАЦИО
Неће л' да стане, ти га удари!
БЕРНАРДО
Ево га овде сад!
ХОРАЦИО Сад овде!
МАРЦЕЛО
Оде!
(Духа нестане.)
Увредисмо га пружајући пример насиља, а он је тако достојанствен!
Јер он је, као ваздух, неповредан.
Наш промашен удар ругање је злобно. БЕРНАРДО
Хтеде рећи нешто кад петао кукурекну. ХОРАЦИО
Па се тад трже, ко неки злочинац
на позив суда. Ја сам слушао да петао, та труба јутарња, дигнутим својим грлом оштра звука буди дневног бога; и на његов знак из мора, ватре, са земље и из зрака сви неспокојни, блудни дуси журе у своје међе. И ту истину појава ова доказује баш.
МАРЦЕЛО
Ишчезе баш кад петао кукурекну. Неки још кажу да у време кад се роћење нашег Спаса светкује, јутарња тица пева целу ноћ, а дух ниједан не сме да тумара; ноћи су здраве без коби планете, не стреле виле, вештице без чини; тако је то доба свето, милостиво. ХОРАЦИО
Слушао сам и ја и нешто верујем.
Ал' погле, јутро у рујном огртачу гази по роси тог виса источног, стражарење своје прекинимо сад, па на мој савет дај да саопштимо Хамлету младом шта смо видели.
Јер, живота ми мога, овај дух, нем за нас, њему проговориће.
Да л' пристајете да га известимо?
То љубавтражи, а дужност налаже. МАРЦЕЛО
Учинимо, ја молим; а већ знам где ћемо јутрос најлакше га наћи. (Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Свечана дворница у замку.

(Улазе Краљ, Краљица, Хамлет, Полоније, Лаерт, Волтиманд, Корнелије, лордови и пратња.)

КРАЉ
Мада је спомен на смрт драгог брата Хамлета свеж још, те нам приличи да су нам срца тугом погружена, а краљевина цела да нам се у једно чело бола набере - ипак је разум природу толко свладо да с разложном тугом мислимо и на њ, ал' уједно се сећамо и себе.
Стог снаху нам негда, а сад краљицу, јуначке земље наше наследницу - ко с пораженом неком радошћу, с веселим једним, једним сузним оком, с клицањем на пратњи, са погребном песмом на свадби, делећ равно сласт и бол - привенчали смо за себе. У том слушасмо ваше боље савете који нам у тој ствари беху драги.
За све вам хвала. - Сада долази
што ви већ знате: млади Фортинбрас, потцењујући нашу вредност сву, ил' мислећ смрћу драгог брата нам да распад прети нашој држави, охрабрен сном о својој надмоћности, не престаје нам слати поруке тражећ да му се врате земље све што отац његов са свим правима у корист храброг брата нам изгуби.
Толко о њему. - А сад о нама и о овом скупу. У овом је ствар: норвешком краљу, стрицу Фортинбраса написали смо писмо - он је слаб и болан, једва зна шта му синовац намерава - да га спречи да не иде овако даље; тим пре што војска та пописује се сва и допуњава од поданика његових. И ми шаљемо хитно вас, Корнелије, и Волтиманде, вас, ко носиоце поздрава овог старом Норвегу, не дајући вам лично даљу власт за преговоре с краљем но што круг већ наведених ставова допушта.
Збогом. Нек журба ревност вам похвали. КОРНЕЛИЈЕ И ВОЛТИМАНД Бићемо ревносни у томе и свему.
КРАЉ
Ми не сумњамо. Срдачно вам збогом! (Волтиманд и Корнелије излазе.)
А сад, Лаерте, шта је ново с вама? Споменусте ми неку молбу. Какву?
Ви не можете с молбом праведном данскоме краљу залуд зборити.
Шта би, Лаерте, мого молити а да ти и без молбе не бих дао?
Глава са срцем није сроднија нит устима је рука услужнија но што је престо Данске оцу твом.
Шта си, Лаерте, хтео?
ЛАЕРТ
Господару,
ваш допуст да се у Француску вратим. Отуд сам у Данску радо дошао, по дужности, на ваше крунисање; ал' сад, признајем, извршив дужност ту, жеље ми и мисли чезну за Француском.
Ваш милостив допуст молим понизно.
КРАЉ
Пристаје ли отац? Шта вели Полоније? ПОЛОНИЈЕ
Мој краљу, он ми спору дозволу ревносном прошњом отрже; и најзад, безвољним пристанком жељу му потврдих. Дајте му, молим, дозволу, нек иде.
КРАЉ
Избери, Лаерте, час; време је твоје, па што знаш боље ти га искористи!
- А сад, синовче, сине, Хамлете...
ХАМЛЕТ (за себе)
Синовац, не син, неприродни оче.
КРАЉ
Зашто сте увек у тим облацима?
ХАМЛЕТ
Не, краљу, ја сам одвише на сунцу. КРАЉлЦА
Хамлете добри, промени мрачни лик, па гледај на краља као пријатељ.
Немој непрестано оборена ока тражити дичног оца по прашини.
Ти знаш: општа ствар је, да све живо мре кроз природу у вечност прелазећ.
ХАМЛЕТ
Да, госпо; општа ствар.
КРАЉлЦА Па кад је то,
што теби тако чудна изгледа?
ХАМЛЕТ
Изгледа, госпо? Не, него башјесте.
Ја не знам шта то значи „изгледа".
Не приказују ме, добра мајко, верно ни мој огртач црни, нити ова уобичајена свечана црнина, ни стегнутог даха ветровит уздисај, не - нит у оку потоци од суза, нити утучен изглед лица мог са свима начинима, облицима туге.
То све, доиста, само изгледа, јер све би то се могло глумити.
Ал' у мени је нешто изван глуме; све ово је само рухо, опрема туге.
КРАЉ
Нежно је то и похвално у вашој природи, Хамлете, што ви оцу свом жалости овај одајете дуг.
Ал' морате знати да ваш отац свог изгуби оца, овај, опет, свог; и наследник је дужан неко време по обавези синовљој пазити посмртну жалост. Али истрајати тврдоглаво у тузи, то је пут безбожног упорства и немушки бол.
То одаје вољу што небу пркоси,
и слабо срце и нестрпљив дух,
и разум врло прост и непросвећен
јер кад се зна да нешто бити мора,
да је обична, најпростија ствар,
што бисмо то у пркосном отпору
узели к срцу? То је грех спрам неба,
грех спрам природе, грех спрам покојника,
лудост за разум, чија стална тема
смрт је отаца, и он опомиње
од првог леша до тог што данас мре:
„То тако мора бити." Молим вас, збаците са себе тај неплодни јад и сматрајте нас за оца. Јер нека запамти свет да престолу сте нашем најближи ви, не с мање љубави
но што најдражи отац обилује за сина, ја вас волим. Што се тиче намере ваше да се вратите у Витемберг на школе, томе бисмо противни били, па вас молимо покорите се и останите овде у ока нашег нези, милости - наш први дворанин, синовац и наш син. КРАЉлЦА
Немој да твоја мати, Хамлете, залуду моли; преклињем те, остај са нама, немој ићи у Витемберг. ХАМЛЕТ
Слушаћу вас што боље могу, госпо. КРАЉ
Но, то је већ леп, пријатан одговор. Будите као сами ми у Данској.
Хајдмо краљице. Овај љубазни, ненаметнути пристанак Хамлетов весели моје срце. У част тога све здравице што данас пије краљ велики топ нек носи у облаке; нека се небо на краљев пир одзива понављајући земаљски гром. - Хајдмо. (Сви одлазе, осим Хамлета.)
ХАМЛЕТ
О, да се то чврсто, пречврсто месо стопи, у једну росу скопни, раствори се!
Ил' да Вечни није дао закон свој против убиства себе! Боже! Боже! Штојадан, празан, бљутав, бескористан изгледа мени сав рад овог света!
Гада! О гада! Неоплевљен врт то је, где коров, где биље отровно
1, ружно сасвим је овладало њим.
Да дотле дође! Два месеца тек мртав! Ни толко. Ни два! Па још такав краљ што на овог личи ко Аполон
на сатира! Па спрам мајке моје мио. да не би дао ветри небесни да одвећ грубо доћу јој до лица.
Небо и земљо! Што морам да се сећам!
А она му је била одана,
ко да је глад јој расла храњењем.
Па ипак, тек месец... Да ми је не мислити на то! - Слабости, твоје је име жена! - Тек кратак месец, ил' док јој беху још ципеле нове, у којима је леш мог јадног оца пратила, ко Ниоба у сузама - па она, она, шта! - О боже! Стока без разума па би жалила дуже. - Она се удаје за стрица мог, за брата очевог, мом оцу сличног која Херкулу!
За један месец! Пре но што је со највлажнијих суза престала да јој гризе очи црвене и болне од трења - она се удала! О најподлије журбе: са таквом хитњом јурити
у родоскрвну постељу! То није, и не може на добро то изићи.
Ал' свисни, срце - морам ћутати!
(Улазе Хорацио, Марцело и Бернардо.) ХОРАЦИО
Поздрав господству вашем!
ХАМЛЕТ Мило ми је
што видим да сте добро, Хорацио - ако се добро сећам?
ХОРАЦИО Главом он,
мој господару - ваш бедни слуга вазда. ХАМЛЕТ
Не помињите реч слуга; пријатељ једино је име за мене и вас.
(Рукују се.)
Откуд, Хорацио, ви из Витемберга? - Марцело?
(Пружи му руку.)
МАРЦЕЛО
Добри господару мој?...
ХАМЛЕТ
Врло ми је мило што вас видим. (Бернарду.)
Добро
вече, господине.
(Поклони се Бернарду.)
Ал' збиља, откуд ви из Витемберга?
(Одводи Хорација у страну.)
ХОРАЦИО
Ко беспосличари,
мој кнеже, добри кнеже.
ХАМЛЕТ Не бих вол'о
да непријатељ ваш овако каже; а ни ви ми уво не вређајте тим, правећ га јемцем ваше сопствене сведоџбе против самог себе. Знам да беспосличар нисте. Али каквог посла имате ви у Елсинору?
Научићемо вас чаше сушити пре него одете.
ХОРАЦИО
Ја сам, господару,
дошо да видим погреб вашег оца.
ХАМЛЕТ
Молим те, друже, не ругај ми се.
Дошо си, мислим, на свадбу моје мајке? ХОРАЦИО
Заиста, кнеже, дошлоје убрзо.
ХАМЛЕТ
Штедња, Хорацио! На свадбени су сто хладни колачи с даће изнесени.
Волео бих више да сам се на небу с најгрђим својим душманином срео но што доживех тај дан, Хорацио!
Мој отац! Мени изгледа да видим
свог оца.
ХОРАЦИО
А где, господару мој?
ХАМЛЕТ
У моме умном оку, Хорацио. ХОРАЦИО
Видех га једном: беше то диван краљ! ХАМЛЕТ
Био је човек: све у свем узевши, сличнога више нећу видети.
ХОРАЦИО
Ја мислим да сам га синоћ видео.
ХАМЛЕТ
Видео? Кога?
ХОРАЦИО Краља, вашег оца.
ХАМЛЕТ Краља, мог оца?
ХОРАЦИО Стишајте чуђење
за трен; некје само уво пажљиво, док, уз господе ове сведоџбу, откријем чудо.
ХАМЛЕТ
Говори, тако ти бога!
ХОРАЦИО
Две ноћи устопце ова су господа, Марцело и Бернардо, стражарећи, у мртво, пусто доба поноћи имали овај сусрет. Неки створ ко отац ваш, од главе до пете сав, у оклопу се јављао пред њима; свечаним кораком, тих и достојанствен, прошао је крај њих; трипут је шетао пред уплашеним, згранутим очима њиховим, не даље но за скиптар свој.
А они, страхом скоро слеђени, стојаху неми не ословивши га.
У поверењу страшном рекоше ми то, те ја с њима стражарих трећу ноћ.
И свака им се потврдила реч.
Појава дође, ко што рекоше, у облику истом и у исти час.
Знао сам вашег оца; исти он, ни ове руке нису сличније.
ХАМЛЕТ Али где је био?
МАРЦЕЛО
На тераси, кнеже, где смо стражарили. ХАМЛЕТ
Јесте л' га ви ословили?
ХОРАЦИО Јесам, кнеже;
ал' одговорит не хтеде. Но једном учини ми се да главу подиже и крену, ко да хтеде говорити; ал' тад башјутарњи пето кукурекну; и на тај глас он хитро умаче, те нам се тако изгуби из вида.
ХАМЛЕТ
То је врло чудно.
ХОРАЦИО
Као што сам жив,
мој уважени кнеже, истина је.
И мислили смо, дужност нам налаже, да вас о свему томе обавестимо. ХАМЛЕТ
Јест, господо, јест. Али, то ме буни... Јесте л' и ноћас на стражи?
МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Јесмо, кнеже.
ХАМЛЕТ У оклопу, велите?
МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО У оклопу, кнеже.
ХАМЛЕТ
Од главе до пете?
МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Од главе до пете, кнеже.
ХАМЛЕТ
Онда му лице нисте видели?
ХОРАЦИО
О, јесмо, кнеже; визир је подиго. ХАМЛЕТ
Је ли изгледо намрштен?
ХОРАЦИО Неки израз
ко више болан него разгневљен.
ХАМЛЕТ
Блед или румен?
ХОРАЦИО Не, но врло блед.
ХАМЛЕТ
И очи је упро у вас?
ХОРАЦИО Врло чврсто.
ХАМЛЕТ
Болео бих да сам и ја био ту.
ХОРАЦИО
То би вас јако пренеразило.
ХАМЛЕТ
Врло могуће, врло. - Је л' дуго остао? ХОРАЦИО
Док избројиш, не одвећ брзо, сто. МАРЦЕЛО И БЕРНАРДО Дуже, дуже.
ХОРАЦИО
Кад сам ја га гледо не.
ХАМЛЕТ
Брада му беше проседа, зар не? ХОРАЦИО
Беше ко кад га видех за живота, сребрнастомрка.
ХАМЛЕТ
Ја хоћу да ноћас с вама стражарим, можда ће се то опет појавити? ХОРАЦИО Свакако да хоће.
ХАМЛЕТ Ако се појави
у облику мог племенитог оца, ословићу га, ма како рикно сам и позво ме да ћутим. Све вас молим, ако сте досад тај привид тајили, прећутите га неко време још.
И ма шта да се деси довече, ви разумејте; ал' о том ни реч!
Наградићу вам љубав. Збогом, сад.
На тераси измећ једанаест и дванаест посетићу вас.
СВИ
Наша дужност вашој части на служби.
ХАМЛЕТ
Не, но ваша љубав,
ко моја вама. Збогом пошли.
(Одлазе Хорацио, Марцело и Бериардо.) Дух
Мог оца, у оклопу? Не. Није добро све. Да подвала није? Што већ није ноћ!
Ал' дотле, ти, душо, мируј. Зла ће дела открити се ма их земља крила цела!
(Оде.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Соба у Полонијевој кући.

(Улазе Лаерт и Офелија.)

ЛАЕРТ
Мој пртљагје укрцан. Збогом остај. Па, сестро, кад ветар буде повољан, ил' прилика се пружи - не спавај, већ јави што о себи.
ОФЕЛИЈА Сумњаш зар?
ЛАЕРТ
А што се тиче Хамлета, његова удварања - то сматрај за моду, за прохтев крви, ил' ко љубичицу у младе дане пролетње природе, рану не сталну, слатку ал' не трајну, мирис, разоноду једног тренутка, ал' ништа више.
ОФЕЛИЈА Не више, но то?
ЛАЕРТ
Сматрај да није више. Јер жив човек не расте само растом или телом, већ у том спољном храму шири се и унутрашња служба разума и душе. Он те можда воли сад, и никаква мрља или лаж не прља његову добру вољу. Али се мораш бојати, кад му одмериш величину,
да његова воља није његова.
Јер он је већ роћења свога роб.
Он не може, као неугледни Ијуди, да свој избор има. Од избора тог зависи снага, безбедност државе.
Зато је његов избор ограничен пристанком или гласом оног тела ком је он глава. Па каже л' да те воли, ти буди мудра и веруј толико колико због ранга или места свог, он делом, може речи да зајемчи, а то је управо општим гласом Данске.
Па одмери шта би губила твоја част, ако му с одвише вере слушаш реч, ил' изгубиш срце, чедности откријеш благо пред необузданим наваљивањима.
Чувај се, Офелија, сестро драга, тог.
У позадини љубави остани, ван нишана и опасности страсти.
Најтврђа је дева распикућа ако
лепоту своју месецу открива.
Ни врлина неће клевети измаћи!
Пролећни пород често гризе црв пре отворених пупољака још; а у јутарњој роси младости заразни је отров најопаснији.
Зато знај да нас страх најбоље штити. а младост ће често против себе бити.
ОФЕЛИЈА
Чуваћу вредност тог доброг савета ко стражу срца свог. Ал', добри брате, немој, ко какав безбожни свештеник, трновит пут ми к небу показиват, док сам ко дрзак, надут распусник корачаш цветном стазом задовољства а не хајеш за своју проповед.
ЛАЕРТ
За мене се не бој. - Дуго се задржавам. - Ал' ево оца мог где долази.
(Долази Полоније.)
Благослов двострук двострука је милост.
Срећна коб ми пружа опроштај још један. ПОЛОНИЈЕ
Зар још сте ту, Лаерте? Срамота! Хајд на брод! Ветар на рамену седи једру твом.
Чекају те. С тобом благословје мој!
Па ово мало савета упиши у сећање. Не дај мисли језика, ни дела каквој мисли незгодној.
Дружеван буди, ал' никада прост; кад_пријатеља имаш опробана, челичном алком за срце га вежи; ал' стиском руке не жуљи свој длан са сваким новим, жутокљуним другом.
Клони се кавге; ал' дође ли баш, држањем ули противнику страх.
Свима слух поклони, реткима свој глас.
Прими суд од сваког, а за се чувај свој.
Колко кеса даје, богато се носи,
ал' не ко кицош - лепо, не шарено, јер одело често одаје човека.
Они у Француској из друштва највишег имају за то укус најбољи.
Нит буди дужник, нит поверилац; дуг често губи и себе и друга, а зајам тупи оштрицу штедљивости.
Ал' прво: буди веран себи сам, и онда ће доћи, ко за даном ноћ, да нећеш бити кривац никоме.
Збогом. Мој благослов нек зачини све. ЛАЕРТ
Најсмерније се праштам, оче мој. ПОЛОНИЈЕ
Време зове; слуге чекају те Хајд! ЛАЕРТ
Збогом, Офелија! И добро упамти што сам ти реко.
ОФЕЛИЈА
То је закључано у сећање моје, а ти носи кључ!
ЛАЕРТ
Збогом!
(Одлази.)
ПОЛОНИЈЕ
А шта ти је реко, Офелија?
ОФЕЛИЈА
Опростите, нешто што се односи на кнеза Хамлета.
ПОЛОНИЈЕ Добро се сетио!
Рекоше ми да је у последње време заказивао с тобом тајне састанке, а ти си била врло слободна и издашна са састанцима тим.
Ако је тако - ко што сам начуо ко опомену - морам да ти кажем: ти све јасно не разумеш још, ко што мојој кћери, а твојој части личи. Шта је мећ вама? Кажи право све. ОФЕЛИЈА
Оче, у последње време ми је он многе знаке своје наклоности дао. ПОЛОНИЈЕ
Наклоности! Пих-а! Говориш ко створ незрео и неук у кругу опасном.
А верујеш у те „знаке", како кажеш? ОФЕЛИЈА
Ја не знам, оче, шта бих мислила. ПОЛОНИЈЕ
Поучићу те. Знај: лудо си дете, кад за готов новац примаш знаке те који нису злато. Цени себе више, ил' -јадну фразу да не прекинем - дариваћеш ме невинашцетом.
ОФЕЛИЈА
Он ме, оче, часним начином салето. Љубављу.
ПОЛОНШЕ
Реци, то је збиља начин.
Продужи, продужи.
ОФЕЛИЈА И говор је свој
потврдио свима светим заклетвама. ПОЛОНИЈЕ
Ах! Замке, да се шљуке хватају!
Знам, кад_крв узаври, како издашно заклетве срце зајми језику.
Тај пламен, кћери, светли, ал' не загрева, у обећању самом се угаси; не сматрај га ватром.
Од сада мало штедљивија буди са девојачким својим присуством.
За друштво своје већу цену тражи но што је позив на састанак. Што се Хамлета тиче, веруј му толико да је он младић, да у ширем кругу сме да се креће но што можеш ти. Укратко, кћери, не веруј заклетвама.
То су посреднице, али не оне боје какву одело њино показује, већ спроводнице молби нечистих; миришу на завете своје, побожне, да тим што боље обману. Укупно, чисто и јасно, немој да од сада ниједан докон тренутак срамотиш у ћаскању са кнезом Хамлетом.
Пази се, ја ти заповедам. Иди.
ОФЕЛИЈА
Слушаћу вас, оче.
(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Тераса.

(Улазе Хамлет, Хорацио и Марцело.)
ХАМЛЕТ
Ваздух љуто гризе. Хладно је веома.
ХОРАЦИО
Оштар мраз, све сече.
ХАМЛЕТ Колко је часова?
ХОРАЦИО
Мислим није поноћ још.
МАРЦЕЛО Не, избило је.
ХОРАЦИО
Збиља? Нисам чуо. Онда је већ близу час кад се обично појављује Дух. (Звук труба и топ иза сцене.)
Шта ово значи, кнеже?
ХАМЛЕТ Ноћас Краљ
не спава, шенлучи и здравице држи, а бесна игра тутњи, ковитла се;
па кад он чашу рајнског вина сручи, бубњеви и трубе на све стране тад растреште тријумф његове здравице. ХОРАЦИО Је л' то обичај?
ХАМЛЕТ
Да, одиста, јесте.
Ал' какоја схватам, мада сам рођен ту и одрастао с тиме, тај обичај боље да се гази него што се пази.
Те пијанке, што главу тешком праве, на ружан глас нас код народа других с Истока на Запад изнесоше. Нас пијанцима зову и надимак свиње придевају нам имену. И то ма како знатним нашим подвизима одузима славе и језгро и срж.
Тако се често дешава да људи због природине какве погрешке на рођењу (за што не могу оити криви јер човек своје не бира порекло) сувишком какве битне склоности што руши долме и тврђаве ума, ил' навиком неком која квари облик понашања лепог - да ти људи, велим, носећи печат једне мане тек, што им природа ил' звезда среће да - ма иначе њине врлине биле све чисте ко милост, у броју толиком колко их човек може имати - презрени буду од јавног мишљења због оне једне погрешке. Драм зла све племенито биће понизи до сопствене срамоте.
(Долази Дух:)
ХОРАЦИО
Гледајте, кнеже, ево долази!
ХАМЛЕТ
Сви анђели, сви свети, у помоћ!
Био рајска душа ил' паклени враг, носио зрак неба или огањ пакла, биле ти намере зле ил' милостиве, ти ми се јављаш у тако чудном лику да хоћу да те ословим. Ја те зовем: Хамлете, краљу, оче, кнеже дански, одазови се! Немој да свиснем с незнања, но реци, што твоје посвећене мошти, чуване у гробу, цепају покров свој?
Што костурница твоја, у којој те видесмо мирно погребена, сад отвара тешке мрамор-чељусти избацујућ те опет ван? О, што, ти, мртви лешу, у оклопу сав, на месечев изађе опет сјај стравичном чинећ ноћ, а нама, божјим играчкама тако грозно цепаш свест мислима нашој души недомашним?
Зашто? И чему? Шта да радимо?
(Дух даје знак Хамлету.)
ХОРАЦИО
Даје вам знак да пођете за њим.
Ко да вам нешто жели да саопшти насамо.
МАРЦЕЛО
Гледајте, како Ијубазно на неко даље место вас позива.
Ал' немојте ићи с њим.
ХОРАЦИО Никако не!
ХАМЛЕТ
Неће да говори. Треба, дакле, поћи.
ХОРАЦИО
Немојте, кнеже!
ХАМЛЕТ
Што? Што бих се бојо?
Свој живот више од игле не ценим; а шта ми души може учинити, кад је и она бесмртна ко он?
Опет ме зове. Поћи ћу за њим.
ХОРАЦИО
Ал' ако вас, кнеже, на воду намами, ил' на врх оне страшне стене што се над подножјем својим нагла у море - па узме на се какав страшан лик што вас власти ума може лишити и у лудило одвести? - Размислите: само то место, без ичега више, сликама ужаса пуни сваку свест кад толко лаката доле погледа у море, па га чује како бучи.
ХАМЛЕТ
Једнако ми маше. Ево ме за тобом! МАРЦЕЛО
Не смете ићи, кнеже!
ХАМЛЕТ Себи руке!
ХОРАЦИО
Ал' послушајте. Ви не смете ићи.
ХАМЛЕТ
То моја судба виче, чинећи жилицу сваку овог тела чврстом као мишићи лава немејског.
(Дух даје знак.)
Зове ме стално. - Пустите, господо! (Отима се из њихових руку.)
Неба ми, у дух ћу претворити сваког ко ме задржава! - Даље, кажем. - Напред! Ја идем с тобом!
(Дух и Хамлет одлазе.)
ХОРАЦИО
Страховито га машта заноси.
МАРЦЕЛО
За њим! Не смемо га сада слушати. ХОРАЦИО
Хајдемо за њим. На што ће то изићи? МАРЦЕЛО
Нешто је труло у држави Данској.
ХОРАЦИО
Нек је небо води! МАРЦЕЛО Хајдемо за њим. (Одлазе.)

СЦЕНА ПЕТА

Забаченији део терасе.

(Улазе Дух и Хамлет.)

ХАМЛЕТ
Куда ме водиш? Говори. Нећу даље.
ДУХ Чуј ме.
ХАМЛЕТ
Хоћу.
ДУХ
Ту је скоро већ мој час
кад морам да се вратим у сумпорни
огањ мучења.
ХАМЛЕТ Авај, јадни душе!
ДУХ
Немој да ме жалиш, но озбиљну пажњу поклони оном што ти сад откривам.
ХАМЛЕТ
Говори, ја сам дужан слушати.
ДУХ
Кад чујеш, бићеш дужан светити.
ХАМЛЕТ А шта то?
ДУХ
Ја сам оца твог дух, осућен да неко време ноћу лутам, а дању у огњу гладујем и жедним, док греси што починих за живота очисте се, изгоре. И да нисам спречен причати тајне моје тамнице, приче би ове и најмања реч разорила ум ти, смрзла младу крв, учинила би да ти ока два искоче из својих дупља као звезде из својих сфера; она би ти косе заглаћене дигла сваку за се влас, ко бодље морског јежа, кад је љут.
Али то се адско откровење не сме казати уву од меса и крви.
Чуј, чуј, о, чуј! Ако си икада волео свог драгог оца...
ХАМЛЕТ О, мој Боже!
ДУХ
Освети његово подло, неприродно убиство.
ХАМЛЕТ
Убиство?
ДУХ
Да, подло убиство,
јер свако је такво и са мање греха; али је ово од свих најгнусније, најчудније, најмање природно.
ХАМЛЕТ
Похитај да га сазнам, да на крилима брзим ко мисо ил' Ијубавне жеље освети својој појурити могу.
ДУХ
Видим да си вољан за то. А био би тежи од густог корова што мирно на обалама Лете трули кад се покренуо не би. Чуј ме, Хамлете! Разгласили су да ме у врту ујела змија на спавању. Тако целоје мњење Данске преварено о смрти мојој измишљеном причом.
Ал' знај, мој врли сине, змија та што оца твога уби, носи сад његову круну.
ХАМЛЕТ
0, моја пророчка душо!
Мој стриц?
ДУХ
Да, та прељубна, родоскрвна звер, маћијом ума, дарима издајства -
2, проклет био ум и дар што зна завести тако! - задоби за срамну похоту своју вољу краљице
моје, што се тако честитом чињаше.
0, Хамлете, какав то тек беше пад!
0д мене, што је љубљах тако верно ко кад јој дадох заклетву на венчању, спасти на једног бедника чији су природни дари ништавни спрам мојих!
Ал' ко што врлина завести се неће, ма с рајским ликом удваројој се блуд тако, ма с анћелом светим спојена, похота се сити одра небеског
3, на ћубришту ће ждерати. Ал' тихо!
Осећам канда већјутарњи зрак.
Бићу кратак. Док сам ја спаво у врту, као и обично свако послеподне,
твој стриц се дошуњо у тај згодан час, без одбране кад сам, са бочицом сока велебиља клетог, и у завијутке ува мог сасу раствор губави отровног дејства на човечју крв, што брзо, ко жива, проће кроз канале и природне ходнике нашег тела, те ненадном снагом, ко маја у млеку, чисту и течну прогруша нам крв.
Тако је било с мојом. И напречац губа ме покри гнусним крастама по целом телу, ко убогог Лазара.
Тако сам руком братовљевом, у сну, лишен живота, круне, краљице, у цвету својих греха истргнут, без припреме, причешћа, помазања, без обрачуна на страшни послат суд,
са свима својим гресима на глави.
Ужасно, грозно! 0, најгрозније!
Па ако у теби има срца још, не допусти, немој дати да краљевска постеља Данске буде лежиште за блуд и срамно родоскрвњење.
Али ма како вршио тај чин, не прљај душе нит у духу смишљај штогод против своје мајке. Пусти небу и оном трњу што јој је у грудима нека је тишти и боде. Сад, збогом!
Свитац већ јавља да је јутро близу, његов хладни сјај већ почиње да бледи.
0, збогом, збогом, збогом! Памти ме! (Нестане.)
ХАМЛЕТ
0, све чете неба! Земљо! И шта још?
Да ли и пако позвати? 0 гада!
4, ви, мишићи, не клоните сад
но подржите ме чврсто, усправно!
Да те памтим! 0 да, јадни душе мој!
Док памћења буде у тој сметеној лобањи, ја ћу сећати се! Да!
С памћења табле збрисаћу све ситне записе луде, све изреке књишке, све облике, све утиске прошле, што младост и посматрање уписа.
5, само твој ће завет живети
у књизи и у свесци мозга мог, непомешан са нижим стварима; да неба ми! 0, жено најпакленија!
0 насмејани, проклет ниткове!
Прибелешке моје! -Треба да запишем да се неко може смејати, и смејат,
1 опет бити зликовац; јер знам
да таквог може бити бар у Данској!
(Пише.)
Но, стриче, ту сте! А сад датој ми наредби. 0на је: „Збогом, збогом! Памти ме!"
Ја сам се на то заклео.
МАРЦЕЛ0 И Х0РАЦИ0 (иза сцене)
Кнеже, кнеже!
МАРЦЕЛ0 (иза сцене)
Кнеже Хамлете!
Х0РАЦИ0 (иза сцене)
Нека га небо чува!
ХАМЛЕТ Да Бог да!
Х0РАЦИ0
0ј-хој! ој-хој, кнеже!
ХАМЛЕТ
Хеј-хој, хеј-хој, деране! Птицо, ходи. (Улазе Хорацио и Марцело.)
МАРЦЕЛ0
Како сте, племенити кнеже?
Х0РАЦИ0 Шта је, кнеже?
ХАМЛЕТ 0, изванредно!
ХОРАЦИО
Причајте нам, кнеже.
ХАМЛЕТ
Не; јер ви бисте све то открили.
ХОРАЦИО
Неба ми, не бих, кнеже.
МАРЦЕЛО Ни ја, кнеже.
ХАМЛЕТ
Шта кажете сад? Би л' икад Ијудска душа
то помислила? - Али, ћутаћете?
ХОРАЦИО И МАРЦЕЛО
Да, тако ми неба, господару мој.
ХАМЛЕТ
У Данској нема таквога ниткова што не би био преиспољна хуља. ХОРАЦИО
Није морао дух из гроба доћи, да нам то каже.
ХАМЛЕТ Имаш право, да.
Зато, без даљег околишења, мислим руковат нам се ваља, и разићи; ви куд вас посо и жеља упути - јер сваки има жељу, посо свој, ма какав било - а ја, јадан, ето, ја идем да се богу помолим. ХОРАЦИО
Да чудних речи, кнеже, збуњених! ХАМЛЕТ
Од срца жалим врећају ли вас; вере ми, од срца.
ХОРАЦИО
Увреде нема, кнеже.
ХАМЛЕТ
Светог ми Патрика, Хорацио, има увреде, те какве! А ово привиђење, могу вам рећи, то је честит дух.
Што се пак тиче жеље да сазнате шта је мећ нама, њу ви савладајте како умете. А сад, пријатељи добри, јер ви сте моји пријатељи, и учењаци, и војници, хајде, услишите ми једну малу молбу. ХОРАЦИО
Какву то, кнеже? Хоћемо.
ХАМЛЕТ Да никад
не одате ово што ноћас видесте. ХОРАЦИО И МАРЦЕЛО Нећемо, кнеже.
ХАМЛЕТ
Да, ал' закун'те се.
ХОРАЦИО
Вере ми, кнеже, нећу.
МАРЦЕЛО Ни ја не,
тако ми вере, кнеже.
ХАМЛЕТ
На мој мач.
МАРЦЕЛО
Већ смо се, кнеже, заклели.
ХАМЛЕТ Ал' збиљски.
На мој мач, озбиљно сад.
ДУХ (издубине)
Закуните се!
ХАМЛЕТ
Ха, друже! Тако велиш? Ту ли си, ти верни стари? Прићите. Чујете л' лупежа тог у подруму? Пристајте, закуните се.
ХОРАЦИО Кажите заклетву.
ХАМЛЕТ
Да не причате никад о том што сте видели - на мач се закуните.
ДУХ (издубине)
Закуните се!
ХАМЛЕТ
Хиц ет убиqуе! Променимо место. Овамо, господо.
И на мој мач положите, своје руке; да не причате никад о том шта сте видели, на мој мач се заклињете. ДУХ(оздо)
Закуните се!
ХАМЛЕТ
Ти добро кажеш, стара кртицо, зар тако брзо земљом ријеш ти, одлични ровче! Још једном, другови, помакнимо се.
ХОРАЦИО
Дана ми и ноћи,
ово је тако чудно, необично!
ХАМЛЕТ
И поздрав'те га као необично.
Има много ствари на небу и земљи о којима ваша мудрост и не сања, мој Хорацио. Али ходите, амо, ко пре, и тако вам вишњи помогао! Закуните се: да никад нећете, ма како чудно понашо се ја - јер можда ћу за сходно наћи кад да узмем на се држање чудака - да никад, таквог видећи ме тад, нећете, с рукама скрштеним овако, ил' главе своје оваквим климањем, ил' било каквом фразом подозривом, као: „добро, добро, знамо", ил' „могли би, кад бисмо хтели", ил' „кад бисмо хтели причати", или, „има их који би, када би смели", или таквим сличним наговештењима двосмисленим рећи да ви о мени знате макар шта - да то учинит нећете, тако вам у највећој беди вишња милост била! Закуните се!
ДУХ (испод земље)
Закуните се!
ХАМЛЕТ
Мир,
неспокојни душе!
(Заклињу се.)
Тако, господо.
свом Ијубављу се препоручујем, па акоједан овакав сиромах, ко Хамлет, може дати израза Ијубави или пријатељства за вас, то, ако бог да, неће мањкати.
Хајдмо унутра заједно. Али молим: увек прст на уста! Ово време је изашло из зглоба. О проклетство, срам, што сам роћен да га ја поправљам сам! Хајдмо, ходите, вратимо се скупа. (Одлазе.)

ДРУГИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Соба у Полонијевој кући.

(Улазе Полоније и Рејналдо.)

ПОЛОНИЈЕ
Подај му овај новац, писмо то, Рејналдо.
РЕЈНАЛДО
Хоћу, господару мој.
ПОЛОНИЈЕ
Учинили бисте, Рејналдо, врло мудро да се, пре него што га посетите,
6, владању му распитате ви.
РЕЈНАЛДО
Ту намеру сам имао, господару. ПОЛОНИЈЕ
Но добро, врло добро. Пазите, сазнајте прво за Данце у Паризу, који су, где су, и чиме се баве, у каквом друштву, са колико трошка; па кад дознате питањима тим да знају мог сина, сазнаћете више но непосредним питањима, ако се правите да га знате издалека; на пример: „Знам му оца, пријатеље,
7, нешто мало о њему." Чујете л', Рејналдо?
РЕЈНАЛДО
Да, да, тако, врло добро.
ПОЛОНИЈЕ
„Донекле само", ал' рец'те: „Не добро. Ал' ако је онај о коме мислим, то је распикућа с тим и таквим пороцима"; па измислите шта хоћете за њ, само не баш тако ружно, што би га бешчастити могло - чувајте се тог,
већ, тако, погрешке обичније, лакше, што су већ познати пратиоци сваке младости, слободе.
РЕЈНАЛДО Картање, на пример.
ПОЛОНИЈЕ
Да, ил' пијанке, свађе, двобоји, па цуре - дотле можете још ићи.
РЕЈНАЛДО
Тим бих му част упрљо, господине. ПОЛОНИЈЕ
Не; покуда може бити ублажена.
Не износ'те друге оптужбе на њега, не рец'те одан је развратности сав, то не мислим. Али дошапните грешке његове умешно, како би личиле на пеге слободе, на необузданост и изливједног духа ватреног, на дивљину крви припитомљене што обично младост обузима.
РЕЈНАЛДО
Али.
добри господару...
ПОЛОНИЈЕ Што да чиниш то?
РЕЈНАЛДО
Да, господару, хтео бих да знам. ПОЛОНИЈЕ
Добро, господине, ево вам мој план: та досетка ће, надам се, успети, те мрљице сину износећи мом, као при раду кад се што запрља, видећете да ће онај ког питате - акоје икад у гресима тим нашао крива младића о ком је реч - сложити се с вама, то је посигурно, речима, на пример: „Добри господине", ил' „пријатељу", или „господару", по обичају већ и начину у земљи тој, код људи...
РЕЈНАЛДО Врло добро.
ПОЛОНИЈЕ
И онда, господине, ако ради то - шта сам хтео рећи? - Ако ради то - светог ми, хтедох нешто казати...
Где оно стадох?
РЕЈНАЛДО Рекосте: он ће се
сложити са мном речима: „Господине..." ПОЛОНИЈЕ
Ах, да, имате право. Сложиће се с
вама и потврдиће: „Знам тог господина.
Видех га јуче, или ономад,
тада и тад, с тим и тиме, и заиста,
игроје карте, претеро у пићу,
при лоптању се побио"; ил', можда:
„Видех га кад уђе у ту јавну кућу. Виделицет у бурдељ", и тако даље.
Сад видите, обмане мамац ваш упеца овог шарана истине.
И тако ми Ијуди даљновиди, умни, околишећи ил' идући странпутицом, обилазећи - правац нађемо.
Тако ћеш, по мојој поуци, савету, сазнати како влада ми се син.
Разумете? Је ли?
РЕЈНАЛДО
Разумем, господару.
ПОЛОНИЈЕ
Нек вас бог увек штити! Збогом пошли. РЕЈНАЛДО
Добри господару мој!
ПОЛОНИЈЕ И мотрите сами навике му.
РЕЈНАЛДО Хоћу, господару.
ПОЛОНИЈЕ
И нека марљиво учи музику.
РЕЈНАЛДО Добро, господару.
ПОЛОНИЈЕ
Сад, срећан вам пут!
(Рејналдо одлази. Улази Офелија.) ПОЛОНИЈЕ
Офелија, како си? Шта има ново?
ОФЕЛИЈА
Ох, оче; ја сам тако преплашена! ПОЛОНИЈЕ
А зашто, за име божје?
ОФЕЛИЈА Ах, оче мој,
у својој сам соби седела шијући, кад у прснику кнез Хамлет, раскопчан, без капе на глави, с прљавим чарапама, неподвезаним, палим до чланака ко окови, и као кошуља му блед, а колено му куца о колено, и с једним тако тужним погледом ко да из пакла побеже да прича
8, ужасима - дође преда ме.
ПОЛОНИЈЕ
Од љубави спрам тебе посто луд! ОФЕЛИЈА
Ја не знам, оче, ал' се бојим тога.
ПОЛОНИЈЕ
Па шта је рекао?
ОФЕЛИЈА Он ме ухвати
за руку, и тако чврсто држаше, па затим стукну за дужједне руке, а другом руком преко чела пређе,
9, тако ми се унесе у лице
ко да га црта. Дуго је осто тако.
Најзад затресе мало моју руку, и трипут главом климну горе-доле. Уздахну тако тужно и дубоко
ко да му уздах руши целу грађу и односи цео живот. И најпосле без речи ми пусти руку, па са главом ко окренутом преко рамена изгледао је да је без очију нашао пут свој - јер из куће оде не гледећ очима, док је све до краја на мене њихов упирао сјај.
ПОЛОНИЈЕ
Хајд, пођи са мном. Ја ћу наћи краља. Лудило право љубави је то, што себе саму прождире жестином и води вољу очајноме делу, ко ма која друга испод неба страст што мучи нашу природу. Жао ми - да му ниси скоро рекла какву реч опорију?
ОФЕЛИЈА
Нисам, оче; али сам, по заповести вашој, одбила његова писма и ускратила му да буде крај мене.
ПОЛОНИЈЕ Због тога је луд.
Жалим што нисам с више пажње, суда посматрао га. Мишљах да се титра и да те жели упропастити.
Проклета да је обазривост та; неба ми, то је знак старости већ кад се у мишљењу пребацимо свом, ко што је општа црта млађег света несмотреност. Хајдмо сад краљу.
Он то мора знати. Јер, ако се крије, више ће бити за њих патње зле но мржње спрам нас, кад кажемо све. Хајдемо.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Дворана у замку.

(Трубе. Улазе Краљ, Краљица, Розенкранц, Гилденстерн и пратиоци.)

КРАЉ
Добро нам дошли, драги Розенкранче, и Гилденстерне. Поред жеље све да вас видимо, наш хитан позивје изазван нуждом да нам послужите.
Нешто сте, ваљда, чули о промени на Хамлету - назовите тако то - јер ни унутрашњи човек, нити спољни, не личе више на оно што беше.
Шта ће друго бити до очева смрт што га је тако много одстранило од самог себе - ја не могу знати.
И зато молим вас обојицу, од детињства раног што сте расли с њим,
и што му знате и младост и ћуд, да останете на нашем двору ту за неко време; да га друштвом својим разонодите; и да, по прилици, колико каткад можете назрети, сазнате да л' га нешто непознато толико мучи; што бисмо, кад сазнамо, имали моћи и да излечимо.
КРАЉлЦА
Господо добра, он је много причо
10, вама; и ја верујем да нема два човека жива којима би он оданији био. Ако је по вољи
да покажете толко љубазности
11, добре воље да за неко време часове своје са нама трошите,
у корист и за успех наших нада - посета ваша добиће захвалност што сећању једног краља доликује.
РОЗЕНКРАНЦ
Обадва ваша величанства могу,
владарском својом влашћу над нама,
изложити своје превисоке жеље
пре наредбом каквом него молбом том.
ГлЛДЕНСТЕРН
Обојица се ми покоравамо;
залажући се за то потпуно,
пред ваше ноге службу стављајућ
да слободно располажете њом.
КРАЉ
Хвала, Розенкранче, и добри Гилденстерне.
КРАЉлЦА
Хвала, Гилденстерне, и добри Розенкранче.
л молим вас да одмах посетите
мог одвећ много промењеног сина.
Нек неко од вас поће и одведе господу ову до Хамлета сад.
ГлЛДЕНСТЕРН
Нек небо да да наше присуство и рад корисни и драги му буду!
КРАЉлЦА Тако је. Амин!
(Одлазе Розенкранц, Гилденстерн и неколико пратилаца. Улази Полоније.)
ПОЛОНљЕ
Мој добри краљу, наши посланици из Норвешке су стигли весело.
КРАЉ
Вазда си био отац добрих вести.
ПОЛОНљЕ
Зар нисам, краљу? Ја вас уверавам да дужност своју, ко и душу, дајем мом богу и мом милостивом краљу.
Па мислим - или овај мозак мој не лови више трагом мудрости онако добро као што је пре - да сам пронашо, мислим, прави разлог и Хамлетовом лудилу.
КРАЉ
12, причај,
говори о том, то желим да знам.
П0Л0НИЈЕ
Пустите најпре посланике; моје новости биће гозби посластица.
КРАЉ
Сам им част укажи, и уведи њих.
(Полоније излази.)
Гертруда драга, сад ми каже он да је пронашао и узрок и извор растројености целој сина твог.
КРАЉлЦА
Сумњам да је нашо други, сем
главнога: смрт очеву и наш пренагљени брак.
КРАЉ
Добро, то ћемо испитати већ.
(Враћа се Полоније са Волтимандом и Корнелијем.) Добро нам дошли, добри пријатељи.
Но, Волтиманде, шта нам доносите од нашег брата, краља норвешког?
В0ЛТИМАНД
Најлепше враћа поздраве и жеље.
На прву реч нашу, посло је да спречи синовца свога војне припреме, за које му се чинило да беху против Пољака; ал' боље разгледав, он збиља виде да су против нас.
Растужен тим што болест његова,
старост и немоћ беху обмануте
на такав начин, он посла наредбу
Фортинбрасу, који се покори,
би укорен од краља, и најзад
закле се пред стрицем да никад више неће
кушати рат на ваше величанство.
Краљ стари на то, препун радости, шест му хиљада круна годишње даде с одобрењем да војску дигнуту поведе, као и пре, на Пољаке,
13, с молбом, овде изложеном већ,
(Предаје Краљу лист.)
Да допустите да слободно проће кроз ваше земље на тај подвиг свој, са условима за пропуст, сигурност таквим ко што су предвићени ту.
КРАЉ
То нам се веома свића. Кад будемо на доколици већој, читаћемо, размотрити и одговорити, и мислити на овај посао.
Вама, међутим, хвала за савтруд.
Одморите се. Вечерас ћемо скупа на част. У завичај добро сте нам дошли!
(Излазе Волтиманд и Корнелије.).
ПОЛОНИЈЕ
Овај је посо добро окончан. -
Мој господару - госпо - да излажем
шта значи бити владар, шта је дужност,
што је дан дан, време - време, а ноћ - ноћ,
значило би траћит време, дан и ноћ.
Стога, зато што је краткоћа срж знања, а опширност спољни накит и удови, бићу кратак. Ваш је племенити син луд; ја велим луд је, јер право лудило одредити, то би било ништа друго до бити луд! - Ал' доста о томе.
КРАЉлЦА
Више о ствари, а с мање вештине!
ПОЛОНљЕ
Кунем се, госпо, да се не служим баш никада вештином. Он је луд, то је истина; истина, то је штета; а штета што је ово истина.
Фраза је луда, ал' - срећан јој пут!
Јер нећу да се вештином послужим. Претпоставимо, дакле, да је луд.
Остаје онда да наћемо узрок тог ефекта, ил' боље рећи узрок тог дефекта, јер овај дефектни ефекат има свој узрок. Па пронаћимо га.
А проналазакје ово. Размислите.
Ја имам кћер - имам је док је моја - и она ми је у послушности и по дужности, пазите, дала ово.
Сад слушајте и закључите.
(Чита.)
,,лдолу моје душе, небесној и најдивнијој Офелији."
Тоје рћава фраза, проста фраза;
„најдивнијој" је прост израз. Ал' чујте ево ово:
(Чита.)
„Ове редове њеним белим, ванредним недрима, итд."
КРАЉлЦА
Је ли то Хамлет упутио њо°ј?
ПОЛОНљЕ
Чекајте мало, госпо, бићу тачан.
(Чита.)
„Сумњај да л' су збиља сјајне звезде ове; сумњај да ли сунце зна путању своју; сумњај да ли лаж се истином не зове; али у љубав-не посумњај моју..."
„О, драга Офелија, ја сам невешт у бројању А слогова, не умем мерити своје уздисаје, али да те много волим, о врло много! - веруј ми. Збогом! Твој за навек, најмилија госпоћице, докје ова машина његова, Хамлет."
Послушна кћи ми показала то. л ушима је мојим поверила, штавише, сваку молбу његову: како је дошла, где, у који час.
КРАЉ
А како је она примила ту љубав?
ПОЛОНљЕ
За шта ме сматрате?
КРАЉ
За поштена, часна човека.
ПОЛОНИЈЕ
То бих вам радо баш доказо.
Али шта бисте помислили ви, видећи ту врелу Ијубав у полету,
- а ја сам, признајем, видео је пре но што ми кћи је одаде; - шта бисте мислили ви, шта њено величанство краљица драга, што је овде сад, да сам изигравао кутију за писма, или срцу дао миг, ил' глув и нем посматрао ту љубавтупим погледом? Шта бисте мислили? - Не, ја правце прећох на дело, и рекох младој госпођици:
„Кнез Хамлетје краљевић, и оње ван твојих сфера. То не може бити."
Ја је поучих да састанке с њим избегава, да му не прима гласнике ни поклоне. Кад је примила поуку, савети су моји уродили плодом.
А он, одбијен - да укратко свршим - паде у тугу, па у пост, а отуд у несаницу, па затим у немоћ, потом у растројство, и са падом тим, у лудило у коме бесни сад; а ми га зато сви оплакујемо.
КРАЉ
Мислите то је?
КРАЉлЦА Да, то може бити; и то врло лако.
ПОЛОНИЈЕ Да ли се десило,
воло бих да чујем, да вам икад ја одлучно рекох „то је тако", па се, показало ипак да је друкчије?
КРАЉ
Колико знам, није.
ПОЛОНИЈЕ Ако је друкчије,
одузмите ово овој... Ако би ме околности само навеле на траг, истину ћу наћи, па ма она била у средишту саме земље сакривена.
КРАЉ
Како бисмо могли даље трагати? ПОЛОНИЈЕ
Ви знате да он шета, каткада, око четири сата овде, у предворју. КРАЉлЦА
Он заиста тако ради.
ПОЛОНИЈЕ У то доба
пустићу једном к њему своју кћер,
ви будите са мном иза застора;
пазите на сусрет: ако је не воли,
и није због тога сишао с ума, -
нек нисам више саветник државе,
већ нек се бавим плугом и коњарством.
КРАЉ
Да покушамо.
КРАЉлЦА Али погледајте
како тужан јадник читајући иде.
ПОЛОНљЕ
Склон'те се, молим вас. Обоје се склоните.
Ја ћу га одмах ословити.
(Излазе Краљ, Краљица и пратиоци. Улази Хамлет, читајући.) Дозвол'те,
мој добри кнеже Хамлете. Какоје?
ХАМЛЕТ
Добро, хвала богу.
ПОЛОНИЈЕ
Познајете ли ме, кнеже?
ХАМЛЕТ
О, сасвим, сасвим добро. Ви сте рибар.
ПОЛОНИЈЕ Нисам, кнеже.
ХАМЛЕТ Онда бих волео да сте тако поштен.
ПОЛОНИЈЕ
Поштен, господару?
ХАМЛЕТ
Да. господине. Бити поштен, какавје данас свет, зна- чи бити одабран измећу десет хиљада.
ПОЛОНИЈЕ
То је сасвим тачно, господару.
ХАМЛЕТ
„Јер ако сунце излеже црве у липсалом псу, оно, тај бог што љуби стрвину"... Имате ли ви кћер?
ПОЛОНИЈЕ Имам, кнеже.
ХАМЛЕТ
Немојте је пуштати да шета по сунцу. Зачеће је бла- гослов, али не онако како би ваша кћи могла зачети. - Пријатељу, припазите на то!
ПОЛОНИЈЕ (за себе)
Шта велите на то? Све око моје кћери. Па ипак ме у почетку није познао. Рече ми да сам рибар. Далеко је за- странио, далеко! Додуше, у својој младости ија сам много патио од љубави, готово исто тако. Да га опет ословим. - Шта то читате, господару?
ХАМЛЕТ Речи, речи, речи.
ПОЛОНИЈЕ
О чему је расправа, кнеже?
ХАМЛЕТ Измећ кога?
ПОЛОНИЈЕ
Мислим на садржину коју читате, кнеже.
ХАМЛЕТ
Клевете, господине. Јер овај подругљиви лупеж каже овде да стари људи имају седе браде; да им је лице сме- журано; да им очи луче густу смолу и пекмез од шљива; да обилују недостатком разума и да су им бедра врло слаба; све тако неке ствари, господине, за које држим да није поштено тако их исписивати, иако иначе најјаче и најдубље верујем у њих. Јер, и ви бисте сами, господине,
били стари колико и ја кад бисте, као рак, могли натра- шке ићи.
ПОЛОНИЈЕ (за себе)
лако је то лудило, ипак има у њему методе. - Хоће- те ли да изађете из тог ваздуха, кнеже?
ХАМЛЕТ У мој гроб?
ПОЛОНИЈЕ
Одиста, то би значило изићи из ваздуха. (За себе.)
Како су му по неки одговори згодни! Лудило често срећ- но погоди и оно што памет и здрав разум не могу успе- шно да савладају. Хоћу да га оставим; и одмах ћу измис- лити пут и начин за састанак измећу њега и моје кћери.
- Мој уважени кнеже, најпонизније ћу узети од вас опроштај.
ХАМЛЕТ
Ви, господине, не можете узети од мене ништа што вам ја не бих драговољно уступио - осим живот мој, ос- им живот мој, осим живот мој.
ПОЛОНИЈЕ
Остан'те ми здраво, господару.
ХАМЛЕТ
Те досадне, маторе будале!
(Улазе Розенкранц и Гилденстерн.)
ПОЛОНИЈЕ
Ви тражите кнеза Хамлета? Он је ту.
РОЗЕНКРАНЦ (Полонију)
Бог вам помогао, господине.
(Полоније излази.)
ГИЛДЕНСТЕРН Мој поштовани кнеже!
РОЗЕНКРАНЦ
Мој најмилији господару!
ХАМЛЕТ
Моји одлични, добри пријатељи! Како си ти, Гилден- стерне? Ах, Розенкранче? Добри моји момци, како сте вас двојица?
РОЗЕНКРАНЦ
Као обична деца ове земље.
ГИЛДЕНСТЕРН
Срећни смо утолико, уколико нас срећа не притиску- је. На Фортуниној капи ми нисмо баш кићанка.
ХАМЛЕТ
Ни ћонови на њеним ципелама?
РОЗЕНКРАНЦ Ни то, кнеже.
ХАМЛЕТ
Онда ви живите негде око њеног струка, у средини њених милости, како би се рекло.
ГИЛДЕНСТЕРН
Заиста, кнеже, ми смојој врло присни пријатељи.
ХАМЛЕТ
Ви познајете тајне удове срећине? Да, тако је; она је блудница. - Шта има ново?
РОЗЕНКРАНЦ
Ништа, господару, осим то да је свет постао поштен. ХАМЛЕТ
Онда је близу Страшни суд. Али, ваше новости нису истините. Допустите ми да вас изближе запитам: шта
сте ви то, добри моји пријатељи, згрешили срећи кад вас је послала овамо у тамницу?
ГИЛДЕНСТЕРН У тамницу, кнеже?
ХАМЛЕТ
Данска је тамница.
РОЗЕНКРАНЦ
Онда је и цео свет тамница.
ХАМЛЕТ
Тејош каква; са многим преградама, ћелијама и ап- санама; а Данска је једна од најгорих.
РОЗЕНКРАНЦ
Ми то не бисмо рекли, господару.
ХАМЛЕТ
Но, онда за вас није. Јер ништа није ни добро ни зло, него га таквим чини наше уверење. Мени је тамница. РОЗЕНКРАНЦ
То је стога што је таквом праве ваше тежње. Данска је сувише тесна за ваш дух.
ХАМЛЕТ
Ах, Боже мој; ја бих се могао затворити у орахову љуску, па се ипак сматрати краљем бескрајног просто- ра, само кад не бих имао ружних снова.
ГИЛДЕНСТЕРН
Ти снови су у ствари амбиције. Јер сваки онај што има амбиција није ништа друго до сенка једног сна. ХАМЛЕТ
И сан је само сенка.
РОЗЕНКРАНЦ
То је истина; и ја држим да је амбиција тако лаког и ваздушастог бића, да је она само сенка сенке.
ХАМЛЕТ
Онда су наши просјаци тела, а наши монарси и херо- ји са њиховом надуваном славом просјачке сенке. - Хо- ћемо ли у двор? Јер, вере ми, ја не умем да мудрујем. РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Ми ћемо вас пратити.
ХАМЛЕТ
То нипошто! Ја нећу да вас убрајам у своје остале слуге. Јер, да вам говорим као поштен човек, моји су пратиоци до зла бога рћави. Али кажите отворено и као стари пријатељи, шта радите у Елсинору?
РОЗЕНКРАНЦ
Дошли смо да вас посетимо, кнеже; никаквим другим послом.
ХАМЛЕТ
Какав сам просјак, ја сам сиромашан и самом захвал- ношћу. Али ја вам захваљујем; а сигурноје, драги прија- тељи, да је скупо платити и један новчић за моју захвал- ност. Да нису послали по вас? Јесте ли ви овде по соп- ственој побуди? Је ли то драговољна посета? Хајде, бу- дите искрени и поштени према мени. Хо, хајде. Дакле? Кажите!
ГИЛДЕНСТЕРН
Шта да кажемо, господару?
ХАМЛЕТ
Што год хоћете, али само право. По вас су послали.
У вашим очима је некаква врста признања, али ваше осећање стида нема довољно умешности да га преобра-
зи. Знам, вас су позвали добри краљ и краљица.
РОЗЕНКРАНЦ А ради чега, кнеже?
ХАМЛЕТ
То треба ви мени да кажете. Али ја вас заклињем правом нашег друговања, слогом наше младости, обаве- зом наше вазда очуване љубави и свим што је још драго- ценије и што би вам какав речитији говорник могао ста- вити на срце: будите према мени искрени и отворени.
Јесу ли вас позвали, или нису?
РОЗЕНКРАНЦ (одвојено, Гилденстерну)
Шта ви кажете?
ХАМЛЕТ (за себе)
Тако? Онда ћу мотрити на вас. - Ако ме волите, не- мојте се устручавати.
ГИЛДЕНСТЕРН Позвали су нас, кнеже.
ХАМЛЕТ
Ја ћу вам казати зашто. Тако ћу ја пре погодити но што ми ви одате, и ваша верност краљу и краљици неће се ни за длаку променити. Ја сам одскора (не знам ни сам зашто!) изгубио сву своју веселост, запустио све своје навике, и, уистину, моје расположење је тако жало- сно, да ми ова дивна граћевина, земља, личи на какав пуст морски гребен; ово сјајно небо, ваздух и - погледај- те - тај лепи, илеменити и над нама раскриљени свод, тај величанствени кров украшен златном ватром - ах, све ми то личи на ружно, кужно сметлиште испарења!
- Какво је ремек-дело човек! Какоје племенит умом! Како неограничен по способностима! Како је у облику и покрету складан и целисходан! Какоје изразом сли- чан анћелу! Како по разуму наличи на бога - украс све- та, узор свега живота! - Па ипак, шта је за мене та квинтесенција прашине? Човек ми се не мили; не, па ни жена, мада ми изгледа да бисте својим осмехом желе- ли да потврдите то.
РОЗЕНКРАНЦ
Тако што нисам мислио, господару.
ХАМЛЕТ
Па зашто сте се онда насмејали, када сам рекао:
„Човек ми се не мили."?
РОЗЕНКРАНЦ
Мислио сам, кнеже, ако вам се човек не мили како ће се глумци код вас мршаво провести. Прошли смо их на друму; они долазе овамо да вам понуде своје услуге. ХАМЛЕТ
Онај што игра краља добро ми је дошао; његово ве- личанство ће добити свој данак од мене; витез-луталица ће употребити свој мач и свој штит; љубавник неће за- луд уздисати; чудљивац ће на миру свршити своју улогу; лакрдијаш ће насмејати оне чија се плућа лако голица- ју; а јунакиња ће слободно изразити мисли, па ма због тога храмали стихови. - Који су то глумци?
РОЗЕНКРАНЦ
Они које сте ви обично веома волели: трагичари из града.
ХАМЛЕТ
Откуда то да они путују? Кад би осталр у граду, бо- ље би било и за њиховглас и за њихову корист.
РОЗЕНКРАНЦ
Мислим да је њихово путовање дошло због послед- њих новотарија.
ХАМЛЕТ
Имају ли исти углед као кад сам ја био у граду?
Имају ли још онолику посету?
РОЗЕНКРАНЦ Не, доиста немају.
ХАМЛЕТ
Како то? Да нису зарћали?
РОЗЕНКРАНЦ
Не; њихов труд још одржава свој уобичајени корак.
Али вам се, господару, накотило некакве дечурлије, ма- лих голуждраваца, који се деру из свега гласа, и зато им се немилосрдно пљеска: они су сад у моди и ти су сад то- лико заграјали по простим позорницама - како их они зову - да су многи што носе рапире уплашени од гушчи- јих пера, и не смеју да се појаве тамо.
ХАМЛЕТ
Како! Јесу ли ти глумци „такозвана краљева деца"?
Ко их издржава? Како су плаћени? Хоће ли продужити своје занимање само дотле док им се глас не олиња?
Зар неће рећи некад, доцније, кад и сами постану путу- јући глумци (а то је врло вероватно, ако немају бољих средстава за издржавање), да им писци чине неправду гонећи их да вичу на своју роћену будућност? РОЗЕНКРАНЦ
Богами, билоје много посла на обе стране, а народ није сматрао за грех да их напујда на кавгу. Једно време се није могло зарадити на позоришном комаду, ако се због тога писац и глумац нису почупали за косе.
ХАМЛЕТ Је ли могућно?
ГИЛДЕНСТЕРН
О, било је доста полупаних глава.
ХАМЛЕТ
Односе ли деца победу?
РОЗЕНКРАНЦ
Да, она, кнеже, односе победу, и Херкула и његов те- рет с њим.
ХАМЛЕТ
То није ништа чудновато. Јер мој стрицје краљ Дан- ске, па они што су се на њега кревељили докје мој отац био жив, дају сада двадесет, тридесет, четрдесет, педе- сет, сто дуката за једну његову слику у минијатури. Три- ста му мука, има у томе нешто што је над природом, ако би филозофија могла пронаћи шта је то.
(Фанфаре и трубе иза сцене.),
ГИЛДЕНСТЕРН То су глумци.
ХАМЛЕТ
Господо, добро ми дошли у Елсинор. (Клања им се.)
Пружите ми руке. Љубазност и параде обично су знаци лепог дочека: допустите ми да се према вама понашам на овај начин (Узима их за руке.) јер бих се иначе бојао да би мој дочек глумаца (а ја хоћу да их дочекам с нај- већом спољном љубазношћу, то вам унапред кажем) мо- гао изгледати лепше него што сам дочекао вас. Добро ми дошли: али мој чика-отац и моја стрина-мајка пре-
варили су се.
ГИЛДЕНСТЕРН У чему, драги кнеже?
ХАМЛЕТ
Ја сам луд само кад дува северозападни ветар; кад дува југ, ја разликујем сокола од чапље.
(Улази Полоније.)
ПОЛОНИЈЕ
Клањам се, господо!
ХАМЛЕТ
Чујте, Гилденстерне - и ви такође - на свако уво је- дан прислушкивач - ово велико сисанче, које видите пред собом, још није изашло из својих пелена. РОЗЕНКРАНЦ
Можда је он поново ушао у њих; јер каже се да је стар човек по други пут дете.
ХАМЛЕТ
Проричем да долази да ме извести оглумцима; пази- те. - Имате право, господине: то је било у понедељак ујутру, заиста тога дана...
ПОЛОНИЈЕ
Господару, имам да вам саопштим новости.
ХАМЛЕТ
Господару, имам да вам саопштим новости. Када ј< Росцијус био у Риму глумац...
ПОЛОНИЈЕ
Приспели су глумци, господару.
ХАМЛЕТ
Тра-та-та!
ПОЛОНИЈЕ На моју част...
ХАМЛЕТ
„Сваки глумац доће на магарцу свом."
ПОЛОНИЈЕ
То су најбољи глумци на свету, за трагедију, комеди- ју, историјску игру, пастирско-шаљиву, историјско-па- сторалну, трагично-историјску, трагично-комично-исто- ријско-пасторалну, за драму са јединством места и дра- му без јединства. Сенека није за њих одвише озбиљан, ни Плаут одвећ весео; у строгом придржавању текста, или у слободном приказу - они су јединствени.
ХАМЛЕТ
О, Јефтају, судијо Израиља, какво си благо имао! ПОЛОНИЈЕ
Какво је благо имао он, кнеже?
ХАМЛЕТ
Лепу кћер, и ништа више, коју је МНОГО волео.
ПОЛОНИЈЕ (за себе)
Све о мојој кћери.
ХАМЛЕТ
Немам ли право, стари Јефтају?
ПОЛОНИЈЕ
Ако мене зовете Јефтајем, кнеже, ја заиста имам кћер коју много волим.
ХАМЛЕТ
Заиста, то није логичка консеквенца.
ПОЛОНИЈЕ
А шта је овде логичка консеквенца, кнеже?
ХАМЛЕТ Шта? -
Како судба рече,
БОГ то зна, а затим, ви знате.
Све се стече
као - ствар већ вероватна...
Прва строфа побожне песме казаће вам више, јер, погледајте, ови ми улазе у реч.
(Улази четири-пет глумаца.)
ХАМЛЕТ
Добро сте ми дошли, господо; добро дошли сви. - Мило ми је што видим да си добро. Добро ми дошли, до- бри пријатељи. - О, мој стари пријатељу! Твоје лице је обрадатило откад сам те последњи пут видео; да ниси дошао да ми посадиш браду, у Данској? - Шта, моја мла- да госпоћица и госпа! Госпе ми, ви сте за једну потпе- тицу ближе небу но кад сам вас последњи пут видео. Молићемо бога да ваш глас не буде излизан као какав златник изван оптицаја. - Господо, ви сте ми добродо- шли. - Одмах ћемо се, као француски соколари, зале- тети на све што приметимо. Да чујемо одмах какву де- кламацију. Но, дајте нам један пример свога талента; дете какав страстан говор.
ПРВИ ГЛУМАЦ Који говор, кнеже?
ХАМЛЕТ
Једном сам те слушао, кад си рецитовао један говор - али он се није никад давао на сцени, или акојесте, не више од једанпут. Јер се комад, сећам се, није допао го- мили. То је био кавијар за прост свет. Али, био је то - како сам ја схватио и како су схватили други, чији је суд у оваквим стварима јачи него мој - један изврстан ко- мад, добро распорећен у сцене, написан с исто толико осећања мере колико и вештине. Сећам се да је,неко рекао сако у стиховима нема довољног-зачина да начине , предмет укусним, нити у реченицама има такве садржи- не да би писац могао бити оптужен за извештаченост; али је дело назвао поштеним, здравим колико пријат- ним, и бескрајно више лепим но накинћуреним. Један говор сам у њему нарочито волео. То је Енејина прича Дидони; а нарочито онај део где он говори о Пријамовој погибијн. Па ако вам је остала у сећању, почните оним стихом - чекајте, чекајте - „Опаки Пирус као хирканска звер"...
Није тако - почиње са Пирусом:
„Опаки Пирус са оружјем црним, мрачним ко смер му, и налик на ноћ, кад у кобном коњу лежаше сакривен, свој црни, страшни премазаоје лик, страшнијим знаком: од главе до пете црвен и ужасан, сав ишаран крвљу отаца, мајки, кћери и синова; умазан сав, спаљеним улицама, што бацају светлост свирепу и клету на убиство краља, у гневу и огњу и усиреном савоблепљен крвљу, с очима ко алем, тај паклени Пир старога тражи Пријама..."
Сад продужите.
ПОЛОНИЈЕ
Тако ми бога, кнеже, добро изговорено, добрим на- гласком и с добрим разумевањем.
ПРВИ ГЛУМАЦ „Наће га
у борби с кратким мачем против Грка; непокоран, стари испаде му мач из руке, и како паде, тако оста; у неравном боју насрну Пир на Пријама; он бесно замахну, и беспомоћни старац стропошта се на сам звук и ветар од замаха тог.
А мртва Троја ко да осети тај удар, кад се с врхом у пожару до темеља сруши уз ужасан лом што зароби уво Пирово. Јер, гле!
Његов мач изнад млечнобеле главе часнога Пријама ко да заста зраком.
Тако, као тиран на слици, немаран спрам воље своје и спрам смера свог; не учинив ништа, стајао је Пир.
Ал' ко што често видимо пред буру тишину неба, и облаке стале, и умукнули хукветра, и земљу као смрт мирну, док нагло страшни гром не расцепи небо - тако за почивком осветом кивном би обузет Пир.
Киклопа чекићи никад нису пали на Марсов оклоп искован за отпор с кајања мање но Пиров крвав мач на Пријама што паде.
Доле са Срећом, доле с блудницом!
Сви богови у општем скупу свом, одузмите јој моћ и с њеног точка поломте спице, сломте наплатке, а главчинејој низ небески брег скотрљајте доле у пакао сам!"
ПОЛОНИЈЕ
То је одвећ дугачко.
ХАМЛЕТ
Па послаћемо берберину заједно с вашом брадом. - Молим те, настави. Он је за какву лакрдију или масну причу; иначе спава. Настави; дед Хекубу.
ПРВИ ГЛУМАЦ
"Ал' ох, ко виде краљицу у велу..."
ХАМЛЕТ
„Краљицу у велу"?
ПОЛОНИЈЕ
Да, то је добро. „Краљицу у велу" врло је добро.
ПРВИ ГЛУМАЦ
„Где боса трчи улицама свима, претећи огњу потоцима суза: крпа јој на глави, где је круна била; место одела, око исцрпених, сувих бедара једно ћебе само зграбљено усред узбуне у журби.
Ко би то видо, језиком отровним прогласио би издајство Фортуне.
Ах, да је сами богови видеше, кад спази Пира како злобно игра, секући мачем удове њеног мужа, њена би вриска, што се проломи, ватрене очи неба оросила, и (ако се смртне ствари тичу њих) у боговима дигла сажаљење!"
ПОЛОНИЈЕ
Погледајте, зар он није променио боју лица, и зар му нису сузе у очима! Молим те, престани.
ХАМЛЕТ
Добро је; замолићу те да ми ускоро изговориш и оста- так. - Добри господине, хоћете ли се постарати да глум- ци буду добро смештени? Чујте, гледаћете да се с њима лепо поступа, јер су они огледало и летопис свога вре- мена. Боље је да после смрти добијете рћав епитаф него да они, док сте живи, шире рћав глас о вама.
ПОЛОНИЈЕ
Господару, поступићу с њима као што заслужују. ХАМЛЕТ
Сто му мука, човече: много боље. Поступај са сваким као што заслужује, па ко ће остати неизбијен? Посту- пајте с њима према својој сопственој части и свом до- стојанству; па што они мање заслужују, тим ће више за- слуга имати ваша племенитост. - Одведите их унутра. ПОЛОНИЈЕ Хајдете, господо.
ХАМЛЕТ
Пођите за њим, пријатељи. Сутра ћемо чути један комад.
(Одлази Полоније са свима глумцима, осим првог.)
Чуј ме, стари пријатељу. Умете ли ви да одиграте Уби- ство Гонцага?
ПРВИ ГЛУМАЦ Умемо, кнеже.
ХАМЛЕТ
То ћемо имати сутра навече. Да ли бисте, по нужди, могли научити један говор, од једно дванаест или шес- наест стихова, које бих ја написао и уметнуо унутра? Хоћете ли?
ПРВИ ГЛУМАЦ Хоћемо, кнеже.
ХАМЛЕТ
Врло добро. Идите за оним господином, и гледајте да му се не ругате. (Први глумац одлази. Розенкранцу и Гилденстерну.) - Моји добри пријатељи, опраштам се с вама до вечери. Добро сте ми дошли у Елсинор. РОЗЕНКРАНЦ Мој добри кнеже!
ХАМЛЕТ
Да, нека вас Господ штити.
(Розенкранц и Гилденстерн излазе.)
Сад сам сам.
О, какав подлац, ниски роб сам ја!
Није ли страшно, да тај глумац ту у једној песми, једном сну о страсти маштом својом може да присили душу да од њеног дејства пребледи му лик, у оку буду сузе, лицем страх,
јецање у гласу, и држање све с његовом маштом да доће у склад? А све низашта? За Хекубу! Шта је Хекуба њему, или он Хекуби, да плаче за њом! Шта би радио тај, да има повод, побуде за бол ко ја?
Потопио би сцену сузама, језивом речи цепо свету слух, да крив полуди, невин да побледи, непосвећен се збуни, и да чула самога слуха и вида се згрозе.
Аја?
Глуп, малодушан нитков чамујем ко сањало, и туп за рођену ствар; ништа не знам рећи - ни за краља тога, на чије благо и живот драгоцен паклени један злочин је извршен.
Јесам ли ја страшљивац? Ко ме зове нитковом? Ко ме по темену лупа? Чупа ми браду - дува ми у лице?
За нос ме вуче? У грло ми лаж до плућа гура? Ко то чини?
Ха!
Крста ми, ја бих поднео то све.
Јер мора да сам голубије јетре, и немам жуч, да увреду загорча; ил' иначе, бих нагојио био све небеске вране овог роба стрвљу! 0, крвави и блудни ниткове!
Бесавесни, похотни, неприродни! Издајничка хуљо! Освето!
Ах, какав сам магарац! Јест „храбро" да ја убијеног, драгог оца син, небом и паклом на освету гоњен, морам, ко курва, да срцу олакшам речима, па сам дао се у псовке, ко права рита, ко судопера.
Гадим се на то, пфуј!
На посао, моја мисли! - Слушао сам да кривци, гледајућ какву представу, вештином самом глуме беху толко потресени до срца, да би одмах признали јавно своја недела.
Убиство, иако нема језика, проговори органом чуднијим.
Приредићу да глумци играју нешто што личи убиству оца мог пред мојим стрицем. Ја ћу пазити на његов поглед, прозират до сржи. Тргне л' се само, знаћу већ свој пут! Дух који видех можда је нечастив, а ђаво може на себе узети допадљив облик; штавише и можда, због слабости ми и суморности - а он на такве има силну моћ - на зло ме води, да ме упропасти.
Ја хоћу да имам стварније разлоге но овај. Глума замку нек ми дадне,
у коју ће савест краљева да падне. (Одлази.)

ТРЕЋИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Соба у замку.

(Улазе Краљ, Краљица, Полоније, Офелија, Розенкранц и Гилденстерн.)

КРАЉ
Зар не можете околишним путем измамити му реч што је пометен, што све своје мирне дане мучи грубо тим немирним лудилом опасним?
РОЗЕНКРАНЦ
Признаје да се осећа растројен; ал' зашто, то неће никако да каже.
ГИЛДЕНСТЕРН
Нити нам даје да га испитамо; већ лудилом се вештим заклања кад год бисмо хтели да га наведемо на какво признање о правоме стању.
КРАЉлЦА
Је ли вас лепо примио?
РОЗЕНКРАНЦ Ко племић.
ГИЛДЕНСТЕРН
Али ииак зато врло усиљено.
РОЗЕНКРАНЦ
Склон питањима, ал' врло тврд у одговору на наша питања.
КРАЉлЦА
Да л' сте га каквом забавом кушали?
РОЗЕНКРАНЦ
Десило се тако да смо неке глумце
престигли на путу; причасмо о њима;
и тад се као обрадово беше,
што чује о њима. Ти су људи око двора,
и, чини ми се, добили су налог
да довече пред њим представљају.
ПОЛОНИЈЕ
Јесте.
И молио ме да и вас позовем, да видите и чујете ту ствар.
КРАЉ
Од свег срца. Врло ми је мило, што чујем да је томе наклоњен.
Господо добра, подстакните га ви и даље на склоност спрам забава тих.
РОЗЕНКРАНЦ Хоћемо, господару.
(Розенкранц и Гилденстерн излазе.)
КРАЉ
Драга Гертруда, остави нас и ти.
Позвали смо тајно Хамлета овамо, да се, као тобож, сусретне случајно са Офелијом.
Њен отац и ја, уходе по праву, бићемо ту да гледећ невићени можемо јасно судити и знати по сусрету им, по понашању његовом, је ли то Ијубавни бол. ил' не, због чега пати.
КРАЉлЦА
Послушаћу.
А што се вас тиче, Офелија, желим да ваша лепота буде срећни повод Хамлетовог лудила; јер тад имала бих наде да ће вам врлине вратити га опет на редовни пут, а на част и вама и њему.
ОФЕЛљА Ја то
и сама, госпо, желела бих радо.
(Излази Краљица.)
ПОЛОНИЈЕ
Офелија, прошетај овуда;
а вас, величанство, молим: склонимо се.
(Офелији.)
Ево, читај ову књигу, та привидна побожност нек ти оправда самоћу. - Због тога смо често за укор; јер то је већ и сувише познато, да лицем на молитву спремним, изразом побожним, пошећеримо и самог ћавола.
КРАЉ (за себе)
То је и сувише истинито, вај!
Како дивно шиба савест моју сад овај укор. Образједне блуднице, улепшан што је вештином мазања, ружнији није испод маске своје но моје дело под шареном речи.
О, терете тешки!
ПОЛОНИЈЕ
Чујем га, долази; склонимо се, краљу. (Краљ и Полоније одлазе.)
ХАМЛЕТ
Бити ил' не бити? - питање је сад.
Је л' лепше у души трпети праћке и стреле судбе обесне, или на оружје против мора беда дићи се, и борбом учинити им крај?
Умрети - спавати - ништа више - реци, да спавањем се сврши срца бол и хиљада животних потреса и наследних месу, ето то је циљ и предано му тежи ти. Умрети, спавати - спавати - можда сањати!
Да, ту је чвор! Јер у том спавању смртном какви би снови могли доћи, кад живота ово клупче одмотамо?
Ту морамо стати; то је обзир тај што беди нашој продужава век!
Јер ко би подно светске шибе, руге, неправде силних и злоставе гордих, бол презрене нам љубави, насиља,
и обест власти, понижења која од невредних трпи стрпљива заслуга - кад сам себи можеш слободу да даш и голим ножићем? Ко би вукао товар, под умором живота стењући и знојећи се да страх не буни од нечег по смрти, до тајне земље, с чијих мећа још ниједан путник вратио се није? То нам вољу збуни, и чини да раће подносимо зла која су ту већ него да летимо онима другим, непознатим још?
Тако свест страшљивце прави од свих нас; и тако природној боји одлуке бледило мисли да болешљив лик, те предузећа велика и смела отуда криво окрену свој ток и губе име дела. - Али, мир! - Лепа Офелија! - Вило, молитвама помени све ми грехе!
ОФЕЛИЈА Кнеже мој!
Давно вас не видех! Како сте?
ХАМЛЕТ
Покорно хвала; добро, добро, добро.
ОФЕЛИЈА
Ја имам, кнеже, ваших поклона, и давно жељах већ да вам их вратим.
Примите их сада молим вас.
ХАМЛЕТ Не, не;
ја вам нисам никад ништа дао.
ОФЕЛИЈА
Кнеже, ви добро знате то да јесте, и то са тако нежним речима, да спомени беху драгоценији.
Без мириса сад су - узмите их натраг јер племенитој души богат дар, без љубави пружен - ништавна је ствар.
Ево, кнеже!
ХАМЛЕТ
Ха, ха! Јесте ли ви поштени?
ОФЕЛИЈА
Кнеже!
ХАМЛЕТ Јесте ли лепи?
ОФЕЛИЈА
Шта ваше господство мисли?
ХАМЛЕТ
Да, ако сте поштени и лепи, ваше поштење не би требало да допусти вашој лепоти да се дружи с њим. ОФЕЛИЈА
Зар може, кнеже, лепота имати бољег друштва од поштења?
ХАМЛЕТ
Да, наравно. Јер ће моћ лепоте пре претворити по- штење, од оног што јесте, у подводачицу, него што ће снага поштења преобразити лепоту у нешто слично ње- му. То је некада био парадокс; али је сада доказано. - Ја
сам вас некад волео.
ОФЕЛИЈА
Заиста, кнеже, ви сте учинили да вам поверујем.
ХАМЛЕТ
Нисте ми требали веровати. Врлина се не може тако нримити на нашем старом деблу да му одузме сав задах. - Ја вас нисам волео.
ОФЕЛИЈА
Тим сам горе преварена.
ХАМЛЕТ
Иди у манастир! Зашто да рађаш грешнике? - Ја сам прилично поштен; па ипак бих себе могао оптужити за такве ствари да би боље било да ме мати никада није родила. Ја сам врло охол, осветољубив, славољубив, са више грехова што чекају на мој миг но што имам мисли да их њима оденем, или маште да им дам облик, или времена да их изведем. Шта ће оваква створења, као што сам ја, да се шуњају између земље и неба? Сви смо ми овејани ниткови - сви! Не веруј ниједном од нас. Иди право у манастир! - Где вам је отац?
ОФЕЛИЈА
Код куће, господару.
ХАМЛЕТ
Затварајте врата за њим, да нигде не би могао играти будалу, сем код своје куће. Збогом!
ОФЕЛИЈА
О, милостиво небо, помози му!
ХАМЛЕТ
Ако се удаш, даћу ти ову клетву за свадбени дар: Бу- ди невина као лед, чиста као снег - нећеш измаћи кле- тви. - Иди у манастир, иди! Збогом! - Али ако баш хо- ћеш да се удаш, пођи за будалу. Јер паметни људи знају врло добро каква чудовишта правите ви од њих. У ма- настир! Иди, и то брзо. Збогом!
ОФЕЛИЈА
Исцелите га, ви небеске силе!
ХАМЛЕТ
Слушао сам о вашој навици да се мажете. Бог вам је дао једно лице, а ви себи правите друго: ви скакућете, ви се увијате, ви шапућете; издевате имена божјим ствари- ма из лакомислености, а правите се да је из незнања.
Идите! Доста ми је. Полудео сам због тога. Ја кажем, нећемо више имати сватова. Они што су се узели жи- веће, сем једнога. Остали ће остати како су. У манастир, идите!
(Одлази.)
ОФЕЛИЈА
О, какав диван ту посрну дух!
То бистро око двора, војске мач, та реч и језик мудрости и знања, а цвет и нада лепе државе, васпитања пример, огледало моде, очима свима и узор и циљ - све је то сада разорено, све!
Аја, најбеднија и најнесрећнија од свију жена, што сам пила мед заносне песме завета му свих - сад гледам дивни, краљевски тај ум ко раздешена звона промукао,
а несравњену, цветну младост ту у лудилу свелу. И ја, бедна, вај!
После прошлих нада, гледам савјад тај! (Враћају се Краљ и Полоније.)
КРАЉ
Љубав! Нису таква осећања та; а говор му, мада помало без везе, не личи на лудост. У његовој души има нешто над чим сета његова седи и леже; и ја верујем да би се из тога опасност излегла.
Да то спречим, брзо одлучих и реших ево ово: Он ће у Енглеску, хитно, да ненаплаћени данак наш потражи. Можда ће море и предели страни, и шаренило утисака моћи из његовог срца истерати тб што се увукло у њега, о чему мислећи стално мучи мозак свој, и што га гони да буде ван себе.
Шта мислите ви о томе?
ПОЛОНИЈЕ Биће добро.
Али ипак држим да извор, почетак његове туге није ништа друго до презрена љубав. - Како је, Офелија? Не мораш причати шта ти је кнез Хамлет говорио: ми смо чули сами све. - Краљу, чините што вам драго. али ако држите за згодно, нек краљица, мати његова, после представе и сама навали да њојзи повери свој бол.
Нек буде сасвим отворена с њим; а ја ћу се, ако допустите, скрити, тако да чујем разговор њин.
Ако га она не прозре, тада га у Енглеску шаљ'те, или га затвор'те где ваша мудрост за најбоље нађе. КРАЉ
Нека тако буде. Кад је племић луда, на лудило треба мотрити му свуда. (Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Велика дворница у замку.

(Улазе Хамлет и неколико глумаца.)

ХАМЛЕТ
Молим вас, изговорите тај говор онако како сам вам ја показао, да вам готово клизи са језика. Али ако буде- те жвакали, као што чине многи ваши глумци, онда ће ми то бити исто тако пријатно као да сам општинском добошару дао да говори моје стихове. Па немојте суви- ше ни тестерисати ваздух рукама, овако; него будите у свему умерени. Јер и у самој бујици, бури, или, да тако кажем, вихору страсти. морате имати и показати мере,
која ће то ублажити. 0, како ме врећа до дна душе, кад чујем каквог плећатог, разбарушеног клипана како у дроњке цепа неку страст, да би пробијао уши најјевти- нијој публици у позоришту, која није ни за шта друго него за неразумљиве пантомиме или за галаму. Волео бих да ишибам таквога дрипца који жели да превазиће и самог Тергаманта; такавје дрипац надиродио Иро- да. Молим вас, избегавајте то.
ПРВИ ГЛУМАЦ
Ја јамчим за то вашој светлости.
ХАМЛЕТ
Али не будите ни сувише кротки, већ нека вас учи ваше роћено осећање мере: удесите радњу према речи, а реч према радњи, и нарочито се старајте да никада не прекорачите границе природе. Јер свака таква претера- ност промаши циљ глуме, чији је задатак, у почетку и сад, био и јесте, да буде, тако рећи, огледало природе: да врлини покаже њено сопствено лице, пороку његову роћену слику, а самом садашњем поколењу и бићу све- та његов облик и отисак. Сад, ако се у томе претера, или не дотера, незналице ће се можда смејати, али ће паметнима бити врло мучно. А суд ових, ако допустите, мора претегнути читаво позориште првих. 0, гледао сам игру неких глумаца, и слушао друге да их хвале, и то врло много, који, па да се не изразим простачки, нису имали ни нагласка крштене душе, ни хода крштеног, ни некрштеног, ни човечјег; него се то шепурило и урлало, да сам помислио да је какав надничар природе направио људе, а није их направио добро, тако су наказно подра- жавали човечанству.
ПРВИ ГЛУМАЦ
Ја се надам да је то код нас углавном поправљено. ХАМЛЕТ
0, поправите сасвим. И нека они што играју ваше будале не говоре више него што је за њих написано. Јер мећу њима има и таквих који ће се сами смејати да би тиме натерали на смех и известан број будаластих гле- далаца иако је баш тада, можда, у питању какав важан тренутак радње. То је ружно, и код будале која се тим служи показује сажаљења достојну амбицију. Идите; спремите се.
(Глумци одлазе. Улазе Полоније, Розенкранц и Гилденстерн.) ХАМЛЕТ
Но, господине! Хоће ли краљ да чује овај комад? П0Л0НИЈЕ
И краљица такоће, и то одмах.
ХАМЛЕТ
Па реците глумцима нека пожуре.
(Полоније излази.)
Хоћете ли му и вас двојица помоћи да их пожури? Р0ЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Хоћемо, кнеже.
ХАМЛЕТ
0ј, хој, Хорацио!
(Улази Хорацио.)
Х0РАЦИ0
Ево ме добри кнеже; на служби сам.
ХАМЛЕТ
Ти си најправеднији човек, Хорацио,
са којим сам се икад дружио.
ХОРАЦИО Мој драги кнеже!
ХАМЛЕТ
Не мислим да ласкам јер каквој би се надао награди од тебе што немаш другог прихода до ведар дух што те храни и одева?
И зашто би се сиротом ласкало?
Нек заслаћен језик лиже глупи сјај, а колено свија свој услужни зглоб тамо где корист следује ласкању.
Чуј ме. Откад ми мила моја душа господарском поста у избору свом, и откада уме људе делити, твој избор за њу осигуран би.
Јер ти беше човек што сносећи све не трпи ништа, један што је примо и ударе и даре судбине сједнаком хвалом. Благословен тај код кога разум и страст тако стоје, да није само фрула на којој би судбина могла свирати што хоће.
Дај ми човека што није роб страсти, и носићу га у дну срца свог, у срцу срца свога, као тебе.
Ал' сувише је о том. - Вечерас ће одиграти се пред краљем представа, једна је сцена у њој врло слична околностима о којима ти причах поводом смрти мог оца. Молим те, кад видиш да се изводи тај чин, ти с пуном пажњом духа посматрај мог стрица. Ако његов скривени грех не буде једним говором откривен, онда је дух, ког видесмо, нечастив, а претпоставке моје црне су ко ковачница Вулканова. Пази оштро, а ја ћу упрети поглед свој у његово лице, па ћемо заједно удружити своје опаске за суд
14, његовом изгледу.
ХОРАЦИО
Добро, кнеже.
Ако ми он, док се игра глума та, украде ишта, и ја не приметим, платићу целу штету.
ХАМЛЕТ
Долазе
да играју. Морам правити се луд.
Заузми једно место.
(Дански марш. Звук труба. Улазе Краљ, Краљица, Полоније, Офелија, Розенкранц, Гилденстерн, друга господа
15, стража са буктињама.)
КРАЉ
Како је сада наш синовац Хамлет?
ХАМЛЕТ
Изванредно добро, вере ми: на камелеоновој храни; једем ваздух, кљукају ме обећањима. Тако не бисте мо-
гли гојити ни копуна.
КРАЉ
Ја немам ништа са тим одговором. Хамлете, те речи нису моје.
ХАМЛЕТ
Не, сад више нису ни моје. (Полонију.) Господине, ви кажете да сте некад, на Великој школи, играли?
ПОЛОНИЈЕ
Играо сам, господару; и сматрали су ме за доброга глумца.
ХАМЛЕТ
А шта сте приказивали?
ПОЛОНИЈЕ
Приказивао сам Јулија Цезара: био сам убијен на Ка- питолу; Брут ме убио.
ХАМЛЕТ
Његова је улога била брутална. Убити тако капитал- но теле! - Јесу ли глумци готови?
РОЗЕНКРАНЦ
Јесу, кнеже. Чекају вашу заповест.
КРАЉлЦА
Драги Хамлете, ходи овамо; седи крај мене.
ХАМЛЕТ
Нећу, добра мајко: овдеје привлачнији метал.
ПОЛОНИЈЕ (Краљу)
О-хо! Чујете ли ово?
ХАМЛЕТ (спусти се код Офелијиних ногу)
Смем ли да легнем у ваше крило?
ОФЕЛИЈА Не, господару.
ХАМЛЕТ
Хтео сам рећи, смем ли наслонити главу на ваше крило?
ОФЕЛИЈА
Можете, господару.
ХАМЛЕТ
Мислите ли да сам мислио што ружно?
ОФЕЛИЈА
Ја не мислим ништа, господару.
ХАМЛЕТ
Лепа је то ствар лежати међу девојачким ногама.
ОФЕЛИЈА Шта, кнеже?
ХАМЛЕТ
Ништа.
ОФЕЛИЈА
Ви сте весели, кнеже.
ХАМЛЕТ Ко, ја?
ОФЕЛИЈА Да, кнеже.
ХАМЛЕТ
О, Боже мој, ја сам само један лакрдијаш. Шта би чо- век могао боље радити него да буде весео? Погледајте како весело изгледа моја мајка, а мој отац је умро нема ни два сата.
ОФЕЛИЈА
Не, има двапут по два месеца, кнеже.
ХАМЛЕТ
Већ толико! Онда нек ђаво носи црнину; ја ћу се обу- ћи у самуровину. Господе! Умро пре два месеца, па још није заборављен? Онда има наде да успомена на вели- ког човека преживи његов живот за читаво пола годи- не. Али, Богородиде ми, онда он мора зидати цркве. јер ће иначе бити заборављен, као дрвени коњ са мајске маскараде, чији је епитаф:
„Јер ојЈер ој!
Заборављен је дрвени коњ."
(Обоа. Улазе лица једне пантомиме: краљ и краљица изра- жавајући покретима љубав; она загрли њега и он њу. Она клек- не пред њега, као да га уверава о својој љубави. Он је подигне и спусти главу на њено раме; легне на цветни бедем. Она га оставља кад види да је заспао. У том се појављује неки човек, који скине краљу круну, пољуби је и наливши отрова у краље- ве уши, излази. Краљица се враћа, и кад опази мртвога краља, гестовима изражава бол. Тровач се враћа са две или три неме личности, претварајући се да жали краља заједно са њом. За- тим износе леш. Тровач проси краљицу, дајући јој поклоне.
Изгледа као да се она с почетка гнуша ове понуде и да је про- тивтога; али на крају прихвата његову љубав. Најзад излазе.) ОФЕЛИЈА
Шта значи ово, кнеже?
ХАМЛЕТ
Богме, тоје потајно недело, а значи несрећу.
ОФЕЛИЈА
Можда овај призор представља заплет игре.
(Улази Пролог.)
ХАМЛЕТ
То ћемо дознати од овога. Глумци не знају чувати тајну. Они ће све испричати.
ОФЕЛИЈА
Хоће ли нам казати шта значи ово што смо видели?
ХАМЛЕТ
Хоће, а и све друго што бисте му ви показали да ви- ди. Немојте се ви стидети да му*Токажете, а он се неће стидети да каже шта је то.
ОФЕЛИЈА
Ви сте рћави, ви сте рћави, кнеже. Хоћу да слушам комад.
ПРОЛОГ
Клањајући се пред милошћу свију, молимо за пажњу стрпљиву и тију, за нас и за нашу трагедију.
ХАМЛЕТ
Је ли то пролог или запис на каквом прстену?гз ОФЕЛИЈА
Кратко је, кнеже.
ХАМЛЕТ
Као женска љубав.
(Улазе два глумца: краљ и краљица.)
ГЛУМАЧКИ КРАЉ Триест пута Феб је обишао у лету Нептунов вал и сфере нашем свету, а позајмљени сјај месеца сјаше пуних тридесет лета изнад земље наше, откако нам даше свету везу јаку у срцима љубав, а руке у браку.
ГЛУМАЧКА КРАЉИЦА
Још толико бројмо пут који обиђе, пре но наша Ијубав своме гробу сиђе.
Али, авај! Тебе тишти нека мора; ниси више вес'о, као све доскора.
Стрепим за тебе; али због мог страха ти својој стрепњи не поклањај маха.
Страх и Ијубав жене другови су верни, обоје ништавни, или неизмерни.
Љубавти доказах милоштама својим, и колко те волим, толико се бојим, велику љубав ситне сумње плаше; с нашим страхом расту и љубави наше. ГЛУМАЧКИ КРАЉ
Скоро те већ морам оставити, драга; осећам да живот напушта ми снага.
А ти ћеш вољена бити, поштована у овоме свету; и једнога дана добићеш можда нежног мужа... ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Ћути!
Издајом срца љубав ми не мути.
Проклета ако узмем другог мужа; која уби првог, другом руку пружа. ХАМЛЕТ (за себе)
Пелен, пелен!
ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Други брак још само ниска корист спрема, ал' љубав у њему свог удела нема. Свога мртвог мужа други пут убијам кад се око другог у постељи свијам. ГЛУМАЧКИ КРАЉ
Верујем да мислиш што си рекла сада, ал' одлука наша понајчешће пада.
Намера се као роб сећања јавља; на рођењу јака, затим слаба здравља, ко зелени плоди она је на грани; а кад сазру, они падну необрани.
Човек заборавља - удес је то тужан - да исплати дуг свој, што је себи дужан.
И што у свом жару наумимо страсно, кад жар прође, то је учинити касно.
Свака радост, туга. у напону страсти и рођено своје дело упропасти; а највећа радост и дубок бол где је, радост зачас плаче, бол се часом смеје. Свет није вечан: што се људи чуде ако с другом срећом друга љубав буде? Јер да ли - ту треба одговора дати - љубав срећу или срећа љубав прати?
Падне ли силни, љубимац се скрива; успе ли сиромах, злотвор му драг бива.
До данас је љубав следовала срећи; јер богат ће увек пријатеља стећи; а ко у нужди куша друга злога, у злотвора одмах тај претвара тога.
Али кад сам почо, да свршим у реду: воља нам и судба разним путем греду, те намере наше увек се измене; мисао је наша, ал' не мете њене.
Сад мислиш да нећеш другога узети, ал' ће с мртвим мужем и та мисо мрети.
ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Не дала ми земља хране, небо зрака; не имала мира од дана ни мрака; нек пред сваку моју наду очај стане; будућност ми била ћелија апсане; све недаће које лице среће кваре нек ми сваку жељу гоне и сатаре; пратила ме вечна казна кроз времена - кад, удова једном, опет будем жена!
ХАМЛЕТ (Офелији)
Ако сад прекрши заклетве!
ГЛУМАЧКл КРАЉ
То је тешка клетва. Остави ме мало.
Дух ми је уморан. Мени је сад стало да се сном окрепим.
(Легне.)
ГЛУМАЧКА КРАЉлЦА Сан ти мира дао;
а мећу нас никад не ушао дух зао.
(Излази.)
ХАМЛЕТ
Како вам се, госпоћо, допада ова ствар?
КРАЉлЦА
Чини ми се да та госпа сувише обећава.
ХАМЛЕТ
О, она ће одржати реч!
КРАЉ
Знате ли ви садржај тог комада? Да нема у њему каквог злочина?
ХАМЛЕТ
Не, не! Они се само шале; трују се од шале. Нема вам ту ни сенке злочина.
КРАЉ
Како зовете тај комад?
ХАМЛЕТ
Мишоловка. Како то, запитаћете? Па у преносном значењу. Комад приказује једно убиство у Бечу: кнез се зове Гонцаго, његова жена Батиста. Видећете одмах: зликовачка посла. Али шта мари? То се не тиче нас. ва- шег величанства и мене; наша је савест мирна. Кога сврби, нек се чеше; наша шија је читава.
(Улази Лукијан.)
ХАМЛЕТ
То је неки Лукијан. краљев синовац.
ОФЕЛИЈА
Ви сте, господару, драгоцени, као какав хор.
ХАМЛЕТ
Могао бих бити тумач између вас и вашег драгана ако бих видео како се забављају лутке.
ОФЕЛИЈА
Ви боцкате, кнеже, ви боцкате.
ХАМЛЕТ
Стало би вас кукњаве док бисте ми отупели врх.
ОФЕЛИЈА
Све боље и горе.
ХАМЛЕТ
Све сте ви неверне супруге. - Почни, убицо! Мани се
тих одвратних гримаса, и почни. Хајде већ; гракћући, гавран виче: освета!
ЛУКИЈАН
Црни смер, рука, отров, час згодан толико.
Помаже доба. Не види ме нико.
Ти, кобна смешо од поноћних трава, што Хеката трипут кле и учарава, покажи сад чини моћ у пуној снази, здрав живот одједном узми и зарази.
(Сипа отров у уво заспаломе краљу.)
ХАМЛЕТ
Отрује га у врту, да му отме државу. Његово је име Гонцаго. Та прича постоји, и писана је одабраним итали- јанским језиком. Одмах ћете видети како убица задоби- ја љубав Гонцагове жене.
ОФЕЛИЈА Краљ устаје!
ХАМЛЕТ
Шта, уплашен привидним пожаром!
КРАЉлЦА
Шта је мом мужу!
ПОЛОНИЈЕ
Прекините представу!
КРАЉ
Осветлите ми! Хајде! сви
Буктиње, буктиње, буктиње!
(Излазе сви осим Хамлета и Хорација.)
ХАМЛЕТ
Нек рањен јелен сузе лије: нек игра јелен здрав!
Док један спава, други бдије - такав је живот сав.
Шта велите, господине мој? Зар ми ова песма, са шу- мом перјаница и с две розете у виду ружа из Дамаска на мојим ципелама на пређице не би донела чланство у каквој глумачкој дружини у случају да се моја преоста- ла срећа буде понашала према мени као Турчин? А, господине?
ХОРАЦИО
Без сумње, с половином добити.
ХАМЛЕТ
Са целом, уверен сам.
Јер ти, о Дамоне драги, знаш да је с краљевства овог отеран Јупитер сам; а сада влада баш прави, правцати - паун!
ХОРАЦИО
Требало је да направите слик.
ХАМЛЕТ
Добри мој, Хорацио, дајем хиљаду фунти да је свака реч духа истинита. Јеси ли приметио?
ХОРАЦИО
Сасвим добро, господару.
ХАМЛЕТ
Чим је пала реч о тровању...
ХОРАЦИО
Одлично сам уочио.
ХАМЛЕТ
А-ха! Дајте мало музике! Овамо те флауте!
Јер ако краљ не воли комедију, онда он, јамачно, не воли ју-ију!
Овамо музику!
(Улазе Розенкранц и Гилденстерн.)
ГИЛДЕНСТЕРН
Допустите ми једну реч, добри господару.
ХАМЛЕТ
И читаву причу, господине, ако је по вољи.
ГИЛДЕНСТЕРН Краљ, господару...
ХАМЛЕТ
Но, господине, шта је с њим?
ГИЛДЕНСТЕРН
Повукао се у своје одаје необично узрујан.
ХАМЛЕТ
Од пића,господине?
ГИЛДЕНСТЕРН
Не; биће од гнева, кнеже.
ХАМЛЕТ
Ви бисте паметније урадили да о томе известите ње- говог лекара. Јер ако бих му ја дао на чишћење, то би га можда бацило у још већи гнев.
ГИЛДЕНСТЕРН
Али, добри мој кнеже, уредите мало свој разговор, и не удаљујте се толико од онога што треба да вам кажем. ХАМЛЕТ
Питом сам већ. господине. Кажите.
ГИЛДЕНСТЕРН
Краљица ваша мати, која је у великој душевној уту- чености, послала ме је к вама.
ХАМЛЕТ
Ви сте ми добродошли.
ГИЛДЕНСТЕРН
Не, добри кнеже; та учтивост није баш од најбоље врсте. Ако желите да дате здрав одговор, ја ћу изврши- ти наредбу ваше матере; ако не, вашим опроштајем и мојим повратком окончаће се и мој посао.
ХАМЛЕТ
Ја не могу, господине?
ГИЛДЕНСТЕРН Шта, господару?
ХАМЛЕТ
Да вам дам здрав одговор: мој дух је болестан. Али одговор који бих могао дати стоји на располагању вама, или тачније, као што кажете, мојој матери. Зато доста о том, па на ствар. Моја мати, кажете...
РОЗЕНКРАНЦ
Дакле, она каже да је њу ваше понашање зачудило и задивило.
ХАМЛЕТ
О, дивни сине, који умеш тако задивити своју мајку!
- Али зар нема ништа што следује томе дивљењу моје матере? Говорите.
РОЗЕНКРАНЦ
Она жели да говори с вама у својој соби пре но што одете на спавање.
ХАМЛЕТ
Послушаћемо, ма била десет пута наша мати. - Има-
те ли још што да ми кажете?
РОЗЕНКРАНЦ
Кнеже мој, ви сте ме некад волели.
ХАМЛЕТ
Ја вас и сад волим, тако ми ових орућа за краћу. РОЗЕНКРАНЦ
Добри мој кнеже, шта је узрок вашем растројству? Одбијајући да своје јаде поверите својим пријатељима, ви свакако пречите пут својој властитој слободи.
ХАМЛЕТ
Господине, мени треба унапрећење.
РОЗЕНКРАНЦ
Како то кад имате реч самога краља да ћете га ви наследити на престолу Данске?
ХАМЛЕТ
Да, али ,,до зелене траве" - пословица је мало за- старела.
(Улазе глумци са фрулама.)
ХАМЛЕТ
А, фруле! - Дајте да видим једну. - Ви желите да бу- дем с вама мало насамо. Што ви непрестано облећете око мене, да ми нањушите траг, као да хоћете да ме на- терате у клопку?
ГИЛДЕНСТЕРН
О, господару, ако је моја ревност одвећ дрска, онда је и моја љубавсувише непристојна.
ХАМЛЕТ
Ја то не разумем добро. Хоћете ли да свирате на овој фрули?
ГИЛДЕНСТЕРН Не умем, кнеже.
ХАМЛЕТ Ја вас молим.
ГИЛДЕНСТЕРН Верујте ми, не умем.
ХАМЛЕТ Преклињем вас.
ГИЛДЕНСТЕРН
Али ја не умем ни да је држим, кнеже.
ХАМЛЕТ
То је лако, као лагати. Прстима и палцем хватајте ове рупе, устима дувајте у њу, и она ће дати од себе најречи- тију музику. Ево видите, ово су рупе.
ГИЛДЕНСТЕРН
Али ја не умем да то доведем у склад, намам дара за то.
ХАМЛЕТ
Па видите какву тричаву ствар правите ви од мене.
Ви хоћете на мени да свирате, хоћете да сазнате за мој кључ; хоћете да ми из срца ишчупате тајну; хтели бисте да учините да одјекнем од најнижег тона до врха своје скале. А ево овог малог инструмента у коме је диван глас и обиље тонова, па га ви ипак не можете натерати да проговори! До сто ђавола, мислите ли ви да се на ме- ни може лакше свирати него на једној фрули? Назовите ме којим хоћете инструментом; ви ме можете пипати, али не можете свирати на мени.
(Улази Полоније.)
ХАМЛЕТ
Бог вас благословио, господине!
ПОЛОНИЈЕ
Кнеже мој, краљица би желела да говори с вама, и то одмах.
ХАМЛЕТ
Видите ли ви онај облак који готово има облик ка- миле?
ПОЛОНИЈЕ
Богами, заиста је налик на камилу.
ХАМЛЕТ
Чини ми се да личи на ласицу.
ПОЛОНИЈЕ
Леђа су му као у ласице.
ХАМЛЕТ Или на кита?
ПОЛОНИЈЕ Врло је сличан киту.
ХАМЛЕТ
Онда ћу одмах отићи матери. (За себе.) Ови ме тера- ју да глумим будалу до крајње границе мог стрпљења. (Гласно.) Доћи ћу одмах.
ПОЛОНИЈЕ
Ја ћу јој то казати.
(Излази.)
ХАМЛЕТ —
Одмах је лако рећи. Идите, пријатељи.
(Розенкранц, Гилденстерн и глумци излазе.
Аветно доба поноћи је сад, кад гробље зја, а пако развејава заразу светом. Сад бих врелу крв могао пити, чинити грозоте, да се дан стресе кад погледа то.
Али тихо! Хајдмо сада матери!
- О, срце моје, ти се не изроди; нека у моје затворене груди никад Неронов не провали дух.
Свиреп ћу бити, неприродан не; из мојих уста ножеви ће ићи, али у руци мојој нек не буду.
Језик и душа нек су лицемерни.
Ма кол'ко моје кидале је речи, ти, душо, ипак такво дело спречи.
(Одлази.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Дворана у замку.

(Улазе Краљ, Розенкранц и Гилденстерн.)

КРАЉ
Ја га не волим; по нас је опасно пустити лудости његовој ту власт.
Зато се спрем'те. Пуномоћ за вас написаћу одмах, и он ће отићи у Енглеску с вама. Наше достојанство не може трпети ту блиску опасност што из лудила му напредује тако
свакога часа.
ГИЛДЕНСТЕРН Спремићемо се.
Јер побожно је и свето старање сачувати безброј Ијуди који се хране и живе од вашег величанства.
РОЗЕНКРАНЦ
Сваки појединац посебно је дужан свом снагом и сваким оружјем духа свог да себе од штете брани, а још више онај од чије среће зависе животи многих. Јер краљева смрт не долази сама, него као вртлог одвлачи собом све што јој је близу.
То је огроман точак, учвршћен наврх највишег брега, на чијим је паоцима огромним десет хиљада ситнијих ствари приковано, стало; па кад он падне, свака мала ствар и ситан додатак дели страшни пад.
Никад краљев уздах није сам још осто а да цео народ није тужан посто.
КРАЉ
Спремите се, молим, за тај хитни пут оковаћемо у ланце опасност што сада хода одвећ слободно.
РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН Пожурићемо.
(Розенкранц и Гилденстерн излазе. Улази Полоније.) ПОЛОНИЈЕ
Краљу мој, он оде к матери у собу.
Ја ћу се скрити иза застора, да разговор чујем. Уверен сам већ да ће га она изгрдити ваљано.
Јер ви сте рекли - и рекли сте мудро - да ће добро бити да неко, сем мајке, која би пристрасна по природи била, са згодног места разговор чује њин.
Будите ми здраво, господару мој.
Доћи ћу до вас пре нег легнете, и казати вам што будем сазнао.
КРАЉ
Захваљујем вам, драги господине!
(Полоније одлази.)
Мој злочин трули: до неба му смрад диже се, носећ најстарију клетву братоубиства. Молитви не могу, мада је желим колико и хоћу.
Јаку ми вољу јачи грех обара; а ја, ко неко везан с посла два, беспослен стојим не знајући где да почнем, те оба занемарујем.
Па да је ова рука проклета од братовље крви двапут одебљала, зар добро небо нема доста кише да је спере целу, да буде ко снег?
Чему милост доли да погледа грех?
Нема ли молитва ту двоструку моћ да, пре но паднемо, предупреди пад,
и опрости онда кад паднемо већ?
Па погледај горе! Твој је прошо грех, али, о, који би облик молитве пристао за мене? „Опрости ми моје гадно убиство!" -То не може бити; јер ја и сада уживам користи због којих ово убиство изврших: своју круну, своју краљицу и власт.
Може ли когод опроштај да тражи, а корист од свога злочина да држи?
На путима греха у овоме свету позлаћена рука злочина још може да измакне правди; и често се још пљачком злочина купи закон сам.
Ал' тако није на небу. Ту нема врдања, и ту се јавља сваки чин у својој правој природи; а ми, пред очима, лицем својих грехова, приморани смо да признамо све.
Па онда? Шта ми остаје? Да кушам шта покајање може ил' не може.
Ал' шта то вреди једноме који се не може да каје? О очаја, беде!
О, срце црно ко смрт! О, ти душо у мрежи, што се борећ за слободу само још више заплићеш! Помоз'те, анћели добри! Покушајте бар.
Савијте се, крута колена; а срце са челичним жицама, омекшај као жиле каквог новороћенчета!
Свејош може кренути на добро!
(Клекне. Улази Хамлет.)
ХАМЛЕТ
На молитви је. Могао бих сад свршити; и сад ћу свршити са њим.
Па онда, он у рај, а ја ћу бити освећен. - О томе треба размислити.
Један ми зликовац оца убио, и зато зар, јединац син му ја шаљем тог истог зликовца у рај!
О, то би била плата, награда, а освета никад! Он уби оца мог изненада, тешког од јела, са свима гресима његовим силно набујалим, једрог ко мај. И како с његовим рачуном стоји, то зна само бог!
Ал' по мислима и знању смртника, он тешко пати. Па зар сам освећен кад му узмем живот сад, кад чисти душу, и кад је готов и спреман за пут?
Не.
Стој, мачу, буди страшнијег замаха!
Кад буде пијан, заспао, у гневу, у родоскрвној сласти постеље.
У коцки, свађи, или ма коме чину што трун спасења у себи не чува - тад га обори: нек се петама копрца к небу, нек му душа буде проклета, црна као пакао
у који поће! - Моја мати чека. - Лекти овај муке продужиће; нека! (Оде.)
КРАЉ (устајући)
Речи би горе, али мисо оста доле. Неће се к небу дићи речи голе. (Одлази.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Друга соба у замку.

(Улазе Краљица и Полоније.)

ПОЛОНИЈЕ
Он ће сад доћи. Добро га укор'те.
Рец'те да му шале и одвећ су дрске; и да сте га бранећ изложили се за њ великом гневу. Сакрићу се ту.
Молим вас, будите отворени с њим.
ХАМЛЕТ (иза сцене)
Мати, мати, мати!
КРАЉлЦА
Не брините за мене, ја вам јамчим то. Склоните се; ја га чујем да долази.
(Полоније се сакрије иза застора. Улази Хамлет.) ХАМЛЕТ
Но, мати, сад, у чему је ствар?
КРАЉлЦА
Хамлете, ти тешко увреди оца свог.
ХАМЛЕТ
Мајко, увредисте тешко оца мог.
КРАЉлЦА
Хајд! Ти будаластим језиком одговараш. ХАМЛЕТ
Хајд, хајд! Ви питате језиком ме злим. КРАЉлЦА
Хамлете, шта значи то?
ХАМЛЕТ Па шта је сад?
КРАЉлЦА
Јеси ли заборавио ко сам ја?
ХАМЛЕТ
Нисам.
Вере ми, нисам; ви сте краљица, и жена брата мужевљевог, да, и - кам да нисте! - ви сте моја мати.
КРАЉлЦА
Но, онда ће други говорити с тобом!
ХАМЛЕТ
Но, но, ви само седите сад с миром!
Не смете се ни маћи. Нећете отићи док вам не дам огледало, у коме ћете видети се сва!
КРАЉлЦА
Шта хоћеш? Да нећеш да ме убијеш!
Упомоћ! Упомоћ!
ПОЛОНљЕ (иза завесе)
Упомоћ! О-хој!
ХАМЛЕТ (извуче мач)
Гле: пацов!
(Прободе завесу.)
Мртав - за дукат! Мртав је.
ПОЛОНИЈЕ (иза завесе)
Ах, ја сам убијен!
(Падне и умре.)
КРАЉлЦА Ох, шта учини?
ХАМЛЕТ
Ја заиста не знам. Да није то краљ? КРАЉлЦА
О, како је брз и крвав овај чин! ХАМЛЕТ
Да, крвав чин, и скоро тако рћав о, добра мајко, ко убити краља па удати се за брата његовог. КРАЉлЦА Ко убшТш краља!
ХАМЛЕТ
Да, госпоћо. то је моја реч била.
(Открије завесу и види Полонија.)
О, ти несрећна.
досадна, нагла будало, збогом сад! Мишљах да си госа. Прими своју коб. Сад видиш да бити одвећ ревностан опасно је каткад. - Не ломите руке! Мирно! Седите! Ломићу вам срце.
Јер тако ће бити, ако је од граће осетљиве, ако навика проклета није од њега челик створила, да тврћава буде против осећања. КРАЉлЦА
Шта учиних да у грубој вици тој свој језик пушташ против мене ти? ХАМЛЕТ
О, учинили сте чин што брља нежност и румен скромности, а врлину сву у лицемерност претвара, што скида са светлог чела чисте љубави ружу, а у њега усаћује чир!
Што од венчаних заклетава прави подвале гнусне ко коцкарска лаж!
О, такво дело што из тела брака чупа саму душу, а од слатке вере прави само пусту збрку бесмислица! Лице се неба румени, и сама та чврста, тешка земља с тужним лицем болна је срцу, ко пред Страшни суд због тога чина.
КРАЉлЦА Авај! Какав чин,
што већ урла, грми у прологу свбм? ХАМЛЕТ
О, погледајте ту слику, и ту - ликове верне два брата. - Гледајте на већама овим ту милошту сву
косе Аполона, чело самог Јова, Марсово око, што прети и влада, а држање каогласника Меркура што сиће баш на вис што небо Ијуби тај спој и облик, где је сваки бог поједан печат утиснуо свој, дајући свету јемство за човека!
То је био муж ваш. - А гледајте сад то је сада муж ваш: тај метиљав клас што кужи здравог брата. Имате ли очи? Зар не хтесте да се храните на овој лепој гори, рад товљења у овом глибу? Ха! Имате л' очи?
Не рец'те ми: то је љубав. Јер у вашем добу је плима крви укроћена и ниска; она се управља по суду.
А какавје могућ измећу њих суд? Осећања, свакако, имате - иначе не бисте ни имали жељу - ал' осећање је то, збиља, узето.
Јер ни лудост толико не би забасала нит лудилу разум толко био роб, па да од њега не остане трун за избор у оваквој разлици!
Који вас тако заварао враг, као у жмури? Да л' очи без дражи, ил' драж без ока. ил' уво без вида, без помоћи руке, ил' мирис без свега; ни болни део једног здравог чула не би се мого тако варати.
О, стиде, где ти је румен? Паклу, ти бунтовни, кад се умеш бунити костима матроне - нека буде тад врлина врелој младежи ко восак, и нек се у огњу сопственоме стопи! Нек нема стида, кад нагона жар вуче, јер гори силно и мраз сам, а разумом се воља подводи! КРАЉлЦА
О, не говори више, Хамлете, ти моје очи мојој души свраћаш, где видим тако мрке, црне мрље, што никад боју изгубити неће.
ХАМЛЕТ
У смрдљивоме зноју живети постеље масне, сладити се ту, и парити у свињцу поганом...
КРАЉлЦА
О, не говори више; речи те ко ножеви ми продиру у слух.
Хамлете слатки, доста!
ХАМЛЕТ Један лупеж,
један убица, тај гад, ни дваести део десетка вашег првог мужа; та спрдња од краља, тај кесарош државе ове, царства, што је укро с полице скупу дијадему ту и метноје у свој џеп!
КРАЉлЦА 0, немој више!
ХАМЛЕТ
Та закрпа и дроња од краља!
(Улази Дух.)
0, заштитите ме, закрилите ме ви, чувари неба! -Шта би желео ваш милостиви лик?
КРАЉлЦА Ах, он је луд!
ХАМЛЕТ
Не дође л' да кориш спорог сина свог што, пустив да проће и време и гнев, пропустиоје хитно извршење аманета твога страшнога? 0, кажи!
ДУХ
Не заборави! - Ја те походим да изоштрим само отупели ти смер. - Ал' види чућење на матери твојој.
0, стани измећ ње и њене душе која се бори. Код најслабијих уображења најјаче дејствују.
Говори јој, Хамлете.
ХАМЛЕТ
Како сте, госпоћо?
КРАЉлЦА
Авај, како си ти, који очима упиреш у ништа, и што разговараш са бестелесним овако ваздухом?
Кроз очи твоје дух твој дивље звера, и ко на узбуну заспали војници, твоје полегле косе, као живе, одскочиле су стршећи усправно.
0, добри сине, на огањ и жар растројства свог стрпљење хладно кропи. На кога гледаш?
ХАМЛЕТ
На њега, на њега!
Гледајте му поглед што бледим сјајем сј»! Здружени тако, то биће и лик осетљивим би учинили кам.
0, не гледај ме, да тим жалосним изгледом чврст ми не измениш план; да чин мој боју не би губио, а сузе, место крви, грунуле!
КРАЉлЦА Коме то говориш?
ХАМЛЕТ
Зар ништа не видите?
КРАЉлЦА
Ништа баш; иако видим добро све.
ХАМЛЕТ л не чусте ништа?
КРАЉлЦА Ништа, осим нас.
ХАМЛЕТ
Ха! погледајте како се открада мој отац, у оделу, као жив!
Гледајте, ено, излази на врата!
(Дух излази.)
КРАЉлЦА
Ово је само мозга твога створ.
А лудила самог изум је то вешт, то бестелесно биће.
ХАМЛЕТ
Лудило!
Било ми куца правилно, ко ваше, и ствара исту, здраву музику.
Мој говор није био лудило.
Испитајте ме, па ћу целу ствар поновити вам од речи до речи; а лудило би морало да скреће. - Мати, тако вам вечне милости, не мећ'те на душу лажни балсам тај, да је ово моја лудост, не ваш грех.
То покожицом рану ће превући, док прљава трулеж, ровећи под њом, невићено кужи. Повер'те се небу; покајте што је прошло; избегните што ће да доће; и не ћубрите тај коров, да не би јаче бујао.
Опростите ми моју проповед,
јер у ово време гнојаво од греха,
врлина мора порок молити
за опроштај; треба пред њим да се свија,
молећк да му чини доброчинство.
КРАЉлЦА
О, Хамлете, срце на двоје ми цепаш! ХАМЛЕТ
О, одбаците му половину гору, па с оном другом живите чистије.
Добру ноћ! Ал' моме стрицу не идите у постељу, него пригрл'те врлину, ако је немате. Чудовиште то, што навиком зову, која ждере сва осећања наша, тај враг обичаја, анђео је ипак, што уме да да радњама добрим и лепим ливреју и одело што ће стајати им добро.
Уздржите се ноћас, па ће тад идућег пута бити вам већ лакше уздржите се, па затим још лакше.
Јер навика скоро жиг природе мења, па укроти врага, или га избаци чудноватом снагом. Још једном: лаку ноћ! Па када се будете покајали, ја ћу затражити благослов од вас.
А што се овог тиче,
(Показујући на Полонија.) жао ми га.
Али се небу тако свидело
да њега мноме казни, мене њим,
да бих му био и слуга и бич.
Сахранићу га лепо, и за смрт његову ја ћу одговарати.
Тако. И опет: лаку ноћ! Ја морам да будем свиреп, да бих добар био.
Зло је почело, а горе још чека.
Још једну реч, о госпо!
КРАЉлЦА Шта да радим?
ХАМЛЕТ
Само не ово што вас молих ја, нека вас опет надувени краљ у постељу вуче и за образ штипа, и назива својим мишем; пустите га да за парсмрадних пољубаца својих, ил' прстима вас милујући клетим по врату, сазна тајну; па изрец'те какоја, у самој ствари, нисам луд, већ да сам само луда из лукавства.
Добро би било да му то кажете.
Ко би, сем краљице, тако лепе, умне,
овако важне ствари сакрио
од једног жапца, мачка, слепог миша?
Ко би то мого? Ал' упркос свести и тајне, отвор'те кавез наврх куће, пустите птице, па ко славни мајмун, огледа ради, у кавез ућите, и сурвавши се изломите врат!
КРАЉлЦА
Веруј, ако су речи само дах, а дах опет душа, да ја немам душе да издахнем оно што си ми ти реко.
ХАМЛЕТ
Морам у Енглеску. Знате ли већ то?
КРАЉлЦА
Ах, то сметнух с ума! Такоје решено.
ХАМЛЕТ
Печате већ писма. Два ми школска друга - верујем им као змији у процепу - заповест носе. Они морају да прокрче пут мој и да ме одведу неваљалству. Нека тако буде. Биће весело када инжењер полети сопственом бомбом у вис. Биће тешко ал' ја ћу копати један аршин дубље од њених мина, па ћу их бацити на Месец! Биће врло пријатно два лукавства на путу сукобити. - Овај ме човек гони на паковање; у суседну собу одвући ћу леш.
Добру ноћ, мати! -Овај саветник озбиљан, ћутљив, кротку има ћуд, а за живота би брбљивац луд.
Хајде, господине, да с вама свршим већ.
Добру ноћ, мати!
(Излазе на разне стране. Хамлет вукући Полонија.)

ЧЕТВРТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Соба у замку.

(Улазе Краљ, Краљица, Розенкранц и Гилденстерн.)
КРАЉ
Мора нешто бити у тим уздасима и тој дубокој тузи. Морате ми објаснити шта је, јер треба да знам.
Где вам је син?
КРАЉлЦА (Розенкранцу и Гилденстерну) Оставите нас овде за тренутак.
(Они излазе.)
Ах, господару, шта видех ноћас ја! КРАЉ
Шта то, Гертруда. Како је с Хамлетом? КРАЉлЦА
Луд као ветар и ко море кад се сударе о превласт! У наступу лудом чу да се нешто миче за завесом; истрже свој мач и викну: „Гле, пацов! Пацов!" Па у заносу мозга свога тад уби доброга старца, невиђеног.
КРАЉ
Да тешка дела! То би снашло нас да смо се нешто тамо десили.
Слобода му је опасност за све; и за вас саму, за нас, за свакога.
Како тај крвав оправдати чин?
Оптужиће за њега још нас, предвићање чије требаше да спречи, обузда или од људи одстрани тог лудог младог човека. Ал' наша љубавје била толика да нисмо разумели оно што је требало, ко човек с гадном болешћу што крије да се она светом не објави свуд, а пушта да му живота ждере срж.
Куд је отишао?
КРАЉлЦА Да уклони тело
што уби; ал' над којим му је лудост, ко злато у руди простијих метала, засијала скоро, те ето га сад плаче над оним штоје учинио.
КРАЉ
О, Гертруда, хајдмо.
Пре но што сунце планине додирне на брод са њиме; а злочин му тај, залажући углед и знање, морамо објаснити, оправдати! - Гилденстерне! (Враћају се Розенкранц и Гилденстерн.) Ви, пријатељи, потражитејош неког. Хамлет у лудилу уби Полонија и одвуче га из собе мајчине.
Потражите га; говор'те лепо с њим; а леш у капелу. Брзо, молим вас! (Розенкранц и Гилденстерн излазе.) Хајдмо, Гертруда! Сазвати морамо најмудрије нам пријатеље. па сад рећи шта мислимо учинити ми и оно што се, вај, учини већ.
Тако ће, можда, клевета. што носи шапатом својим отровни метак свој
по целом свету, сигурно ко топ свом циљу, наше име промашити, и можда само погодити ваздух, а он је неповредан. - Хајдмо сад. У души ми је сам немир и јад. (Излазе.)

СЦЕНА ДРУГА

Друга соба у замку.

(Улази Хамлет.)

ХАМЛЕТ
На добром је месту.
РОЗЕНКРАНЦ И ГИЛДЕНСТЕРН (споља)
Хамлете! Господару!
ХАМЛЕТ
Ал' тихо! Каква је то граја? Ко то виче:
Хамлете! - Аха, ево долазе.
(Улазе Розенкранц и Гилденстерн.)
РОЗЕНКРАНЦ
Шта с мртвим телом учинисте, кнеже?
ХАМЛЕТ
Помешао га с прахом, ком је род.
РОЗЕНКРАНЦ
Реците нам где је, да га узмемо и однесемо у капелу. ХАМЛЕТ
Немојте то веровати.
РОЗЕНКРАНЦ
Да не верујемо? Шта?
ХАМЛЕТ
Да умем чувати вашу тајну, а да своју сопствену не умем. Па онда, допустите да вас испитује један сунђер! Какав би одговор требало да да један краљевић? РОЗЕНКРАНЦ
Сматрате ли ви мене за сунђер, господару?
ХАМЛЕТ
Да, господине, који упија у себе краљев лик, и њего- ве награде, и његове налоге. Уосталом, такве слуге нај- боље и служе једном краљу. Он их држи као што мајмун држи орах у ћошку своје вилице, он их најпре узме у уста, да их ту чува, и да их, најзад, прогута. Кад му тре- ба оно што сте ви накупили, он вас само стегне, и ви сте опет суви, мој сунћеру.
РОЗЕНКРАНЦ
Ја вас не разумем, кнеже.
ХАМЛЕТ
Мило ми је: пуст разговор у лудим ушима спава. РОЗЕНКРАНЦ
Кнеже, ви нам морате казати где је тело и поћи с на- ма краљу.
ХАМЛЕТ
Тело је с краљем; али краљ није с телом. Краљ је ствар...
ГИЛДЕНСТЕРН Ствар, господару?
ХАМЛЕТ
Никаква! Водите ме к њему. Сакриј се, лисицо, па сви у лов!
(Излазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА

Друго одељење замка.

(Улазе Краљ и пратња.)

КРАЉ
Послах да га траже, и да наћу леш.
Колика опасност што тај човек иде слободно! Ипак, ми не смемо на њ применити строгост закона. Јер њега воли неразумна гомила, а она не памећу својом но очима воли.
А где је тако, ту се увек цени казна злочинца, а не злочин сам.
Да би све испало згодно и повољно, одлазак му нагли треба да изгледа на смишљен корак. Очајна се болест очајним леком треба и да лечи, ил' никако.
(Улази Розенкранц.)
Како, шта се десило?
РОЗЕНКРАНЦ
Где је скривено мртво тело, краљу, ми нисмо могли од њега сазнати.
КРАЉ
А где је он?
РОЗЕНКРАНЦ
Налољу, под стражом, господару. Чека на вашу запо- вест.
КРАЉ
Доведите га пред нас.
РОЗЕНКРАНЦ
О, Гилденстерне! Уведите кнеза!
(Улазе Хамлет и Гилденстерн.)
КРАЉ
Но, Хамлете, гдеје Полоније?
ХАМЛЕТ На вечери.
КРАЉ
На вечери. Где?
ХАМЛЕТ
Не тамо где он вечера, но тамо где њега вечерају. Не- какав збор црва сад је баш на њему. Једино се црви хра- не царски. Ми хранимо све животиње да нахранимо се- бе; али себе хранимо за црве. Угојени краљ и мршави просјак само су разна јела, само су два јела на истој тр- пези; то је крај.
КРАЉ Ах! Ах!
ХАМЛЕТ
Човек може пецати црвом што је јео од неког краља, и јести рибу што је појела тог црва.
КРАЉ
Шта хоћете да кажете тим?
ХАМЛЕТ
Ништа друго сем то да краљ може проћи кроз црва једног просјака.
КРАЉ
Где је Полоније?
ХАМЛЕТ
На небу. Пошљите да га виде. Ако га ваш гласник не наће тамо, онда га ви сами потражите на оном другом месту. Али да, збиља, ако га не наћете за један месец да- на, ваш нос ће га осетити кад се степеницама пењете на галерију.
КРАЉ (слугама)
Идите, потражите га тамо.
ХАМЛЕТ
Он ће чекати док ви не дођете.
(Слуге излазе.)
КРАЉ
Хамлете, ово дело жалимо дубоко ради твоје безбедности
којој бринемо. Морам те одавде с највећом журбом уклонити сад.
Зато се спреми. Готов ти је брод,
а повољан ветар, друштво чека већ.
Све је већ спремно за пут у Енглеску.
ХАМЛЕТ За Енглеску?
КРАЉ
Јесте, Хамлете.
ХАМЛЕТ Но, добро.
КРАЉ
Биће добро, ако знаш за наш смер.
ХАМЛЕТ
Видим једног херувима, који га скроз прозире. - Али, хајдмо. У Енглеску! Збогом, драга мати!
КРАЉ
Твој отац, што те воли, Хамлете!
ХАМЛЕТ
Моја мати! Отац и мати су човек и жена; човек и же- на су једно тело; и ето, дакле, моја мати. - Хајдмо у Ен- глеску!
(Излази.)
КРАЉ
Сад у стопу за њим! Намамите га ви у лаћу хитно. Не одлажите.
Желим да идејош ноћас. Идите.
Све је свршено и запечаћено
што предат треба. Молим вас, хитајте!
(Розенкранц и Гилденстерн излазе.)
А ти, Енглеска, ценит ли ме знаш колко си моју осетила моћ - јер ране од данског мача су ти још свеже, те вољан вазал ти је страх - не презри нашу моћну поруку.
А порука је у писмима тим:
Хамлета смаћи што пре. Па учини,
Енглеска, тако. Јер ко грозница он ми крв буни, а ти је излечи.
док крај не знам овом предузећу, крај радости радост осетити нећу.

СЦЕНА ЧЕТВРТА

Равница у Данској.

(Улази Фортинбрас с трупама у маршу.)

ФОРТИНБРАС
Капетане,
идите, поздрав'те од мене данског краља.
Рец'те да с његовим допустом Фортинбрас
моли за пролаз што му је обећан,
кроз његову земљу. Састанка место знате.
Ако би његово величанство хтело ма штогод с нама, ми ћемо изразит и њему лично покорност нам сву.
Тако му рец'те.
КАПЕТАН Хоћу, господару.
ФОРТИНБРАС
Полако даље кренимо се сад.
(Фортинбрас са трупама пролази. Улазе Хамлет, Розенкранц, Гилденстерн и други.)
ХАМЛЕТ
Добри господине, каква је војска то?
КАПЕТАН
Норвешка, господине.
ХАМЛЕТ
Куда иде она сад, молим вас?
КАПЕТАН
Противједног дела Пољске.
ХАМЛЕТ
А ко заповеда њоме, господине?
КАПЕТАН
Синовац старог краља, Фортинбрас.
ХАМЛЕТ
Идете ли на главну Пољску ви, ил' неки гранични крај, господине?
КАПЕТАН
Истину рећи, и непретерано, пошли смо рад парчета земље тек, што нема друге вредности до име.
За пет дуката, пет, не бих је оро.
А ни Пољској не би, нит Норвешкој више вредела да се у својину да.
ХАМЛЕТ
Онда је Пољаци неће ни бранити.
КАПЕТАН
Хоће, и већ је војском поседнута.
ХАМЛЕТ
Две хиљаде душа и двадесет хиљада
дуката неће одлучити спор
око те сламке. То је оток силног
блага и мира, што се сам провали,
а споља и не покаже узрока
зашто смрт наступа тада. - Хвала вам
понизно, господине.
КАПЕТАН Останите збогом,
господине.
(Излази.)
РОЗЕНКРАНЦ
Хоћете л' да идете, кнеже?
ХАМЛЕТ
Ето ме за вама. Хајте напред мало. (Излазе сви осим Хамлета.)
Како ме прилике оптужују све мамузајућ ми лењу освету!
Шта је човек ако добит му живота и главно добро није него сан и јело? - Ништа до једно живинче.
Свакако да онај што нас створи с тако широким умом, да гледамо напред и назад, није способност нам ту и тај богу сличан разум дао тек да у нама буде плеснив, некоришћен. Сад, је л' то само заборав живињски, ил' ситничарски обзир што на исход сувише много мисли, то је мисо што разложена има један део мудрости, а три кукавичлука - ал' не знам што сам ту, да кажем још: ,,То треба чинити", кад имам и повод, воље и снаге, и средства да чиним! Примери као земља очевидни опомињу ме. Сведочи војска та, толика сила и спрема под воћством отменог једног, нежног краљевића, чији дух божанским понет частољубљем невидљивоме исходу се руга излажућ што је смртно, несигурно, свему што срећа, смрт, опасност сме - а све за једну љуску од јајета.
Бити велик није рад велика циља кренути се, него с величином моћи за једну сламку кренути у борбу кад је на коцки част. А шта сам ја што имам оца убијеног, мајку осрамоћену, све подстреке крви, разума, па пуштам да ипакспава све; док, на срамоту моју, видим смрт над главом ових двадесет хиљада, који за једну ћуд, за сенку славе, гробницама иду као постељама; бију се за комад земље на ком војска не може њина окушати бој, нит има доста простора за гроб свих погинулих. - Одсад нек будете крваве, мисли, ил' без сваке мете!
(Оде.)

СЦЕНА ПЕТА

Елсинор. Соба у замку.

(Улазе Краљица, Хорацио и један племић.)
КРАЉлЦА
Ја не могу сада да говорим с њом.
ПЛЕМлЋ
Она је упорна ил' боље, растројена; њено је стање жалосно веома.
КРАЉлЦА Па шта би хтела?
ПЛЕМлЋ Она говори
много о свом оцу; каже како чу да у свету има подвала, па хуче; у прса се бије, па мрско отура ногом и сламке; прича ствари све сумњиве и тако с пола смисла тек.
Говор њен није ништа, ал' обликом неодрећеним гони слушаоце на мисли; они му траже смисао, дајући реч'ма мисли сопствене, што, слажући се с њеним покретима, чине да човек помисли: ту има неко зло, иако ништа посигурно.
ХОРАЦлО
Добро би било говорити с њом; јер посејати може опасне смерове у душе што смишљају зло.
КРАЉлЦА
Уведите је овамо.
(Племић излази.)
(За себе.)
Грешној, болној души природа је така да је за њу предзнак зла ситница свака; грех, у вечном страху сумњи се предаје, чувајући себе, сам себе одаје.
(Враћа се племић са Офелијом.)
ОФЕЛљА
А где је лепо величанство Данске?
КРАЉлЦА Како сте, Офелија?
ОФЕЛљА (пева)
Како ћу верног драгог познати мећ другим неверама?
По његовом шеширу и штапу, и сандал-ципелама.
КРАЉлЦА
Авај, мила моја девојко, шта значи та песма? ОФЕЛљА
Шта желите? Заиста, молим вас, чујте:
(пева)
Он је умро и отишо, госпо; он је умро, знам; над главом му је зелен-трава, а ниже ногу кам.
Ох, ох!
КРАЉлЦА
Али немојте, Офелија!
ОФЕЛљА
Молим вас, пазите:
(пева)
Покров му бео ко горски снег...
(Улази Краљ.)
КРАЉлЦА
Авај, погледајте ово, господару!
ОФЕЛљА (пева)
Ишаран ружама,
које одоше у гроб неорошене Ијубавним сузама.
КРАЉ
Како сте ви, лепа госпођице?
ОФЕЛИЈА
Добро, бог вам помогао. Кажу да је сова била кћи једнога пекара. Господе, ми знамо шта смо, али не зна- мо шта можемо бити. Нек бог буде за вашим столом! КРАЉлЦА
Она мисли на свога опа.
ОФЕЛИЈА
Молим вас, немојте да говорите о томе. Али ако за- питају шта то значи, ви кажите овако:
(пева)
Сутра је празник Светог Валентина: свак уста рано у зору, а мене младе твоме прозору ево, да будем твоја Валентина.
А он се диже и обуче.
И брзо вратима приђе; девојка уђе, али девојка више отуд не изиђе.
КРАЉ
Мила Офелија!
ОФЕЛИЈА
Заиста, и без заклетве, ја ћу свршити с тим.
(пева)
Исуса ми и Богородице, ах, срамно је то и јадно.
Младићи то раде кад имају с киме - петла ми, то је гадно.
Она ће:
Реко си да ћеш ме узети, пре него ме доби, о срама!
А он одговара:
Тако ми сунца, то би и било да ниси дошла сама.
КРАЉ
Откада је она овако?
ОФЕЛИЈА
Ја се надам да ће све бити добро. Морамо бити стрп- љиви. Али не могу да не заплачем кад помислим да ће га положити у хладну земљу. Мој брат ће дознати то; и тако, ја сам вам захвална на добром савету. Ходите, мо- је кочије. Добру ноћ, госпоће; добру ноћ, миле госпе; до- бру ноћ. добру ноћ.
(Излази.)
КРАЉ
Идите за њом, молим вас, и чувајте је добро.
(Хорацио одлази).
Да, то је отров дубоке туге, ах, а извор јој је њеног оца смрт.
О, Гертруда, Гертруда, кад беде навале, не иду оне посебно
ко уходе, него целим четама.
Најпре њен отац убијен, па затим ваш син оде, он, главни виновник изгнанства свога праведног; па свет узбуњен, нездрав, груб у шаптањима и мњењу свом о смрти Полонија.
А ми смо лудо урадили што га сахранисмо кришом. Јадна Офелија од себе и разума свога одвојена, без којега смо просте слике, звери.
Најзад је опасно, колико то све, што њен брат тајно из Француске доће; храни се чудом, држи се тајанствен; а дошаптачи већ му трују слух отровном причом о смрти очевој; и нужна, оскудна у предмету правом, либити се неће да нас оптужује од ува до ува. О, драга Гертруда. ово ми, ко картеч, више рана даје но што би доста за моју било смрт.
(Вика иза сцене.)
КРАЉлЦА
Ах, каква је то вика опет сад?
КРАЉ
Где су ми Швајцарци? Нек чувају врата!
(Улази други племић.)
Шта је то?
ПЛЕМлЋ
Краљу, спасавајте себе!
Када океан прескочи свој брег, равнице жешћом не ждере брзином но што млади Лаерт с војском бунтовничком савлаћује ваше слуге. Руља га зове господаром. Као да је свет постао данас, ко да су све старо и обичаји сви заборављени и напуштени, ти подупирачи и стубови сваког права - они вичу:
„Бирајмо њега! Нек Лаерт буде краљ!"
Узвици, руке, капе кличу то у облаке: „Нек Лаерт буде краљ!
Лаерт краљ!"
КРАЉлЦА
О, како на лажном трагу лају!
Погрешили сте, лоши дански пси!
КРАЉ
Врата су пробијена!
(Вика иза сцене. Улази Лаерт, оружан. За њим Данци.) ЛАЕРТ
Где је тај краљ? - Господо, стојте вани.
ДАНЦл
Не, пустите нас унутра!
ЛАЕРТ Молим вас, пустите мене!
ДАНЦл
Хоћемо, хоћемо!
(Повуку се иза врата.)
ЛАЕРТ
Хвала вам. Чувајте врата! - 0, ти краљу неваљали, дај ми оца мог!
КРАЉ
Полако,
Лаерте добри.
ЛАЕРТ
0, свака мирна кап у крви мојој виче ми: копиле!
Мог оца чини превареним мужем, а измећ чистих већа моје мајке блуднице би ниске ударила жиг!
КРАЉ
Лаерте добри, из разлога ког твоја буна џински тај узима став? Пусти га, драга; не бој се за мене. Краљевска тако божанска је моћ да издаја сама видевши свој смер тек мало циља свог постигне. - Кажи, Лаерте. што си разјарен толико?
Пусти га, драга; говори, пријатељу. ЛАЕРТ
Где је мој отац?
КРАЉ
Мртав!
КРАЉлЦА
Не кривњом краља.
КРАЉ
Пусти га нек до миле воље пита.
ЛАЕРТ
Како је мртав? Варати се не дам.
У пакао моја верност поданика!
К најцрњем врагу заклетве ми све! Савест и вера у најдубљи ад!
Чикам проклетство! Дошао сам дотле да презирем овај, а и онај свет!
Нек буде што било. А ја хоћу само да оца свога достојно осветим.
КРАЉ
Ко вам то брани?
ЛАЕРТ
Моја воља не,
ни цели свет! А што се тиче мојих средстава ја ћу их штедети ваљано, да би се с малим достигло далеко.
КРАЉ
Лаерте добри, кад желите знати истину о смрти свога оца ви, је ли у освети вашој записано да једним махом нећете извући и пријатеља и непријатеља, оног што губи и тог што добија?
ЛАЕРТ
Никога осим његовог крвника.
КРАЉ
Хоћете л' онда да га знате?
ЛАЕРТ Ја ћу,
ево. овако раширити руке његовим добрим пријатељима
те као гем што живот даје свој, напојићу их својом крвљу.
КРАЉ
Тако!
Сад говорите као добар син, и прави племић. Ко вашем оку дан, тако ће вашем уму синути да сам у смрти вашег оца чист, и дубоко да сам ожалошћен њом.
ДАНЦИ (иза сцене)
Пустите је унутра!
ЛАЕРТ Шта је то?
Каква је то вика?
(Враћа се Офелија.)
0, ватро, исуши мозак мој! О, сузе седмоструко слане, спржите ми чуло и моћи вида! 0, тако ми неба лудило твоје биће плаћено тежином истом, док наш тег претегне!
0, ружо мајска, мила девојко, сестрице нежна, слатка Офелија!
0, Боже! Да ли је могуће да ум девојке младе буде смртан ко живот старца? Природа је нежна у љубави; и таква, она шаље драгоцен спомен саме себе оном што воли.
ОФЕЛИЈА (пева)
Без покрова је на носилима сада; хој, нани-нини-нена, а многа суза на његовгроб пада...
Збогом остај, голубе мој!
ЛАЕРТ
Да си при свести, па да на освету гониш ме, не би тако ме тронула.
ОФЕЛИЈА (пева)
Морате певати: доле, доле, ако га зовете доле.
О како зврји точак. То је неверни кључар који је украо кћер свога газде.
ЛАЕРТ
Ово ништа је више него ишта.
ОФЕЛИЈА
Ево рузмарина, то је за успомену.
(Пева.)
Молим те, драги, сећај ме се ти.
Ево дана и ноћи за љубавне мисли.
ЛАЕРТ
Смисао у лудилу! Мисли и сећање згодно спојени. ОФЕЛИЈА
Ево мироћије, за вас, и кандилке; ево рутвице за вас; а евоје и за мене; назовите је трава милости недељне. О, ви морате своју рутвицу носити из другог разлога. Ево красуљка. Дала бих вам љубичица, али су све увеле кад је мој отац умро. Кажу да је лепо свршио. (Пева.)
Јер драги мој мени је све весеље.
ЛАЕРТ
Мисао, тугу и пако, и патњу она у милост и лепоту ствара.
ОФЕЛИЈА (пева)
Зар неће опет доћи?
О, зар он неће доћи?
Не, неће; умро је он већ; хајд и ти на смртну постељу лећ, он никада неће доћи.
Брада му била бела ко снег, а ко од лана власи.
Он оде, нема га сад; и залуд нам је јад; ти, боже, душу му спаси!
И за све хришћанске душе молим бога. Бог нека вас штити!
(Одлази.)
ЛАЕРТ
Видиш ли ово, боже!
КРАЉ
Лаерте, дужан сам речи болу твом, и то ми право не одреци. Хајдмо.
Избери ког хоћеш измећ пријатеља најмудријих, па нек чују и нек суде измећу мене и тебе. Па наћу л' да сам непосредно или посредно крив у томе, ја ћу дати краљевство, круну и живот, све што зовем својим на задовољење теби. Ако не, будите добри па се стрпите, да бисмо у слози са вашом душом тад задовољење пружили јој право.
ЛАЕРТ
Нек тако буде. Начин смрти те, тајанствен погреб, где ни мач ни грб не стоји над прахом његовим, где нема отменог обреда ни свечане пратње - све то вапије од ове земље до самог неба, да ја морам то да испитам!
КРАЉ
Тако и учините,
па правом кривцу главу скините.
Молим вас, хајдете са мном.
(Оду.)

СЦЕНА ШЕСТА

Друга соба у замку.

(Улазе Хорацио и слуга.)

ХОРАЦИО
А ко су ти што желе да говоре са мном?
СЛУГА
Морепловци, господине. Кажу да имају нека писма за вас.
ХОРАЦИО Нека уђу.
(Слуга излази.)
Ја не знам с ког бих краја света био поздрављен, сем од кнеза Хамлета.
(Улазе морнари.)
ПРВИ МОРНАР
Бог вас благословио, господине.
ХОРАЦИО
Нека и тебе благослови.
ПРВИ МОРНАР
Хоће, господине, ако му буде воља. Ево једног писма за вас, господине. Шаље вам га посланик који је отишао за Енглеску - ако је ваше име Хорацио, као што сам из- вештен да јесте.
ХОРАЦИО (чита)
„Хорацио, кад прегледаш ово писмо, постарај се да краљ прими ове људе; они имају писма за њега. Нисмо ни два дана били на мору, кад се некаква гусарска лађа, ратнички врло добро опремљена, даде у потеру за нама. Увидевши да пловимо сувише споро, били смо принуђе- ни на храброст, и у гужви ја продрем на њихов брод.
Али у истом часу. они се ослободише и ја сам остадох њихов заробљеник. Поступали су са мном као милосрд- ни разбојници; али су знали шта су радили; морам им се достојно одужити. Гледај да краљ прими писмо које му шаљем, и пожури к мени брзином са којом би бежао од смрти. Имам да ти шанем на уво речи од којих ћеш занемети. Али су оне ипак и сувише лаке према тежини саме ствари. Ови добри људи довешће те где сам. Розен- кранц и Гилденстерн путују за Енглеску. О њима имам много да ти причам. Збогом. Онај за кога знаш да је твој Хамлет."
Ходите, даћу вам упутства за писма.
Пожурите што брже да ме водите оном од кога сте писма донели.
(Оду.)

СЦЕНА СЕДМА

Друга соба у замку.

(Улазе Краљ и Лаерт.)

КРАЉ
Сад ваша свест нека потврди невиност моју. Нек ме срце ваше за пријатеља прими кад сте чули да онај што вам дичног оца уби и мени самом о глави ради већ. ЛАЕРТ
То је сад јасно. Ал' рец'те што нисте спрам дела тако убилачких, злих поступили како, ради безбедности, мудрошћу својом и осталим свим позвани бисте да чините ви?
КРАЉ
Ох, из нарочита разлога баш два, што за вас могу бити мекушшк ал' за мене су врло јаки. Мати |
његова краљица, скоро живи с!а
од погледа му. Што се мене тиче -
била то врлина или моје проклетство -
она је за мој живот везана
и душом, као свака звезда својом сфером,
теја не могу без ње. Други разлог
то је што не желех пред јавни ићи суд,
јер велика је љубав света за њ;
свет у своју љубав мане му утапа,
ко извор што дрво у камен претвара;
и оков на њему сматро би неправдом
и стреле ми, лаке за тај ветар јак,
опет би луку вратиле се свом
не погодив никад нанишањен циљ.
ЛАЕРТ
Тако без дичног оца остах ја а сестра ми у очај срушена - она што врлином - ако прошло смем хвалити - беше на врху овог доба као изазивач својим савршенетвом.
Ал' освета ће моја доћи!
КРАЉ
Зато
не губите сан, и не мислите ви да смо од тако просте, тупе граће створени да бисмо пустили опасност да нам чупа браду, а ми да мислимо да је то шала. Чућете ускоро још више. Ја сам волео вашег оца, а волим и самог себе. То ће вам, надам се, помоћи, да би замислили...
(Улази гласник.)
Шта је сад. Каква новост?
ГЛАСНИК
Господару,
писмо од Хамлета вашем величпнству једно, а друго краљици.
КРАЉ
Хамлет?
Ко их је дон'о?
ГЛАСНИК
Морнари, кажу, краљу.
Нисам их видео. Даде ми Клаудије, а он их.прими од доносилаца.
КРАЉ
Лаерте, да их чујете. - Остави нас.
(Гласник одлази.)
(Чита.)
„Високи и моћни! Знајте да сам го пао на ваше кра- љевство. Сутра ћу молити за допуштење да видим ваше краљевско лице. И онда ћу, замоливши вас најире за опроштај, испричати вам прилике и удесе мога изненад- ног и врло чудноватог повратка.
Хамлет."
Шта значи то? Јесу ли с Хамлетом сви дошли натраг? Или је то лаж, а ништа у ствари?
ЛАЕРТ
Познајете л' руку?
КРАЉ
,Хамлетова је. - „Го". - У напомени он каже „сам". Шта ти кажеш на то?
ЛАЕРТ
Ја се ту губим. Али, нека доће, то бол у моме срцу загрева надом да ћу доживет у лице му рећи:
..Ти си урадио то!"
КРАЉ
Ако је тако,
Лаерте - а како би могло не бити?
Ил' како би могло бити друкчије? - Хоћете ли да ме послушате ви?
ЛАЕРТ
Хоћу, мој краљу, само ако ме на мир не гоните,
КРАЉ
На твој сопствени мир.
Ако се он сада, избегнувши пут, вратио, па више и не мисли на њ, ја ћу га на један подвиг навести, сад баш у мојој мисли сазрео, под којим мора пасти неизбежно.
Због смрти му тада ни прекора ћув дунути неће; а мајка му сама приметити неће ову замку тад и назваће је случајем.
ЛАЕРТ Мој краљу,
слушаћу вас радо, и радијејош, ако бисте тако удесили ствар да оруће будем ја.
КРАЉ
Сасвим се слаже!
Од одласка ђашег причало се много
вама, и то пред Хамлетом баш, поводом вештине у којој, кажу, ви блистате. Цео врлина вам збир
не измами толко зависти у њега ко та што - мислим - најнижег је реда. ЛАЕРТ
Која је то вештина, господару?
КРАЉ
О, проста трака на капи младости, но ипак зато потребна. Јер њој безбрижна, лака ношња пристаје ко зрелом добу кожуси и бунде, намењене здрављу и озбиљности му.
Пре два месеца беше овде неки племић нормандијски. Ја сам посматрао Французе и био против њих; они су веома вешти на коњу; ал' тај племићје знао неке чини ту, он је у седло био урастао
таква чуда с коњем правио ко да је једно тело, полубиће
с лепом животињом; он надмаши све замисли моје, све радње, облике које замишљах, и ја заостадох
за оним штоје он изводио.
ЛАЕРТ
Један Норманћанин беше?
КРАЉ
Норманђанин.
ЛАЕРТ
У живот да је Ламонд.
КРАЉ
Главом он.
ЛАЕРТ
Добро га познајем. Он је одиста украс и алем целог народа.
КРАЉ
Он ми је о вама много причао тад и одао вам толико признања у вежби и вештини одбране, а особито у мачевању, да је узвикнуо: то би био призор кад би неко мого надмашити вас! Клео се да борци земље његове ни покрета, ни пажње немају, ни ока, кад сте ви противу њих.
Тај извештај је његов Хамлета завишћу толко отровао да је желео само и бога молио да дођете, да се огледате с њим.
Сад из тога...
ЛАЕРТ
Шта из тог, господару?
КРАЉ
Лаерте, је л' вам отац био драг?
Или сте само једна слика туге, лице без срца?
ЛАЕРТ
Зашто питате?
КРАЉ
Не зато што мислим да свог оца нисте волели, већ зато што знам да је љубав плод околности; што примера знам да време стиша жар и огањ њен.
У пламену саме љубави већ има пепела, гара који слаби њу, и ништа није исто добро вазда.
Кад доброга сама нарасте обиљем, она од сопствене пуноће већ мре. Када хоћемо да радимо, треба радити онда кад хоћемо; јер то „хоћемо" се мења и одлаже, и слаби толико колико има руку, прилика или језика. И тад то „треба" је расипан уздисај што олакшањем озлећује. Сад, у срцечира: Хамлет долази.
Шта бисте учинили ви да покажете да сте син свога оца - али више делом но речима само?
ЛАЕРТ
Ја бих га у цркви заклати мого.
КРАЉ
Да, никакво место
не треба да убиство заштићава,
а освета не сме имати граница.
Ал', добри Лаерте, ако то желите, будите у својој одаји скривени.
Чим се Хамлет врати, знаће да сте ту. Ми ћемо наћи кога да пред њим велича вашу вештину двогубо но онај Француз у својој похвали. Укратко, нека вас сукобе; па тад нек се у ваше главе опкладе.
Небрижљив као што је, племенит, превари неук, он мачеве неће испитати, и тако ћете лако, с мало лукавства, изабрати мач незатупљени, и мучким ударцем осветити се за смрт оца свог.
ЛАЕРТ
Учинићу. А за тај циљ ћу мач намазати. Од једног травара смртоносну неку купио сам маст, у коју кад само замочите нож, те њим крв пустите - ни најрећи мелем, справљен од свију чудотворних трава под месецом, од смрти не спасава оног ко буде огребен. Том кугом додирнућу мог мача врх, да кад га убодем мало - то му буде смрт. КРАЉ
Промислићемо о томе и даље; одмерићемо најбољи начин, час, који ће бити згодни за наш смер.
Ако бисмо се у том преварили, да се кроз нашу игру провиди наш план, боље би било и не покушати.
Због тога тај план мора имати потпоре, или други какав, што би успео, ако први пропадне.
Чекајте мало. Ми ћемо правити свечану опкладу за победу вашу... Имам га:
кад будете борбом загрејани, жедни - рад тога прав'те што жешће ударце - па он затражи да пије, имаћу спремљен за њега пехар нарочит, из кога кад сркне само, ако неким случајем избегне отровни убод ваш, наш умишљај ће бити већ остварен.
Ал' стој, каква је то вика?
(Улази Краљица.)
Како сте, краљице мила?
КРАЉлЦА
Једна жалост ступа
другој у стопу, тако следе брзо.
Лаерте, ваша се сестра утопила.
ЛАЕРТ
Утопила? Где?
КРАЉлЦА
Крај потока је једна врба ту, што у огледалу воденом огледа своје сиво лишће. Она је ту дошла са необичним венцем од коприве, од шебоја, божура, кандилке, којој пастири ружно име дају, а девојке је „мртвачки прсти" зову. Ту, на надвијене гране се пењала да на њих цветни венчић обеси, док пуче једна гранчица неверна; а она паде са накитом цветним у сузни поток. Скути раширени донекле је ко вилу носише.
За то је време она певушила напеве старих песама: ко сама несвесна своје несреће сопствене, и као створење роћено и вично за тај елеменат. Ал' то брзо би; јер натопљено одело отежа и несрећницу јадну одвуче од њене песме у блатњаву смрт. ЛАЕРТ
Авај, онда се она утопила! КРАЉлЦА
Утопила се, да, утопила.
ЛАЕРТ
л одвећ ти је воде, јадна сејо, зато ја своје сузе уздржавам.
Па ипак, то су наше навике.
Природа држи своје обичаје па ма шта хтео говорити стид, са сузом излази и жена у мени. Збогом, мој краљу. Речи огњене букнути желе, ал' их слабост та утулила!
(Оде.)
КРАЉ
Хајдмо, Гертруда, за њим, колико се мучих да му стишам бес, сад опет стрепим распалиће га то. Зато хајдемо за њим.
(Одлазе.)

ПЕТИ ЧИН

СЦЕНА ПРВА

Гробље.

(Улазе два гробара с ашовима итд.)

ПРВл ГРОБАР
Може ли бити сахрањена по хришћанском обреду она која самовољно тражи своје сопствено спасење? ДРУГл ГРОБАР
Кажем ти да може. л зато јој одмах прави гроб. Пре- гледач лешева је извршио увићај над њом и нашао да је
треба сахранити по хришћанском обреду.
ПРВИ ГРОБАР
Како то може бити, сем ако се утопила у самоод- брани?
ДРУГИ ГРОБАР Ето, нашли су да је тако.
ПРВИ ГРОБАР
То мора бити ,,се оффендендо"; не може бити друкчи- је. Јер ту је чвор: ако се ја намерно утопим, то доказује један чин; а чин има три учина, то јест: чинити, радити, извршити, и онда, она се утопила намерно.
ДРУГИ ГРОБАР
Тако је. Него чуј ме, чика-копало...
ПРВИ ГРОБАР
Допустите ми! Овде је вода - добро; овде стоји човек - добро. Сад, ако овај човек дође овој води и утопи се, онда је то онај који се утапа. хтео-не хтео, јер је он ишао, запамти то. Али ако вода дође к њему и утопи га, онда се он не утапа; ег§о, онај који није крив за своју сопствену смрт не прекраћује свој сопствени живот. ДРУГИ ГРОБАР Али, је ли то по закону?
ПРВИ ГРОБАР
Дабогме да је по закону; по закону о прегледу лешева. ДРУГИ ГРОБАР
Хоћеш ли да ти кажем истину? Да ово није била от- мена госпођа, она не би била сахрањена по хришћан- ском обреду.
ПРВИ ГРОБАР
Е, сад си рекао како ваља. Утолико жалосније што великаши имају на овоме свету више права да се даве и вешају но њихова браћа у Христу. - Хајде, ашове! Нема старије властеле од баштована, копача и гробара; они настављају Адамов занат.
ДРУГИ ГРОБАР Зар је он био властелин?
ПРВИ ГРОБАР
Па он је први руковао оруђем.
ДРУГИ ГРОБАР Е да, није руковао!
ПРВИ ГРОБАР
Шта! Да ти ниси незнабожац? Како ти разумеш Све- то писмо? Свето писмо каже: Адам је копао. А је ли мо- гао копати без руке и орућа? Задаћу ти друго питање.
Ако ми не одговориш како ваља, признај да си...
ДРУГИ ГРОБАР Хајде, задај!
ПРВИ ГРОБАР
Ко гради јаче и од зидара, и од бродара, и од дунђе- рина?
ДРУГИ ГРОБАР
Онај што гради вешала; јер та грађевина наџиви хиљаду житеља.
ПРВИ ГРОБАР
Свиђа ми се досетка, вере ми! Вешала, то је добро.
Али како је добро? То је добро за оне што чине зло. Сад ти чиниш зло кад кажеш да су вешала јаче грађена од цркве ег§о, вешала могу бити добра за тебе. Још један- пут, хајде.
ДРУГИ ГРОБАР
. Ко гради јаче и од зидара, и од бродара, и од дунђе- рина?
ПРВИ ГРОБАР
Хајде, кажи то, и скини јарам.
ДРУГИ ГРОБАР Вере ми, казаћу.
ПРВИ ГРОБАР Кажи!
ДРУГИ ГРОБАР
Крста ми, не умем да кажем.
(Улазе Хамлет и Хорацио.)
ПРВИ ГРОБАР
Не мућкај више главом око тога; јер твој глупи мага- рац неће убрзати корак ако га батинаш. Па ако ти дру- ги пут поставе такво питање, ти кажи: гробар! Куће ко- је он гради трају до Страшнога суда. Хајде, иди у крчму код Јована и донеси ми полић ракије.
(Други гробар оде.)
(Пева.)
У младости сам љубио, љубио; то беше тако слатко; досаду сам тиме губио, губио, лепо би, ал' кратко.
ХАМЛЕТ
Зар тај клипан не осећа шта ради кад пева а копа гроб?
ХОРАЦИО
Њему је навика олакшала посао.
ХАМЛЕТ
Сасвим је тако: незапослена рука је осетљивија.
ДРУГИ ГРОБАР (пева)
Јер старост, ко лопов у кораку лаку
дође и својим канџама те свије, и баци те тада у дубоку раку, па био, ко да није.
(Избаци једну лобању.)
ХАМЛЕТ
Ова је лобања имала језик и могла је некада певати.
Како је овај лупеж треска о земљу, као да је вилица Ка- инова, првога убице. Тоје можда ћупа каквог полити- чара, коју овај магарац сада надмудрује, или некога што је хтео преварити бога; зар није могуће?
ХОРАЦИО Могуће је, кнеже.
ХАМЛЕТ
Или каквог дворанина који је умео говорити: „Добро јутро, добри господару! Како сте, добри господару?" То је, може бити, тај и тај господин који је певао похвал- нице коњу тога и тога господара, мислећи да га добије на поклон. Зар није могуће?
ХОРАЦИО Јесте, кнеже.
ХАМЛЕТ
Да, да, тако је. А сада је својина госпоће Цркосаве, без усана, и ћушкана тамо-амо мотиком једне гробарске њушке. То је диван преврат, само ако умемо да га види- мо. Зар те кости нису вределе мало више но толико да
се сада играју њима шоре? Моје ми кости севају кад помислим на то.
ПРВИ ГРОБАР(пева)
Мотика, и будак, и ашов, и покров од платна проста, и гробна хумка као кров доста је за таког госта.
(Избаци другу лобању.)
ХАМЛЕТ
Ево друге. Зар то не би могла бити лобања каквог адвоката? Где су му сада његове подвале и досетке, па- раграфи, докази и лукавства? Што трпи да га овај не- зграпни заврзан ћушка око ћупе том глибавом мотиком, и не подиже против њега тужбу за злостављање? Хм!
Овај човек је у своје време могао бити великозакупац земаља. са његовим тапијама, облигацијама, његовим таксама, његовим двоструким јемствима и његовим ра- чунима дохотка? Је ли то сума његових добити и завр- шни рачун његових прихода, да његова фина ћупа доби- је пуно финог блата? Зар му његови двоструки јемци неће зајемчити више од ове куповине за дужину и ши- рину једног уговора у дупликату? Ни сва преносна пис- ма његових поседа не би стала у ову кутију; па зар да сопственик нема за себе више од тога? Ха?
ХОРАЦИО
Ни педи више, господару!
ХАМЛЕТ
Не прави ли се пергамент од овчије коже?
ХОРАЦИО
Да, кнеже, и од телеће.
ХАМЛЕТ
Овце и телад су сви који се на њему обезбећују. - Да ословим овог човека. - Чији је то гроб, пријатељу?
ПРВИ ГРОБАР Мој господине.
(Пева.)
И гробна хумка као кров доста је за таквог госта.
ХАМЛЕТ
Готово је твој, јер ти си, ето, у њему.
ПРВИ ГРОБАР
Ви сте ван њега, господине, и зато није ваш; а ја не лежим у њему, па ипакје мој.
ХАМЛЕТ
Ти лажеш, кад не лежиш у њему, а кажеш да је твој.
Он је за мртве, а не за живе; и зато, дакле, лажеш.
ПРВИ ГРОБАР
То је жива лаж, господине: нобећи ће од мене вама. ХАМЛЕТ
За кога копаш ову раку?
ПРВИ ГРОБАР Ни за кога.
ХАМЛЕТ Онда за коју?
ПРВИ ГРОБАР Ни за коју.
ХАМЛЕТ
Па шта ћете закопати ту?
ПРВИ ГРОБАР
Нешто што је било жена, господине; али, бог да јој душу прости, она се упокојила.
ХАМЛЕТ
Како та лола цепидлачи! Морамо му говорити врлс коректно, иначе ће нам досадити својим двосмислица- ма. Богами, Хорацио, приметио сам за ове три године да се свет толико отео да сељак чепа на пете дворанину, Откад си ти гробар?
ПРВИ ГРОБАР
Измећу свих дана у години постао сам гробар баи онога дана када је наш покојни краљ Хамлет иобедис Фортинбраса.
ХАМЛЕТ
Колико има од тада?
ПРВИ ГРОБАР
Зар ви тоде знате? Па то зна свака будала. Тоје билс баш на дан роћења младог Хамлета, онога штоје полу део и штоје послат у Енглеску.
ХАМЛЕТ
Да, тако је. А што су га послали у Енглеску?
ПРВИ ГРОБАР
Што? Зато што је полудео. Тамо ће опоравити памет; ако не, толико и чини.
ХАМЛЕТ А шта то?
ПРВИ ГРОБАР
Јер му се тамо неће приметити; тако су сви луди као и он.
ХАМЛЕТ
Па како је полудео?
ПРВИ ГРОБАР Кажу врло чудновато.
ХАМЛЕТ
Како „чудновато"?
ПРВИ ГРОБАР
Тако, сишао је управо с ума.
ХАМЛЕТ А поводи?
ПРВИ ГРОБАР
Како поводи! - Овде у Данској, ја сам ту гробар, што дераном - што човеком, већ тридесет година.
ХАМЛЕТ
Колико човек лежи у земљи док не иструне?
ПРВИ ГРОБАР
Богме, ако није био труо за живота - јер у данашње време имамо тако много лешева заражених вренгом да се једва одрже и до укопа - трајаће вани неких осам или девет година; кожар ће истрајати девет година.
ХАМЛЕТ
Зашто он дуже но остали?
ПРВИ ГРОБАР
Зашто, господине? Његова је кожа тако уштављена његовим занатом да може дуго издржати воду; а вода вам ћаволски раствара лешине. Евоједне лобање; та је лобања лежала у земљи двадесет и три године.
ХАМЛЕТ Чија је била?
ПРВИ ГРОБАР
Била је једне будале. Шта мислите чија је била?
ХАМЛЕТ
Богами, не знам.
ПРВИ ГРОБАР
Чума на њега! Била је то лупешка будала. Једном ми је сручио на главу боцу рајнског вина. Та лобања, госпо- дине, била је Јорикова лобања, краљеве будале.
ХАМЛЕТ Ова лобања?
ПРВИ ГРОБАР Баш та.
ХАМЛЕТ
Дај да видим. (Узме лобању.) Авај, јадни Јориче! Знао сам га, Хорацио; био је безграничца весео; имао је извр- сне досетке, хиљаду пута ме је носио на лећима; а сад, ка- ко ми је гнусно да гледам ово; грло ми се од тога стеже. Овде су висиле усне које сам пољубио не знам коликс пута. Где су сада твоја заједања, твоје шале, твоје песме твоје муњевите досетке што су за столом стварале бур\ смеха? Зар ничега што би се подсмехнуло вашем креве- љењу? Сасвим отпала губица! Иди сад у госпоћину собА и кажи јој да лице може намазати слојем дебелим кас палац, ипак ће најзад овако изгледати! Нека се наемеје на то! Молим те, Хорацио, кажи ми нешто. г ХОРАЦИО Шта кнеже?
ХАМЛЕТ
Мислиш ли да је Александар изгледао у земљи ис- то овако?
ХОРАЦИО Исто тако.
ХАМЛЕТ
И тако заударао? Пих!
(Спусти лобању.)
ХОРАЦИО Исто тако, кнеже.
ХАМЛЕТ
На какве ли се трице можемо вратити, Хорацио! Зар наша машта не би могла ићи по трагу племенитог пра- ха Александровог док не наће да чепом запушава какву рупу за врањ?
ХОРАЦИО
Посматрати ствари тако значило би посматратн од- више утанчано!
ХАМЛЕТ
Ни најмање, вере ми; него ићи са довољно осећања мере и вероватноће која би нас водила отприлике ова- ко: Александар је умро, Александар је сахрањен; Алек- сандар се враћа у прашину; прашина је земља; од земље правимо блато. Па зашто од тог блата, у које је он пре- творен, не бисмо могли зачепити какво буре пива?
Царски је Цезар умро, посто прах, чува рупу, ветра да не уђе дах.
О, што та земља што свету дава страх, закрпа зиду у исти је мах?
Ал' мир! Склонимо се. Ево иде краљ.
(Улазе свештеници у поворци; леш Офелијин; за њим Лаерт и тужбалице. Краљ и Краљица са свитом итд.)
Краљица? Сав двор? За ким иду то?
Па с тако крњом пратњом? Ово значи
да је леш који прате одузео очајничком руком живот себи сам; а угледна је личност била то.
Уклонимо се мало, да видимо.
(Повуче се у страну са Хорацијем.)
ЛАЕРТ
Хоће ли бити још каквог обреда?
ХАМЛЕТ
Ово је Лаерт, врло отмен младић.
Пази.
ЛАЕРТ
Има ли још што да се сврши?
ПРВИ СВЕШТЕНИК Погреб је био велики
колико допуштења беше за њ. Јер њена смрт сумњива беше; и да виша власт није' над каноном била, она би у несвештаној земљи лежала до последње трубе; место молитве камење, шљунак бацали би на њу.
Ал' овде су јој допуштени венци, и девојачко цвеће, и сахрана са звонима и пратњом.
ЛАЕРТ Више нема ништа да се ради?
ПРВИ СВЕШТЕНИК Нема више шта.
Обесветили би службу посмртну појањем опела. Реквијема њој, ко душама у миру преминулим.
ЛАЕРТ
Положитеје у земљу, и нека из њеног лепот тела пречистог изникну љубичице! Кажем ти, окрутни попе, моја сестрица ће у анћеоском хору бити, док ћеш ти урличући лежати.
ХАМЛЕТ
Шта! Лепа Офелија?
КРАЉИЦА
Најслаћој -слаткој; збогом отишла!
Цвету - цвеће.
(Посипа је цвећем.)
Ја мишљах бићеш мога Хамлета, па да ти китим, мила девојко, постељу брачну, а не хладни гроб.
ЛАЕРТ
О трострук јаде, падни десет пута троструко на ону главу проклету чији ти злочин најсветлији ум одузе! Земљо, буди стрпљива, докјејош једном не загрлим ја!
(Скочи у гроб.)
Гомилајте земљу на мртву и на живог док од те равни не нарасте брег виши но стари Пелион.'" ил" глава небеска плавог Олимпа!
ХАМЛЕТ (прилазећи)
Ко је тај
чији бол толиком снагом говори, што жалосна му реч зачара звезде у лету, те су стале слушати рањене чудом? - А ово сам ја.
Данац Хамлет.
(Скочи у гроб.)
ЛАЕРТ
Нек ти душу враг однесе!
(Рве се с њим.)
ХАМЛЕТ
Лоша молитва ти та!
Молим те, скидај прсте ми са грла!
Јер мада нисам ни жучан ни брз, у мени је ипак нешто опасно, од чега се мудро бојат. Доле руку!
КРАЉ
Развадите их!
КРАЉлЦА
Хамлете! Хамлете!
СВл
Господо!
ХОРАЦлО
Добри кнеже, стишајте се!
(Пратиоци их раздвоје и они изађу из гроба.) ХАМЛЕТ
Ах, борићу се с њим за ову ствар док трепавице моје не клону.
КРАЉлЦА
За коју ствар, мој сине?
ХАМЛЕТ Волео сам
Офелију. Браће четрдесет хиљада са свом множином своје љубави достигли не би моју. Шта би ти учинио за њу?
КРАЉ
Лаерте, он је луд!
КРАЉлЦА
За име бога, остав'те га ви!
ХАМЛЕТ
Крста му, кажи шта би чинио?
Би л' гладово, плако, би л' се тукао?
Би л' кидо себе, би ли сирће пио?
Крокодиле јео? Видиш, а ја бих.
Јели си дошао овамо да слиниш, да пркосиш мени скачућ у њен гроб?
Да се са њоме сахраниш? -1 ја ћу!
А кад брбљаш о бреговима, нек милионе ари на нас баце, док наша хумка пржећ своје теме о зону огња учини да Оса буде као проста брадавица. Шта,
КРАЉлЦА
Ово је чисто лудило. Још мало овако ће бити у наступу том; па затим, кротак ко голубица, кад златне своје тичиће излеже,
у ћутању ће седети погружен.
ХАМЛЕТ
Чујте, господине, кажите ми узрок што ви овако са мном поступате?
Ја сам вас вазда волео; ал' шта мари! Може се Херкул намучити вас - маукаће мачка, урликаће пас.
(Оде.)
КРАЉ
Молим те, Хорацио добри, пази на њ. (Хорацио одлази.)
(Лаерту.)
Нек разговором нашим прошле ноћи ојачате своје стрпљење. Ми ћемо убрзати одмах ствар. - Добра Гертруда, ви припазите мало сина свог.
Овај гроб ће живи споменик да има; а мирни часи доћи ће нам скоро.
Стрпљиво дотле поступати ваља.
(Оду.)

СЦЕНА ДРУГА

Дворана у замку.

(Улазе Хамлет и Хорацио.)

ХАМЛЕТ:

Толико о том. Видећеш сад даље.
Ти се опомињеш околности свих?

ХОРАЦИО:

Сећам ли се, кнеже?

ХАМЛЕТ:

У срцу мом беше
нека борба што ми не даваше сна;
осећах се као окован бунтовник.
Брзо - нек је слава баш брзини тој; јер признајмо да нам наша лакоумност послужи каткад када нам избледе планови дубоки; - учимо се том да постоји неко божанство што влада исходима наших намера, ма како да смо замислили њих.

ХОРАЦИО:

То је сасвим извесно.

ХАМЛЕТ:

Скочим из моје кабине, огрнем огртач поморски, пипајући у мраку, да их наћем, и то успех.
Узмем њин свежањ, па се тад повучем опет у своју собу. Тако дрско да ми страх на учтивост заборави, ја главни њихов налог распечатим: и нађем - о, краљевског подлаштва! - у њему изричан налог, накићен са много разлога разних што се односе на безбедност Данске и Енглеске, као и на страшне ствари, ако будем жив -
да то, прочитавши, и без оклевања, брже но секиру што би наоштрили, одсеку моју главу.

ХОРАЦИО:

Је л' могућно?
ХАМЛЕТ
Ево прочита кад си доконији.
Ал' хоћеш да чујеш шта урадих ја?
ХОРАЦИО Молим вас.
ХАМЛЕТ
Ухваћен тако у лупешку мрежу, пре но што бих пролог посматрања дао мозгу свом, он преће на дело. Ја седнем; смислим нов налог; напишем га лепо.
Некад сам сматро, ко наши државници, да је простота лепо писати, и мучих се да се одвикнем од тог; али ми је сад то добро дошло баш.
Хоћеш да чујеш шта сам срочио отприлике?
ХОРАЦИО
Хоћу, добри кнеже мој.
ХАМЛЕТ
Од стране краља молбу озбиљну.
Пошто је енглески краљ клетвеник веран, и да би љубав цветала мећ њима ко палма; да би мир носио свој венац од жита; да би веза њиног пријатељства била чвршћа, и још много све таквих ,,да би" велике важности - он треба, чим види садржај овога, без краћег или дужег премишљања, да доносиоце погуби ненадно, ни за опроштај им не дајући час.
ХОРАЦИО
А како сте запечатили?
ХАМЛЕТ
Како!
Баш у томе се прст неба показо.
У кеси ми беше мога оца жиг, што калуп је за дански печат био.
Увијем писмо, ко што прво беше, потпишем, ударим печат и оставим на исто место. Промену није нико могао да примети више. Други дан наш поморски је бој наступио; а затим доће оно што већ знаш.
ХОРАЦИО
Тако су Гилденстерн и Розенкранц пали? ХАМЛЕТ
Па они су се, драги мој, предали и удварали се чисто овом послу.
Они моју савест не узнемирују. Наметљивост је донела им пад.
Опасно је кад се слабић утакне у гневан двобој моћних противника између замаха, мећ врхове мача. ХОРАЦИО
Какав је то краљ?
ХАМЛЕТ
Мислиш да ми није слободно да тог што ми уби оца, а матер упрља, што се мећ престо и међ моје наде угуро, удицу на мој живот сам бацио, па још с подлошћу толиком - да не би савесно било овом руком наградити га? И зар не бих био проклет када бих пустио тај чир на нашем телу да расте даљим злом?
ХОРАЦИО
Из Енглеске ће он дознати брзо какавје ове ствари био крај.
ХАМЛЕТ
Биће то брзо. Интервал је мој; а човеков живот док кажем један тек.
Ал' веома жалим. добри Хорацио. спрам Лаерта што се заборавих ја.
Видим, додуше, и његову коб у слици своје. Тражићу опроштај.
Ал' разметањем тугом ме је збиља бацио у страшан гнев.
ХОРАЦИО Мир. Ко је то?
(Улази Озрик.)
ОЗРИК
Ваше господство нам је добро дошло натраг у Данску. ХАМЛЕТ
Понизно вам хвала, господине. - (Хорацију) Позна јеш ли ти овога воденог комарца?
ХОРАЦИО Не, добри кнеже.
ХАМЛЕТ
Утолико више наде за твој спас, јер грех је познавати га. Он има много земље, и то плодне. Нека једна живо- тиња буде господар животиња, њене ће јасле стајати уз краљеву трпезу. - Он је сврака и, као што рекох, располаже силном нечистоћом.
ОЗРИК
Драги кнеже, ако је ваше господство доконо, ја бих вам саопштио једну ствар од стране њеног величанства. ХАМЛЕТ
Примићу је, господине, са свом пажњом свога духа. Ставите своју капу на своје место; она је за главу. ОЗРИК
Благодарим вашем гостопримству; веома је топло. ХАМЛЕТ
А. не, верујте ми. веома је хладно; дува северац.
ОЗРИК
Заиста је прилично хладно, господару.
ХАМЛЕТ
Али ипак ми се чини да је запарно и топло; или моја природа...
ОЗРИК
Да, претерана запара је, кнеже, као да је - не знам ни ја сам да кажем. - Али, господару, његово величанство ми је наредило да вас известим да је оно положило ве- лику опкладу на вашу главу.
Ствар је, кнеже, у овоме.
ХАМЛЕТ
Молим вас, само, не заборавите... (Хамлет му даје знак да стави капу на главу.)
ОЗРИК
Нека, добри господару; то је ради моје личне удобно- сти, верујте. Ту скоро је, господине, дошао на двор Лаерт; тоје, верујте ми, савршен господин, пун најлепших осо- бина, врло отменог понашања и сјајне спољашњости. И одиста, говорећи о њему како треба, он је читава карта или календар отменога света; јер ћете у њему наћи који било део света који би један племић желео да види.
ХАМЛЕТ
Господине, његове ознаке нимало не трпе зато што их ви одрећујете; иако знам да би њихов инвентар збу- нио аритметику памћења, а ипакје изостао с погледом на брзину његових једрила. Али, с истинитом похвалом, сматрам да је његова душа тако богата роба, а његова унутрашњост толико ретка и драгоцена да бисмојој, верно осликаној, нашли сличну још само у њеном огле- далу; а сваки који би га хтео подражавати био би само његова сенка, и ништа више.
ОЗРИК
Ваше господство говори о њему с потпуном непо- грешивошћу.
ХАМЛЕТ
Али чему све ово господине? Зашто бисмо увијали тога изврсног племића у тмушу наших слабих похвала? ОЗРИК
Господару?
ХОРАЦИО
Зар се не бисмо могли споразумети разумљивијим је- зиком? Ви бисте, господине, то свакако могли.
ХАМЛЕТ
Шта значи ваше спомињање тога господина?
ОЗРИК
Лаерта?
ХОРАЦИО (по страни Хамлету)
Његова кеса је већ испражњена. Он је све своје злат- не речи већ потрошио.
ХАМЛЕТ Да, господине.
ОЗРИК
Ја знам да ви нисте необавештени...
ХАМЛЕТ
Желео бих, господине, да говррите истину; али, вере ми, кад бисте је казали, то за моју личност не би било особито похвално. Дакле, господине?
ОЗРИК
Ви нисте необавештени каквом изврсном вештином располаже Лаерт...
ХАМЛЕТ
То не бих могао рећи, сем да се огледам с њим у тој изврсној вештини; јер добро познати некога човека, значи познати самога себе.
ОЗРИК
Мислим у погледу његовога оружја, господине. По гласу који ужива он у својој вештини нема себи равна. ХАМЛЕТ
Шта му је оружје?
ОЗРИК Рапир и нож.
ХАМЛЕТ
То су два оружја; али, добро.
ОЗРИК
Краљ се, господине, опкладио с њим у шест арапских коња; а он је, мислим, заложио шест француских рапи- ра са целим прибором, као појасом, каишима и тако да- ље. Три од тих бедрењака, вере ми, веома су лепи за око и врло су згодни за дршке; дивни су ти бедрењаци и врло богато украшени.
ХАМЛЕТ
Шта ви зовете бедрењацима?
ХОРАЦИО (Хамлету)
Знао сам да ћете морати затражити објашњење пре но што сте то и учинили.
ОЗРИК
Бедрењаци су, господине, каиши.
ХАМЛЕТ
Израз би боље одговарао предмету кад бисмо могли носити топ о бедрима. А донде, волео бих да буду каи- ши. Па онда: шест арапских коња за шест француских рапира са прибором, и три врло богато украшена кат- ша! То је француска опклада против Данске. Зашто је то, да употребим вашу реч, заложено?
ОЗРИК
Краљ се, господине, клади да вас он у дванаест напа- да неће надмашити три пута више него ви њега. Лаерт се кладио са дванаест на девет и одмах би могло доћи до утакмице ако би ваше господство дало благонаклони одговор...
ХАМЛЕТ
А ако бих ја одговорио: не?
Ја мислим, кнеже, да ставите своју личност за оглед према њему.
ХАМЛЕТ
Господине, ја ћу шетати овуда по дворани. Сада је време мога дневног одмора; и, ако је његовоме величан- ству по вољи, нека донесу оружје; ако господин пристане и краљ остане при својој намери, ја ћу добити опкладу за њега, ако могу; ако не, нећу добити ништа сем своје срамоте и сувишних удараца.
ОЗРИК
Хоћу ли тако да известим?
ХАМЛЕТ
У том смислу, господине, а с украсима који се вашој природи допадну.
ОЗРИК
Препоручујем своју оданост вашем господству.
ХАМЛЕТ
Слуга, слуга сам. (Озрик оде.) Добро чини што се сам препоручује; јер му ниједан тући језик не би учинио такву услугу.
ХОРАЦИО
Тај вивак отрча с љуском на глави.
ХАМЛЕТ
Тај се удварао брадавици својг матере пре но што би је узео да сиса. Тако је и он (као и многи са таквим ва-
спитањем, за којима, знам, ово ништавно доба лудује) примио сам моду времена и спољашњу одећу друштве- ног општења, неку врсту површног, мехурастог знања које њега и њему сличне преноси преко најдубљих и нај- замршенијих мишљења. Али дуни само у њих, огледа ради, и мехур ће се распрснути и видеће се да су они плева, а не овејано жито.
(Улази јсдан племић.)
ПЛЕМИЋ
Господару, његово величанство краљ вам се препо- ручио по младоме Озрику, који му је донео вашу поруку да га очекујете у дворани. Он ме шаље да би дознао да ли вам је по вољи да се огледате с Лаертом, или ћете од- ложити за доцније.
ХАМЛЕТ
Ја сам веран својим одлукама. Оне се слажу с краље- вим жељама: акоје расположен, ја сам готов, сад или кад му цраго, с претпоставком да будем способан као сад. ПЛЕМИЋ
Краљ, краљица и сви остали силазе овамо.
ХАМЛЕТ У добри час.
ПЛЕМИЋ
Краљица жели да проговорите коју нежну реч са Лаертом пре него што почнете борбу.
ХАМЛЕТ
Она ми даје добру поуку.
(Племић излази.)
ХОРАЦИО
Ви ћете, кнеже, изгубити ову опкладу.
ХАМЛЕТ
Не верујем. Од његова одласка у Француску ја сам стално вежбао. Добићу, благодарећи повољним услови- ма које ми он даје. Али не можеш појмити како ми је тешко око срца. Но ипак, не мари!
ХОРАЦИО
Али, добри господару...
ХАМЛЕТ
Тоје проста будалаштина, али осећам неку врсту слутње која би узнемирила жену.
ХОРАЦИО
Ако вам срце не мари за нешто, послушајте га. Ја ћу их пресрести на путу и рећи им да вам није добро.
ХАМЛЕТ
Нипошто. Ја пркосим предсказањима. Има неког про- вићења и у паду једног врапца. Ако буде сад, неће бити после; ако не буде после, биће сад; ако неће бити сад, ипак ће бити после. Бити спреман, то је све. Кад нико не зна шта оставља, шта мари ако рано оставља? Нека буде. (Улазе Краљ. Краљица, Лаерт. племићи, Озрик и други пра- тиоци с мачевима и рукавицама. Сто са боцама вина.)
КРАЉ
Овамо, Хамлете, прими ову руку.
(Краљ ставља Лаертову руку у Хамлетову.)
ХАМЛЕТ
Опростите ми, увредио сам вас.
Али као племић, опростите ми ви.
Сви присутни овде знају, господине, а јамачно сте чули, да сам кажњен
болним растројством. За све што урадих и чиме грубо изазвах вам част, природу вашу и ваш гнев - ја овде објављујем: то је чиста лудост била.
Увреди л' Хамлет Лаерта? - Хамлет не!
Ако је Хамлет изван себе сам,
то није он, а Лаерта увреди,
онда то не чини Хамлет - Хамлет не.
Па ко то ради? - Лудост његова.
А кад је тако, Хамлет је уврећен.
Лудост је душман сиротог Хамлета.
Господине, у овом скупу ту
нек ме непризнање намернога зла
пред племенитим вашим осећањем
извини, као кад бих бацио
своју стрелу преко куће, па онда њом
погодио свога брата.
ЛАЕРТ Ја сам тим
задовољан у души, због које бих у овом случају највише и требо на освету бити гоњен. Ал' с погледом на част, ја стојим усправно и нећу још да се мирим док нека старија господа, признате части, ми не даду глас за помирење, па да имам тад неукаљано име. До тог часа ја понућену вашу љубав примам ко љубав, и нећу да увредим њу.
ХАМЛЕТ
Ту изјаву примам срдачно, и радо за опкладу ћу борити се братску.
Дајте нам оружје. Хајте!
ЛАЕРТ
Једно мени!
ХАМЛЕТ
Ја ћу вам бити оружје, Лаерте.
У мом незнању ваша ће вештина, ко звезда каква кроз најцрњу ноћ, огњено да заблиста.
ЛАЕРТ Господине, ви ми се ругате.
ХАМЛЕТ
Не, ове ми руке.
КРАЉ
Озриче млади, мачеве им дај.
Опкладу знате, синовче Хамлете?
ХАМЛЕТ
Врло добро, краљу мој. Ваша је милост на слабију се страну кладила.
КРАЉ
Не бојим се зато. Гледао сам вас оба.
Он је бољи, али добитак је наш.
ЛАЕРТ
Овај је тежак; дајте други мач.
(Узима други мач.)
ХАМЛЕТ
Овај је добар. Јесу ли мачеви исте дужине?
(Спремају се за борбу.)
ОЗРИК
Да, мој добри кнеже.
КРАЉ
Метните чаше вина на тај сто..
Кад Хамлет први или други удар да, ил' ако трећи удар одврати, нек са свих кула груну топови; Хамлетову ће бољем даху краљ напити, у чашу бисер бацити скупљи но што су редом четир краља у данској круни носила. Дајте чаше!
И нека бубањ труби говори, труба топовима што напољу стоје, топови небу, а небеса земљи:
„Сад краљ напија Хамлету!" Почните. А ви, судије, оштро пазите.
ХАМЛЕТ
Напред, господине.
ЛАЕРТ
Напред, кнеже.
ХАМЛЕТ
Један!
ЛАЕРТ
Не.
ХАМЛЕТ
Судије!
ОЗРИК
Удар. сасвим јасан удар.
ЛАЕРТ
Добро. Хајд опет!
КРАЉ
Станите, да напијем,
Хамлете, овај бисер твој је. Ево, у твоје здравље!
(Трубе и топови иза сцене.)
Подајте му чашу.
ХАМЛЕТ
Да довршим овај оглед. Оставите зачас у страну. Хајте!
(Борба.)
Шта велите?
Други удар.
ЛАЕРТ
Додирнут, додирнут, ја признајем.
КРАЉ
Наш ће победити син.
КРАЉлЦА
Он је гојазан и кратког даха.
Ево ти мога рупца, Хамлете; истрљај чело, краљица напија за твоју срећу, Хамлете!
ХАМЛЕТ Добра госпо!
КРАЉ
Гертруда, на пиј!
КРАЉлЦА Хоћу, краљу мој.
Допусти, молим те.
КРАЉ (за себе)
То је отрована чаша; ал' касно је већ.
ХАМЛЕТ
Ја још не смем пити, госпо. Одмах ћу.
КРАЉлЦА
Да ти убришем лице!
ЛАЕРТ
Погодићу га, краљу, сад.
КРАЉ Не држим.
ЛАЕРТ (за себе)
Па ипак ми се савест противи.
ХАМЛЕТ
Хајд, за трећи, Лаерте. Ви се само играте. Молим вас, нападните свом жестином својом. Бојим се да ви правите са мном шалу.
ЛАЕРТ Тако зар кажете? Хајд!
(Боре се.)
ОЗРлК
С обе стране - ништа.
ЛАЕРТ Сад ћу вас.
(Лаерт рани Хамлета. Затим, у распаљености борбе, промеие рапире, и Хамлет рани Лаерта.)
КРАЉ
Растав'те их!
Избезумили се!
ХАМЛЕТ
Не, хајдете опет.
(Краљица падне.)
ОЗРИК
Гледајте тамо на краљицу, хо!
ХОРАЦИО
Са обе стране крв. Како сте, кнеже?
ОЗРИК
Како сте, Лаерте?
ЛАЕРТ
Ко у замци ћук.
Озриче, ја сам праведно убијен сопственом својом подлошћу.
ХАМЛЕТ Како је краљица?
КРАЉ
Пала у несвест видећи крвава оба.
КРАЉлЦА
Не, не, него пиће.
О, драги Хамлете мој, напитак, пиће...
Ја сам отрована.
(Умре.)
ХАМЛЕТ
О злочинства! Хо!
Затворите врата! Издаја! Да видим!
(Лаерт пада.)
ЛАЕРТ
Она је овде. Ви сте убијени,
Хамлете. Никаква медицина света спасти вас неће. У вама нема још ни за пб сата живота. Оруће то издајничко у руци вам је ту, незатупљено и још отровано.
Превара се против мене окрену.
Гле, ево где лежим, да се никада не дигнем више. - Не могу више. - Краљ, краљ је свему кривац.
ХАМЛЕТ
Шта, отрован врх?
Онда на своје дело, отрове!
(Убоде Краља.)
СВИ
Издаја! Издаја!
КРАЉ
Одбраните ме, пријатељи! Ја сам још само рањен. ХАМЛЕТ
Ево ти, родоскрвни, убилачки, проклети краљу. Испиј то пиће! Је ли ту тај бисер твој?
Иди за мојом матером!
(Краљ умире.)
ЛАЕРТ
Послужен
по заслузи. Отров спремио је сам.
Опростимо један другом, Хамлете.
Моја и мога оца смрт на тебе не пада, ни твоја на мене.
(Умре.)
ХАМЛЕТ Нек небо
спасе те од тога! Идем за тобом. - Ја мрем, Хорацио. Несрећна краљице, збогом! А ви, што изгледате бледи и дрхтите овде пред несрећом овом; ви што сте само неми посматрачи овога чина, кад бих имао кад...
Али смрт, тај сурови стражар, тачан је када нас хвата! О рекао бих вам...
Ал' нека стоји. Ја мрем, Хорацио, ти живиш; па причај необавештеним о мени и мојој ствари праведно.
ХОРАЦИО
Немојте ни часка веровати то; јер ја сам више Римљанин старински но Данац. Још је остало пића тог.
(Он узима чашу.)
ХАМЛЕТ (устаје)
Ако си човек, дај ми чашу ту.
Остави; неба ми, ја ћу је узети.
(Хамлет баца чашу на под и пада.)
Добри Хорацио, какво рањено
име би после мене остало
кад се ништа не би знало. Ако икад,
икада срцу твоме бејах драг, вечитој срећи немој ићи још, у грубом свету овом вуци дах тегобно, да моју повест приповедаш.
(Марш и пуцњава у даљини; Озрик изађе.)
Каква је ово ратна узбуна?
ОЗРИК (враћајући се)
Млади Фортинбрас из Пољске победно иде и енглеским посланицима ратни поздрав даје.
ХАМЛЕТ (пада)
Ја мрем, Хорацио.
Моћни ми отров савлаћује дух.
Вести из Енглеске доживети нећу;
ал' проричем да је на младом Фортинбрасу
избор. Он има мој умирући глас.
Реци му то, и крупне и ситне околности што су изазвале слом - остало је ћутање.
(Умре.)
ХОРАЦИО
Племенито једно срце препуче.
Добру ноћ, добри кнеже! Хорови анћела нек ти отпевају мир. - (Марш иза сцене.)
Откуда добош долази овамо? -
(Улазе Фортинбрас и енглески посланици, са бубњевима,
заставама и пратњом.)
ФОРТИНБРАС Где је тај призор?
ХОРАЦИО Шта би желели
да видите? Јад, ил' чудо? - Све је ту.
ФОРТИНБРАС
Та гомила виче: покољ! Горда смрти! Каква је блиска светковина то у пакленој ти ћелији, те сад кнежева толко једним махом тек крваво тако побила си ти!
ПРВИ ПОСЛАНИК
Призор је грозан, а извештај
наш из Енглеске је дошо прекасно.
Глуве су уши што би нас слушале кад причамо да смо извршили налог, да Розенкранц и Гилденстерн су мртви, где ћемо наћи за себе захвалност?
ХОРАЦИО
Из његових уста не, и кад би имо још моћи живота да вам захвали.
Он није њину наредио смрт.
Ал' кад сте баш на крвав удар тај приспели амо, ви из пољског рата, а ви из Енглеске, издајте наређења да ова тела буду изложена на позорници посматрања ради; и пустите ме да свету испричам, који још не зна, како беше све.
Ту ћете чути за дела свирепа,
неприродна, крвава, за случај судбине, за уморства случајна, за смрти због лукавог или наметнутог повода, и, на крају свега тога, још
плановима тајним што падоше на главе својих твораца баш. Све испричаћу вам верно.
ФОРТИНБРАС
Похитајмо
да чујемо и одабране све да позовемо нек чују, на скуп.
Што се мене тиче, ја прихватам с тугом свој срећан удес. И ја имам још старинска нека права у тој земљи, што случајем срећним могу тражит сад.
ХОРАЦИО
о томе ћу имати повода
да говорим, и то из уста онога чији ће глас друге за собом повући.
Ал' пожурите да то одмах извршимо док духови су дивље узбуђени, да не би дошло више несреће због заблуда или завођења.
ФОРТИНБРАС
Нека
четир капетана изнесу Хамлета на естраду, као ратника. Јер он би показао се, збиља, прави краљ да оста у животу. А у пратњи нек војничка свирка и обреди ратни за њега гласно проговоре сад.
Носите тела. Овај призор тужан за бојиште лепје, а овдеје ружан.
Хајте, наредите војницима паљбу!
(Посмртни марш. Излазе, носећи лешеве. Затим се чује топовска паљба.)

КРАЈ