Халил и Јања Бунића Бана (Сарајево)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


Халил и Јања Бунића Бана (Сарајево)

0001 Гради цркву од Бунића бане
0002 Од мермера и од коситера,
0003 Гради цркву четири године;
0004 Па кад бане начинио цркву,
0005 Извјешо је крсте и иконе
0006 А помето ђаке и попове,
0007 Кад помета ђаке и попове,
0008 Тад’ бан сједе у златној шћемлији,
0009 Па прихвати дивит и калема
0010 И хартије књиге без јазије;
0011 Пише бане књиге племените,
0012 Једну спреми Сењу каурскоме
0013 А на руке Сењанин Ивану,
0014 Е ’вако му бане бесједио:
0015 »Да ми Иве до Бунића сиђеш,
0016 Јер сам цркву добру направио
0017 Од мермера и од коситера,
0018 Градио је четири године,
0019 Извјешо сам крсте и иконе.
0020 Помето сам ђаке и попове.
0021 Да ми Иве до Бунића сиђеш,
0022 Да поведеш четрест дјевојака,
0023 Све сестара каурских сердара!« 
0024 Ту опреми, другу прихватио,
0025 Другу спрема у росно Приморје,
0026 А на руке Приморцу Алекси:
0027 »Да ми сиђеш до мога Бунића,
0028 Добру ли сам цркву направио,
0029 Поведи ми четрест дјевојака,
0030 Честитати цркву намастира!« 
0031 Ту опреми, трећу прихватио,
0032 Спрема књигу Филип Маџарину
0033 И Филипа сазва до Бунића,
0034 Да поведе четрест дјевојака,
0035 Честитати цркву намастира;
0036 Па опреми књиге племените.
0037 Мало вр’јеме за тијем не било,
0038 Једно јутро бане подрани,
0039 Гора јекну – вјетра не имаде,
0040 Док им дође Сењанин Иване,
0041 И та сила до Бунића сиђе,
0042 Каури се у цркву сложише,
0043 А дјевојке у башчу зелену.
0044 Мало вр’јеме за тијем не било,
0045 Док им дође Приморац Алекса,
0046 И он четрест води дјевојака,
0047 Каури се у цркву сложише,
0048 А Латинке у башчу зелену –
0049 И та сила до Бунића сиђе.
0050 Мало вр’јеме а дуго не било,
0051 Ето Филип Маџарине дође,
0052 Каури се у цркву сложише,
0053 А дјевојке у башчу зелену.
0054 Опази их бјелогрла Јања;
0055 Кад опази своје другарице,
0056 Нагизда се што год боље море,
0057 На се удри што год више море:
0058 Једна глава, а три истифана,
0059 Па по глави гору подигнула
0060 Од деслука и од ђаволука,
0061 А у гору зв’јерку напушћала
0062 И соколе метнула пандуре,
0063 Све пандури аге Крајишници
0064 С мушкетима и бајунетима,
0065 Буљук-баша дијете Халиле,
0066 Да јој зв’ерку по планини чува.-
0067 Једне уши, четвере менђуши,
0068 Једно грло, три дробна ђердана:
0069 Први ђердан црвена мерџана,
0070 То не бјеше ружно погледати –
0071 Грло б’јело, црвени мерџани;
0072 Други ђердан бијела бисера,
0073 Ни то ружно није погледати –
0074 Бисер био а дојци бијели,
0075 Тај је ђердан пао по дојцима.
0076 Трећи ђердан жутијех дуката,
0077 Ни то ружно није погледати,
0078 Тај је ђердан ниско отпустила,
0079 Тај је ђердан прешо преко паса,
0080 Насред тога дукат фундуклија,
0081 Све јој злато о злато куцука;
0082 Па обукла три златна кавада,
0083 Два од дибе, трећи од кадифе,
0084 Па обукла три добра фистана,
0085 Један црвен од црвене свиле,
0086 Други жути до папуче жуте,
0087 До папуче, господске обуће,
0088 Трећи мави, што бећере мами,
0089 Опасала три ћемер-кушака,
0090 Два од срме а трећи од злата,
0091 Па крајеве ниско отпустила,
0092 На крајима она начинила
0093 Од деслука и од ђаволука,
0094 С једну страну птицу препелицу,
0095 С другу страну сивога сокола;
0096 Често соко рашепути крила,
0097 Да ухвати птицу препелицу.
0098 Пође Јања у башчу зелену,
0099 А за њоме четири робиње,
0100 Што јој скуте носе од кавада,
0101 А кад дође у башчу зелену,
0102 Кад опази своје другарице,
0103 Па се с њима у лице ижљуби,
0104 Е ’вако им Јања бесједила:
0105 »Чујете ли моје другарице?
0106 Ми се сада младе састануле,
0107 Ево сада, па више никада!
0108 Дајте младе, да се послушамо,
0109 Свака жуту маџарију дајте,
0110 Ја ћу сама двјеста маџарија
0111 У срмали јаглук завезати,
0112 Да ја иђем у цркву бијелу,
0113 Да се ћаки по крилу превијем,
0114 Нек нам изун даде и бесједу,
0115 Да пишемо књигу на Крајину,
0116 А на руке сердар Мустаф-аги,
0117 Да нам спрема брата и ђогата
0118 И Османа бајрактара свога,
0119 Да видимо, какови су Турци,
0120 Да с’ и тога чуда нагледамо.« 
0121 Дугарицам’ врло мило било,
0122 Свака даде жуту маџарију,
0123 Сама Јања двјеста маџарија
0124 У срмали јаглук завезала.
0125 Скочи Јања на ноге лагане,
0126 А за њоме четири робиње,
0127 Што јој скуте носе од кавада,
0128 Дође, прође у цркву бијелу,
0129 Па се ћаки по крилу превија,
0130 Е ’вако је ћаки бесједила:
0131 »Јао мени! Мој премили ћако,
0132 Моле ти се моје другарице,
0133 Свака жуту маждарију дала,
0134 Ја сам сама двјеста маџарија,
0135 По мени су оне опремиле,
0136 Ево ћако, меканих дуката,
0137 Да нам изун дадеш и бесједу,
0138 Да пишемо књигу шаровиту,
0139 Да спремамо на турску Крајину,
0140 А на руке сердар Мустаф-аги,
0141 Нек нам брата спреми и ђогата
0142 И Османа бајрактара свога,
0143 Да с’ и тога чуда нагледамо.
0144 Ми се сада младе састануле,
0145 Ево сада, па више никада;
0146 Моле ти се моје другарице,
0147 Мени каже Гавранова Митра:
0148 »»Госпојица, бјелогрла Јањо,
0149 Што милујеш Дужевић Михајла?
0150 Да ти Турке видиш Крајишнике,
0151 Па да видиш сокола Халила,
0152 Намах би те ухватила зима;
0153 И његова Танковић Османа,
0154 Тресла би те трољетна грозница –
0155 И њихова Нука бајрактара,
0156 Одмах би те забојела глава.«« 
0157 Њојзи рече од Бунића бане.
0158 »Кћери моја, бјелогрла Јањо!
0159 Још ти хиле не знаш у Турака,
0160 Три ће доћи до Бунића мога,
0161 Три стотине до зелена луга,
0162 Па ће мене с главом саставити.« 
0163 Туд’јер бјеше Сењанин Иване,
0164 А вели му Сењанин Иване:
0165 »Копилане, од Бунића бане!
0166 Што се бојиш троје копилади,
0167 Кол’ко има у години дана,
0168 Пушка моја пуца по планини,
0169 Све ја Турке бијем Крајишнике;
0170 Пуно Турак’ на Крајини нема.« 
0171 Ражљути се од Бунића бане
0172 Сада на свог’ Сењанин Ивана,
0173 Гдје му Иван рече лакрдију,
0174 Е ’вако је Јањи бесједио;
0175 »Пиши Јањо књигу на Крајину,
0176 Ја ћу теби дати књигоношу,
0177 Узми, Јањо, жуте маџарије.« 
0178 Опет Јања узе маџарије,
0179 Скочи Јања на ноге лагане,
0180 А за њоме четири робиње,
0181 Опет скуте носе од кавада.
0182 Дође, прође у башчу зелену,
0183 Она виче своје другарице,
0184 Најнапријед Гавранову Митру,
0185 И довика џинџали Анђушу:
0186 »Ћако нам је изун поклонио.« 
0187 Опет вели бјелогрла Јања:
0188 »Друго моја, Гавранова Митро!
0189 Је л’ истина, што ти мени кажеш?« 
0190 Њојзи вели Гавранова Митра:
0191 »Јесте госпо, господства ми твога!
0192 Када дође дијете Халиле,
0193 Па кад видиш сокола Халила,
0194 Намах ће те прихватити зима;
0195 И сестрића Арнаутовића,
0196 Љепоте му на инсану нема;
0197 И његова Танковић Османа –
0198 И њихова Нука бајрактара,
0199 Одмах ће те забојети глава,
0200 Не ћеш знати, куда ћеш ходити,
0201 Нит ћеш знати, ко те је родио.« 
0202 Пишу оне књигу шаровиту,
0203 А бане им даде књигоношу.
0204 Оде књига на турску Крајину;
0205 А кад хитра оде књигоноша,
0206 Куд год иђе на Крајину сиђе,
0207 А кад сиђе на турску Крајину,
0208 Право здраво сердаревој кули.
0209 Турцима се бајрам пригодио,
0210 Па прихвати хитар књигоноша,
0211 Па прихвати халку на вратима,
0212 Трехну халком гвозденом капијом,
0213 Док на кули чекма полетјела.
0214 Полетјела чекма од пенџера,
0215 Појави се јадиђар Ајкуна,
0216 Е ’вако му млада бесједила:
0217 »Маџарине грозница те тресла!
0218 Дома нема брата ни једнога,
0219 Турцима се бајрам пригодио,
0220 Отишли су шетат по бајраму.« 
0221 А Маџар јој вели са сокака:
0222 »Госпојице, оба ти свијета!
0223 Гдје ћу Турке Крајишнике наћи?
0224 Ја сам главом хитра књигоноша.« 
0225 А кад чула Туркиња дјевојка,
0226 Баци њему три дуката жута,
0227 Е ’вако је њему бесједила:
0228 »Куп’ опанке и напиј се пива,
0229 Па ти хајде пољем широкијем
0230 До онога царева бунара,
0231 А кад дођеш цареву бунару,
0232 Окренућеш с десна на лијево
0233 Па ћеш Лици сићи и Врљици,
0234 Е ту су се они састанули,
0235 Отишли су личком Мустај бегу,
0236 Ти се њиха немој уплашити,
0237 Књигоноши завала немаде.« –
0238 Е ’вако јој вели књигоноша:
0239 »Хвала теби, турска госпојице,
0240 Бог ти мио на помоћи био,
0241 А ја одох аге потражити.« 
0242 Хитро иђе уз поље широко,
0243 А кад дође цареву бунару,
0244 Он окрену с десна на лијево,
0245 Часом Лици сиђе и Врљици.
0246 А кад дође до бегове куле,
0247 Скупили се турски поглавари,
0248 Име бега има алај-бега,
0249 И дошо је будимски везире
0250 Из Будима, из царева града.
0251 У та доба хитра књигоноша,
0252 Капиџије њега прихватише,
0253 Изведоше на високу кулу,
0254 Књигоноша дође на одају,
0255 Па им рече хитар књигоноша:
0256 »Ја се молим и вама поклањам,
0257 Које вам је сердар Мустаф-ага?« 
0258 А они му прстом казиваше:
0259 »Е оно је међу пенџерима!« 
0260 Опази га хитар књигоноша,
0261 Па он њему руци приступио,
0262 Пољуби га у скут и у руку,
0263 У руци му књигу оставио –
0264 Иступи се крока неколика.
0265 Узе књигу серадар Мустаф-ага,
0266 Па на књизи печат разломио,
0267 А кад видје, шта му книга каже,
0268 Стрпа књигу себи у џепове.
0269 Ту бијаше дијете Халиле,
0270 Па му рече Халил у одаји:
0271 »Сердар-ага, један царева ага!
0272 Што ти кријеш књигу по џепов’ма?
0273 Ти избаци књигу на одају,
0274 Ако нам је књига од мејдана,
0275 Немој крити нашега јунаштва.« 
0276 И вели му бег Мустај бег лички.
0277 »Баци, Мујо, књигу на одају,
0278 Нек сви знамо, што нам књига каже.« 
0279 Па он врати хитру књигоношу,
0280 Даде њему четири дуката,
0281 Он избаци књигу на одају.
0282 Учи књигу бег Мустај бег лички,
0283 Па додаде одгојку Халилу,
0284 Изе књигу одгојак Халиле,
0285 Књигу штије, на књигу се смије,
0286 Па додате Танковић Осману,
0287 Узе књигу Танковић Османе,
0288 Књигу штије, на књигу се смије,
0289 Па додаде Нуку бајрактару,
0290 Књигу штије Нуко бајрактаре,
0291 А кад Нуко књигу прегледао,
0292 Одмах Нуко на ноге скочио,
0293 Па он рече туд’јер у одаји:
0294 »На ноге се до два побратима!
0295 Ваља ићи, до Бунића сићи,
0296 Честитати цркву намастира.« 
0297 Мујо рече у одаји туд’јер:
0298 »Аја богме, Нуко бајрактаре,
0299 Тол’ко не би ни брата жалио,
0300 Ал ми жао мојега ђогата,
0301 Како Халил до Бунића сиђе,
0302 А на моме крилату ђогату,
0303 Он ће намах кавгу затурити.« 
0304 А вели му дијете Халиле:
0305 »Не ћу ага, оба ми свијета,
0306 Ја на миру кавге затурати!« 
0307 Опет Мујо не даде ђогата,
0308 Вели њему дијете Халиле:
0309 »Сердар-ага, дирек од Крајине!
0310 Ја ћу ићи, до Бунића сићи,
0311 Ак’ изиђеш у поље широко,
0312 Да у пољу отимаш ђогата,
0313 Жена био, ко те не убио!
0314 Кроз толико вакта и земана
0315 Како смо ми добили ђогата,
0316 Све ти јашеш а ја гледам Мујо;
0317 Ако смо га за благо купили,
0318 У њему је моја половина;
0319 Ако смо га стеклни на мејдану,
0320 Опет моја има половина;
0321 Ако нам је од баба остао,
0322 Опет има моја половина.« 
0323 Скочи Халил на ноге лагане,
0324 Па завика грлом јуначкијем:
0325 »На ноге се до два побратима!
0326 Једно побро Нуко бајрактаре,
0327 А друго је Танковић Османе.« 
0328 Па скочише до три побратима,
0329 Сваки оде својој танкој кули
0330 Спремати се и опремати се,
0331 Па се стаде Халил опремати.
0332 Он облачи бурунџук кошуљу,
0333 По кошуљи токе и јелеке;
0334 Откуд њему троје токе златне?
0335 То су токе Мандушића Вука;
0336 Кад је Халил мејдан дијелио,
0337 Њему скине токе и јелеке.
0338 Па обуче кадифли чакшире,
0339 Све по њима крсти и маити,
0340 На њима су копче ажделије,
0341 По копчама изведене гује,
0342 Кроз џепове промолиле главе,
0343 У зуб’ма им алмаз каменови,
0344 Све из њиха бију пламенови,
0345 Што се ноћи види путовати
0346 У по ноћи, кано у по дана.
0347 Па обуче кадифли доламу;
0348 Откуд њему копче и чакшире?
0349 И још откуд кадифли долама?
0350 Куд год шави, туд шерити златни!
0351 И то ћу вам по истини казат:
0352 Кад се сила на Мохачу збила,
0353 Мујо био сераскер пред војском,
0354 Погубио Дуждевић Михајла,
0355 Па му копче скин’о и чакшире
0356 И скинуо кадифли доламу.
0357 Опаса се мукадемом пасом,
0358 Кол’ко га је сила разуврла,
0359 Од силе се отегнуло злато.
0360 Доскочио китну чивилуку,
0361 Задје Халил двије пушке мале,
0362 Табанџета мави пирозета,
0363 По јабукам’ алмаз каменови,
0364 Све из њига бију пламенови;
0365 Откуд њему двије пушке мале?
0366 И то ћу вам по истини казат:
0367 Кад је сишо дијете Халиле,
0368 Силазио каурском Бунићу,
0369 Пушке му је Јања поклонила,
0370 Мила кћерца од Бунића бана.
0371 Он припаса сабљу димискину;
0372 Откуд сабља њему димискиња?
0373 И то ћу вам по истини казат:
0374 Кад је Халил сишо до Стамбола,
0375 До Стамбола до царева града,
0376 Па за цара на мејдан изишо,
0377 Кад је царску цачувао главу,
0378 Цар му даде сабљу димискину;
0379 Сва је сабља од сухога злата,
0380 А све по њој алмаз каменови,
0381 А из њиха бију пламенови.
0382 Па устаче калпак и челенке,
0383 На калпаку петн’ест челенака
0384 Од сухога злата жеженога;
0385 Откуд њему калпак и челенке?
0386 И то хоћу по истини казат:
0387 Кад је Халил мејдан дијелио,
0388 Стао Халил јесте на мејдану,
0389 Своју био положио главу,
0390 А за цара султан Сулејмана,
0391 Погубио троглав Арапина,
0392 Тада стеко калпак и челенке.
0393 Ајкуна му опреми ђогата,
0394 Удри на њег рахте и гадаре,
0395 Јест гадаре с обадвије стране,
0396 А покри га вел’ком међедином,
0397 Пале панџе с обадвије стране,
0398 С обје стране до зелене траве,
0399 Па га златом покри баијом
0400 Све по њојзи извити џилити.
0401 Пође Халил низ високу кулу,
0402 Па обуче чизме и калчине,
0403 А кад пође низ високу кулу,
0404 Све му сабља броји басамаке,
0405 А кад дође на мермер авлију,
0406 Вода му се ђогат по авлији,
0407 А вода га јадиђар Ајкуна,
0408 Приведе га бињекташ камену.
0409 Тамам Халил узјаха ђогата,
0410 Викнуше га до два побратима:
0411 Једно побро Нуко бајрактаре,
0412 А друго је Танковић Османе:
0413 И они се добро опремише,
0414 Па пођоше до три побратима
0415 И дођоше цареву бунару,
0416 Напр’јед јаше Халил на ђогату,
0417 А за њиме до два побратима,
0418 Па им Халил вели са ђогата:
0419 »Сада нама ваља окренути,
0420 Окренути Лици и Врљици,
0421 А нама се ваља халалити,
0422 Ту су аге бутун на окупу.« 
0423 Окренуше Лици и Врљици,
0424 Прикучише до бегове куле,
0425 Трже Халил двије пушке мале,
0426 Обадвије ватром понудио,
0427 Пукоше му у пољу широку;
0428 Углада их Врсић бајрактаре,
0429 Па он вели бегу Мустај бегу:
0430 »Бег Мустај бег, земљи господару!
0431 Де погледај џаму са пенџера,
0432 Ну погледај Мујова Халила
0433 На ђогату, коњу од мејдана,
0434 Сва се од њег разасјала трава.« 
0435 Па бег гледа џаму са пенџера,
0436 Па бесједи сердар Мустаф-аги:
0437 »За што Мујо, од Бога ти тешко,
0438 За што кунеш својега Халила?
0439 Благо мајци, која га родила
0440 И дјевојци којој суђен буде!
0441 Да имамо пет мил’јуна војске,
0442 То би Халил војску зачинио.« 
0443 У то доба дијете Халиле,
0444 Агаларе у руку ижљуби,
0445 Љуби беге, љуби алај-беге,
0446 Њима вели дијете Халиле:
0447 »Ако мени суђен данак дође,
0448 Халал’те ми, моје аге драге!« 
0449 Њему рече бег Мустај бег лички:
0450 »Хајд’ Халиле у сто добрих часа,
0451 Све ти добри на пут излазили,
0452 А зли ти се с пута уклањали,
0453 Ђогату ти под ногама били,
0454 Кано плоче у ђогата твога;
0455 Бог ти мио на помоћи био!« 
0456 Дође Халил до ђогата свога,
0457 Па крилата узјаха ђогата,
0458 И пођоше до три побратима
0459 Хватише се Јадике планине,
0460 Гдјено многа мајка зајадиче,
0461 Напр’јед Халил иђе на ђогату,
0462 Док га неко иза јеле викну:
0463 »Копилане, Хрњичић Халиле!
0464 Куд си ђога замучио свога?
0465 Чију ли ћеш кулу поробити?
0466 Чију ли ћеш љубу заробити?
0467 Отвори ми токе на прсима,
0468 Жао ми је токе покварити!« 
0469 Халил стаде на ђогату своме,
0470 Па отвори токе на прсима,
0471 Е ’вако му Халил бесједио:
0472 »Удри море, гдје год теби драго!
0473 Гдје год згодиш, забојет’ ме не ће.« 
0474 А то бјаше Личанине Тале,
0475 Иза кладе изведе кулаша,
0476 Туд’јер пита сокола Халила:
0477 »Побратиме, дијете Халиле!
0478 Куд си ђога замучио свога?« 
0479 А каже му Халил са ђогата:
0480 »Ми смо пошли каурском Бунићу.« 
0481 Е ’вако му Тале бесједио:
0482 »Хајд’ Халиле у сто добрих часа,
0483 Не бој ми се, не препадај ми се,
0484 Уздигнућу сердар Мустаф-агу
0485 И ми ћемо до Бунића сићи.« 
0486 Прође Халил, протјера ђогата,
0487 Куд год ишли до Бунића сишли.
0488 Кад сиђоше каурском Бунићу,
0489 Састала се многа Њемадија
0490 У Бунићу покрај нове цркве,
0491 Халил свога натјера ђогата,
0492 Све је мало стало и велико,
0493 А гледају коња и јунака;
0494 И до цркве дојаха ђогата,
0495 Па ког цркве одјаха ђогата,
0496 Забаци му свилене дизгине,
0497 Сам се ђогат вода покрај цркве.
0498 А погледа дијете Халиле,
0499 Гдје у башчи дивно коло игра,
0500 Коло води бјелогрла Јања.
0501 Ја кака је стала и пристала!
0502 Све је коло главом надхитила,
0503 А љепотом њега зачинила.
0504 Три пут Халил коло прегледао,
0505 Све на Јањи очи застављаше,
0506 А на Јањи коло раскинуо,
0507 Коло води, турћије изводи,
0508 А све Јању штипа за ручицу,
0509 А стаје јој ногом на ножицу,
0510 А меће јој главу на рамена.
0511 Вјетар пуше, солуфима њише,
0512 Па он јеша брке и солуфе.
0513 Кад погледа дијете Халиле,
0514 Сједи Иво усред кола дивна,
0515 Метн’о мјешку под десницу руку,
0516 Доји мјешку ко рођену мајку,
0517 Криво гледа сокола Халила,
0518 Па од земље на ноге скочио,
0519 А бесједи соколу Халилу:
0520 »Копилане, одгојак Халиле!
0521 Ев’ имаде четири године,
0522 Откако сам Јању испросио,
0523 Дао прстен, попио буклију,
0524 Још је н’јесам ни за руку узо,
0525 А камо ли, да сам пољубио;
0526 Бога ми је више љубит не ћу!« 
0527 Па Халилу силе ударио,
0528 Пошкропи га крвца низ њедарца,
0529 А вели му дијете Халиле:
0530 »Копилане, Сењанин Иване!
0531 Кад сам дошо са турске Крајине,
0532 Ја сам Мују јемин учинио,
0533 Да на миру кавге градит не ћу;
0534 Да си мене ножем ударио,
0535 Још бих теби прије опростио,
0536 Силета ти опростити не ћу.« 
0537 Па Ивана ногом ударио,
0538 А одлетје Иване натрашке,
0539 Иван паде, а Халил допаде,
0540 Погубио Сењанин Ивана.
0541 Па ујагми својега ђогата
0542 И ујагми бјелогрду’ Јању,
0543 Па је за се баци на ђогата;
0544 Па удрише до три побратима,
0545 Сваки себи сокак начињаше.
0546 У Халила добра срећа била,
0547 Халил има свагдје посестрима,
0548 Ујагмише камену мејхану,
0549 Око себе затворише врата,
0550 Ето вели од Бунића бане:
0551 »Чујете ли, каурска господа?
0552 Нуто јада сада изненада,
0553 Мејхана се тврда догодила,
0554 Да навучем од боја топове,
0555 Да мејхану згађам из топова,
0556 По вароши ваља оборити,
0557 По вароши и полу чаршије;
0558 Да ја њиха гледам у мејхани,
0559 Дости пива, а дости једива,
0560 Могу бити за дван’ест година,
0561 Па не знадем, што ћу и како ћу?« 
0562 Бан прихвати дивит и калема,
0563 Па бан пише наме на све стране,
0564 Па да пита: што ће и како ће?
0565 Кад је бане наме растурио,
0566 Заћутио серадр Мустаф-ага,
0567 Па поповске облачи хаљине,
0568 Свога Тала ђаком начинио,
0569 О врату му књиге објесио,
0570 Поповску је засјекао браду;
0571 Пође Мујо каурском Бунићу,
0572 Крсти дјецу, вјенчава Влахиње,
0573 Док он сиђе каурском Бунићу,
0574 Како сиђе и пред бана дође,
0575 Дочека га од Бунића бане,
0576 Туд’јер бјеше седам духовника,
0577 Потегоше књиге и инџиле,
0578 А рече им сердар Мустаф-ага:
0579 »Господару, од Бунића бане,
0580 Ми смо чули и хабер узели,
0581 Да су дошле до три љуте гује,
0582 До три гује са турске Крајине:
0583 Једно гуја дијете Халиле,
0584 А друга је Нуко бајрактаре,
0585 А треће је Танковић Османе.
0586 Господару, од Бунића бане!
0587 Има Пољска а има Напољска,
0588 Ја сам главом од Напољске града,
0589 Мене попом вичу Милутином,
0590 Ја ти могу Турке повезати,
0591 Истјерати Турке на чардаке.« 
0592 Духовнци књиге положише,
0593 Положише књиге и инџиле,
0594 А положи сердар Мустаф-ага,
0595 Осмом књигом њиха освојио,
0596 Осмом књигом и осмим језиком.
0597 Кад то види од Бунића бане,
0598 Говорио сердар Мустаф-аги:
0599 »Ах мој оче, попе Милутине!
0600 Гледај дер ми, ако Бога знадеш!« 
0601 Турски Тала Ибрахима викну,
0602 Па му књигу даде и инџила,
0603 Е ’вако је Талу бесједио:
0604 »Брже, хајде, до пјане мејхане!
0605 Па ти турски довичи Халила,
0606 Све му хале и ахвале кажи,
0607 Да сам сишо до влашког Бунића,
0608 Ево мене на бановој кули,
0609 Да вам руке свежем наопако.« 
0610 А одлетје Личанине Тале,
0611 Часом спаде до пјане мејхане,
0612 Па Халила труски довикује
0613 И њихова Танквић Османа
0614 И његова Нука бајрактара,
0615 Па им б’јеле савезао руке,
0616 Па их гони ситнијем сокаком
0617 Истјера их на банову кулу
0618 Свезанијех руку наопако.
0619 А кад види од Бунића бане,
0620 А кад Турке види повезане,
0621 Па он вели сердар Мустаф-аги:
0622 »Ах мој оче, попе Милутине!
0623 Каком ћемо смрти уморити,
0624 Уморити Турке Крајишнике!« 
0625 А рече му сердар Мустаф-ага:
0626 »Господару од Бунића Бане!
0627 Да ја видим у своме инџилу,
0628 Каком ћемо смрти уморити.« 
0629 Па прострије инџил по одаји,
0630 Па се Мујо пропе на кољена,
0631 Па он вели од Бунића бану:
0632 »Ево – каже, - у моме инџилу:
0633 Турке ваља на колац набити. –
0634 Донес’те ми три храстова коца,
0635 Ваља сићи до Ружице цркве,
0636 Сваком колац дати на рамена,
0637 Па код цркве на које набити
0638 И повести бјелогрлу Јању,
0639 Нека види сокола Халила,
0640 Каком ће он смрти умријети:
0641 И повести кићене Латинке,
0642 Што су биле у башчи зеленој,
0643 Што су оне коло окретале,
0644 Нек Турцима смрцу опјевају!« 
0645 Насмија се од Бунића бане.
0646 Донесоше три храстова коца,
0647 Повдеше три Турчина млада,
0648 Сваком колац даше на рамена,
0649 Поведоше кићене Латинке
0650 И пред њима бјелогрлу Јању,
0651 Па сиђоше до Ружице цркве,
0652 До зелена Марушина луга.
0653 Стаде бане коња залазити,
0654 Да он гледа црнијем очима
0655 Гдје ће Турке на коље набити,
0656 Сад да видиш сердар Мустаф-аге,
0657 Он подиже поповску мавлуту,
0658 Па три мача извадио Мујо,
0659 Додаде их Личанину Талу,
0660 Тале њима опростио руке,
0661 Сваком даде мача пламенога.
0662 Ала банда! Заметну се кавга:
0663 Паде тама од неба до тала. –
0664 Да ја вама друго чудо кажем:
0665 Туд’јер сишо бег Мустај бег лички
0666 И дов’о је серхат и Крајину;
0667 Гром загрмље са четири стране,
0668 Пролијећу коњи без јунака,
0669 И јунаци без добријех коња.
0670 Џењак бију четири сахата,
0671 Џењак био – па је патисао.
0672 Да сад видиш, бег Мустај бег лички
0673 Он на јандан истјера голуба,
0674 И погледа црнијем очима;
0675 Труска војска пуно задобила,
0676 Па оталем они полазише:
0677 Ко погибе, да му кућа знаде,
0678 Рањеницим’ сала начинише,
0679 Потјераше плијен и робиње,
0680 Потјераше кићене Латинке
0681 Иженише многе Крајишнике;
0682 Халил води бјелогрлу Јајну,
0683 И с њиоме се Халил оженио
0684 И с њоме је пород изродио:
0685 Троје мушко и четврто женско.



Извор[уреди]

Народне пјесме муслимана у Босни и Херцеговини, сабрао Коста Хeрман 1888-1889, књига II, друго издање, Сарајево 1933. str. 57-74