Ферман стиже из Стамбола,
бујрунтија из Травника,
а на руке Диздар-аги,
да ухвати два Морића,
два Морића, два пашића, 5
Морић Ибру, Морић Пашу.
Кад Мориће похваташе,
бијеле руке завезаше,
поведоше уз Коваче,
уз Коваче кроз Сараче, 10
па говоре два Морића:
„Богом браћо делибаше,
попустите б’јеле руке,
синџир халку испод врата
да ми једну испјевамо." 15
Делибаше с’ сажалише,
б'јеле руке попустише,
два Морића запјеваше:
„Сарајево, широко си,
Латинлуче лијеп ли си, 20
Ат-мејдане зелен ли си..."
То зачула стара мајка.
Стара мајка питу куха,
у руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик. 25
Оклагију попустила,
златан ибрик саломила,
босонога полећела,
гологлава без фереџе,
уз Коваче, кроз Сараче. 30
Па завика стара мајка:
„Богом браћо, сви ковачи,
не дајте ми оба сина,
на поклон вам сви Ковачи."
Налећела кроз Сараче: 35
„Богом браћо сви сарачи,
не дајте ми оба сина,
на поклон вам сви Сарачи."
Долећела на капију,
стара мајка два Морића: 40
„Богом бабо, Ћамил-пашо,
поклони ми оба сина.
Ако нећеш оба дати
даруј мени једног сина,
да се мајка разговара." 45
А вели јој Ћамил паша:
„Хајде кући, стара мајко,
ја ћу писат своме цару,
своме цару у Стамболу
да поклони синке твоје." 50
Стара мајка поврати се,
па је ето своме двору.
Ћамил паша наредио
а на своје делибаше:
„Ухапсите два Морића 55
док ја пишем до Стамбола.”
Не хтједоше делибаше
Ћамил-паше послушати.
Изведоше два Морића
на капију објесише. 60
Запалише до два топа.
Кад то чула стара мајка,
она се је досјетила
да су синци објешени.
Паде стара на одају, 65
никад више не устаде,
црче мајка за два сина.
